Jevgenij Primakov: Kosovo je kriterijum politike Rusije na Balkanu

Razgovarala Dragana Marković

Kriterijum naše balkanske politike, koji je danas najjasnije manifestovan,  jeste odnos Rusije prema problemu Kosova. Mi nismo ni u kakvim okolnostima istupali za odvajanje tog dela Srbije u samostalnu državu. Uzgred da kažem da u vreme kada sam kao ministar inostranih poslova bio član Kontakt-grupe za Jugoslaviju za izdvajanje Kosova nisu istupale ni zapadne države. Moje nesuglasice sa državnim sekretarom SAD-a Madlen Olbrajt bile su oko toga što je ona Kosovo proglasila za deo Jugoslavije, dok sam ja insistirao na tome da u dokumentima bude zabeležen status Kosova kao dela Srbije

 

Postoje državnici, vojskovođe ili mislioci čija je biografija gotovo kompletna istorija jednog vremena. U svojoj bogatoj karijeri političara Jevgenij Maksimovič Primakov bio je član Saveta bezbednosti SSSR-a, član Vrhovnog sovjeta SSSR-a, narodni poslanik, rukovodilac Centralne obaveštajne službe SSSR-a, direktor Spoljne obaveštajne službe Rusije, ministar inostranih poslova svoje zemlje, predsednik vlade Ruske Federacije.
Dragocene su studije i analize koje potpisuje Jevgenij Maksimovič Primakov, a koje su okrenute koliko ekonomiji i društveno-političkim temama, toliko i kulturološkim, socijalnim i filozofskim spoznajama našeg doba.
Jedinstven spisateljski opus Primakova svrstava među najveće poznavaoce prilika u savremenom svetu i jednog od najuglednijih mislilaca na razmeđi vekova, a neki od njegovih naslova su: „Analiza bliskoistočnog konflikta“, „Rat, koji je mogao da se izbegne“, „Godine u velikoj politici“, „Osam meseci plus…“ , „Svet posle 11. septembra i napad na Irak“, „Susreti na raskrsnicama“, „Poverljivo: Bliski istok na sceni i iza kulisa“, „Minsko polje politike“, „Svet bez Rusije? Čemu vodi politička kratkovidost“.
Jevgenij Maksimovič Primakov je septembra 2011. godine dobio nagradu „Braća Karić“ za izvanredan doprinos razvoju ekonomije i međunarodnih odnosa u svetu, a tim povodom, u susret novoj dodeli nagrada Fondacije „Karić“ sa njim je prošle nedelje i napravljen intervju koji objavljujemo u celini.

[restrictedarea]

Ako bi se poslednjih četrdesetak godina ruske političke istorije ispričalo samo trajanjem jednog života, Vaša biografija bi bez sumnje najvernije oslikala sve uspone i padove ruske države i društva. Kakvo je osećanje življenja jednog takvog života?
Vi ste, naravno, preuveličali značaj moje ličnosti, ali moram priznati da to kod mene nije izazvalo osećanje nezadovoljstva. Što se tiče mog osećanja u vezi sa proživljenim životom, mogu samo da kažem da se ne žalim ni na šta. Ako bi trebalo sve da ponovim ispočetka,  ponovio bih bez razmišljanja.

Sudbinom određen ili pojedinačnim energijama oblikovan naš život protiče na različite načine. Šta je to što je odredilo Vaš život, što ga je učinilo baš ovakvim kakav jeste? To, naravno, mogu biti ljudi, događaji, procesi, izbori, trenuci…
Smatram da me je kroz život vodila sudbina. Bilo je i slučajnosti, ali one su prerastale u realnost. Naravno, svoju ulogu odigrali su i ljudi koji su bili oko mene,  i događaji u kojima se razvijao život. Izgleda da i ja imam individualnu energiju, ali to nije isto što i taština, za koju mislim da kod mene minimalno postoji.

U knjizi „Osam meseci plus“ (2001) navodite Senekinu misao: „Veličina nekih dela nije u njihovim razmerama, koliko u tome da su na vreme urađena.“ Kada kroz takvu prizmu propustite svoju karijeru da li ste zadovoljni tajmingom?
Šta da vam kažem? Vreme promena u mom životu nije uvek  odgovaralo mojim željama i, što je još važnije, kako to ja vidim, ni objektivnim okolnostima. Mislim da kao primer može poslužiti  likvidacija koju je izvršio predsednik Jeljcin nad prvom levocentrističkom vladom u Rusiji, koja je formirana u trenutku kritičnom za zemlju – u trenutku stečaja i krize. Bio sam u situaciji da vodim tu vladu, iako nisam bio inicijator toga i, štaviše, protivio sam se imenovanju. Naravno, preovladavaju „dela“ koja su, kako mi se čini, „na vreme urađena“.

Složeni odnos između Vas i predsednika Putina u kriptoslojevima ruske politike izazvao je mnoge nedoumice kod analitičara.  Kako biste ga Vi opisali? Bez obzira na početna mimoilaženja, da li se može reći da je Putin  2003.  sproveo u delo planove koje ste proklamovali još 1999. godine?
Vaša pitanja, otvoreno ću reći, izazvala su kod mene nedoumicu. Od samog početka, pa do dana današnjeg podržavam Vladimira Putina, smatram ga za optimalnu figuru u svojstvu prvog čoveka današnje Rusije. Od te pozicije nikada nisam  odstupio. Ali to nikako ne znači da bez pogovora prihvatam sve što čini rukovodstvo naše zemlje.  Ima i manjkavosti, ima i grešaka, o kojima pre ili kasnije govore i sami rukovodioci. Mislim da danas Putin može odigrati veoma važnu ulogu demokratizujući društveni život u Rusiji i pri tom razumevajući da demokratija nije isto što i anarhija.

Te 2003. godine Vi ste, neposredno pred invaziju SAD-a na Irak, posetili Sadama Huseina u svojstvu specijalnog predstavnika ruskog predsednika. Imajući u vidu značaj ove američke intervencije u savremenim međunarodnim odnosima, kakva je bila uloga koja je Vama dodeljena? Šta nam možete reći o tom vidu diplomatije, malo poznatom, a veoma značajnom u istoriji?
Po nalogu predsednika Putina zaista sam odleteo u Irak, gde sam razgovarao sa Sadamom Huseinom neposredno pred američku invaziju na tu zemlju. Cilj posete bio je da prenesem usmenu Putinovu poruku, u kojoj je Sadamu predloženo da napusti položaj predsednika i da se obrati Parlamentu sa predlogom da se sprovedu demokratski izbori. Putin je smatrao da bi u slučaju takve Sadamove odluke Sjedinjene Države teško mogle da izvedu kopnenu operaciju.

Nemoguće je nabrojati sve nagrade koje ste dobili za svoj rad. Pomenuću jednu koja mi je zanimljiva – 1990. godine dobili ste nagradu Džordž F. Kenan. Mnogi analitičari pominju Kenanovo viđenje prilika u Rusiji kao možda najbolju zapadnu analizu Rusije neposredno posle Drugog svetskog rata. Šta Vi mislite o tome?
Džordž Kenan je bio sjajan istoričar i istaknuti diplomata. Valjda je najveće njegovo dostignuće u tome što je postao autor koncepcije   „zaustavljanja“ („suzbijanja“), koja ne samo da je ušla u praksu Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, već važi čak i posle završetka Hladnog rata. Pri tom je Kenan tvrdio da je primena nuklearnog oružja pogrešna. Istupao je protiv odluke NATO-a o stacioniranju nuklearnih raketa u Zapadnoj Evropi. Meni se čini da su upravo ti stavovi svojstveni za Kenana kao političara. A što se tiče „dugog telegrama“ za vreme njegovog rada u američkoj  ambasadi u Moskvi  ili članaka o SSSR, tamo nesumnjivo ima mnogo toga što je odgovaralo sovjetskoj stvarnosti, ali istovremeno to ni izdaleka nije bilo sve. Odnoseći se krajnje negativno prema Staljinovom rukovodstvu, Kenan je istovremeno potcenio unutrašnju snagu koju je imala i koju ima Rusija.

Džefri Mankof, stručnjak Univerziteta „Jejl“ i američkog Saveta za spoljne poslove, citirao je u tekstu „Rusija i Zapad“ Vaš stav da će Rusija odbaciti oštro antizapadnjaštvo SSSR-a  i naivni romantizam ranih devedesetih, a sve u korist pristupa koji će naglasiti ruski „status velike sile“ i „ravnopravno obostrano korisno partnerstvo“ sa SAD-om i Evropom. Dokle se stiglo sa tom platformom, šta je čini mogućom?
Mislim da je Džefri Mankof bio u pravu  u pogledu mog stava. I sada smatram da je ostvarenje stabilnog i bezbednog mira nemoguće bez ravnopravnih, obostrano korisnih, partnerskih odnosa Rusije sa SAD-om i Evropom. Mogu samo dodati da ravnopravnost predstavlja neophodan uslov saradnje Rusije sa bilo kojom državom. Davno je prošlo vreme kada je početkom devedesetih godina ministar inostranih poslova Rusije dopuštao mogućnost da naša država bude „vođena“ kako bi se postigao cilj „ulaska u civilizovani svet“.

Predložili ste fleksibilnost u ruskoj spoljnoj politici. Kako biste opisali suštinu ruske spoljne politike, posebno u Evropi i na Balkanu, što nas svakako zanima?
Rusija ispravno smatra sebe za deo Evrope, ali istovremeno je znatan deo naše teritorije i u Aziji. Otud i viševektornost ruske spoljne politike. U celini, ona je svakako usmerena ka likvidaciji novih izazova i pretnji, uključujući širenje nuklearnog oružja, terorizam, međuetničke i međureligiozne konflikte.
Što se tiče Balkana, Rusija je istorijski povezana sa balkanskim državama i narodima. U savremenoj epohi nije ispravno zamišljati kako je Rusija protiv zbližavanja balkanskih zemalja sa Evropskom unijom. Istovremeno, što je apsolutno prirodno, mi bismo hteli da to zbližavanje ne ide na štetu naših istorijskih veza – ekonomskih, političkih, kulturnih. Kriterijum naše balkanske politike, koji je danas najjasnije manifestovan,  jeste odnos Rusije prema problemu Kosova. Mi nismo ni u kakvim okolnostima istupali za odvajanje tog dela Srbije u samostalnu državu. Uzgred da kažem da u vreme kada sam kao ministar inostranih poslova bio član Kontakt-grupe za Jugoslaviju za izdvajanje Kosova nisu istupale ni zapadne države. Moje nesuglasice sa državnim sekretarom SAD-a Madlen Olbrajt bile su oko toga što je ona Kosovo proglasila za deo Jugoslavije, dok sam ja insistirao na tome da u dokumentima bude zabeležen status Kosova kao dela Srbije.

Jedan od najznačajnijih procesa poslehladnoratovske politike u Evropi je širenje NATO-a na Istok. Taj proces je započet 1999. godine, ali su neke političke pripremne radnje obavljene ranije, u vreme kada ste Vi bili direktor Spoljne obaveštajne službe i ministar spoljnih poslova. Da li to SAD nameće „natocentrični“ bezbednosni poredak u Evropi? Kakve su posledice?
Kada sam 1997. godine postao ministar inostranih poslova, jedan od mojih zamenika mi je doneo  arhivske snimke razgovora  rukovodilaca zemalja članica NATO-a sa sovjetskim liderima i ministrima. U to vreme su i državni sekretar SAD-a Bejker, i savezni kancelar Kol, i premijer Velike Britanije Herd, i predsednik Francuske Miteran ubeđivali Gorbačova, maršala Jazova i druge sovjetske rukovodioce da im ni nakraj pameti nije širenje NATO-a. To se radilo zbog sasvim razumljivih motiva – da se Moskva  stimuliše da povuče sovjetske jedinice iz Istočne Nemačke i da se otupi naša eventualna oštra reakcija na raspad Varšavskog ugovora. Sve te izjave o tome da NATO „ni za inč“ ne namerava da se širi na teritoriju Varšavskog ugovora pokazale su se kao prazne priče. Međutim, natocentrični  sistem bezbednosti za Evropu, uveren sam, manje je efikasan nego što je  kolektivna bezbednost  u koju se uključuje i Rusija. Prirodno, uznemiruje nas širenje NATO-a, njegovo približavanje našim granicama, i to u uslovima kada Severnoatlantski pakt ne odgovara predstavi kao o odbrambenoj strukturi, koja je stvorena radi zaštite Evrope od potencijalnog napada na nju iz spoljnjeg okruženja. Zar o tome ne svedoči bombardovanje Jugoslavije koje je NATO preduzeo 1999. godine bez ikakve odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija? Naše uznemirenje je postalo još jače zbog toga što se našim granicama približavaju elementi američke PRO, a još uz to Vašington odbija da pruži pismene garancije da taj sistem neće biti usmeren protiv Rusije.

Odnos Rusije prema Srbiji se u različito vreme različito tumačio. Činjenica je da među Srbima postoji  rusofilija. Kakav je Vaš doživljaj Srbije i Srba, a kakav mislite da je stav ruske države?
Mislim da se može govoriti o činjenici  široke rasprostranjenosti srbofilije među Rusima. Ovim je sve rečeno.

Rusija živi svoj život opasana krajnostima. Nikita Mihalkov mi je rekao da je za njega Rusija organska tvar koja, kao i svako organsko živo biće, sama sebi pronalazi lek: „Ako se pas razboli, možete ga hraniti kavijarom, ali on će jesti svoju travku i ješće je dok ne ozdravi. Tako je i s nama. Potrebno je samo da nas mnogo ne diraju.“ Kako biste nam Vi predstavili Rusiju danas?
Znam Nikitu Mihalkova još dok je bio dete, volim ga kao filmskog režisera, glumca, ali ni izdaleka nije politički analitičar.  Ne mislim da današnja Rusija može da pristane da „jede svoju travku“. Posedujući ogromna prirodna bogatstva, intelektualni potencijal, stanovnici Rusije ipak više vole da jedu kavijar. Upravo ako nas ne budu „baš mnogo dirali“ (po mišljenju Mihalkova), onda društveno-ekonomska situacija u Rusiji ima velike šanse da se poboljša, bez obzira na svetsku krizu.

Malo je poznato kod nas da ste karijeru započeli kao novinar, dopisnik, komentator. Da li Vam nedostaje novinarstvo?
Nedostaje. Štaviše, smatram da je rad u svojstvu novinara  – odličan „bekgraund“ za političkog funkcionera ili naučnika. Kada sam radio na radiju, naučio sam da komentarišem situaciju brzo, kako se to kaže – „dok je još svež trag“. U listu „Pravda“ prošao sam dobru školu odgovornosti za formulacije, za zaključke i ocene. Mnogo dugujem tom vremenu od petnaestak godina kada sam bio profesionalni novinar.

Šta je to što je, po Vašem mišljenju, obeležilo 20. vek?
Dvadeseti vek su obeležili mnogi događaji. Tu je i Oktobarska revolucija u Rusiji, naravno, pobeda nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, i početak osvajanja vasione, revolucija u informacionim tehnologijama, i mnogo drugog. Skoro nikada pre 20. veka nije bilo tako  burnog tehničko-tehnološkog razvoja, takvih oštrih zahteva za demokratizacijom društvenog života.

Kakav nagoveštaj 21. veku daje ova prva decenija? Kuda smo se mi to uputili?
Bez obzira na nimalo jednoznačan razvoj događaja u prvoj deceniji 21. veka,  i dalje sam optimista. Osnovni izvor tom optimizmu je činjenica da  posle završetka Hladnog rata, nije uspelo nametanje koncepta monopolarnog sveta i što se prešlo na višepolarni svetski poredak.

To u šta verujemo nas umnogome određuje kao ljude. Šta je to u šta Vi posle svih uspona i padova čovečanstva i čoveka uspevate da verujete (ne mislim samo na religijska uverenja)?
Čovek ne može da živi bez vere u budućnost. Čuvam tu veru bez obzira na izobilje predviđanja svetskih katastrofa u današnjim sredstvima javnog informisanja.

Kada razgovaram sa istoričarima, imam običaj da im postavim pitanje o kraju istorije. Vama bih postavila pitanje o kraju sveta.
Ne verujem ni u kraj istorije, ni u kraj sveta. Naravno, put u budućnost nije lak, ali nikome ne savetujem da utone u pesimistička razmatranja o neizbežnosti oružanih sukoba,  koji mogu da prerastu u uništenje celokupnog čovečanstva.

Jedan od najsnažnijih usuda čovekovih je potraga za smislom. Kako ga razrešavate? Šta je za Vas smisao života?
Čini mi se da bi svaki čovek trebalo da ima tri oslonca u životu: porodicu, posao i prijatelje. Ako se isključi makar jedan od tih oslonaca, gubi se smisao života.

[/restrictedarea]