Јевгениј Примаков: Косово је критеријум политике Русије на Балкану

Разговарала Драгана Марковић

Критеријум наше балканске политике, који је данас најјасније манифестован,  јесте однос Русије према проблему Косова. Ми нисмо ни у каквим околностима иступали за одвајање тог дела Србије у самосталну државу. Узгред да кажем да у време када сам као министар иностраних послова био члан Контакт-групе за Југославију за издвајање Косова нису иступале ни западне државе. Моје несугласице са државним секретаром САД-а Мадлен Олбрајт биле су око тога што је она Косово прогласила за део Југославије, док сам ја инсистирао на томе да у документима буде забележен статус Косова као дела Србије

 

Постоје државници, војсковође или мислиоци чија је биографија готово комплетна историја једног времена. У својој богатој каријери политичара Јевгениј Максимович Примаков био је члан Савета безбедности СССР-а, члан Врховног совјета СССР-а, народни посланик, руководилац Централне обавештајне службе СССР-а, директор Спољне обавештајне службе Русије, министар иностраних послова своје земље, председник владе Руске Федерације.
Драгоцене су студије и анализе које потписује Јевгениј Максимович Примаков, а које су окренуте колико економији и друштвено-политичким темама, толико и културолошким, социјалним и филозофским спознајама нашег доба.
Јединствен списатељски опус Примакова сврстава међу највеће познаваоце прилика у савременом свету и једног од најугледнијих мислилаца на размеђи векова, а неки од његових наслова су: „Анализа блискоисточног конфликта“, „Рат, који је могао да се избегне“, „Године у великој политици“, „Осам месеци плус…“ , „Свет после 11. септембра и напад на Ирак“, „Сусрети на раскрсницама“, „Поверљиво: Блиски исток на сцени и иза кулиса“, „Минско поље политике“, „Свет без Русије? Чему води политичка кратковидост“.
Јевгениј Максимович Примаков је септембра 2011. године добио награду „Браћа Карић“ за изванредан допринос развоју економије и међународних односа у свету, а тим поводом, у сусрет новој додели награда Фондације „Карић“ са њим је прошле недеље и направљен интервју који објављујемо у целини.

[restrictedarea]

Ако би се последњих четрдесетак година руске политичке историје испричало само трајањем једног живота, Ваша биографија би без сумње најверније осликала све успоне и падове руске државе и друштва. Какво је осећање живљења једног таквог живота?
Ви сте, наравно, преувеличали значај моје личности, али морам признати да то код мене није изазвало осећање незадовољства. Што се тиче мог осећања у вези са проживљеним животом, могу само да кажем да се не жалим ни на шта. Ако би требало све да поновим испочетка,  поновио бих без размишљања.

Судбином одређен или појединачним енергијама обликован наш живот протиче на различите начине. Шта је то што је одредило Ваш живот, што га је учинило баш оваквим какав јесте? То, наравно, могу бити људи, догађаји, процеси, избори, тренуци…
Сматрам да ме је кроз живот водила судбина. Било је и случајности, али оне су прерастале у реалност. Наравно, своју улогу одиграли су и људи који су били око мене,  и догађаји у којима се развијао живот. Изгледа да и ја имам индивидуалну енергију, али то није исто што и таштина, за коју мислим да код мене минимално постоји.

У књизи „Осам месеци плус“ (2001) наводите Сенекину мисао: „Величина неких дела није у њиховим размерама, колико у томе да су на време урађена.“ Када кроз такву призму пропустите своју каријеру да ли сте задовољни тајмингом?
Шта да вам кажем? Време промена у мом животу није увек  одговарало мојим жељама и, што је још важније, како то ја видим, ни објективним околностима. Мислим да као пример може послужити  ликвидација коју је извршио председник Јељцин над првом левоцентристичком владом у Русији, која је формирана у тренутку критичном за земљу – у тренутку стечаја и кризе. Био сам у ситуацији да водим ту владу, иако нисам био иницијатор тога и, штавише, противио сам се именовању. Наравно, преовладавају „дела“ која су, како ми се чини, „на време урађена“.

Сложени однос између Вас и председника Путина у криптослојевима руске политике изазвао је многе недоумице код аналитичара.  Како бисте га Ви описали? Без обзира на почетна мимоилажења, да ли се може рећи да је Путин  2003.  спровео у дело планове које сте прокламовали још 1999. године?
Ваша питања, отворено ћу рећи, изазвала су код мене недоумицу. Од самог почетка, па до дана данашњег подржавам Владимира Путина, сматрам га за оптималну фигуру у својству првог човека данашње Русије. Од те позиције никада нисам  одступио. Али то никако не значи да без поговора прихватам све што чини руководство наше земље.  Има и мањкавости, има и грешака, о којима пре или касније говоре и сами руководиоци. Мислим да данас Путин може одиграти веома важну улогу демократизујући друштвени живот у Русији и при том разумевајући да демократија није исто што и анархија.

Те 2003. године Ви сте, непосредно пред инвазију САД-а на Ирак, посетили Садама Хусеина у својству специјалног представника руског председника. Имајући у виду значај ове америчке интервенције у савременим међународним односима, каква је била улога која је Вама додељена? Шта нам можете рећи о том виду дипломатије, мало познатом, а веома значајном у историји?
По налогу председника Путина заиста сам одлетео у Ирак, где сам разговарао са Садамом Хусеином непосредно пред америчку инвазију на ту земљу. Циљ посете био је да пренесем усмену Путинову поруку, у којој је Садаму предложено да напусти положај председника и да се обрати Парламенту са предлогом да се спроведу демократски избори. Путин је сматрао да би у случају такве Садамове одлуке Сједињене Државе тешко могле да изведу копнену операцију.

Немогуће је набројати све награде које сте добили за свој рад. Поменућу једну која ми је занимљива – 1990. године добили сте награду Џорџ Ф. Кенан. Многи аналитичари помињу Кенаново виђење прилика у Русији као можда најбољу западну анализу Русије непосредно после Другог светског рата. Шта Ви мислите о томе?
Џорџ Кенан је био сјајан историчар и истакнути дипломата. Ваљда је највеће његово достигнуће у томе што је постао аутор концепције   „заустављања“ („сузбијања“), која не само да је ушла у праксу Сједињених Држава и Совјетског Савеза, већ важи чак и после завршетка Хладног рата. При том је Кенан тврдио да је примена нуклеарног оружја погрешна. Иступао је против одлуке НАТО-а о стационирању нуклеарних ракета у Западној Европи. Мени се чини да су управо ти ставови својствени за Кенана као политичара. А што се тиче „дугог телеграма“ за време његовог рада у америчкој  амбасади у Москви  или чланака о СССР, тамо несумњиво има много тога што је одговарало совјетској стварности, али истовремено то ни издалека није било све. Односећи се крајње негативно према Стаљиновом руководству, Кенан је истовремено потценио унутрашњу снагу коју је имала и коју има Русија.

Џефри Манкоф, стручњак Универзитета „Јејл“ и америчког Савета за спољне послове, цитирао је у тексту „Русија и Запад“ Ваш став да ће Русија одбацити оштро антизападњаштво СССР-а  и наивни романтизам раних деведесетих, а све у корист приступа који ће нагласити руски „статус велике силе“ и „равноправно обострано корисно партнерство“ са САД-ом и Европом. Докле се стигло са том платформом, шта је чини могућом?
Мислим да је Џефри Манкоф био у праву  у погледу мог става. И сада сматрам да је остварење стабилног и безбедног мира немогуће без равноправних, обострано корисних, партнерских односа Русије са САД-ом и Европом. Могу само додати да равноправност представља неопходан услов сарадње Русије са било којом државом. Давно је прошло време када је почетком деведесетих година министар иностраних послова Русије допуштао могућност да наша држава буде „вођена“ како би се постигао циљ „уласка у цивилизовани свет“.

Предложили сте флексибилност у руској спољној политици. Како бисте описали суштину руске спољне политике, посебно у Европи и на Балкану, што нас свакако занима?
Русија исправно сматра себе за део Европе, али истовремено је знатан део наше територије и у Азији. Отуд и вишевекторност руске спољне политике. У целини, она је свакако усмерена ка ликвидацији нових изазова и претњи, укључујући ширење нуклеарног оружја, тероризам, међуетничке и међурелигиозне конфликте.
Што се тиче Балкана, Русија је историјски повезана са балканским државама и народима. У савременој епохи није исправно замишљати како је Русија против зближавања балканских земаља са Европском унијом. Истовремено, што је апсолутно природно, ми бисмо хтели да то зближавање не иде на штету наших историјских веза – економских, политичких, културних. Критеријум наше балканске политике, који је данас најјасније манифестован,  јесте однос Русије према проблему Косова. Ми нисмо ни у каквим околностима иступали за одвајање тог дела Србије у самосталну државу. Узгред да кажем да у време када сам као министар иностраних послова био члан Контакт-групе за Југославију за издвајање Косова нису иступале ни западне државе. Моје несугласице са државним секретаром САД-а Мадлен Олбрајт биле су око тога што је она Косово прогласила за део Југославије, док сам ја инсистирао на томе да у документима буде забележен статус Косова као дела Србије.

Један од најзначајнијих процеса послехладноратовске политике у Европи је ширење НАТО-а на Исток. Тај процес је започет 1999. године, али су неке политичке припремне радње обављене раније, у време када сте Ви били директор Спољне обавештајне службе и министар спољних послова. Да ли то САД намеће „натоцентрични“ безбедносни поредак у Европи? Какве су последице?
Када сам 1997. године постао министар иностраних послова, један од мојих заменика ми је донео  архивске снимке разговора  руководилаца земаља чланица НАТО-а са совјетским лидерима и министрима. У то време су и државни секретар САД-а Бејкер, и савезни канцелар Кол, и премијер Велике Британије Херд, и председник Француске Митеран убеђивали Горбачова, маршала Јазова и друге совјетске руководиоце да им ни накрај памети није ширење НАТО-а. То се радило због сасвим разумљивих мотива – да се Москва  стимулише да повуче совјетске јединице из Источне Немачке и да се отупи наша евентуална оштра реакција на распад Варшавског уговора. Све те изјаве о томе да НАТО „ни за инч“ не намерава да се шири на територију Варшавског уговора показале су се као празне приче. Међутим, натоцентрични  систем безбедности за Европу, уверен сам, мање је ефикасан него што је  колективна безбедност  у коју се укључује и Русија. Природно, узнемирује нас ширење НАТО-а, његово приближавање нашим границама, и то у условима када Северноатлантски пакт не одговара представи као о одбрамбеној структури, која је створена ради заштите Европе од потенцијалног напада на њу из спољњег окружења. Зар о томе не сведочи бомбардовање Југославије које је НАТО предузео 1999. године без икакве одлуке Савета безбедности Уједињених нација? Наше узнемирење је постало још јаче због тога што се нашим границама приближавају елементи америчке ПРО, а још уз то Вашингтон одбија да пружи писмене гаранције да тај систем неће бити усмерен против Русије.

Однос Русије према Србији се у различито време различито тумачио. Чињеница је да међу Србима постоји  русофилија. Какав је Ваш доживљај Србије и Срба, а какав мислите да је став руске државе?
Мислим да се може говорити о чињеници  широке распрострањености србофилије међу Русима. Овим је све речено.

Русија живи свој живот опасана крајностима. Никита Михалков ми је рекао да је за њега Русија органска твар која, као и свако органско живо биће, сама себи проналази лек: „Ако се пас разболи, можете га хранити кавијаром, али он ће јести своју травку и јешће је док не оздрави. Тако је и с нама. Потребно је само да нас много не дирају.“ Како бисте нам Ви представили Русију данас?
Знам Никиту Михалкова још док је био дете, волим га као филмског режисера, глумца, али ни издалека није политички аналитичар.  Не мислим да данашња Русија може да пристане да „једе своју травку“. Поседујући огромна природна богатства, интелектуални потенцијал, становници Русије ипак више воле да једу кавијар. Управо ако нас не буду „баш много дирали“ (по мишљењу Михалкова), онда друштвено-економска ситуација у Русији има велике шансе да се побољша, без обзира на светску кризу.

Мало је познато код нас да сте каријеру започели као новинар, дописник, коментатор. Да ли Вам недостаје новинарство?
Недостаје. Штавише, сматрам да је рад у својству новинара  – одличан „бекграунд“ за политичког функционера или научника. Када сам радио на радију, научио сам да коментаришем ситуацију брзо, како се то каже – „док је још свеж траг“. У листу „Правда“ прошао сам добру школу одговорности за формулације, за закључке и оцене. Много дугујем том времену од петнаестак година када сам био професионални новинар.

Шта је то што је, по Вашем мишљењу, обележило 20. век?
Двадесети век су обележили многи догађаји. Ту је и Октобарска револуција у Русији, наравно, победа над фашизмом у Другом светском рату, и почетак освајања васионе, револуција у информационим технологијама, и много другог. Скоро никада пре 20. века није било тако  бурног техничко-технолошког развоја, таквих оштрих захтева за демократизацијом друштвеног живота.

Какав наговештај 21. веку даје ова прва деценија? Куда смо се ми то упутили?
Без обзира на нимало једнозначан развој догађаја у првој деценији 21. века,  и даље сам оптимиста. Основни извор том оптимизму је чињеница да  после завршетка Хладног рата, није успело наметање концепта монополарног света и што се прешло на вишеполарни светски поредак.

То у шта верујемо нас умногоме одређује као људе. Шта је то у шта Ви после свих успона и падова човечанства и човека успевате да верујете (не мислим само на религијска уверења)?
Човек не може да живи без вере у будућност. Чувам ту веру без обзира на изобиље предвиђања светских катастрофа у данашњим средствима јавног информисања.

Када разговарам са историчарима, имам обичај да им поставим питање о крају историје. Вама бих поставила питање о крају света.
Не верујем ни у крај историје, ни у крај света. Наравно, пут у будућност није лак, али никоме не саветујем да утоне у песимистичка разматрања о неизбежности оружаних сукоба,  који могу да прерасту у уништење целокупног човечанства.

Један од најснажнијих усуда човекових је потрага за смислом. Како га разрешавате? Шта је за Вас смисао живота?
Чини ми се да би сваки човек требало да има три ослонца у животу: породицу, посао и пријатеље. Ако се искључи макар један од тих ослонаца, губи се смисао живота.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Внешнюю политику ни одного государства нельзя оценивать однозначно, ибо она во многом определяется меняющимися историческими обстоятельствами, которые сопровождают исторический путь того, или иного народа. Как и поведение отдельно взятого человека в общении с другими людьми с течением времени эволюционирует, так и поведение какого-то народа в общении с другими народами не может быть всегда неизменным. Но и в том и в другом случае мы остаемся людьми и полноценными народами, если следуем общепринятым в человеческом сообществе нормам и правилам морали, нравственности и общепризнанного межгосударственного и международного общения. За исключением некоторых исторических, религиозных и региональных особенностей обнаруживаются, несомненно, параллели в процессах распада Югославии и СССР. И там, и там этот распад сопровождался этническим, религиозным, политическим противостоянием между народами и этносами, долгие годы проживавшими в мире и сотрудничестве. И там. и там прослеживались интересы сверхдержав и поныне во многом влияющих на внешнюю политику, то есть поведение народов, не мыслящих себя сверхдержавами. В Югославии, до её распада, Косово обладал статусом автономного края в составе Сербии – одной из шести республик, входящих в СФРЮ. В Советском Союзе, до его распада, Нагорный Карабах имел статус Автономной Области в составе Азербайджана – одной из 15-ти республик, входящих в СССР. И там, и там сепаратистские настроения среди национального меньшинства разжигались и раздувались извне, силами, исполняющими волю сверхдержав. Региональная политика небольших государств лишь тогда беспрепятственно и безболезненно может ими осуществляться, когда она не входит в противоречие с глобальной политикой сверхдержав, с их сверх интересами. США и Западно-европейские страны, противостоящие России в своем видении глобального мироустройства, желают видеть православную Сербию в Евросоюзе и стремятся минимизировать влияние России на Сербское политическое руководство, а значит, и на внешнюю политику Сербии. Отсюда и безоговорочная поддержка с их стороны сепаратистов Косово (своеобразный кнут в руках Запада). И что примечательно, христианский мир Запада в этом региональном конфликте поддерживает сепаратистов мусульман. Россия, как правоприемник сверхдержавных идеалов развалившегося Советского Союза, желала видеть независимый мусульманский Азербайджан в сфере своего политического и экономического влияния. И для того чтобы ограничить стремление Азербайджана к обретению полной свободы в своей внешней политике, которая в этом случае неминуемо привела бы одну из республик к широкому сотрудничеству с мусульманской Турцией, являющейся членом НАТО, стала инкогнито поддерживать армянских сепаратистов-христьян Нагорного Карабаха (тот же самый кнут, но в руках Росии). Как видим, сверхдержавы в отстаивании своих глобальных интересов в том, или ином регионе мира не очень-то рьяно следуют религиозной солидарности. При необходимости они ею пренебрегают или же вовсе не берут в расчёт. Сербский и Азербайджанские народы в одинаковой мере ещё долгие годы будут вести борьбу с воинствующим сепаратизмом за территориальную целостность своих стран, пока глобальные интересы сверхдержав в этих регионах мира не гармонизируются на основе возможного компромисса. Самопровозглашённая республика Косово и самопровозглашённая республика Нагорного Карабаха никогда не будут признаны мировым сообществом, ибо это противоречит нормам международного права, регулирующим поведение государств на международной арене. Именно поэтому Республика Сербия и Республика Азербайджан, единодушно осуждая сепаратизм, будь-то мусульманский или христианский, и признавая в соответствии с международным правом верховенство территориальной целостности государств над правом нации к самоопределению (не имеющим ничего общего с воинствующим сепаратизмом), следуют общепризнанным нормам, регулирующим поведение государств на международной арене, желая оставаться полноценными народами.

  2. Гос, Примакова слушао сам у Руском Дому у препуној сали и пре и
    тад а нарочито после победе Гос, Николића на изборима за
    председника Србије и нова влада у којој кључну улогу има СНС и
    прве потезе Председника и нове владе да се иде у чвршћу сарадњу
    са Русијом даје потврду да Русја стоји у одбрани целовитости
    државне територије Србије и на оним деловима који су привремено
    окупирани НАТО ИМПЕРИЈОМ и томе ће доћи крај ако смо искрени
    партнери РУСКЕ ГЕДЕРАЦИЈЕ а то значи највеће земље на планети
    ЗЕМЉИ. Вучић нам обећава оно што Србији треба обнова закатанчених
    привредних објеката које су учинили ПЕТО ОКТОБАРЦИ СВИХ ФЕЛА.

  3. PONOVO NAPOMINJEM DA JE IZ NIS-a,OTPUSTENO 4000 RADNIKA,OD DOLASKA GASPROMNJEFTA.NEMOJTE MI PRICATI O TOME STA CE BITI,KAD VEC VIDIM STA SE DOGADJA.4000 LJUDI,ZNACI (SA PORODICAMA)OKO 12000 LJUDI, JE BEZ HLEBA.JEDINO JE PECAT OBJAVIO DA U NIS-u IMA PROBLEMA.JA JAVNO PRIZNAJEM DA SAM RUSOFIL,ALI NE TOLIKI DA MIRNO GLEDAM KAKO HILJADE LJUDI OSTAJU BEZ POSLA.HAJDE DA PRVO VIDIMO REZULTATE,A ONDA DA SE HVALIMO.AKO PO ISTOM PRINCIPU RUSI NASTAVE DA KUPUJU I OTPUSTAJU LJUDE,POD IZGOVOROM DA OBNAVLJAJU RADNU SNAGU,BRZO CEMO DOCI DA 100 000 NOVO NEZAPOSLENIH RADNIKA.STA KAZETE NA TO PRIJATELJI?

    • Ne pisem komentar da nesto branim ili nesto napadam vezano ono o cemu milutin govori. Ta me tema ne interesuje ili mozda je komplikovana za moj mozak. Vise me interesuje shatanje o prirodi odpustanja i neotpustanja radnika. Nista nije vecito i uvek isto. Potrebe za radom se menjaju i za ljude koji se bave jednim poslom dodje vreme da takav posa vise ne treba. tada se posao menja. Menja se sdrzaj posla, nacin rada i kolicina ljudskog rada. Nisu radna mesta stvorena da neko zacrta sta ce i gde ce ceo zivot raditi. Ona se stvaraju prema potrebi posla a ne prema broju ljudi koji izaberu da rade ovaj ili onaj posao. Tamo gde se na posao gleda staticki, bez konkurencije i borbe za opstanak, normalno sve propada. Nevolja i nestasica teraju ljude da se pokrecu i da nalaze izlaze. Hoce li ova ili ona politika dati rezultate, to ne znam, ali da zauzimanje svoga prestola u zivotu vodi ka propasti, to znam jer to prirodni zakoni govore. 4000 otpustenih nije argumenat. Argumenat je kao da se upute na nove poslove i us pomoc drustva i svojom inicijativom. Ako je 4000 otpusteno u Nisu, a 2000 nadje posao u Subotici, 1000 u Leskovcu i 1000 u Svilajncu onda je to samo za pozdraviti. Ljudi putuju po planeti za poslom, a ne sede i cekaju u nekom zapecku na koji su naucili od malig nogu. 4000 prekobrojnih otpusteno, nije argument. Kako 4000 dislocirati i uposliti tamo gde od njih moze da bude koristi je argument.

  4. u Zastava automobili otpusteno je od 2000-e 15000 radnika, ida ne nabrajam dalje. Tako se nakupilo oko 1000000 nezaposlenih u Srbiji. Pa sad racunajte kako Vam drago.
    Ima tu jedan mnogo veci problem – SOLIDARNOST. Kada se to desavalo nekima drugi to Vas nije pogadjalo. da ne pominjem Sindikat koji je vise branio vlast nego radnike (recimo prodali su radnike za svoja sindikalna rukovodeca mesta). A kad “mecka zaigra u tvom dvoristu” setite se kako je to nepravda – ali opet selektivna i to samo prema Vasoj firmi, zaboravljajuci na one firme koje mnogo duze trpe istu tu nepravdu. dok ste Vi i Vase golege radili niste se pitali “kako zive porodice radnika koji su otisli na ulicu bez igde ista?”
    I sad je kriv Ilija pa i “Sveti Ilija”. Dali je bas tako?

  5. РАДОСЛАВ

    Знам памтим” сидикате” у време Броза дали их је ико питао о
    стању унутар полу радничке класе,кажем полу јер је јако пуно било
    оних који се нису осећали радичком класом јер је исто времено
    имао и сеоско имање и није овисио о плати које нису биле увек
    редовне. Са друге стране знам био сам и о оне радничке класе која
    је штрајковала ако нису удовољени захтеви представника преговарача са ФИРМАМА које су у склопу синдикалног организовања. Када се постигне споразум рада и капитала креће
    рад као да није било штрајка.Ове што видим забрекле од дебљине
    и сам речник није сидикални као да још постоји оно само управљање
    Србија када буде имала праву радничку класу можемо говори о СИДИКАТИМА који ће је заступати у преговима са Капиталом не ГАЗДОМ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *