Dušan Stupar: Anatomija državnog kriminala

Razgovarao Nikola Vrzić

U slučaju pančevačke Azotare radi se o sistemskom preduzimanju mera koje za cilj imaju kompletno uništenje naše privrede. Ovo jeste paradigma čitave naše situacije

 

Vest o ukidanju pritvora vlasniku „Univerzal holdinga“ Dušanu Stuparu, nekadašnjem suvlasniku pančevačke Azotare, ni izbliza nije izazvala onoliku medijsku pažnju koliku je izazvalo njegovo iznenadno hapšenje. Možda zato što je ovaj prijatelj Tomislava Nikolića, baš zgodno, bio uhapšen u jeku predizborne kampanje (23. aprila); možda zato što je srpskim medijima, strogo kontrolisanim gvozdenom pesnicom bivšeg režima, naloženo da bruje o njegovom hapšenju i ćute o potonjem (13. jula) oslobađanju; a verovatno i zato što bi podrobnija analiza Stuparovog oslobađanja neminovno vodila analizi razloga njegovog hapšenja. Pa bi pokazala da slučaj Dušana Stupara prevazilazi i njega samog i sve milione evra koje su on i njegovi poslovni partneri iz Litvanije dali za pančevačku Azotaru pre nego što im je Azotara, u ime naroda i onoga ko je narodom upravljao, oduzeta.
Pokazuje, dakle, analiza slučaja Dušana Stupara anatomiju državnog kriminala kojem smo (bili) izloženi. Spregu vrha vlasti, državnih i paradržavnih tajkuna, državnih agencija, reformisanog tužilaštva i suda i, da ih ne mimoiđemo, reformisanih medija.
O pojedinim detaljima svog slučaja Dušan Stupar obavestio je i (tadašnjeg) predsednika Srbije Borisa Tadića, pismom koje takođe objavljujemo. Nije mu to pomoglo, naprotiv. A pre nego što Stuparu damo reč, pažnju čitaocu skrećemo i na detalj koji se u pismu ne spominje; tačno godinu dana pre Stuparovog hapšenja, Više javno tužilaštvo već je odbacilo krivičnu prijavu protiv rukovodilaca Azotare (Vujadina Jankovića i Vidmantasa Kučinskasa) zbog prodaje „Karbamida 2“ i pronevere novca stečenog tom prodajom, ocenjujući da se „ne mogu prihvatiti navodi iz krivične prijave da su ovom prodajom osumnjičeni pribavili sebi ili drugom imovinsku korist, jer je sav novac uplaćen na račun Azotare“. A Dušan Stupar hapšen je baš zbog onoga što je utvrđeno da se nije dogodilo.
„Hapšenje je za mene bilo apsolutno neočekivano. Jedan apsurd koji sam odbacivao uopšte i kao mogućnost, zbog toga što je privatizacija Azotare – koja je u predizbornoj kampanji, siguran sam tendenciozno, ubačena u spisak 24 sumnjive privatizacije – verovatno bila primer privatizacije koja je urađena po zakonu, korektno i, ako može da se kaže, vrlo čisto i transparentno. O tome, uostalom, govori i sama činjenica da je privatizacija Azotare rađena modelom javnog, međunarodnog tendera, pri čemu je Agencija za privatizaciju zaista vodila računa da postupak u potpunosti bude zakonit i nesporan.“

Na tenderu ste pobedili i mezimce bivše vlasti, „Viktorija grupu“ i šabački „Farmakom“…
Za kupovinu Azotare prijavile su se firme iz Poljske, Mađarske, Češke, kao i domaći konzorcijum „Viktorija grupe“ i „Farmakoma“. Mi smo dali najveću ponudu, od 13.100.000 evra, a bili smo najbolji i po svim ostalim uslovima koje smo ponudili.
Dakle, što se tiče svih insinuacija u našoj štampi – a nije bilo naslova da se ne spominje „skandalozna privatizacija“, u čemu je prednjačio „Blic“ – o tome nema ni govora.
Motiv „Univerzal holdinga“ za kupovinu Azotare, pri tom, bio je jednostavan; dotad smo se nametnuli kao dominantni na našem tržištu veštačkih đubriva, a saradnja s Azotarom pre privatizacije činila je, sigurno, polovinu našeg prometa na godišnjem nivou.
Pošto smo bili jedan od najvećih partnera Azotare, bilo je normalno da uđemo u njenu privatizaciju. Naše su nam finansijske mogućnosti, u tom trenutku, dozvoljavale da u posao uđemo sa 20 odsto, i zbog toga smo napravili dogovor sa stranim partnerima iz Litvanije koji u svom vlasništvu već imaju dve fabrike sličnog tipa.

Institucije države Srbije, praktično od kada ste preuzeli Azotaru, zauzimaju poprilično neuobičajen stav prema vama, s obzirom na silnu potrebu za privlačenjem investicija.

[restrictedarea]

Od samog početka suočili smo se sa problemima koje su nam stvarali državni organi. Najpre, od strane Agencije za ekologiju, koja je najednom počela da vrši svakodnevne kontrole vazduha, pa redovne posete zabrinutog ministra Saše Dragina u pratnji novinara „B92“ i „Blica“, uvek propraćene natpisima „Litvanci truju Pančevce“…
Želim da naglasim: takvih medijskih izveštaja i kontrola nije bilo ni pre privatizacije, a ni pošto su nas izbacili iz posla. Ili je neko, možda, pročitao da se bilo šta tamo dešava otkad „Srbijagas“ komanduje Azotarom? To je skinuto sa dnevnog reda kao problem…

Ipak, ne možete da poreknete da zaštita životne sredine predstavlja ozbiljan problem.
I ne pokušavam to da učinim, naprotiv. Uostalom, tenderski kriterijum za kupovinu Azotare, osim najviše cene, bila je i dodatna investicija od 30 miliona evra tokom pet godina, isključivo u sisteme za zaštitu životne sredine.
Azotara, inače, nikada nije dobila upotrebnu dozvolu, baš zato što sistem za odlaganje otpadnih voda nikada do kraja nije bio izgrađen. Država nije imala novca za to. Zatim, postrojenja su bila tehnološki zastarela i izbacivala su više štetnih materija nego što dozvoljavaju propisi, a država, opet zbog nedostatka novca, nikad nije smogla snage da obnovi, inače veoma skupa, filterska postrojenja.
Mi smo prve i druge godine investirali po programu privatizacije, usaglašenom sa Agencijom za privatizaciju, i počeli smo da rešavamo te probleme. I naš je interes, kao vlasnika, bio da ih rešimo, zato što nam je izuzetno važan tzv. koeficijent prerade, to jest procenat iskorišćenosti gasa; da se ista količina potrošenog gasa, umesto da ode u vazduh, iskoristi za dobijanje veće količine konačnog proizvoda. U tom cilju bile su i angažovane firme iz Španije, Nemačke, Litvanije, Belorusije i Rusije, okupljena je međunarodna ekipa koja je trebalo da postepeno, tokom pet godina kao što stoji u kupoprodajnom ugovoru, realizuje investicije od 30 miliona evra.
Međutim, Saša Dragin, kao ministar životne sredine, 28. avgusta 2007. donosi rešenje o obustavi rada kompletne Azotare. Jedan potpuni nonsens. Jer, ugovorom je precizno bila predviđena  dinamika ulaganja u ekologiju, pored ostalog i u Južnu zonu Pančeva, gde je bilo predviđeno ne samo šta će Azotara da uradi, već i šta će Opština Pančevo prethodno da uradi da bismo mogli da počnemo da ispunjavamo svoje obaveze. A sve je bilo sinhronizovano sa Agencijom za privatizaciju, koja je tačno znala šta Pančevo radi, i znala je da se čeka donošenje tih planskih dokumenata. Dakle, prvo opština donosi dokumenta, a onda mi nastupamo sa investicijama. U Pančevu je bilo kašnjenja, i to je Agencija pratila, i kada oni odlože donošenje neke odluke za godinu dana, i nama je Agencija odlagala izvršenje obaveza. Sve je to, uostalom, bilo uneto i u privatizacioni ugovor, u kojem se navodi da Azotara nema upotrebnu dozvolu, a da ćemo je dobiti pošto po programu investiramo 30 miliona evra.
A Dragin nam donosi rešenje o obustavi rada zato što u tom trenutku, posle godinu dana dakle, mi nemamo upotrebnu dozvolu!

Iako vam je država prodala fabriku bez te dozvole, i obavezala se da vam je izda kad ispunite investicione obaveze, posle pet godina…
Upravo tako. Vi nemate dozvolu za rad, upotrebnu dozvolu, vi ne postojite. Podneo je čak i krivične prijave protiv odgovornih lica u fabrici.
Uradio je to samo da nam napravi problem; samo jedno zaustavljanje fabrike, i njeno ponovno pokretanje, košta nas 1,2 miliona evra. Isključivao nas je, ukupno, pet-šest puta, i napravio nam direktnu štetu od skoro 10 miliona evra. A ta se šteta i multiplicira, jer ne radimo, a sve vreme imamo fiksne troškove za plate, struju… Izračunali smo; od dve godine koliko smo bili u posedu, nismo radili ni 10 meseci.

„Viktorija grupa“ i vi ste, za to vreme, konkurenti…
Nisu oni nama konkurent, nego mi njima. U normalnim uslovima – ovo je, naime, bazna proizvodnja – mi nikome ne bi trebalo da smetamo.

Moje pitanje je da li je zatvaranjem pančevačke Azotare ministar otvarao tržište za proizvode „Viktorija grupe“?
Apsolutno je obustavama rada Azotare Saša Dragin otvarao tržište za „Viktorija grupu“. U to nema nikakve sumnje.

Nisu vam samo zabranjivali da radite, već i da izvezete ono što je već proizvedeno.
Da, pojavio se i drugi problem, s amonijakom koji je nusproizvod, a takođe je berzanski artikal, i to nimalo jeftin, 600 dolara tona.
Ukratko, pošto je tokom desetak meseci Azotara radila punom parom, u našim skladištima nagomilavao se amonijak koji nismo mogli da prodamo u Srbiji jer su fabrike u Prahovu, Šapcu, Subotici i Novom Sadu uništene. Popunili smo naša skladišta, kapaciteta 15 hiljada tona, i jedini izlaz, a uz to i profitabilan posao, bio je da pronađemo kupce za amonijak. I našli smo ih, u Hrvatskoj, u BiH i Makedoniji; napravili smo ugovore, unajmili vagone – cisterne za transport u inostranstvu pošto ih u Srbiji nema dovoljno… I onda nam ministar Dragin stavi zabranu na izvoz.

S kojim obrazloženjem?
Opet isto, fenomenalno obrazloženje: mi ne postojimo, pošto nam je već zabranjen rad. To je on meni i lično rekao, da ne možemo da dobijemo izvoznu dozvolu jer imamo zabranu proizvodnje.
Znači, nisu nam dali da radimo, a ni da prodamo ono što su nam zalihe. A troškovi idu… Tada, kad nam nije dao dozvolu za izvoz, šest meseci nismo radili. On nas je, jednostavno, osudio na smrt.
Litvanci su precizno izračunali kolika nam je šteta naneta, i proces je sada pred arbitražom u Vašingtonu.
A pogledajte ovu situaciju i sa stanovišta države, države koja ima ogroman budžetski deficit. Umesto da ti pomogne da izvezeš, on zabranjuje izvoz. I to ministar lično. Znači, radi se o sistemskom preduzimanju mera koje za cilj imaju kompletno uništenje naše privrede. Ovo jeste paradigma čitave naše situacije.

Na kraju vam, zbog prodaje „Karbamida 2“, oduzimaju Azotaru. Vi tvrdite da je privatizacija raskinuta nezakonito.
Glavno težište napada na nas bila je optužba da smo „Karbamid 2“, navodno nešto najvrednije što je Azotara posedovala, prodali, a da smo novac izneli iz zemlje, potrošili. Potpuna neistina, laž. Javno tužilaštvo je proveravalo, i utvrdilo da je sav novac od prodaje „Karbamida 2“ legao na račun Azotare, i tačno se vidi našta je utrošen – na namirenje duga „Srbijagasu“, „Elektrovojvodini“, na plate… To je, dakle, nesporno.
Izmišljotina je i da je „Karbamid 2“ bio najvredniji deo imovine Azotare. To postrojenje koštalo je šest miliona evra kada je kupovano, a onda je 18 godina stajalo u travi, razbacano po hektaru zemlje, neupotrebljavano i nedovršeno. I mi smo postali vlasnici toga.
Kao vlasnici, normalno, razmišljali smo šta ćemo s tim. Pa, naš je interes da investiramo u nešto što će nam donositi novac. Znajući da „Karbamid 1“, koji proizvodi 400 tona na dan, pravi gubitke od 40 miliona evra godišnje, svesni smo i da bi „Karbamid 2“, s triput većim kapacitetom, proizvodio i triput veće gubitke.
Predočavamo tu kalkulaciju Agenciji za privatizaciju, i ona nas napismeno oslobađa obaveze ulaganja u pogon „Karbamid 2“. To je naš ključni argument. Pri tom, da ne bude zabune, nije nama umanjena ukupna obaveza investiranja, već je preraspodeljena na ostale pogone.
Kao vlasnici bespotrebnog „Karbamida 2“, odlučimo da ga prodamo. I prodamo ga za fantastičnih 32 miliona evra, koji nisu otišli nama na račune već na račun Azotare. To, ponavljam, niko ne spori, i Više javno tužilaštvo je to utvrdilo.

Ali Agencija za privatizaciju tvrdi da udeo vrednosti „Karbamida 2“ nije 3,8 odsto kao što ste vi utvrdili, već preko 10 odsto, i da vam je za njegovu prodaju – jer prelazi pet odsto vrednosti Azotare – bilo potrebno odobrenje Agencije. To će postati i osnov za raskid ugovora o privatizaciji Azotare.
Tako je…

Kako su došli do tog procenta?
Nisam uspeo da pronađem odgovor na to pitanje.

Ali ni Ekonomski institut, koji je po nalogu suda vršio veštačenje prvobitne procene, nije došao do tolike cifre.
Ekonomski institut je vrednost „Karbamida 2“ procenjivao po četiri metode; tri od četiri računovodstvene metode, među kojima je i ona koju je koristio osporeni procenitelj („Servo Mihalj inženjering“), pokazale su da je vrednost ispod pet odsto, dok je samo jedna pokazala da je negde oko osam odsto.
Sve u svemu, mislim da je i ovo dokaz da je privatizacije poništena nezakonito, nezakonito su nam oduzeli Azotaru.

Ugovor je raskinut u januaru 2009, ali vi ostajete suvlasnici, s tim što će vam i preostali procenat vlasništva biti osporen pošto je „Ces Mekon“ Zvonimira Nikezića ušao u proces „restrukturiranja“ Azotare…
Agencija za privatizaciju nam i dalje, i posle raskida ugovora, na osnovu naših dotadašnjih ulaganja priznaje 32,5 odsto vlasništva u Azotari. Ali ćemo ostati i bez toga ako sud usvoji predloženi „Unapred pripremljeni plan reorganizacije Azotare“, koji je uradio „Ces Mekon“, a po kojem je učešće „Univerzal holdinga“ u kapitalu Azotare procenjeno na 0,00000001 odsto, odnosno u dinarima, dva dinara. Litvanskim partnerima, koji su u kupovini učestvovali sa 80 odsto, velikodušno je ostavljeno učešće u kapitalu od 30 dinara…
Ovu procenu je, inače, „Ces Mekon“ državi naplatio 600.000 evra, i još toliko od „Srbijagasa“. Dakle, milion i 200 hiljada evra.

Kako je „Srbijagas“ dobio Azotaru na upravljanje?
Agencija je tada donela odluku zajedno sa Vladom Srbije – a Nikezić je stajao iza te odluke – da se Azotara da „Srbijagasu“ na upravljanje. I imenovali su Radosava Vujačića, inače zamenika Dušana Bajatovića u „Srbijagasu“, za predsednika Upravnog odbora Azotare. A on istog momenta postavlja svog kuma Mihajla Grujića za direktora Azotare. Njega, inače, posle pola godina hapse zbog veze sa Zoranom Ćopićem, poznatim iz afere oko Darka Šarića. Nalaze mu u kasi Azotare i 600.000 evra u kešu.

A gubici u Azotari počinju da se gomilaju.
Azotara je dodatno zadužena 226,4 miliona evra pošto je upravljanje preuzeo „Srbijagas“, i to samo do kraja 2010. Dodajte tome i 86 miliona za prošlu, 2011. godinu, dakle, 312,4 miliona evra.
Pri tom, mislim da u tu cifru nisu uračunali pozajmicu kod Republičke direkcije za robne rezerve. Iz tog aranžmana sa „Viktorija grupom“ ostali su dužni oko 50.000 tona pšenice i 25.000 tona kukuruza. Pazite, tek, šta su tu učinili. Pozajmili su  pšenicu po ceni od 11 dinara, a onda je prodali po devet, i do danas je nisu vratili. A sada bi trebalo da je vrate po ceni koja je već dostigla 30 dinara. Pitao sam ih koji je to poslovni rezon, da kupe skuplje, a da prodaju jeftinije? Odgovorili su mi da je to najbolji posao koji su napravili, jer kada Azotara ne bi radila 20 godina u kontinuitetu, gubitak bi bio veći od gubitka napravljenog na ovom poslu. A moja računica je pokazala da je samo na toj pšenici i kukuruzu napravljen gubitak od 40 miliona evra. To je neshvatljivo.

Tako su, dakle, spasili Azotaru?
Da, baš tako. I još kaže Dušan Bajatović da je to model za spasavanje posrnule srpske privrede.

U međuvremenu se u posao ubacilo još nekoliko privatnih firmi koje, dok Azotara propada, poslujući s njom posluju odlično.
Od „Srbijagasa“ upravljanje Azotarom i MSK „Kikindom“ dobija firma RST (Russian-Serbian Trading Corporation). A reč je o firmi s nepoznatim vlasnicima, s osnivačkim kapitalom od svega 10.000 evra i samo dva zaposlena, registrovanoj u prostoriji od 36 kvadrata zakupljenoj baš od „Srbijagasa“. I „Srbijagas“ se pojavljuje kao garant za poslove koje sklapa RST.
I oni to sada kupusaju. Prošle godine je Azotara prijavila gubitak od 86 miliona evra, a RST prijavljuje profit od devet miliona. Napravili su, dakle, takav ugovor da ova firma, s dva zaposlena, radi, a ova druga, od strateškog značaja za državu, opslužuje i radi za njen račun. Potpuno nepotrebno je u posao ubačen još jedan učesnik, i on sad pravi profit, a velika firma pravi gubitak. Pa to nema nigde.

Ko je vlasnik RST-a?
To se ne zna. Kao što se ne zna ni ko su vlasnici ove dve firme koje su osnovale RST, „Gazprom Schweiz“ i „A-Energy Holding“.
A to i jeste glavno pitanje, kad hvataš lopova, ko je pravi vlasnik ovih privatnih firmi? Ko je zaradio devet miliona? Mada ja mislim da je prava cifra i dva-tri puta veća. Da li su oni krali od ovih državnih firmi, od „Srbijagasa“ i Azotare? I ko im je to omogućio?

A najavljuje se i dalje rasparčavanje Azotare; „Ces Mekon“ predlaže da Azotara,  na ime dela svog duga, „Srbijagasu“ prepusti svoju luku na Dunavu.
Luka i lučka postrojenja, to je samo srce čitavog kompleksa preko kojeg se godišnje prebaci najmanje milion tona proizvoda i sirovina. „Ces Mekon“ je, da stvar bude i gora, procenjuje na svega 8,9 miliona dolara, iako joj se prava vrednost meri desetinama miliona. Štaviše, u svom „planu“ oporavka Azotare uopšte i ne predviđaju trošak Azotare za iznajmljivanje luke od „Srbijagasa“ u godinama koje slede.

Ko je, uopšte, angažovao „Ces Mekon“ da načini ovakav plan restrukturiranja Azotare?
Angažovala ih je Azotara, pošto ju je „Srbijagas“ preuzeo na upravljanje.

Dakle, „Srbijagas“ unajmljuje „Ces Mekon“ da bi „Ces Mekon“ rekao da bi  „Srbijagas“ trebalo  da profitira?
Upravo tako.

Šta vi preduzimate za sve to vreme?
Stvar je na arbitraži. A usput, oni malo-malo pa organizuju medijsku hajku protiv nas, u koju se uključuje i Boris Tadić kao predsednik države. Šaljem pismo Tadiću 23. februara, da ga upozorim da ga lažu, da mu daju pogrešne podatke, tražim od njega zaštitu i nudim mu istinu. I svaku svoju tvrdnju potkrepljujem dokazima.

Ali predsednik vas hapsi…
Hapsi me.
Hapse me u pola 10 ujutru u mojoj kancelariji; to jest, daju mi papir da potpišem, da sam saglasan da pođem s njima na informativni razgovor. Kažem im, možemo ovde, i ovde imamo dobre uslove za razgovor. Ne, ne, morate da pođete s nama. I ja pođem, i stave me u neku kancelariju u kojoj sam bio do četiri sata popodne. Niko me ništa pitao nije, a onda su mi, u nekom trenutku, doneli neki papir po kojem se to rešenje o informativnom razgovoru pretvara u zadržavanje od 48 sati. I sa time me odvode u Palatu pravde, u neki ćumez, komforan kao kavez za pse, i tu me drže do pet sati ujutru. Do mene drže Julijanu Vučković iz Agencije za privatizaciju. Bilo je hladno, padala je kiša, čujem je kako joj cvokoću zubi.
U pet su došli po mene i odveli me kod istražnog sudije. Pita me šta imam da kažem. Rekao sam da je ovo moje privođenje velika ljaga za srpsko pravosuđe. Pita me da li imam još nešto da kažem, ja tražim da se priloži pismo koje sam poslao predsedniku, jer je tu sve objašnjeno. Još nešto? Ništa. Sprovedu me u Ustaničku, u Specijalni sud.
Tamo sam sedeo 81 dan, onda su samo došli, Stupar Dušan? Da, odgovorim. Spremite se, idete kući.

Niko vas za sve to vreme ništa nije ispitivao?
Ništa. Ništa.
Nije to bilo samo sa mnom, to je sistem koji je tako funkcionisao. Sede ljudi tamo po nekoliko godina, niko ih ništa ne pita. I kod mene u sobi bio je jedan koji je sedeo tri i po godine, drugi pet godina…

Šta će se desiti sa Azotarom?
Proglasili su stečaj. Dobili smo od suda, kao poverioci, obaveštenje da se o njemu izjasnimo. Uložili smo žalbu, ta je žalba odbijena. Sad su naši advokati iskoristili mogućnost za novu žalbu, ako se pojave neki novi momenti, i za 24. septembar zakazano je novo ročište, po njima i poslednje. Ako se usvoji rešenje koje predlaže „Ces Mekon“, to je to.

Da sumiramo celu priču: vi kupujete Azotaru, država vas sve vreme sputava, obustavlja rad. Na kraju vam je oduzimaju, vas teraju u zatvor, a istovremeno firmu teraju u dugove, dok privatna firma zarađuje na propasti Azotare.
Tako je.

A „Srbijagas“ postaje vlasnik Azotare?
Da.

Šta se dešava sa onolikim gubicima?
Pošto je „Srbijagas“ na budžetu, i gubici idu na teret budžeta. Ko drugi da ih vrati?

Šta je krajnji cilj čitave operacije?
Van sumnje je da je krajnji cilj bio, pod jedan, da se značajan resurs dobije za džabe, i pod dva, da se taj resurs iskoristi za lično bogaćenje.
Pročitajte izveštaj ovlašćenog revizora. Tamo je navedeno da je 80 miliona evra pokradeno tako što je roba davana „tašna – mašna“ firmama. Azotara, inače, ima softver koji ne dozvoljava da roba izađe iz fabrike ako nije plaćena. A oni su ugasili taj softver i omogućili baš to. Tako da su uzimali robu, a nisu plaćali ništa. Davana im je roba bez garancije, bez obezbeđenja, bez ičega. Oni sutra odu u likvidaciju, i nema novca. Pojeo vuk magarca.

__________________

Pismo Dušana Stupara Borisu Tadiću

Beograd, 23. februar 2012.
Poštovani gospodine predsedniče,
Polazim od toga da ste informisani onoliko koliko Vaši pojedini saradnici, zaduženi za određene oblasti, a kojima verujete, nađu za shodno da Vam saopšte.
Kako je prezentirano u listu „Danas“, od 13. decembra 2011. godine, Vi ste u svom intervjuu između ostalog rekli:
„Podsećam vas samo na loše privatizacije, haotične i sa nekvalitetnim vlasnicima koji su mislili da do zarade dođu prodajom nekretnina i opreme. To je zaustavilo tehnološki razvoj. Dobar primer je Azotara ‘Pančevo’, gde su vlasnici želeli da rešavaju svoje probleme rasprodajom imovine. U stvari, zbog takvih slučajeva, došlo je do sloma u strateškim oblastima, sve to moramo da rešavamo danas.“
Ne bih hteo da dajem ocenu iznetog stava, ali bih hteo da Vam iznesem kao direktor „Univerzal holdinga“, firme koja je sa 20 odsto kapitala učestvovala u Konzorcijumu, koja je na međunarodnom konkursu kupila 100 odsto kapitala HIP Azotara „Pančevo“, na taj način što je dala najveću ponudu u konkurenciji nemačkih, poljskih, austrijskih i mađarskih firmi, kao i srpskog Konzorcijuma „Farmakom“ – „Viktorija grupa“. Ono što se posle privatizacije dešavalo sa HIP Azotara „Pančevo“, po mom mišljenju, predstavlja paradigmu za ono što se zadnjih godina dešava u našem političkom i pravnom sistemu.
HIP Azotara „Pančevo“ predstavlja tipičan primer uzurpacije od strane državnih organa i njenih ministara i raznih državnih sektora, koji za račun pojedinaca i određenih firmi kroje privredni milje i urušavaju firme koje su im konkurenti ili predmet njihovog interesa po raznim osnovama, uglavnom u cilju eliminacije konkurencije ili urušavanja radi jeftinije kupovine.
U slučaju HIP Azotara „Pančevo“ radi se o sledećem:
Konzorcijum se po preuzimanju HIP Azotara „Pančevo“ suočio sa situacijom da je tadašnji ministar za zaštitu životne sredine Saša Dragin doneo niz rešenja koja su za cilj imala nanošenje direktne štete preduzeću i njeno urušavanje.
Ministarstvo zaštite životne sredine, na čijem je čelu bio ministar Saša Dragin, je 28.08.2007. godine donelo rešenje kojim je naložilo obustavu rada svih proizvodnih pogona HIP Azotara „Pančevo“, jer nije imala dozvolu za rad (HIP Azotara „Pančevo“ je do tada radila 22 godine bez dozvole, a radi i danas). Zabrana je trajala duže od godinu dana. Dozvole se nisu mogle dobiti zbog nedostatka Plana regulacije južne zone Pančeva i dodatnih investicija koje su bile predviđene Ugovorom o kupovini HIP Azotara „Pančevo“ i koje je Konzorcijum do momenta raskida ugovora izvršavao po ugovorenoj dinamici i uložio osam miliona evra.
Isti ministar, Saša Dragin, doneo je rešenje kojim se zabranjuje HIP Azotara  „Pančevo“ da izveze 16.000 tona viška amonijaka za Hrvatsku, BiH i Makedoniju, iako su ugovori bili potpisani i cisterne za prevoz obezbeđene i zakupljene. Usled uskraćivanja dozvole za izvoz amonijaka HIP Azotara „Pančevo“ je bila primorana da ponovo obustavi rad i da nadoknadi štetu za neisporučeni amonijak, uključujući ležarine za zakupljene vagone – cisterne.
Samo na ovaj način gospodin Saša Dragin je naneo direktnu štetu HIP Azotara  „Pančevo“ u iznosu od 9.700.000 evra (jedno isključenje i prestanak rada HIP Azotara  „Pančevo“ košta oko 1.200.000 evra).
Zbog ovih „intervencija“ od strane državnih organa  HIP Azotara „Pančevo“ je, od preuzimanja fabrike pa do raskida ugovora o kupovini, radila devet meseci i 24 dana od dve godine i osam meseci, do 11.04.2006. do 14.01.2009. godine, koliko je Konzorcijum bio u posedu HIP Azotara „Pančevo“.
Sa svim ovim merama od strane državnih organa, pre svega Ministarstva za ekologiju i kasnije Ministarstva za poljoprivredu u licu Saše Dragina, HIP Azotara „Pančevo“ je napravljena šteta od ukupno 47 miliona evra, zbog čega je Konzorcijum bio prinuđen da zaštitu svojih prava i naknadu štete traži na međunarodnom sudu u Vašingtonu za nadoknadu štete i povraćaj nezakonito oduzete imovine.
Mislim da Vas vaši saradnici, koji su zaduženi za Vaše objektivno informisanje u vezi sa problemima privatizacije, i u tom okviru i HIP Azotara  „Pančevo“, lažu i obmanjuju bar što se tiče HIP Azotara  „Pančevo“ iz sledećih razloga: U vreme kada ste Vi dali intervju listu „Danas“, ne verujem da ste raspolagali informacijom da je na vanrednoj Skupštini HIP Azotara  „Pančevo“ od 28.11.2011. godine doneta odluka da se za HIP Azotara d.o.o. „Pančevo“ – u restrukturiranju pokrene stečajni postupak sa unapred pripremljenim Planom reorganizacije.
Pretpostavljam da do tada niste bili obavešteni ni da je 18. jula 2011. godine potpisan ugovor, kojim je JP „Srbijagas“ dao u zakup HIP Azotara  „Pančevo“ i kombinat MSK „Kikinda“ privatnoj firmi RST (Russian Serbian Trading Corporation) koja ima osnivački ulog u iznosu od 10.000 evra, a da se JP „Srbijagas“ za sve ugovore RST-a pojavljuje kao garant.
Napominjem da na ove ugovore nije dao saglasnost ni Upravni odbor JP „Srbijagas“, niti Agencija za privatizaciju, niti Vlada Republike Srbije.
Na kraju dozvolite da se osvrnem i na predmet prodaje opreme „Karbamid 2“ o čemu je više puta pisano u domaćoj štampi, a u vreme davanja Vašeg intervjua listu „Danas“ izlazio je u listu „Blic“ kao naručen i plaćen serijal u nastavcima o „kriminalnim radnjama Konzorcijuma u HIP Azotara  ‘Pančevo’“ povodom prodaje pogona „Karbamid 2“.
S obzirom na to da se prodaja opreme „Karbamid 2“ eksploatisala u cilju dezavuisanja javnosti i indirektnog pritiska na Arbitražni sud pri Privrednoj komori Srbije, koji bi trebalo da donese odluku o tome da li je odluka o raskidu ugovora o privatizaciji HIP Azotara „Pančevo“ pravno utemeljena, dozvolite da Vam pružim nekoliko podataka o opremi „Karbamid 2“.
Radi se o pogonu čija je izgradnja na lokaciji HIP Azotara  „Pančevo“ započeta 1980. godine bez građevinske dozvole, koja nikada nije ni bila izdata, a i sama lokacija nije regulisana katastarski. Taj pogon nikada nije završen, niti je pušten u rad. U momentu zaključenja Ugovora o kupovini društvenog kapitala HIP Azotara „Pančevo“ pogon „Karbamid 2“ se sastojao od nedovršenog građevinskog objekta (nelegalnog) zaraslog u korov, dela opreme unutar objekta i većeg dela opreme koja je bila smeštena u drugim skladištima HIP Azotara „Pančevo“ i na otvorenom prostoru, izložen 18 godina atmosferskim padavinama, tehnološki zastareo.
Izmenama i dopunama tačke 1 Ugovora o prodaji društvenog kapitala HIP Azotara  „Pančevo“ – u restrukturiranju, putem javnog tendera br. 1-936/07-187/02 od 19.06.2007. godine, Konzorcijum je oslobođen obaveze ulaganja u ovaj pogon.
Skupština HIP Azotara „Pančevo“ donela je odluku o prodaji opreme „Karbamid 2“, rukovođena pre svega činjenicom da proizvodnja karbamida donosi gubitke zbog dispariteta cene gasa i finalnog proizvoda (donosila je gubitke i pre privatizacije i donosi i danas oko 40 miliona evra godišnje na proizvodnji na postojećem pogonu karbamida tzv. „Karbamid 1“, a „Karbamid 2“ nije nikada ni završen. Da je bio završen donosio bi gubitke od 160 miliona evra godišnje, pošto je kapacitet predviđen za četiri puta veću proizvodnju od postojećeg pogona „Karbamid 1“). Na bazi izveštaja o proceni vrednosti pogona „Karbamid 2“, koji je izradio ovlašćeni procenitelj „Servo Mihalj inženjering“ iz Zrenjanina, a prema kojem vrednost opreme pogona „Karbamid 2“ iznosi 6.650.521 evra ili 3,8 odsto u odnosu na ukupnu vrednost HIP Azotara „Pančevo“. Procena „Serbo Mihalja“ je rađena zbog toga što HIP Azotara „Pančevo“, prema nalogu ovlašćenog revizora u periodu pre izvršene privatizacije, nije usaglasila svoje knjige i nije izvršila vrednovanje imovine – nekretnina, postrojenja i opreme u skladu sa važećim propisima i zahtevima međunarodnih računovodstvenih standarda (MRS).
Ta oprema je prodata za 32.500.000 evra, što je višestruko veća cena od procenjene i stvarne vrednosti te opreme, a nesporno je da je ceo iznos kupoprodajne cene uplaćen na račun HIP Azotara „Pančevo“, o čemu dokumentaciju poseduju svi relevantni organi.
Od tog iznosa veći deo je isplaćen JP „Srbijagas“ za isporučeni gas, a ostatak za elektroenergiju i lične dohotke radnika. Kako je litvanski deo Konzorcijuma uspeo da proda opremu „Karbamid 2“ za taj iznos nije mi poznato pošto manjinski članovi Konzorcijuma nisu bili uključeni u pregovore o prodaji i potpisivanju ugovora o kupoprodaji.
Agencija za privatizaciju je u januaru raskinula ugovor tvrdeći da taj iznos predstavlja 10,88 odsto od vrednosti HIP Azotara „Pančevo“, a sva dosadašnja veštačenja koja su naložena od Arbitražnog suda pri Privrednoj komori Srbije ukazuju da je vrednost pogona „Karbamid 2“ bila ispod pet odsto ukupne vrednosti HIP Azotara „Pančevo“, što praktično znači da je ugovor o privatizaciji HIP Azotara „Pančevo“ raskinut nezakonito.
Na kraju da Vas obavestim da su ovlašćeni revizori EKI „Revizija“ i „Grant Thornton“ napravili presek vrednosti kapitala HIP Azotara „Pančevo“ na dan 30.09.2011. godine za potrebe stečaja HIP Azotara „Pančevo“ sa unapred pripremljenim Planom reorganizacije, kojim je utvrđeno da je HIP Azotara „Pančevo“ za period, kada je njome upravljao JP „Srbijagas“, napravljeno dodatno zaduženje u iznosu od 226,4 miliona evra. Po mom mišljenju do danas je napravljen gubitak u HIP Azotara „Pančevo“ oko 300 miliona evra.
Postavlja se pitanje društvene i ekonomske opravdanosti mera od strane države i u kojoj će meri budžet Republike Srbije snositi teret izvršavanja ovih obaveza, a verovatno i pitanje odgovornosti organa i pojedinaca koji su bili nosioci aktivnosti vezanih za funkcionisanje HIP Azotara „Pančevo“ u prethodne dve i po godine, posebno zbog toga što postoje ozbiljne indicije da se u HIP Azotara „Pančevo“ za to vreme vršila pljačka ozbiljnih razmera.
Što se tiče međunarodnih implikacija i litvanskog „veta“ za napredovanje Srbije kao EU zbog oduzimanja HIP Azotara „Pančevo“ i podrške koju baltičke zemlje daju Litvaniji, gospoda Vuk Jeremić, Mlađan Dinkić i Božidar Đelić su više puta vodili razgovore sa litvanskim državnim rukovodstvom i sa njima vode prepisku o čemu se možete kod njih informisati.
Od dana kada je Agencija za privatizaciju donela rešenje o raskidu ugovora o privatizaciji HIP Azotara „Pančevo“, Azotara je ostala dužna firmi „Univerzal holding“ (TPM) oko devet miliona evra. Kako ta sredstva ni do danas nisu vraćena „Univerzal holdingu“, nad Holdingom je 09.02.2012. godine otvoren stečaj, tako da je bez posla ostalo 1.282 radnika „Univerzal holdinga“ i njenih ćerki firmi. To je, takođe, posledica preuzimanja HIP Azotara „Pančevo“ od strane JP „Srbijagas“, a RST koji je dobio HIP Azotara „Pančevo“ u zakup ima dva zaposlena radnika i ugovor o zakupu poslovnog prostora od 32 kvadrata sa JP „Srbijagas“, u sedištu tog javnog preduzeća.
Za sve što sam izneo gospodine predsedniče, mogu Vam obezbediti relevantne materijalne dokaze i slobodan sam da predložim da se moji navodi provere i ako se pokažu tačnim, da omogućite da se odluka Agencije za privatizaciju o raskidu ugovora o privatizaciji HIP Azotara „Pančevo“ (presudom Arbitražnog suda pri Privrednoj komori Srbije, kojom predsedava dr Drago Hiber) poništi i HIP Azotara „Pančevo“ vrati zakonitim vlasnicima. Najviše zbog toga što sumnjam u pristrasnost suda, jer pravni zastupnici Agencije za privatizaciju su u isto vreme i pravni zastupnici HIP Azotara „Pančevo“ i JP „Srbijagas“ (advokati Rajko Ignjačević i Aleksandar Todorović), koje im za te poslove plaća mesečni paušal. Koliko sam obavešten, on iznosi 50.000 evra mesečno i oni protiv nas, članova Konzorcijuma, „proizvode“ enormni broj krivičnih prijava i sudskih presuda, koje se donose preko noći i koje su pravno besmislene (mogu ih obezbediti na uvid), i narušavaju naše poverenje u vladavinu prava u Srbiji, i ukazuju da određeni centri moći i pojedinci sprovode svoju samovolju do bezumlja.
Do sada nisam izlazio u javnost da odgovaram na plaćene kampanje i neosnovane napade i blaćenja od strane pojedinaca iz JP „Srbijagas“, svestan delikatnosti političkog trenutka i mogućih političkih konotacija.
Osnovni cilj moga obraćanja Vama je pravilno i potpuno informisanje o onome što se dešavalo u vezi sa privatizacijom HIP Azotara „Pančevo“ i zaštita prava i zakonitosti.

S poštovanjem,
Dušan Stupar

[/restrictedarea]