Душан Ступар: Анатомија државног криминала

Разговарао Никола Врзић

У случају панчевачке Азотаре ради се о системском предузимању мера које за циљ имају комплетно уништење наше привреде. Ово јесте парадигма читаве наше ситуације

 

Вест о укидању притвора власнику „Универзал холдинга“ Душану Ступару, некадашњем сувласнику панчевачке Азотаре, ни изблиза није изазвала онолику медијску пажњу колику је изазвало његово изненадно хапшење. Можда зато што је овај пријатељ Томислава Николића, баш згодно, био ухапшен у јеку предизборне кампање (23. априла); можда зато што је српским медијима, строго контролисаним гвозденом песницом бившег режима, наложено да брује о његовом хапшењу и ћуте о потоњем (13. јула) ослобађању; а вероватно и зато што би подробнија анализа Ступаровог ослобађања неминовно водила анализи разлога његовог хапшења. Па би показала да случај Душана Ступара превазилази и њега самог и све милионе евра које су он и његови пословни партнери из Литваније дали за панчевачку Азотару пре него што им је Азотара, у име народа и онога ко је народом управљао, одузета.
Показује, дакле, анализа случаја Душана Ступара анатомију државног криминала којем смо (били) изложени. Спрегу врха власти, државних и парадржавних тајкуна, државних агенција, реформисаног тужилаштва и суда и, да их не мимоиђемо, реформисаних медија.
О појединим детаљима свог случаја Душан Ступар обавестио је и (тадашњег) председника Србије Бориса Тадића, писмом које такође објављујемо. Није му то помогло, напротив. А пре него што Ступару дамо реч, пажњу читаоцу скрећемо и на детаљ који се у писму не спомиње; тачно годину дана пре Ступаровог хапшења, Више јавно тужилаштво већ је одбацило кривичну пријаву против руководилаца Азотаре (Вујадина Јанковића и Видмантаса Кучинскаса) због продаје „Карбамида 2“ и проневере новца стеченог том продајом, оцењујући да се „не могу прихватити наводи из кривичне пријаве да су овом продајом осумњичени прибавили себи или другом имовинску корист, јер је сав новац уплаћен на рачун Азотаре“. А Душан Ступар хапшен је баш због онога што је утврђено да се није догодило.
„Хапшење је за мене било апсолутно неочекивано. Један апсурд који сам одбацивао уопште и као могућност, због тога што је приватизација Азотаре – која је у предизборној кампањи, сигуран сам тенденциозно, убачена у списак 24 сумњиве приватизације – вероватно била пример приватизације која је урађена по закону, коректно и, ако може да се каже, врло чисто и транспарентно. О томе, уосталом, говори и сама чињеница да је приватизација Азотаре рађена моделом јавног, међународног тендера, при чему је Агенција за приватизацију заиста водила рачуна да поступак у потпуности буде законит и неспоран.“

На тендеру сте победили и мезимце бивше власти, „Викторија групу“ и шабачки „Фармаком“…
За куповину Азотаре пријавиле су се фирме из Пољске, Мађарске, Чешке, као и домаћи конзорцијум „Викторија групе“ и „Фармакома“. Ми смо дали највећу понуду, од 13.100.000 евра, а били смо најбољи и по свим осталим условима које смо понудили.
Дакле, што се тиче свих инсинуација у нашој штампи – а није било наслова да се не спомиње „скандалозна приватизација“, у чему је предњачио „Блиц“ – о томе нема ни говора.
Мотив „Универзал холдинга“ за куповину Азотаре, при том, био је једноставан; дотад смо се наметнули као доминантни на нашем тржишту вештачких ђубрива, а сарадња с Азотаром пре приватизације чинила је, сигурно, половину нашег промета на годишњем нивоу.
Пошто смо били један од највећих партнера Азотаре, било је нормално да уђемо у њену приватизацију. Наше су нам финансијске могућности, у том тренутку, дозвољавале да у посао уђемо са 20 одсто, и због тога смо направили договор са страним партнерима из Литваније који у свом власништву већ имају две фабрике сличног типа.

Институције државе Србије, практично од када сте преузели Азотару, заузимају поприлично неуобичајен став према вама, с обзиром на силну потребу за привлачењем инвестиција.

[restrictedarea]

Од самог почетка суочили смо се са проблемима које су нам стварали државни органи. Најпре, од стране Агенције за екологију, која је наједном почела да врши свакодневне контроле ваздуха, па редовне посете забринутог министра Саше Драгина у пратњи новинара „Б92“ и „Блица“, увек пропраћене натписима „Литванци трују Панчевце“…
Желим да нагласим: таквих медијских извештаја и контрола није било ни пре приватизације, а ни пошто су нас избацили из посла. Или је неко, можда, прочитао да се било шта тамо дешава откад „Србијагас“ командује Азотаром? То је скинуто са дневног реда као проблем…

Ипак, не можете да порекнете да заштита животне средине представља озбиљан проблем.
И не покушавам то да учиним, напротив. Уосталом, тендерски критеријум за куповину Азотаре, осим највише цене, била је и додатна инвестиција од 30 милиона евра током пет година, искључиво у системе за заштиту животне средине.
Азотара, иначе, никада није добила употребну дозволу, баш зато што систем за одлагање отпадних вода никада до краја није био изграђен. Држава није имала новца за то. Затим, постројења су била технолошки застарела и избацивала су више штетних материја него што дозвољавају прописи, а држава, опет због недостатка новца, никад није смогла снаге да обнови, иначе веома скупа, филтерска постројења.
Ми смо прве и друге године инвестирали по програму приватизације, усаглашеном са Агенцијом за приватизацију, и почели смо да решавамо те проблеме. И наш је интерес, као власника, био да их решимо, зато што нам је изузетно важан тзв. коефицијент прераде, то јест проценат искоришћености гаса; да се иста количина потрошеног гаса, уместо да оде у ваздух, искористи за добијање веће количине коначног производа. У том циљу биле су и ангажоване фирме из Шпаније, Немачке, Литваније, Белорусије и Русије, окупљена је међународна екипа која је требало да постепено, током пет година као што стоји у купопродајном уговору, реализује инвестиције од 30 милиона евра.
Међутим, Саша Драгин, као министар животне средине, 28. августа 2007. доноси решење о обустави рада комплетне Азотаре. Један потпуни нонсенс. Јер, уговором је прецизно била предвиђена  динамика улагања у екологију, поред осталог и у Јужну зону Панчева, где је било предвиђено не само шта ће Азотара да уради, већ и шта ће Општина Панчево претходно да уради да бисмо могли да почнемо да испуњавамо своје обавезе. А све је било синхронизовано са Агенцијом за приватизацију, која је тачно знала шта Панчево ради, и знала је да се чека доношење тих планских докумената. Дакле, прво општина доноси документа, а онда ми наступамо са инвестицијама. У Панчеву је било кашњења, и то је Агенција пратила, и када они одложе доношење неке одлуке за годину дана, и нама је Агенција одлагала извршење обавеза. Све је то, уосталом, било унето и у приватизациони уговор, у којем се наводи да Азотара нема употребну дозволу, а да ћемо је добити пошто по програму инвестирамо 30 милиона евра.
А Драгин нам доноси решење о обустави рада зато што у том тренутку, после годину дана дакле, ми немамо употребну дозволу!

Иако вам је држава продала фабрику без те дозволе, и обавезала се да вам је изда кад испуните инвестиционе обавезе, после пет година…
Управо тако. Ви немате дозволу за рад, употребну дозволу, ви не постојите. Поднео је чак и кривичне пријаве против одговорних лица у фабрици.
Урадио је то само да нам направи проблем; само једно заустављање фабрике, и њено поновно покретање, кошта нас 1,2 милиона евра. Искључивао нас је, укупно, пет-шест пута, и направио нам директну штету од скоро 10 милиона евра. А та се штета и мултиплицира, јер не радимо, а све време имамо фиксне трошкове за плате, струју… Израчунали смо; од две године колико смо били у поседу, нисмо радили ни 10 месеци.

„Викторија група“ и ви сте, за то време, конкуренти…
Нису они нама конкурент, него ми њима. У нормалним условима – ово је, наиме, базна производња – ми никоме не би требало да сметамо.

Моје питање је да ли је затварањем панчевачке Азотаре министар отварао тржиште за производе „Викторија групе“?
Апсолутно је обуставама рада Азотаре Саша Драгин отварао тржиште за „Викторија групу“. У то нема никакве сумње.

Нису вам само забрањивали да радите, већ и да извезете оно што је већ произведено.
Да, појавио се и други проблем, с амонијаком који је нуспроизвод, а такође је берзански артикал, и то нимало јефтин, 600 долара тона.
Укратко, пошто је током десетак месеци Азотара радила пуном паром, у нашим складиштима нагомилавао се амонијак који нисмо могли да продамо у Србији јер су фабрике у Прахову, Шапцу, Суботици и Новом Саду уништене. Попунили смо наша складишта, капацитета 15 хиљада тона, и једини излаз, а уз то и профитабилан посао, био је да пронађемо купце за амонијак. И нашли смо их, у Хрватској, у БиХ и Македонији; направили смо уговоре, унајмили вагоне – цистерне за транспорт у иностранству пошто их у Србији нема довољно… И онда нам министар Драгин стави забрану на извоз.

С којим образложењем?
Опет исто, феноменално образложење: ми не постојимо, пошто нам је већ забрањен рад. То је он мени и лично рекао, да не можемо да добијемо извозну дозволу јер имамо забрану производње.
Значи, нису нам дали да радимо, а ни да продамо оно што су нам залихе. А трошкови иду… Тада, кад нам није дао дозволу за извоз, шест месеци нисмо радили. Он нас је, једноставно, осудио на смрт.
Литванци су прецизно израчунали колика нам је штета нанета, и процес је сада пред арбитражом у Вашингтону.
А погледајте ову ситуацију и са становишта државе, државе која има огроман буџетски дефицит. Уместо да ти помогне да извезеш, он забрањује извоз. И то министар лично. Значи, ради се о системском предузимању мера које за циљ имају комплетно уништење наше привреде. Ово јесте парадигма читаве наше ситуације.

На крају вам, због продаје „Карбамида 2“, одузимају Азотару. Ви тврдите да је приватизација раскинута незаконито.
Главно тежиште напада на нас била је оптужба да смо „Карбамид 2“, наводно нешто највредније што је Азотара поседовала, продали, а да смо новац изнели из земље, потрошили. Потпуна неистина, лаж. Јавно тужилаштво је проверавало, и утврдило да је сав новац од продаје „Карбамида 2“ легао на рачун Азотаре, и тачно се види нашта је утрошен – на намирење дуга „Србијагасу“, „Електровојводини“, на плате… То је, дакле, неспорно.
Измишљотина је и да је „Карбамид 2“ био највреднији део имовине Азотаре. То постројење коштало је шест милиона евра када је куповано, а онда је 18 година стајало у трави, разбацано по хектару земље, неупотребљавано и недовршено. И ми смо постали власници тога.
Као власници, нормално, размишљали смо шта ћемо с тим. Па, наш је интерес да инвестирамо у нешто што ће нам доносити новац. Знајући да „Карбамид 1“, који производи 400 тона на дан, прави губитке од 40 милиона евра годишње, свесни смо и да би „Карбамид 2“, с трипут већим капацитетом, производио и трипут веће губитке.
Предочавамо ту калкулацију Агенцији за приватизацију, и она нас написмено ослобађа обавезе улагања у погон „Карбамид 2“. То је наш кључни аргумент. При том, да не буде забуне, није нама умањена укупна обавеза инвестирања, већ је прерасподељена на остале погоне.
Као власници беспотребног „Карбамида 2“, одлучимо да га продамо. И продамо га за фантастичних 32 милиона евра, који нису отишли нама на рачуне већ на рачун Азотаре. То, понављам, нико не спори, и Више јавно тужилаштво је то утврдило.

Али Агенција за приватизацију тврди да удео вредности „Карбамида 2“ није 3,8 одсто као што сте ви утврдили, већ преко 10 одсто, и да вам је за његову продају – јер прелази пет одсто вредности Азотаре – било потребно одобрење Агенције. То ће постати и основ за раскид уговора о приватизацији Азотаре.
Тако је…

Како су дошли до тог процента?
Нисам успео да пронађем одговор на то питање.

Али ни Економски институт, који је по налогу суда вршио вештачење првобитне процене, није дошао до толике цифре.
Економски институт је вредност „Карбамида 2“ процењивао по четири методе; три од четири рачуноводствене методе, међу којима је и она коју је користио оспорени проценитељ („Серво Михаљ инжењеринг“), показале су да је вредност испод пет одсто, док је само једна показала да је негде око осам одсто.
Све у свему, мислим да је и ово доказ да је приватизације поништена незаконито, незаконито су нам одузели Азотару.

Уговор је раскинут у јануару 2009, али ви остајете сувласници, с тим што ће вам и преостали проценат власништва бити оспорен пошто је „Цес Мекон“ Звонимира Никезића ушао у процес „реструктурирања“ Азотаре…
Агенција за приватизацију нам и даље, и после раскида уговора, на основу наших дотадашњих улагања признаје 32,5 одсто власништва у Азотари. Али ћемо остати и без тога ако суд усвоји предложени „Унапред припремљени план реорганизације Азотаре“, који је урадио „Цес Мекон“, а по којем је учешће „Универзал холдинга“ у капиталу Азотаре процењено на 0,00000001 одсто, односно у динарима, два динара. Литванским партнерима, који су у куповини учествовали са 80 одсто, великодушно је остављено учешће у капиталу од 30 динара…
Ову процену је, иначе, „Цес Мекон“ држави наплатио 600.000 евра, и још толико од „Србијагаса“. Дакле, милион и 200 хиљада евра.

Како је „Србијагас“ добио Азотару на управљање?
Агенција је тада донела одлуку заједно са Владом Србије – а Никезић је стајао иза те одлуке – да се Азотара да „Србијагасу“ на управљање. И именовали су Радосава Вујачића, иначе заменика Душана Бајатовића у „Србијагасу“, за председника Управног одбора Азотаре. А он истог момента поставља свог кума Михајла Грујића за директора Азотаре. Њега, иначе, после пола година хапсе због везе са Зораном Ћопићем, познатим из афере око Дарка Шарића. Налазе му у каси Азотаре и 600.000 евра у кешу.

А губици у Азотари почињу да се гомилају.
Азотара је додатно задужена 226,4 милиона евра пошто је управљање преузео „Србијагас“, и то само до краја 2010. Додајте томе и 86 милиона за прошлу, 2011. годину, дакле, 312,4 милиона евра.
При том, мислим да у ту цифру нису урачунали позајмицу код Републичке дирекције за робне резерве. Из тог аранжмана са „Викторија групом“ остали су дужни око 50.000 тона пшенице и 25.000 тона кукуруза. Пазите, тек, шта су ту учинили. Позајмили су  пшеницу по цени од 11 динара, а онда је продали по девет, и до данас је нису вратили. А сада би требало да је врате по цени која је већ достигла 30 динара. Питао сам их који је то пословни резон, да купе скупље, а да продају јефтиније? Одговорили су ми да је то најбољи посао који су направили, јер када Азотара не би радила 20 година у континуитету, губитак би био већи од губитка направљеног на овом послу. А моја рачуница је показала да је само на тој пшеници и кукурузу направљен губитак од 40 милиона евра. То је несхватљиво.

Тако су, дакле, спасили Азотару?
Да, баш тако. И још каже Душан Бајатовић да је то модел за спасавање посрнуле српске привреде.

У међувремену се у посао убацило још неколико приватних фирми које, док Азотара пропада, послујући с њом послују одлично.
Од „Србијагаса“ управљање Азотаром и МСК „Кикиндом“ добија фирма РСТ (Russian-Serbian Trading Corporation). А реч је о фирми с непознатим власницима, с оснивачким капиталом од свега 10.000 евра и само два запослена, регистрованој у просторији од 36 квадрата закупљеној баш од „Србијагаса“. И „Србијагас“ се појављује као гарант за послове које склапа РСТ.
И они то сада купусају. Прошле године је Азотара пријавила губитак од 86 милиона евра, а РСТ пријављује профит од девет милиона. Направили су, дакле, такав уговор да ова фирма, с два запослена, ради, а ова друга, од стратешког значаја за државу, опслужује и ради за њен рачун. Потпуно непотребно је у посао убачен још један учесник, и он сад прави профит, а велика фирма прави губитак. Па то нема нигде.

Ко је власник РСТ-а?
То се не зна. Као што се не зна ни ко су власници ове две фирме које су основале РСТ, „Gazprom Schweiz“ и „A-Energy Holding“.
А то и јесте главно питање, кад хваташ лопова, ко је прави власник ових приватних фирми? Ко је зарадио девет милиона? Мада ја мислим да је права цифра и два-три пута већа. Да ли су они крали од ових државних фирми, од „Србијагаса“ и Азотаре? И ко им је то омогућио?

А најављује се и даље распарчавање Азотаре; „Цес Мекон“ предлаже да Азотара,  на име дела свог дуга, „Србијагасу“ препусти своју луку на Дунаву.
Лука и лучка постројења, то је само срце читавог комплекса преко којег се годишње пребаци најмање милион тона производа и сировина. „Цес Мекон“ је, да ствар буде и гора, процењује на свега 8,9 милиона долара, иако јој се права вредност мери десетинама милиона. Штавише, у свом „плану“ опоравка Азотаре уопште и не предвиђају трошак Азотаре за изнајмљивање луке од „Србијагаса“ у годинама које следе.

Ко је, уопште, ангажовао „Цес Мекон“ да начини овакав план реструктурирања Азотаре?
Ангажовала их је Азотара, пошто ју је „Србијагас“ преузео на управљање.

Дакле, „Србијагас“ унајмљује „Цес Мекон“ да би „Цес Мекон“ рекао да би  „Србијагас“ требало  да профитира?
Управо тако.

Шта ви предузимате за све то време?
Ствар је на арбитражи. А успут, они мало-мало па организују медијску хајку против нас, у коју се укључује и Борис Тадић као председник државе. Шаљем писмо Тадићу 23. фебруара, да га упозорим да га лажу, да му дају погрешне податке, тражим од њега заштиту и нудим му истину. И сваку своју тврдњу поткрепљујем доказима.

Али председник вас хапси…
Хапси ме.
Хапсе ме у пола 10 ујутру у мојој канцеларији; то јест, дају ми папир да потпишем, да сам сагласан да пођем с њима на информативни разговор. Кажем им, можемо овде, и овде имамо добре услове за разговор. Не, не, морате да пођете с нама. И ја пођем, и ставе ме у неку канцеларију у којој сам био до четири сата поподне. Нико ме ништа питао није, а онда су ми, у неком тренутку, донели неки папир по којем се то решење о информативном разговору претвара у задржавање од 48 сати. И са тиме ме одводе у Палату правде, у неки ћумез, комфоран као кавез за псе, и ту ме држе до пет сати ујутру. До мене држе Јулијану Вучковић из Агенције за приватизацију. Било је хладно, падала је киша, чујем је како јој цвокоћу зуби.
У пет су дошли по мене и одвели ме код истражног судије. Пита ме шта имам да кажем. Рекао сам да је ово моје привођење велика љага за српско правосуђе. Пита ме да ли имам још нешто да кажем, ја тражим да се приложи писмо које сам послао председнику, јер је ту све објашњено. Још нешто? Ништа. Спроведу ме у Устаничку, у Специјални суд.
Тамо сам седео 81 дан, онда су само дошли, Ступар Душан? Да, одговорим. Спремите се, идете кући.

Нико вас за све то време ништа није испитивао?
Ништа. Ништа.
Није то било само са мном, то је систем који је тако функционисао. Седе људи тамо по неколико година, нико их ништа не пита. И код мене у соби био је један који је седео три и по године, други пет година…

Шта ће се десити са Азотаром?
Прогласили су стечај. Добили смо од суда, као повериоци, обавештење да се о њему изјаснимо. Уложили смо жалбу, та је жалба одбијена. Сад су наши адвокати искористили могућност за нову жалбу, ако се појаве неки нови моменти, и за 24. септембар заказано је ново рочиште, по њима и последње. Ако се усвоји решење које предлаже „Цес Мекон“, то је то.

Да сумирамо целу причу: ви купујете Азотару, држава вас све време спутава, обуставља рад. На крају вам је одузимају, вас терају у затвор, а истовремено фирму терају у дугове, док приватна фирма зарађује на пропасти Азотаре.
Тако је.

А „Србијагас“ постаје власник Азотаре?
Да.

Шта се дешава са оноликим губицима?
Пошто је „Србијагас“ на буџету, и губици иду на терет буџета. Ко други да их врати?

Шта је крајњи циљ читаве операције?
Ван сумње је да је крајњи циљ био, под један, да се значајан ресурс добије за џабе, и под два, да се тај ресурс искористи за лично богаћење.
Прочитајте извештај овлашћеног ревизора. Тамо је наведено да је 80 милиона евра покрадено тако што је роба давана „ташна – машна“ фирмама. Азотара, иначе, има софтвер који не дозвољава да роба изађе из фабрике ако није плаћена. А они су угасили тај софтвер и омогућили баш то. Тако да су узимали робу, а нису плаћали ништа. Давана им је роба без гаранције, без обезбеђења, без ичега. Они сутра оду у ликвидацију, и нема новца. Појео вук магарца.

__________________

Писмо Душана Ступара Борису Тадићу

Београд, 23. фебруар 2012.
Поштовани господине председниче,
Полазим од тога да сте информисани онолико колико Ваши поједини сарадници, задужени за одређене области, а којима верујете, нађу за сходно да Вам саопште.
Како је презентирано у листу „Данас“, од 13. децембра 2011. године, Ви сте у свом интервјуу између осталог рекли:
„Подсећам вас само на лоше приватизације, хаотичне и са неквалитетним власницима који су мислили да до зараде дођу продајом некретнина и опреме. То је зауставило технолошки развој. Добар пример је Азотара ‘Панчево’, где су власници желели да решавају своје проблеме распродајом имовине. У ствари, због таквих случајева, дошло је до слома у стратешким областима, све то морамо да решавамо данас.“
Не бих хтео да дајем оцену изнетог става, али бих хтео да Вам изнесем као директор „Универзал холдинга“, фирме која је са 20 одсто капитала учествовала у Конзорцијуму, која је на међународном конкурсу купила 100 одсто капитала ХИП Азотара „Панчево“, на тај начин што је дала највећу понуду у конкуренцији немачких, пољских, аустријских и мађарских фирми, као и српског Конзорцијума „Фармаком“ – „Викторија група“. Оно што се после приватизације дешавало са ХИП Азотара „Панчево“, по мом мишљењу, представља парадигму за оно што се задњих година дешава у нашем политичком и правном систему.
ХИП Азотара „Панчево“ представља типичан пример узурпације од стране државних органа и њених министара и разних државних сектора, који за рачун појединаца и одређених фирми кроје привредни миље и урушавају фирме које су им конкуренти или предмет њиховог интереса по разним основама, углавном у циљу елиминације конкуренције или урушавања ради јефтиније куповине.
У случају ХИП Азотара „Панчево“ ради се о следећем:
Конзорцијум се по преузимању ХИП Азотара „Панчево“ суочио са ситуацијом да је тадашњи министар за заштиту животне средине Саша Драгин донео низ решења која су за циљ имала наношење директне штете предузећу и њено урушавање.
Министарство заштите животне средине, на чијем је челу био министар Саша Драгин, је 28.08.2007. године донело решење којим је наложило обуставу рада свих производних погона ХИП Азотара „Панчево“, јер није имала дозволу за рад (ХИП Азотара „Панчево“ је до тада радила 22 године без дозволе, а ради и данас). Забрана је трајала дуже од годину дана. Дозволе се нису могле добити због недостатка Плана регулације јужне зоне Панчева и додатних инвестиција које су биле предвиђене Уговором о куповини ХИП Азотара „Панчево“ и које је Конзорцијум до момента раскида уговора извршавао по уговореној динамици и уложио осам милиона евра.
Исти министар, Саша Драгин, донео је решење којим се забрањује ХИП Азотара  „Панчево“ да извезе 16.000 тона вишка амонијака за Хрватску, БиХ и Македонију, иако су уговори били потписани и цистерне за превоз обезбеђене и закупљене. Услед ускраћивања дозволе за извоз амонијака ХИП Азотара „Панчево“ је била приморана да поново обустави рад и да надокнади штету за неиспоручени амонијак, укључујући лежарине за закупљене вагоне – цистерне.
Само на овај начин господин Саша Драгин је нанео директну штету ХИП Азотара  „Панчево“ у износу од 9.700.000 евра (једно искључење и престанак рада ХИП Азотара  „Панчево“ кошта око 1.200.000 евра).
Због ових „интервенција“ од стране државних органа  ХИП Азотара „Панчево“ је, од преузимања фабрике па до раскида уговора о куповини, радила девет месеци и 24 дана од две године и осам месеци, до 11.04.2006. до 14.01.2009. године, колико је Конзорцијум био у поседу ХИП Азотара „Панчево“.
Са свим овим мерама од стране државних органа, пре свега Министарства за екологију и касније Министарства за пољопривреду у лицу Саше Драгина, ХИП Азотара „Панчево“ је направљена штета од укупно 47 милиона евра, због чега је Конзорцијум био принуђен да заштиту својих права и накнаду штете тражи на међународном суду у Вашингтону за надокнаду штете и повраћај незаконито одузете имовине.
Мислим да Вас ваши сарадници, који су задужени за Ваше објективно информисање у вези са проблемима приватизације, и у том оквиру и ХИП Азотара  „Панчево“, лажу и обмањују бар што се тиче ХИП Азотара  „Панчево“ из следећих разлога: У време када сте Ви дали интервју листу „Данас“, не верујем да сте располагали информацијом да је на ванредној Скупштини ХИП Азотара  „Панчево“ од 28.11.2011. године донета одлука да се за ХИП Азотара д.о.о. „Панчево“ – у реструктурирању покрене стечајни поступак са унапред припремљеним Планом реорганизације.
Претпостављам да до тада нисте били обавештени ни да је 18. јула 2011. године потписан уговор, којим је ЈП „Србијагас“ дао у закуп ХИП Азотара  „Панчево“ и комбинат МСК „Кикинда“ приватној фирми РСТ (Russian Serbian Trading Corporation) која има оснивачки улог у износу од 10.000 евра, а да се ЈП „Србијагас“ за све уговоре РСТ-а појављује као гарант.
Напомињем да на ове уговоре није дао сагласност ни Управни одбор ЈП „Србијагас“, нити Агенција за приватизацију, нити Влада Републике Србије.
На крају дозволите да се осврнем и на предмет продаје опреме „Карбамид 2“ о чему је више пута писано у домаћој штампи, а у време давања Вашег интервјуа листу „Данас“ излазио је у листу „Блиц“ као наручен и плаћен серијал у наставцима о „криминалним радњама Конзорцијума у ХИП Азотара  ‘Панчево’“ поводом продаје погона „Карбамид 2“.
С обзиром на то да се продаја опреме „Карбамид 2“ експлоатисала у циљу дезавуисања јавности и индиректног притиска на Арбитражни суд при Привредној комори Србије, који би требало да донесе одлуку о томе да ли је одлука о раскиду уговора о приватизацији ХИП Азотара „Панчево“ правно утемељена, дозволите да Вам пружим неколико података о опреми „Карбамид 2“.
Ради се о погону чија је изградња на локацији ХИП Азотара  „Панчево“ започета 1980. године без грађевинске дозволе, која никада није ни била издата, а и сама локација није регулисана катастарски. Тај погон никада није завршен, нити је пуштен у рад. У моменту закључења Уговора о куповини друштвеног капитала ХИП Азотара „Панчево“ погон „Карбамид 2“ се састојао од недовршеног грађевинског објекта (нелегалног) зараслог у коров, дела опреме унутар објекта и већег дела опреме која је била смештена у другим складиштима ХИП Азотара „Панчево“ и на отвореном простору, изложен 18 година атмосферским падавинама, технолошки застарео.
Изменама и допунама тачке 1 Уговора о продаји друштвеног капитала ХИП Азотара  „Панчево“ – у реструктурирању, путем јавног тендера бр. 1-936/07-187/02 од 19.06.2007. године, Конзорцијум је ослобођен обавезе улагања у овај погон.
Скупштина ХИП Азотара „Панчево“ донела је одлуку о продаји опреме „Карбамид 2“, руковођена пре свега чињеницом да производња карбамида доноси губитке због диспаритета цене гаса и финалног производа (доносила је губитке и пре приватизације и доноси и данас око 40 милиона евра годишње на производњи на постојећем погону карбамида тзв. „Карбамид 1“, а „Карбамид 2“ није никада ни завршен. Да је био завршен доносио би губитке од 160 милиона евра годишње, пошто је капацитет предвиђен за четири пута већу производњу од постојећег погона „Карбамид 1“). На бази извештаја о процени вредности погона „Карбамид 2“, који је израдио овлашћени проценитељ „Серво Михаљ инжењеринг“ из Зрењанина, а према којем вредност опреме погона „Карбамид 2“ износи 6.650.521 евра или 3,8 одсто у односу на укупну вредност ХИП Азотара „Панчево“. Процена „Сербо Михаља“ је рађена због тога што ХИП Азотара „Панчево“, према налогу овлашћеног ревизора у периоду пре извршене приватизације, није усагласила своје књиге и није извршила вредновање имовине – некретнина, постројења и опреме у складу са важећим прописима и захтевима међународних рачуноводствених стандарда (МРС).
Та опрема је продата за 32.500.000 евра, што је вишеструко већа цена од процењене и стварне вредности те опреме, а неспорно је да је цео износ купопродајне цене уплаћен на рачун ХИП Азотара „Панчево“, о чему документацију поседују сви релевантни органи.
Од тог износа већи део је исплаћен ЈП „Србијагас“ за испоручени гас, а остатак за електроенергију и личне дохотке радника. Како је литвански део Конзорцијума успео да прода опрему „Карбамид 2“ за тај износ није ми познато пошто мањински чланови Конзорцијума нису били укључени у преговоре о продаји и потписивању уговора о купопродаји.
Агенција за приватизацију је у јануару раскинула уговор тврдећи да тај износ представља 10,88 одсто од вредности ХИП Азотара „Панчево“, а сва досадашња вештачења која су наложена од Арбитражног суда при Привредној комори Србије указују да је вредност погона „Карбамид 2“ била испод пет одсто укупне вредности ХИП Азотара „Панчево“, што практично значи да је уговор о приватизацији ХИП Азотара „Панчево“ раскинут незаконито.
На крају да Вас обавестим да су овлашћени ревизори ЕКИ „Ревизија“ и „Grant Thornton“ направили пресек вредности капитала ХИП Азотара „Панчево“ на дан 30.09.2011. године за потребе стечаја ХИП Азотара „Панчево“ са унапред припремљеним Планом реорганизације, којим је утврђено да је ХИП Азотара „Панчево“ за период, када је њоме управљао ЈП „Србијагас“, направљено додатно задужење у износу од 226,4 милиона евра. По мом мишљењу до данас је направљен губитак у ХИП Азотара „Панчево“ око 300 милиона евра.
Поставља се питање друштвене и економске оправданости мера од стране државе и у којој ће мери буџет Републике Србије сносити терет извршавања ових обавеза, а вероватно и питање одговорности органа и појединаца који су били носиоци активности везаних за функционисање ХИП Азотара „Панчево“ у претходне две и по године, посебно због тога што постоје озбиљне индиције да се у ХИП Азотара „Панчево“ за то време вршила пљачка озбиљних размера.
Што се тиче међународних импликација и литванског „вета“ за напредовање Србије као ЕУ због одузимања ХИП Азотара „Панчево“ и подршке коју балтичке земље дају Литванији, господа Вук Јеремић, Млађан Динкић и Божидар Ђелић су више пута водили разговоре са литванским државним руководством и са њима воде преписку о чему се можете код њих информисати.
Од дана када је Агенција за приватизацију донела решење о раскиду уговора о приватизацији ХИП Азотара „Панчево“, Азотара је остала дужна фирми „Универзал холдинг“ (ТПМ) око девет милиона евра. Како та средства ни до данас нису враћена „Универзал холдингу“, над Холдингом је 09.02.2012. године отворен стечај, тако да је без посла остало 1.282 радника „Универзал холдинга“ и њених ћерки фирми. То је, такође, последица преузимања ХИП Азотара „Панчево“ од стране ЈП „Србијагас“, а РСТ који је добио ХИП Азотара „Панчево“ у закуп има два запослена радника и уговор о закупу пословног простора од 32 квадрата са ЈП „Србијагас“, у седишту тог јавног предузећа.
За све што сам изнео господине председниче, могу Вам обезбедити релевантне материјалне доказе и слободан сам да предложим да се моји наводи провере и ако се покажу тачним, да омогућите да се одлука Агенције за приватизацију о раскиду уговора о приватизацији ХИП Азотара „Панчево“ (пресудом Арбитражног суда при Привредној комори Србије, којом председава др Драго Хибер) поништи и ХИП Азотара „Панчево“ врати законитим власницима. Највише због тога што сумњам у пристрасност суда, јер правни заступници Агенције за приватизацију су у исто време и правни заступници ХИП Азотара „Панчево“ и ЈП „Србијагас“ (адвокати Рајко Игњачевић и Александар Тодоровић), које им за те послове плаћа месечни паушал. Колико сам обавештен, он износи 50.000 евра месечно и они против нас, чланова Конзорцијума, „производе“ енормни број кривичних пријава и судских пресуда, које се доносе преко ноћи и које су правно бесмислене (могу их обезбедити на увид), и нарушавају наше поверење у владавину права у Србији, и указују да одређени центри моћи и појединци спроводе своју самовољу до безумља.
До сада нисам излазио у јавност да одговарам на плаћене кампање и неосноване нападе и блаћења од стране појединаца из ЈП „Србијагас“, свестан деликатности политичког тренутка и могућих политичких конотација.
Основни циљ мога обраћања Вама је правилно и потпуно информисање о ономе што се дешавало у вези са приватизацијом ХИП Азотара „Панчево“ и заштита права и законитости.

С поштовањем,
Душан Ступар

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *