Srebrenica: Propagandna minska polja „RTS“-a

Piše Stefan Karganović

Suština istraživačkog novinarstva je otkrivanje i podastiranje pred javnost novih činjenica koje doprinose da se neko pitanje dublje i svestranije sagleda, a ne besomučno ponavljanje iste propagandne matrice. Taj princip profesionalnog rada manje-više karakteriše novinarstvo u svim zapadnim zemljama, ali je nepoznat „Javnom servisu evropske Srbije“. O tome svedoči i dokumentarni film „RTS“-a „Srebrenička polja smrti“

 

Suočen sa insistiranjem širokih slojeva srpske javnosti da norveški dokumentarni film „Srebrenica: izdani grad“, za koji su platili, najzad vide, direktor Aleksandar Tijanić najzad ga je emitovao 12. jula. Ali pre toga, 11. jula, bez očigledne potrebe i bez objašnjenja, ponovo je emitovao film u režiji „RTS“-a „Srebrenička polja smrti“. Taj film već je bio prikazan za petnaestogodišnjicu Srebrenice 2010. godine i u njemu neprofesionalnost „Radio-televizije Srbije“ dolazi do punog izražaja.

[restrictedarea]

DEMAGOŠKI TRIK
Film „RTS“-a „Srebrenička polja smrti“ nije sporan zato što gledaocima pruža pogled na događaje koji je različit od norveškog, nego zato što ne predstavlja ozbiljan istraživački poduhvat, niti doprinos potpunijem razumevanju problema. On gledaoce dovodi u zabludu.
Materijalne netačnosti i poluistine u filmu „RTS“-a nižu se od četvrte sekunde, gde se govori o „7.779 lica nestala između 11. i 19. jula 1995. koja su prijavili članovi porodica…“ Pribegava se već u prvim kadrovima demagoškom triku da bi se projektovala atmosfera zločina ogromnih razmera u izvođenju srpske strane. Ne pominje se da u haosu prvih dana posle pada Srebrenice „nestao“ znači samo to – nestao, sudbina trenutno nepoznata, i da to nije jednoznačno sa „zarobljen, pa streljan“. Prijave za nestala lica primali su „Crveni krst“ i nekoliko stranih agencija koje su samo ubeležavale dostavljene podatke, bez ikakve provere tačnosti i bez unakrsnog upoređivanja spiskova. Naknadno je za mnoga imena na spiskovima „nestalih“ utvrđeno da se ponavljaju po dva i više puta.
Tvrdnja u filmu da ako muslimanska strana nije ispoštovala obavezu da svoje oružje preda snagama UN, ni srpska strana „nije povukla svoje teško naoružanje“ (3:06 do 3:17 minuta), čista je izmišljotina. U Ugovoru o prekidu vatre i demilitarizaciji između dve strane, potpisanom u prisustvu predstavnika UN 17. aprila 1995, nema pomena o obavezi srpske strane da povuče teško naoružanje. Srpska strana na tom području bila je dužna da obustavi dalje vođenje vojnih operacija, a zauzvrat muslimanska strana obavezala se da će se demilitarizovati, svoje naoružanje predati kontingentu UN i obustaviti vojna dejstva izvan enklave. Činjenicu da muslimanska strana svoje obaveze nije ispoštovala, „RTS“ pokušava da relativizuje izmišljotinom o srpskom teškom naoružanju.
U prikazu Direktive broj 7 VRS (3:30 minuta i dalje), tendenciozno se izdvaja pasus gde se navodi, kao jedan od ciljeva, da se život stanovništva u enklavama učini nemogućim. Taj pasus ne dovodi u pitanje integritet vojnog dokumenta. U ovom slučaju „RTS“ izbegava da pred gledaoce iznese mišljenje vojnog veštaka Haškog tužilaštva Ričarda Batlera, da direktiva u celini predstavlja dokumenat kojim se predviđa propisno izvođenje jedne legitimne vojne operacije. Neosnovana je implikacija da je srpska strana targetirala civilno stanovništvo kao takvo, dok je druga strana kriva za spontane ekscese. Tokom prethodne tri godine muslimanske snage iz Srebrenice vršile su sistematske napade na okolna srpska naselja upravo sa ciljem da ubistvima, pljačkom i paljevinom lokalnom stanovništvu život učine „nesigurnim, nepodnošljivim i besperspektivnim“. Prema zaključku u Izveštaju Holandskog ratnog instituta o Srebrenici, postigle su fenomenalan uspeh: između 1992. i 1995. godine oko 90 odsto preživelog srpskog stanovništva bilo je proterano sa šireg područja Srebrenice. Radi balansa, do kojeg „RTS“ očigledno mnogo drži, ne zaboravimo da je ratna strategija civilizovanog NATO-a 1999. godine bila identična: svakodnevnim tromesečnim bombardovanjem učiniti život stanovništva „nesigurnim, nepodnošljivim i besperspektivnim“, kako bi se nateralo da izvrši pritisak na političko rukovodstvo da kapitulira pred zahtevima zapadnih država.

SUMNJIVA ISTRAGA MURISA BRKIĆA
„RTS“ istražitelja Tužilaštva Suda BiH Murisa Brkića (27:09 i dalje) prikazuje kao merodavnog izveštača u vezi sa tragičnim događajima u poljoprivrednoj zadruzi u selu Kravica, 13. jula 1995. Tada je izvesan broj zarobljenika bio pobijen pošto su oteli pušku i ubili i ranili nekoliko stražara. Događaj je po mnogim bitnim pojedinostima sporan, ali „RTS“ je imao etičku dužnost da gledaoce upozori na to da je istražitelj Brkić, sa tužiocem Ibrom Bulićem i nekoliko kolega iz Suda BiH u Sarajevu, umešan u aferu vršenja protivzakonitog pritiska na svedoke da daju lažne izjave. Zašto bi mu gledaoci „RTS“-a onda verovali?
Rupe u Brkićevoj priči su brojne. Prema Brkiću, u zadruzi u Kravici pobijeno je između 1.000 i 1.200 zarobljenika. Prava slika mnogo je složenija. U obližnjem kompleksu masovnih grobnica „Glogova“ ekshumirana je 341 osoba, sa obrascem ranjavanja od metka. Moguće je da su ova lica bila ubijena u hangaru zadruge, mada se na filmu ispred zgrade vidi daleko manji broj leševa. Međutim, u grobnici „Glogova 1“, u istom kompleksu, ekshumirano je 67 leševa sa blast povredama i povredama od šrapnela. To nije karakteristično za ljude koji su bili streljani, ali jeste za one koji su poginuli u borbi. Režiseri filma „RTS“ gledaocima nisu saopštili da je prethodnog dana, 12. jula, na kilometar odatle prošla kolona 28. divizije, da je na tom lokalitetu imala žestok sukob sa snagama VRS i da je pretrpela znatne gubitke. Da li ta okolnost ili Brkićeva priča najbolje objašnjava raznovrsnost obrazaca povreda u grobnicama ekshumiranim na tom mestu?
Sam Brkić kaže da se „pretpostavlja“ da je u hangaru zadruge bilo između 1.000 i 1.200 zarobljenika (29:56). Ni za odgovoran žurnalizam, ni za redovan pravni proces pretpostavka ovakve vrste nije dovoljna. Osnovno pitanje glasi: koliko je ljudi moglo da stane u prostoriju hangara? U nedostatku objektivnih dokaza (cifra koju navodi Brkić i koju koristi Tužilaštvo procena je jednog volšebno preživelog lica, a ne objektivno utvrđena činjenica) pribegava se nekom pomoćnom sredstvu koje bi nam moglo dati aproksimativnu vrednost. Kao norma uzima se da jedna osoba zaprema 0,85 kvadratnih metara. Ukupna površina hangara je 630 kv. metara (Sud BiH, presuda u predmetu Petra Mitrovića, 29. juli 2008, s. 30). To nam daje cifru od maksimalno 741 osobe koje su se mogle nalaziti u hangaru, pod uslovom (što bi se u redovnom sudskom postupku moralo posebno dokazati) da je prostorija bila puna i da su svi zarobljenici u njoj bili ubijeni. Zašto je „RTS“ gledaocima uskratio mogućnost da taj događaj sagledaju i iz ovog ugla?
U segmenatima gde se prikazuje kolona 28. divizije Armije BiH u proboju iz Srebrenice prema Tuzli, čuju se eksplozije i pucnjava. Jedna od intervjuisanih „majki Srebrenice“ Hatidža Mehmedović kaže da joj je sin „poginuo od granate“. Zašto „RTS“ ne produbljuje ovu temu na adekvatan način, da bi gledaoci mogli da steknu sveobuhvatnu sliku o događajima koji su usledili posle pada Srebrenice 11. jula 1995?

IZNUĐENO „PRIZNANJE“
Delimično naoružana vojnocivilna kolona po međunarodnom pravu i proceni vojnog veštaka Haškog tužilaštva Ričarda Batlera predstavljala je legitiman vojni cilj. Prema brojnim izjavama preživelih iz te grupe (www.srebrenica-project.com), kolona je za vreme proboja na preko dvadeset mesta imala borbene sudare sa srpskim snagama, bila je izložena vatri iz raznovrsnih borbenih oruđa i pretrpela je ogromne gubitke koje stručnjaci cene na između 3.000 i 5.000 poginulih ljudi. Neiznošenjem bitnih okolnosti koje su vezane za kolonu i njene legitimne gubitke, „RTS“ je učinio etički i činjeničan propust prvoga reda. Na taj način, „RTS“ pothranjuje zabludu kojom film počinje, da su svi „nestali“ bili zarobljeni, pa pobijeni (jer samo se takvi uklapaju u definiciju ratnog zločina), mada postoji druga, verovatno brojnija kategorija poginulih tokom borbenih dejstava koji se u tu definiciju ne uklapaju.
Nebuloza režisera „RTS“-a da su Srebreničani „ubijani devet dana organizovano i planski“ nešto je što ni Haški tribunal ne tvrdi. Za stvarne žrtve ratnog zločina, a to mogu da budu samo zarobljeni, pa streljani, Tribunal kaže da su pogubljeni u periodu od tri dana (13. do 16. jula). Ako „RTS“ raspolaže različitim podacima, oni su dužni da to predoče gledaocima.
Režiseri tvrde da su „odgovornost i krivicu“ u vezi sa Srebrenicom „priznali dva oficira i jedan vojnik“ sa srpske strane. Ko je taj vojnik iz filma nije jasno, ali su oficiri po kontekstu identifikovani kao Momir Nikolić i Dragan Obrenović.
Ove dve osobe su svedoci-saradnici Haškog tužilaštva i „RTS“ je propustila da gledaoce upozori na okolnosti njihovog „priznanja“. Glavna pobuda optuženog kada ulazi u takav dogovor nije istinoljubivost, nego namera da zauzvrat za saradnju sa Tužilaštvom, dobije relativno kraću i predvidljivu kaznu. Optuženi ulaze u ovu vrstu „saradnje“ u očajanju, pošto u Ševeningenu izgube svaku nadu u mogućnost dokazivanja svoje nevinosti ili neke verzije događaja koja se bitno razlikuje od tačaka navedenih u optužnici. U nastojanju da bude „kooperativan“ i da se dodvori Tužilaštvu, kapetan VRS-a Momir Nikolić otišao je toliko daleko da je izmislio dva ubistva koja nije počinio, ali za koja je sebe optužio. Motiv i način Nikolićevog „priznanja“ bitno utiču na verodostojnost njegovog iskaza u celini. Svesno toga, u predmetu Blagojević Raspravno veće Haškog tribunala odlučilo je da se ubuduće svedoku Nikoliću ne veruje osim ako bi njegov iskaz bio potvrđen nekim posebnim materijalnim dokazom. Zašto bi srpska javnost verovala Momiru Nikoliću ako mu više ne veruje ni Haški tribunal, čiji je svedok-saradnik?
Predmet Dragana Obrenovića poznat mi je do najsitnijih pojedinosti zato što sam bio član njegovog tima odbrane. Sedeo sam pored njega u podrumu zgrade Haškog tribunala, u proleće 2003. godine, dok je sa tužiocem Piterom Makloskim vodio pregovore o „priznavanju krivice“. Suprotno od tvrdnje u filmu „RTS“-a, ni Obrenović, ni Nikolić, nisu priznali „genocid“, već su kao nagrada za saradnju osuđeni po tački optužnice koja se odnosi na „progon kao zločin protiv čovečnosti“. (Ako je „vojnik VRS“ koji se pominje u istom kontekstu Dražen Erdemović, onda je i u njegovom slučaju ta tvrdnja netačna: kao svedok-saradnik on je bio osuđen na pet godina zatvora za priznanje da je u Pilici ubio 70 do 100 zarobljenika, ali kao prosto ubistvo, a ne genocid). Kada je pred sam početak suđenja Obrenović psihički kolapsirao i izrazio spremnost da uđe u nagodbu sa Tužilaštvom, usledili su mučni pregovori oko sadržaja Obrenovićevog „priznanja“ tokom kojih su korišćena sva uobičajena islednička sredstva za slamanje ličnosti osim fizičkog nasilja. Motiv optuženog da isposluje blažu kaznu i atmosfera u kojoj je njegova „izjava o činjenicama“ sastavljena govore sve o Obrenovićevom „priznanju“ kao kredibilnom pravnom aktu. I ovom prilikom „RTS“ je izabrao da nekritički servira samo prethodno upakovane „činjenice“ u režiji Haškog tribunala, umesto da se obrati i drugim izvorima.

TIJANIĆEVA PRAKSA
Nametljivo vezivanje generala Mladića za pripadnike Desetog diverzantskog odreda, misteriozne multietničke jedinice koja je izvršila zločin u Srebrenici, još je jedan primer neprofesionalnog rada režisera „RTS“-a. Eventualna veza između Mladića i izvršioca zločina ključna je okolnost koja se ne može pretpostaviti, već mora biti dokazana na pravno zadovoljavajući način. U vreme pravljenja i prvog prikazivanja ovog filma (2010) general Mladić čak nije bio ni uhvaćen, a njegovo suđenje u Hagu otpočelo je tek pre neki dan. Nijedan dokaz na ove okolnosti pred sudom još nije predočen, a o postojanju presude i utvrđenim činjenicama da ne govorimo. U prethodnim srebreničkim suđenjima, gde je kao komandant VRS-a general Mladić bio prisutan implicitno mada ne fizički, Tužilaštvo nije iznelo nijedan dokaz (osim „komandne odgovornosti“) kojim se potvrđuje neposredna veza između njega i Desetog diverzantskog odreda u vreme masovnih streljanja ratnih zarobljenika. Raspolaže li „RTS“ takvim dokazom? Ako ga ima, onda je, uz iznošenje tvrdnje, imala obavezu da ga pokaže gledaocima.
Postojanje takve veze (u odsustvu dokaza) sumnjivo je već po tome što je „krunski svedok“ Dražen Erdemović u više navrata posvedočio, a pre tri meseca na suđenju Radovanu Karadžiću to je ponovio, da su ubice iz Desetog diverzantskog odreda za obavljeni posao bile plaćene u zlatu. To je podatak koji je „RTS“ prećutao, ali koji je vrlo relevantan za procenu eventualne uloge generala Mladića. Ako je Odred zaista bio pod Mladićevom komandom, zašto bi njegovi pripadnici bili plaćeni u kilogramima zlata, ako im je Mladić jednostavno mogao da naredi da streljaju zarobljenike i oni bi to morali da urade?
Suština istraživačkog novinarstva je otkrivanje i podastiranje pred javnost novih činjenica koje doprinose da se neko pitanje dublje i svestranije sagleda, a ne besomučno ponavljanje iste propagandne matrice. Taj princip profesionalnog rada manje-više karakteriše novinarstvo u svim zapadnim zemljama, ali je nepoznat „Javnom servisu evropske Srbije“. Pored drugih razloga, upečatljiva razlika u profesionalnoj praksi i etici sigurno takođe objašnjava Tijanićevo uporno odbijanje da prikaže norveški dokumentarni film Ole Fluuma i Dejvida Hebdiča „Srebrenica: izdani grad“ sve do 12. jula, kada je pritisak javnosti postao neizdržljiv. Fluum i Hebdič imaju praksu da u svojim filmovima ne prikazuju ništa kao činjenicu, osim ako može biti potvrđeno osloncem na bar dva nezavisna izvora. To je najverovatnije jedan od razloga zašto se „RTS“ toliko kolebao da prikaže ostvarenje norveških kolega. Kontrast sa njihovom frivolnom produkcijom o Srebrenici isuviše bi porazno delovao.

[/restrictedarea]