Сребреница: Пропагандна минска поља „РТС“-а

Пише Стефан Каргановић

Суштина истраживачког новинарства је откривање и подастирање пред јавност нових чињеница које доприносе да се неко питање дубље и свестраније сагледа, а не бесомучно понављање исте пропагандне матрице. Тај принцип професионалног рада мање-више карактерише новинарство у свим западним земљама, али је непознат „Јавном сервису европске Србије“. О томе сведочи и документарни филм „РТС“-а „Сребреничка поља смрти“

 

Суочен са инсистирањем широких слојева српске јавности да норвешки документарни филм „Сребреница: издани град“, за који су платили, најзад виде, директор Александар Тијанић најзад га је емитовао 12. јула. Али пре тога, 11. јула, без очигледне потребе и без објашњења, поново је емитовао филм у режији „РТС“-а „Сребреничка поља смрти“. Тај филм већ је био приказан за петнаестогодишњицу Сребренице 2010. године и у њему непрофесионалност „Радио-телевизије Србије“ долази до пуног изражаја.

[restrictedarea]

ДЕМАГОШКИ ТРИК
Филм „РТС“-а „Сребреничка поља смрти“ није споран зато што гледаоцима пружа поглед на догађаје који је различит од норвешког, него зато што не представља озбиљан истраживачки подухват, нити допринос потпунијем разумевању проблема. Он гледаоце доводи у заблуду.
Материјалне нетачности и полуистине у филму „РТС“-а нижу се од четврте секунде, где се говори о „7.779 лица нестала између 11. и 19. јула 1995. која су пријавили чланови породица…“ Прибегава се већ у првим кадровима демагошком трику да би се пројектовала атмосфера злочина огромних размера у извођењу српске стране. Не помиње се да у хаосу првих дана после пада Сребренице „нестао“ значи само то – нестао, судбина тренутно непозната, и да то није једнозначно са „заробљен, па стрељан“. Пријаве за нестала лица примали су „Црвени крст“ и неколико страних агенција које су само убележавале достављене податке, без икакве провере тачности и без унакрсног упоређивања спискова. Накнадно је за многа имена на списковима „несталих“ утврђено да се понављају по два и више пута.
Тврдња у филму да ако муслиманска страна није испоштовала обавезу да своје оружје преда снагама УН, ни српска страна „није повукла своје тешко наоружање“ (3:06 до 3:17 минута), чиста је измишљотина. У Уговору о прекиду ватре и демилитаризацији између две стране, потписаном у присуству представника УН 17. априла 1995, нема помена о обавези српске стране да повуче тешко наоружање. Српска страна на том подручју била је дужна да обустави даље вођење војних операција, а заузврат муслиманска страна обавезала се да ће се демилитаризовати, своје наоружање предати контингенту УН и обуставити војна дејства изван енклаве. Чињеницу да муслиманска страна своје обавезе није испоштовала, „РТС“ покушава да релативизује измишљотином о српском тешком наоружању.
У приказу Директиве број 7 ВРС (3:30 минута и даље), тенденциозно се издваја пасус где се наводи, као један од циљева, да се живот становништва у енклавама учини немогућим. Тај пасус не доводи у питање интегритет војног документа. У овом случају „РТС“ избегава да пред гледаоце изнесе мишљење војног вештака Хашког тужилаштва Ричарда Батлера, да директива у целини представља докуменат којим се предвиђа прописно извођење једне легитимне војне операције. Неоснована је импликација да је српска страна таргетирала цивилно становништво као такво, док је друга страна крива за спонтане ексцесе. Током претходне три године муслиманске снаге из Сребренице вршиле су систематске нападе на околна српска насеља управо са циљем да убиствима, пљачком и паљевином локалном становништву живот учине „несигурним, неподношљивим и бесперспективним“. Према закључку у Извештају Холандског ратног института о Сребреници, постигле су феноменалан успех: између 1992. и 1995. године око 90 одсто преживелог српског становништва било је протерано са ширег подручја Сребренице. Ради баланса, до којег „РТС“ очигледно много држи, не заборавимо да је ратна стратегија цивилизованог НАТО-а 1999. године била идентична: свакодневним тромесечним бомбардовањем учинити живот становништва „несигурним, неподношљивим и бесперспективним“, како би се натерало да изврши притисак на политичко руководство да капитулира пред захтевима западних држава.

СУМЊИВА ИСТРАГА МУРИСА БРКИЋА
„РТС“ истражитеља Тужилаштва Суда БиХ Муриса Бркића (27:09 и даље) приказује као меродавног извештача у вези са трагичним догађајима у пољопривредној задрузи у селу Кравица, 13. јула 1995. Тада је извесан број заробљеника био побијен пошто су отели пушку и убили и ранили неколико стражара. Догађај је по многим битним појединостима споран, али „РТС“ је имао етичку дужност да гледаоце упозори на то да је истражитељ Бркић, са тужиоцем Ибром Булићем и неколико колега из Суда БиХ у Сарајеву, умешан у аферу вршења противзаконитог притиска на сведоке да дају лажне изјаве. Зашто би му гледаоци „РТС“-а онда веровали?
Рупе у Бркићевој причи су бројне. Према Бркићу, у задрузи у Кравици побијено је између 1.000 и 1.200 заробљеника. Права слика много је сложенија. У оближњем комплексу масовних гробница „Глогова“ ексхумирана је 341 особа, са обрасцем рањавања од метка. Могуће је да су ова лица била убијена у хангару задруге, мада се на филму испред зграде види далеко мањи број лешева. Међутим, у гробници „Глогова 1“, у истом комплексу, ексхумирано је 67 лешева са бласт повредама и повредама од шрапнела. То није карактеристично за људе који су били стрељани, али јесте за оне који су погинули у борби. Режисери филма „РТС“ гледаоцима нису саопштили да је претходног дана, 12. јула, на километар одатле прошла колона 28. дивизије, да је на том локалитету имала жесток сукоб са снагама ВРС и да је претрпела знатне губитке. Да ли та околност или Бркићева прича најбоље објашњава разноврсност образаца повреда у гробницама ексхумираним на том месту?
Сам Бркић каже да се „претпоставља“ да је у хангару задруге било између 1.000 и 1.200 заробљеника (29:56). Ни за одговоран журнализам, ни за редован правни процес претпоставка овакве врсте није довољна. Основно питање гласи: колико је људи могло да стане у просторију хангара? У недостатку објективних доказа (цифра коју наводи Бркић и коју користи Тужилаштво процена је једног волшебно преживелог лица, а не објективно утврђена чињеница) прибегава се неком помоћном средству које би нам могло дати апроксимативну вредност. Као норма узима се да једна особа запрема 0,85 квадратних метара. Укупна површина хангара је 630 кв. метара (Суд БиХ, пресуда у предмету Петра Митровића, 29. јули 2008, с. 30). То нам даје цифру од максимално 741 особе које су се могле налазити у хангару, под условом (што би се у редовном судском поступку морало посебно доказати) да је просторија била пуна и да су сви заробљеници у њој били убијени. Зашто је „РТС“ гледаоцима ускратио могућност да тај догађај сагледају и из овог угла?
У сегменатима где се приказује колона 28. дивизије Армије БиХ у пробоју из Сребренице према Тузли, чују се експлозије и пуцњава. Једна од интервјуисаних „мајки Сребренице“ Хатиџа Мехмедовић каже да јој је син „погинуо од гранате“. Зашто „РТС“ не продубљује ову тему на адекватан начин, да би гледаоци могли да стекну свеобухватну слику о догађајима који су уследили после пада Сребренице 11. јула 1995?

ИЗНУЂЕНО „ПРИЗНАЊЕ“
Делимично наоружана војноцивилна колона по међународном праву и процени војног вештака Хашког тужилаштва Ричарда Батлера представљала је легитиман војни циљ. Према бројним изјавама преживелих из те групе (www.srebrenica-project.com), колона је за време пробоја на преко двадесет места имала борбене сударе са српским снагама, била је изложена ватри из разноврсних борбених оруђа и претрпела је огромне губитке које стручњаци цене на између 3.000 и 5.000 погинулих људи. Неизношењем битних околности које су везане за колону и њене легитимне губитке, „РТС“ је учинио етички и чињеничан пропуст првога реда. На тај начин, „РТС“ потхрањује заблуду којом филм почиње, да су сви „нестали“ били заробљени, па побијени (јер само се такви уклапају у дефиницију ратног злочина), мада постоји друга, вероватно бројнија категорија погинулих током борбених дејстава који се у ту дефиницију не уклапају.
Небулоза режисера „РТС“-а да су Сребреничани „убијани девет дана организовано и плански“ нешто је што ни Хашки трибунал не тврди. За стварне жртве ратног злочина, а то могу да буду само заробљени, па стрељани, Трибунал каже да су погубљени у периоду од три дана (13. до 16. јула). Ако „РТС“ располаже различитим подацима, они су дужни да то предоче гледаоцима.
Режисери тврде да су „одговорност и кривицу“ у вези са Сребреницом „признали два официра и један војник“ са српске стране. Ко је тај војник из филма није јасно, али су официри по контексту идентификовани као Момир Николић и Драган Обреновић.
Ове две особе су сведоци-сарадници Хашког тужилаштва и „РТС“ је пропустила да гледаоце упозори на околности њиховог „признања“. Главна побуда оптуженог када улази у такав договор није истинољубивост, него намера да заузврат за сарадњу са Тужилаштвом, добије релативно краћу и предвидљиву казну. Оптужени улазе у ову врсту „сарадње“ у очајању, пошто у Шевенингену изгубе сваку наду у могућност доказивања своје невиности или неке верзије догађаја која се битно разликује од тачака наведених у оптужници. У настојању да буде „кооперативан“ и да се додвори Тужилаштву, капетан ВРС-а Момир Николић отишао је толико далеко да је измислио два убиства која није починио, али за која је себе оптужио. Мотив и начин Николићевог „признања“ битно утичу на веродостојност његовог исказа у целини. Свесно тога, у предмету Благојевић Расправно веће Хашког трибунала одлучило је да се убудуће сведоку Николићу не верује осим ако би његов исказ био потврђен неким посебним материјалним доказом. Зашто би српска јавност веровала Момиру Николићу ако му више не верује ни Хашки трибунал, чији је сведок-сарадник?
Предмет Драгана Обреновића познат ми је до најситнијих појединости зато што сам био члан његовог тима одбране. Седео сам поред њега у подруму зграде Хашког трибунала, у пролеће 2003. године, док је са тужиоцем Питером Маклоским водио преговоре о „признавању кривице“. Супротно од тврдње у филму „РТС“-а, ни Обреновић, ни Николић, нису признали „геноцид“, већ су као награда за сарадњу осуђени по тачки оптужнице која се односи на „прогон као злочин против човечности“. (Ако је „војник ВРС“ који се помиње у истом контексту Дражен Ердемовић, онда је и у његовом случају та тврдња нетачна: као сведок-сарадник он је био осуђен на пет година затвора за признање да је у Пилици убио 70 до 100 заробљеника, али као просто убиство, а не геноцид). Када је пред сам почетак суђења Обреновић психички колапсирао и изразио спремност да уђе у нагодбу са Тужилаштвом, уследили су мучни преговори око садржаја Обреновићевог „признања“ током којих су коришћена сва уобичајена иследничка средства за сламање личности осим физичког насиља. Мотив оптуженог да испослује блажу казну и атмосфера у којој је његова „изјава о чињеницама“ састављена говоре све о Обреновићевом „признању“ као кредибилном правном акту. И овом приликом „РТС“ је изабрао да некритички сервира само претходно упаковане „чињенице“ у режији Хашког трибунала, уместо да се обрати и другим изворима.

ТИЈАНИЋЕВА ПРАКСА
Наметљиво везивање генерала Младића за припаднике Десетог диверзантског одреда, мистериозне мултиетничке јединице која је извршила злочин у Сребреници, још је један пример непрофесионалног рада режисера „РТС“-а. Евентуална веза између Младића и извршиоца злочина кључна је околност која се не може претпоставити, већ мора бити доказана на правно задовољавајући начин. У време прављења и првог приказивања овог филма (2010) генерал Младић чак није био ни ухваћен, а његово суђење у Хагу отпочело је тек пре неки дан. Ниједан доказ на ове околности пред судом још није предочен, а о постојању пресуде и утврђеним чињеницама да не говоримо. У претходним сребреничким суђењима, где је као командант ВРС-а генерал Младић био присутан имплицитно мада не физички, Тужилаштво није изнело ниједан доказ (осим „командне одговорности“) којим се потврђује непосредна веза између њега и Десетог диверзантског одреда у време масовних стрељања ратних заробљеника. Располаже ли „РТС“ таквим доказом? Ако га има, онда је, уз изношење тврдње, имала обавезу да га покаже гледаоцима.
Постојање такве везе (у одсуству доказа) сумњиво је већ по томе што је „крунски сведок“ Дражен Ердемовић у више наврата посведочио, а пре три месеца на суђењу Радовану Караџићу то је поновио, да су убице из Десетог диверзантског одреда за обављени посао биле плаћене у злату. То је податак који је „РТС“ прећутао, али који је врло релевантан за процену евентуалне улоге генерала Младића. Ако је Одред заиста био под Младићевом командом, зашто би његови припадници били плаћени у килограмима злата, ако им је Младић једноставно могао да нареди да стрељају заробљенике и они би то морали да ураде?
Суштина истраживачког новинарства је откривање и подастирање пред јавност нових чињеница које доприносе да се неко питање дубље и свестраније сагледа, а не бесомучно понављање исте пропагандне матрице. Тај принцип професионалног рада мање-више карактерише новинарство у свим западним земљама, али је непознат „Јавном сервису европске Србије“. Поред других разлога, упечатљива разлика у професионалној пракси и етици сигурно такође објашњава Тијанићево упорно одбијање да прикаже норвешки документарни филм Оле Флуума и Дејвида Хебдича „Сребреница: издани град“ све до 12. јула, када је притисак јавности постао неиздржљив. Флуум и Хебдич имају праксу да у својим филмовима не приказују ништа као чињеницу, осим ако може бити потврђено ослонцем на бар два независна извора. То је највероватније један од разлога зашто се „РТС“ толико колебао да прикаже остварење норвешких колега. Контраст са њиховом фриволном продукцијом о Сребреници исувише би поразно деловао.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.