Slučaj Taton: Pretpostavka pravde

Piše Zlatko Bogatinovski

Priča u kojoj neko može da bude optužen i osuđen za ubistvo čoveka koga nikada nije video, na mestu na kojem nije bio, u vreme kada se nalazio na potpuno drugom mestu, liči na naučnu fantastiku. A da nije naučna fantastika, i da je nemoguće moguće, na svojoj koži je osetio Stefan Veličković, dvadesetjednogodišnji student iz Beograda, tragični junak kafkijanskog procesa na srpski način

Stefan je tog kobnog 17. 9. 2009. godine kao i obično dan proveo na fakultetu u čitaonici spremajući ispite za septembarski ispitni rok koji je bio u toku. Onda je otišao do Terazija da se nađe sa drugovima i pokupi karte za fudbalsku utakmicu Partizan-Tuluz, a potom na utakmicu, gde je čuo da se tog popodneva na Obilićevom vencu dogodila tuča u kojoj je povređen neki francuski navijač, i otišao kući. To je poslednji dan koji je proveo kod kuće, jer je sutradan priveden i još uvek se nalazi na izdržavanju sedmogodišnje zatvorske kazne za teško ubistvo na koju je u međuvremenu osuđen, jer je povređeni navijač Bris Taton preminuo. Za tragično nastradalog Tatona su svi čuli, ali je malo ko čuo za Stefana Veličkovića.
Njegov život je neko preko noći promenio. Studiranje, druženje i velike planove, zamenili su zatvorski cimeri i ćelija, sat vremena dnevno šetnje između zatvorskih zidina i jednom mesečno poseta roditelja i sestre, kada se za sat vremena pokušava nadoknaditi vreme koje već godinama provode odvojeno.
Ono što njemu, kao i njegovoj porodici i prijateljima najteže pada je pitanje zbog čega sve to. Upravo to je i pitanje na koje Boris Malagurski i Ivana Rajović pokušavaju da odgovore u dokumentarnom filmu „Pretpostavka pravde“ (premijerno prikazan   29. 6. 2012, u 20 č,  u „Akademiji 28“), u kojem se o ovom slučaju prvi put govori na drugačiji način.

NARUŠAVANJE USTAVA SRBIJE
Stefan Veličković nije jedini osuđen u sudskom postupku koji je usledio posle ove tragedije. On je jedan od dvanaestorice mladića koji su osuđeni na čak 240 godina robije, gde su dvojica još uvek u bekstvu. Sama činjenica da je 14 ljudi ubilo jednog čoveka podložna je opravdanoj sumnji. O činjenicama vezanim za sam incident, različitim uticajima i pritiscima koji su potom usledili i pratili sudski postupak sve do samog kraja, odnosno presude koja je izazvala velike polemike u stručnoj javnosti, za film govore akteri postupka, kao i relevantni stručnjaci.
Slučaj Stefana Veličkovića posebno je kontroverzan s obzirom na to da Veličković ima alibi koji negira njegovo prisustvo na Obilićevom vencu u vreme tuče između navijača Partizana i navijača Tuluza, u kojoj je Bris Taton smrtno povređen. Veličković je u vreme dešavanja tuče bio u Makedonskoj ulici gde mu je saobraćajni policajac Dejan Lajić pisao prekršajnu prijavu za nepropisno parkiranje. U tom trenutku njegov najveći problem je bila kazna koju je morao da plati za parkiranje na nedozvoljenom mestu, i nije mogao ni da zamisli da će se u jednoj naizgled pravnoj državi dogoditi da ga terete da je na jednom mestu primao kaznu za prekršaj od saobraćajnog policajca koji ga je identifikovao na osnovu ličnih dokumenata i potpisao svoj zapisnik čija verodostojnost nikada nije dovedena u pitanje, i da je na potpuno drugom mestu u isto vreme učestvovao u vršenju teškog ubistva. Tako se izgleda jedino u zemlji Srbiji dolazi do situacije da se plaća dvostruka kazna. Sud je u ovom slučaju oborio zakon fizike tvrdeći da se Veličković 17. 9. 2009, u 17:40 časova, u Beogradu, nalazio i na Obilićevom vencu i u Makedonskoj ulici. S obzirom na to da svi svedoci tvrde da je tuča trajala manje od minut, a da je policajac Dejan Lajić koji je pisao kaznu u svom svedočenju na sudu objasnio da je najmanje pet minuta sastavljao zapisnik, nesumnjivo je da Veličković nije mogao da stigne na oba mesta. Takođe, nije ga snimila nijedna od kamera koje pokrivaju Obilićev venac, niti ga je iko od svedoka video tamo. Ceo slučaj izgleda neverovatno, gotovo filmski, što je posle skoro tri godine i postao stvaranjem dokumentarnog filma „Pretpostavka  pravde“.
Osim ovog najupečatljivijeg primera neregularnosti presude, postoji još mnogo pitanja na koje ni Apelacioni sud nije dao odgovarajuće odgovore advokatima odbrane na njihove žalbe na prvostepene presude. Na ta pitanja u filmu autori traže odgovore od portparola Republičkog javnog tužilaštva Tome Zorića, predsednice Apelacionog suda koji je potvrdio presude Radmile Dragičević Dičić, advokata odbrane Slobodana Batričevića i Zore Dobričanin Nikodinović, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu Milana Škulića, kao i domaćih i stranih novinara.
Od samog događaja, pa sve do pravnosnažnosti presude, javnost je burno pratila svaki korak nadležnih državnih organa, a visoki politički funkcioneri su koristili medije kako bi poslali poruke o tome kakav ishod sudskog postupka očekuju. Izjave koje bi se u svakoj demokratskoj državi smatrale povredom pretpostavke nevinosti i direktnog uticaja na sud, bile su udarne vesti na svim medijima. Išlo se dotle da su se prejudicirale čak i visine kazni koje bi optuženi mogli da dobiju. Sudsko veće, a pogotovo njena kontroverzna predsednica Mirjana Ilić je očigledno shvatilo poruku, pa je tako i presudilo.
Propusti su u ovom postupku trajali od samog početka, kada je na lice mesta istražni sudija pozvan tek tri sata posle incidenta, iako je bilo očigledno da je lice mesta narušeno i da se ne može obaviti uviđaj, pa sve do samog kraja, kada je sudski otpravak presude uručen osuđenima i njihovim braniocima mesecima po isteku zakonom određenog roka.
Poseban pritisak u javnosti je stvaran podizanjem incidenta na nivo međunarodnog pitanja, prisustvom francuskog ambasadora u RS Žan Fransoa Terala samom suđenju i činu donošenja presude. Predsednica Sudskog veća je u toku postupka i sama naglašavala da je ovo posebno ozbiljan postupak, s obzirom na to da je tragično stradali Taton bio strani državljanin. Time je narušen čak i 21. član Ustava RS koji izričito zabranjuje zabranu diskriminacije na osnovu nacionalne pripadnosti i propisuje jednakost svih građana.

CENA – ŽRTVOVANJE DVANAEST MLADIĆA
Suđenje je završeno u rekordnom roku, na šta su posebno ponosni predstavnici Tužilaštva i Suda, ali je završeno tako da se do kraja nije otkrilo šta se tog kobnog septembarskog dana dogodilo na platou Obilićevog venca.
Nijedan od izvedenih dokaza na glavnom pretresu nije uspeo da odgovori na koji je tačno način Bris Taton stradao. Iako je u medijima odmah posle tuče navijača javljeno da su Partizanovi navijači pokojnog Tatona bacili sa platoa Obilićevog venca u prolaz između garaže i stepeništa, nijedan dokaz nije mogao da potvrdi navode optužnice da je Taton bačen ili gurnut. Takođe, izvedeni dokazi nisu uspeli da razjasne ko je od optuženih, a potom i osuđenih mladića izvršio koju konkretnu radnju i time dao svoj doprinos izvršenju krivičnog dela. U stručnoj javnosti postoji čak i neslaganje oko same optužnice, odnosno o tome da li se uopšte radi o ubistvu ili je u pitanju neko drugo krivično delo, s obzirom na broj lica koja su u njemu učestvovala, ali i da nije utvrđeno da je iko od njih preduzeo bilo koju radnju koja bi se mogla smatrati ubistvom. Takođe, postoji i neslaganje u vezi sa pitanjem visine zatvorskih kazni koje odudaraju od uobičajene kaznene politike. Kazne su kasnije potpuno neočekivano prepolovljene, kao na pijaci, na „samo“ 115 godina ukupno.
Od samog početka postupka, razni državni i politički funkcioneri su naglašavali da je potrebno da se donese takva presuda koja će poslužiti kao primer preventivnog delovanja na sve eventualne počinioce novih nasilnih krivičnih dela. Čak je i u samoj optužnici izražena takva želja. Međutim, ni ovakva presuda koja je bez dokaza doneta kako bi ispunila želje visokih predstavnika vlasti, ni bilo koja druga, ne doprinosi rešavanju problema nasilja u društvu sa kojim se država godinama navodno bori, pogotovo nasilja navijačkih grupa koje je svojevremeno bivši predsednik Tadić vrlo manipulativno označio kao najveću opasnost po državu Srbiju.
Društvo je bilo podeljeno posle ovog događaja, očekujući reakciju države. Mnogi su navijali da se donese ovakva presuda i ona je doneta, makar i po cenu žrtvovanja  dvanaest mladića. Doneta bez dokaza, nikog nije zadovoljila,ne otkrivajući istinu o stradanju žrtve koju ona zaslužuje, dok pogrešni ljudi sede u zatvorima. S obzirom na jednostranu sliku koja je stvorena u javnosti i medijsku eksponiranost čitavog slučaja, građani su zaslužili da čuju i drugu stranu, i da prestanu da budu žrtve medijskih obmana.