Случај Татон: Претпоставка правде

Пише Златко Богатиновски

Прича у којој неко може да буде оптужен и осуђен за убиство човека кога никада није видео, на месту на којем није био, у време када се налазио на потпуно другом месту, личи на научну фантастику. А да није научна фантастика, и да је немогуће могуће, на својој кожи је осетио Стефан Величковић, двадесетједногодишњи студент из Београда, трагични јунак кафкијанског процеса на српски начин

Стефан је тог кобног 17. 9. 2009. године као и обично дан провео на факултету у читаоници спремајући испите за септембарски испитни рок који је био у току. Онда је отишао до Теразија да се нађе са друговима и покупи карте за фудбалску утакмицу Партизан-Тулуз, а потом на утакмицу, где је чуо да се тог поподнева на Обилићевом венцу догодила туча у којој је повређен неки француски навијач, и отишао кући. То је последњи дан који је провео код куће, јер је сутрадан приведен и још увек се налази на издржавању седмогодишње затворске казне за тешко убиство на коју је у међувремену осуђен, јер је повређени навијач Брис Татон преминуо. За трагично настрадалог Татона су сви чули, али је мало ко чуо за Стефана Величковића.
Његов живот је неко преко ноћи променио. Студирање, дружење и велике планове, заменили су затворски цимери и ћелија, сат времена дневно шетње између затворских зидина и једном месечно посета родитеља и сестре, када се за сат времена покушава надокнадити време које већ годинама проводе одвојено.
Оно што њему, као и његовој породици и пријатељима најтеже пада је питање због чега све то. Управо то је и питање на које Борис Малагурски и Ивана Рајовић покушавају да одговоре у документарном филму „Претпоставка правде“ (премијерно приказан   29. 6. 2012, у 20 ч,  у „Академији 28“), у којем се о овом случају први пут говори на другачији начин.

НАРУШАВАЊЕ УСТАВА СРБИЈЕ
Стефан Величковић није једини осуђен у судском поступку који је уследио после ове трагедије. Он је један од дванаесторице младића који су осуђени на чак 240 година робије, где су двојица још увек у бекству. Сама чињеница да је 14 људи убило једног човека подложна је оправданој сумњи. О чињеницама везаним за сам инцидент, различитим утицајима и притисцима који су потом уследили и пратили судски поступак све до самог краја, односно пресуде која је изазвала велике полемике у стручној јавности, за филм говоре актери поступка, као и релевантни стручњаци.
Случај Стефана Величковића посебно је контроверзан с обзиром на то да Величковић има алиби који негира његово присуство на Обилићевом венцу у време туче између навијача Партизана и навијача Тулуза, у којој је Брис Татон смртно повређен. Величковић је у време дешавања туче био у Македонској улици где му је саобраћајни полицајац Дејан Лајић писао прекршајну пријаву за непрописно паркирање. У том тренутку његов највећи проблем је била казна коју је морао да плати за паркирање на недозвољеном месту, и није могао ни да замисли да ће се у једној наизглед правној држави догодити да га терете да је на једном месту примао казну за прекршај од саобраћајног полицајца који га је идентификовао на основу личних докумената и потписао свој записник чија веродостојност никада није доведена у питање, и да је на потпуно другом месту у исто време учествовао у вршењу тешког убиства. Тако се изгледа једино у земљи Србији долази до ситуације да се плаћа двострука казна. Суд је у овом случају оборио закон физике тврдећи да се Величковић 17. 9. 2009, у 17:40 часова, у Београду, налазио и на Обилићевом венцу и у Македонској улици. С обзиром на то да сви сведоци тврде да је туча трајала мање од минут, а да је полицајац Дејан Лајић који је писао казну у свом сведочењу на суду објаснио да је најмање пет минута састављао записник, несумњиво је да Величковић није могао да стигне на оба места. Такође, није га снимила ниједна од камера које покривају Обилићев венац, нити га је ико од сведока видео тамо. Цео случај изгледа невероватно, готово филмски, што је после скоро три године и постао стварањем документарног филма „Претпоставка  правде“.
Осим овог најупечатљивијег примера нерегуларности пресуде, постоји још много питања на које ни Апелациони суд није дао одговарајуће одговоре адвокатима одбране на њихове жалбе на првостепене пресуде. На та питања у филму аутори траже одговоре од портпарола Републичког јавног тужилаштва Томе Зорића, председнице Апелационог суда који је потврдио пресуде Радмиле Драгичевић Дичић, адвоката одбране Слободана Батричевића и Зоре Добричанин Никодиновић, професора Правног факултета у Београду Милана Шкулића, као и домаћих и страних новинара.
Од самог догађаја, па све до правноснажности пресуде, јавност је бурно пратила сваки корак надлежних државних органа, а високи политички функционери су користили медије како би послали поруке о томе какав исход судског поступка очекују. Изјаве које би се у свакој демократској држави сматрале повредом претпоставке невиности и директног утицаја на суд, биле су ударне вести на свим медијима. Ишло се дотле да су се прејудицирале чак и висине казни које би оптужени могли да добију. Судско веће, а поготово њена контроверзна председница Мирјана Илић је очигледно схватило поруку, па је тако и пресудило.
Пропусти су у овом поступку трајали од самог почетка, када је на лице места истражни судија позван тек три сата после инцидента, иако је било очигледно да је лице места нарушено и да се не може обавити увиђај, па све до самог краја, када је судски отправак пресуде уручен осуђенима и њиховим браниоцима месецима по истеку законом одређеног рока.
Посебан притисак у јавности је стваран подизањем инцидента на ниво међународног питања, присуством француског амбасадора у РС Жан Франсоа Терала самом суђењу и чину доношења пресуде. Председница Судског већа је у току поступка и сама наглашавала да је ово посебно озбиљан поступак, с обзиром на то да је трагично страдали Татон био страни држављанин. Тиме је нарушен чак и 21. члан Устава РС који изричито забрањује забрану дискриминације на основу националне припадности и прописује једнакост свих грађана.

ЦЕНА – ЖРТВОВАЊЕ ДВАНАЕСТ МЛАДИЋА
Суђење је завршено у рекордном року, на шта су посебно поносни представници Тужилаштва и Суда, али је завршено тако да се до краја није открило шта се тог кобног септембарског дана догодило на платоу Обилићевог венца.
Ниједан од изведених доказа на главном претресу није успео да одговори на који је тачно начин Брис Татон страдао. Иако је у медијима одмах после туче навијача јављено да су Партизанови навијачи покојног Татона бацили са платоа Обилићевог венца у пролаз између гараже и степеништа, ниједан доказ није могао да потврди наводе оптужнице да је Татон бачен или гурнут. Такође, изведени докази нису успели да разјасне ко је од оптужених, а потом и осуђених младића извршио коју конкретну радњу и тиме дао свој допринос извршењу кривичног дела. У стручној јавности постоји чак и неслагање око саме оптужнице, односно о томе да ли се уопште ради о убиству или је у питању неко друго кривично дело, с обзиром на број лица која су у њему учествовала, али и да није утврђено да је ико од њих предузео било коју радњу која би се могла сматрати убиством. Такође, постоји и неслагање у вези са питањем висине затворских казни које одударају од уобичајене казнене политике. Казне су касније потпуно неочекивано преполовљене, као на пијаци, на „само“ 115 година укупно.
Од самог почетка поступка, разни државни и политички функционери су наглашавали да је потребно да се донесе таква пресуда која ће послужити као пример превентивног деловања на све евентуалне починиоце нових насилних кривичних дела. Чак је и у самој оптужници изражена таква жеља. Међутим, ни оваква пресуда која је без доказа донета како би испунила жеље високих представника власти, ни било која друга, не доприноси решавању проблема насиља у друштву са којим се држава годинама наводно бори, поготово насиља навијачких група које је својевремено бивши председник Тадић врло манипулативно означио као највећу опасност по државу Србију.
Друштво је било подељено после овог догађаја, очекујући реакцију државе. Многи су навијали да се донесе оваква пресуда и она је донета, макар и по цену жртвовања  дванаест младића. Донета без доказа, никог није задовољила,не откривајући истину о страдању жртве коју она заслужује, док погрешни људи седе у затворима. С обзиром на једнострану слику која је створена у јавности и медијску експонираност читавог случаја, грађани су заслужили да чују и другу страну, и да престану да буду жртве медијских обмана.

Један коментар

  1. Uz pomoć Francuza namešteno da se ubije i pomisao na pobunu protiv familije. Neka nam je Bog u pomoć. Grehota uništiti toliku decu i njihovu a i našu budućnost. Namera je da uz pomoć pederastije kao obaveze da se izazove rat između nas. Državna bezbednost je u službi sotone spolja koju su instalirai brozovići sa ustašama zajedno.
    Nažalost mnogo ih je koji služe toj sotoni i tom teletu. Ako nam sam Bog ne pomogne nema nam spasa. Svi mnogi događaji su očigledni. Jedino se uzdam u Boga miloga da sotna crkne što dalje od nas jel će se ritati dok bude crkavala pa može da nas zakači.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *