Slučaj Draža: Zečevićev odgovor A. Nikitoviću

Piše prof dr Miodrag Zečević

Nastavak polemike sa Aleksandrom Nikitovićem povodom rehabilitacije generala Dragoslava Mihailovića

Običan čovek okupiran životom može da ne razume velike ideje koje odabrani izvode iz „činjenične stvarnosti“. Ali, Nikitović mora da objasni, da bi drugi shvatili, „Mihailovićevo opredeljenje da služi jedino srpskom nacionalnom interesu“, dok su velike sile, pre svega Britanija, bile suprotstavljene takvoj politici. Ako je poznato da general Mihailović za vreme rata ne govori o srpskom nacionalnom interesu, već o Jugoslaviji, tada se mora saopštiti u čemu se sastoji i koji je to njegov srpski nacionalni interes u odnosima i vremenu u kojem je delovao. „Trezvena pretpostavka i da postoji nešto podrazumevajuće o čemu ne bi trebalo više raspravljati“, preskočimo komunističku ostrašćenost i zlonamernosti i „suptilnije raspravljamo o ulozi generala Mihailovića u razumevanju srpske politike“, obična je fraza. O njemu dakle bi trebalo raspravljati na osnovu „istina o njemu“ koju saopštavaju pojedini politički promoteri,  istorijska stvarnost nije bitna. Njemu bi trebalo obezbediti mesto danas, nije bitno šta je bilo.

ODŠKRINUTA „PANDORINA KUTIJA“
Slažem se da je pitanje Mihailovića „Prisutno u razumevanju savremenih političkih prilika“: u pitanju je odnos prema agresiji na SRJ 1999, o kojoj odgovor mora da da novokomponovana demokratska opcija. General Mihailović je bogom dan da opravda ponašanje i delovanje određenih političkih opcija i pojedinaca za pre, za vreme i posle NATO – agresije na Srbiju, odnosno SRJ. Njegovo ponašanje u ratu 1941-1945, njegov Ravnogorski pokret i Vojska Kraljevine Jugoslavije u otadžbini (četnici) najzahvalniji su kao istorijski primer da pokriju ponašanje u agresiji 1999. godine. Nedić to nije, on je javni kvisling, mada u nečemu može i on da pomogne u legalizovanju ponašanja političkih opcija i pojedinaca u 1999. godini. General Mihailović je simbioza dva kontroverzna  stanja i ponašanja za vreme fašističke okupacije Jugoslavije 1941-1945. godine. Kao komandanta vojske, vođe pokreta koji želi povratak režima Kraljevine Jugoslavije, člana izbegličke vlade Kraljevine Jugoslavije i povezanost sa njom ima nesumnjivo antifašistički imidž. Njegovo delovanje i ponašanje u zemlji je kolaboracionističko, potpuno suprotno pretpostavljenom svom političkom imidžu. Mihailović i za vreme kratke delimične saradnje sa NOP (partizanima) 1941, uspostavlja bliske i javne odnose sa kvislingom Milanom Nedićem, sa italijanskom okupacionom vojnom i civilnom vlašću i tajno povezivanje koje se pretvara u javnu saradnju sa nemačkim okupacionim vojnim aparatom i jedinicama Vermahta u Srbiji i Jugoslaviji, i sa ustaškom kvislinškom vlašću. Neprekidno se bori protivu Narodnooslobodilačkog pokreta (partizana) koji su se opet na žalost mnogih jedini u Jugoslaviji borili za oslobođenje zemlje od fašističkih okupatora, kvislinga i kolaboracije. U toj njegovoj dvostrukosti ličnosti i prirode pokreta, leži njegov značaj za savremenike. Njegova spoljna antifašistička provenijencija bi trebalo da pokrije ono što je konkretno bio i radio u okupiranoj zemlji. Tu se nalazi njegov sadašnji „srpski nacionalni interes“ za njega, rekao bih velika potreba za brojne političke opcije i pojedince tzv. demokratske vlasti i politike u Srbiji.
Sa stanovišta važećih ustavnih i zakonskih normi postalo je nužno kvalifikovati ponašanje onih koji su se borili 1999. protiv agresije i poštovali važeće obaveze prema državi. Da li njima odati priznanje što su poštovali zakone ili osuditi ih i to proglasiti za anacionalno delo, jer su se borili protiv demokratskih zemalja, nerazumevajući demokratiju, slobodu i progres koju NATO agresija nosi Srbiji.
Nezaobilazno pitanje je kako okvalifikovati one koji su pomagali, podržavali i bili u funkciji agresije. Da li su oni koji su postavljali lokatore i radili u korist agresije, činili patriotsko delo ili kršili obaveze iz nacionalnog i međunarodnog prava i moralnih normi Srbije? Da li bi oni trebalo da budu slavljeni za ono što su učinili, što je slučaj sada, ili odgovorni za svoje delo? Javnosti je poznato, a brojni akteri se otvoreno hvale, da su bili obučavani u zemljama okruženja, pa i u našoj, na raznim kursevima, seminarima i školama organizovanih od NATO-a, obaveštajnih službi, ili tzv. nevladinih organizacija za kulturno prosvećivanje i demokratiju. Priprema za pružanje logističke podrške političkim, vojnim i obaveštajnim snagama u sprovođenju namere agresora 1999, tamo su naučene.     Da li je to novo konstituisano demokratsko pravo i sloboda ličnosti u zapadnom demokratskom svetu ili se za to još odgovara po nacionalnim i međunarodnim propisima? Da li je proizvoljno pravo državljana jedne države da uspostave svoj lični odnos i ponašanje prema potrebama države i otvoreno rade na njenom rušenju u korist interesa strane države?
Pitanje koje se nameće je gde je granica dozvoljene političke i akcione borbe jedne partije protiv političke partije koja je na vlasti i suprotstavljanja konstituisanom nacionalnom interesu, npr. u korist NATO intervencije, i ono traži odgovor. Gde je granica delovanja političke borbe opozicione partije u bori za vlast? Gde je linija razgraničenja nacionalnog i anacionalnog ponašanja, dozvoljenog i nedozvoljenog? Dokle može da ide taj spoj da se ne bi pretvorio u kolaboraciju prema državama agresije? Kako okvalifikovati te partije i ličnosti?
Zbog složenosti i delikatnosti pitanja vladajuća struktura u Srbiji nije imala interes, niti želju da otvori ova pitanja, jer bi se po svemu sudeći našla u veoma delikatnoj situaciji, posebno brojni akteri ovih događaja, danas priznati politički, društveni i državni uglednici. Najbolje je to zatrpati, a da društveni, pravni, moralni i politički odgovor sam iz sebe proistekne iz sleda stvari koje je neophodno društveno vremenom pripremiti i usaditi u svest mladih generacija. Protek vremena trebalo bi da zamagli i dileme, i odgovore, i odgovornost.
Za pripremu ove društvene svesti potrebno je prethodno se baviti prošlošću, rehabilitovati fašističko kvislinštvo i kolaboraciju iz Drugog svetskog rata u Srbiji i njeno delo, i na taj način dati posredan odgovor na najneprijatnija pitanje iz 1999. Trebalo bi pravno i moralno osuditi, devalvirati i osporiti antifašističku borbu naroda Srbije 1941-1945. godine protiv fašističkih agresora i srpskog kvislinštva i kolaboracije sa fašističkim okupatorima, hrabrost i žrtvovanje pripadnika NOP-a (partizana), jer ona negativno utiče na moral i svest građana. Nužno je nasilno, pomoću države i javnih medija, nacionalno prevrednovati kolaboraciju sa fašističkim okupatorima i predstaviti je kao nešto prirodno i prihvatljivo sa stanovišta nacionalnog interesa, potrebe i moralnih normi društva, a NOP proglasiti silom zla i neprijateljem demokratije.
Prirodni sled nadanja je da će protekom vremena narod prihvatiti ovo opredeljenje, a istorijska nauka verifikovati već iskazano političko priznanje za ponašanje u agresiji na SRJ onih koji su bili na strani agresora. A agresiju onda shvatiti kao opravdan čin uperen protiv onih koji su bili neposlušni, nefleksibilni i nacionalno nerazumni i drznuli se da brane Srbiju, narod i državu poštujući njene zakone od najmoćnijih država sveta. Razrušenu zemlju ne bi trebalo spominjati, ona je kolateralna šteta i mala cena za uvođenje nemerljive, ali još neshvaćene demokratije, blagostanja i slobode koju je doneo agresor ovom, istorijski opterećenom, zaostalom i necivilizovanom balkanskom narodu. To je stvarni razlog i cilj rehabilitacije.
Pitanje prema kojem mora da se opredeli svaka država, bez obzira na želju dosadašnje aktuelne politike je odgovor do koje granice pojedinci, grupe, političke i društvene asocijacije mogu u svojoj delatnosti i kojim sredstvima ići u borbu protiv režima i političke opcije na vlasti. Gde je legalna granica političke borbe za vlast? Može li da se to čini uz javnu ili tajnu podršku službi, organa i organizacija stranih država kojima zbog njihovih interesa ne odgovara politika i opcija koja je legalno na vlasti u jednoj zemlji? Gde je granica delovanja partija i lobi grupa u političkom pluralizmu?
Zbog agresije iz 1999, neophodno je rehabilitovati Cvetkovića, Jovanovića, Nedićevo kvislinštvo, Ljotićev fašistički pokret i Mihailovićevu kolaboraciju sa fašističkim okupatorima i kvislinzima, i njihovo delo. Nikitović ne bi trebalo da se pravi da ne razume koliko je za neke političke opcije i pojedince značajno ovo pitanje. Nisu nepoznati ni razlozi da se prevrednuje istorija Drugog svetskog rata.

TVRDNJA KOJA NIJE ODGOVOR
Revolucija je borba jednog pokreta da obori aktuelnu nacionalnu vlast, a u okupiranoj zemlji borba protiv vlasti okupatora nije revolucija, već borba za oslobođenje porobljene zemlje. Posebno pitanje su i druge namere. Najgore je kada se tekuća prizemna politika brani falsifikovanjem istorije. Broz se brani svojim delom. Taj „podoficir“ je komandovao trećom vojskom u Evropi za vreme rata. Ko je razbio Jugoslaviju i zbog čega, to znaju i deca.
Zakoni o rehabilitaciji su u funkciji 1999, koja je teška hipoteka aktuelnog establišmenta. Otrcana je fraza da nijedan Srbin ne može biti fašista. Šta je sa Ljotićem i njegovim Zborom, koji je i Kraljevina Jugoslavija bila zabranila, šta je sa njegovim Srpskim dobrovoljačkim korpusom pod komandom Gestapoa?
Ranije sam konstatovao da autor u svom pričanju prelazi sa događaja na događaj, samo njemu znanoj povezanosti. Datumi 17. jul 1918, pogubljenje carske ruske porodice, i 17. jul 1946, dan nedokazanog streljanja generala Mihailovića, samo njemu je znana uzročnost i tumačenje toga. O ozbiljnim temama potrebno je ozbiljno i argumentovano razgovarati, a najmanje sa stanovišta umišljene političke moći u kojoj se presuđuje bez argumenata i ponavljanja činjenica.
Idem na utakmice i znam da ponekad određene grupe navijača pevaju „od Topole, pa do Ravne Gore“, ali Nikitović svesno zaboravlja da su ta deca rođena sredinom devedesetih i da nigde u štampi, televiziji, sredstvima javnog informisanja i školi, nisu mogli ništa da čuju o 4. i 7. julu, ustanku naroda Srbije, borbi protiv fašističkog okupatora i domaće kolaboracije, o Kadinjači, Sutjesci, Neretvi, Prijepolju, Sremskom frontu, Banjici, holokaustu, zločinima kvislinga i kolaboracije protiv svoga naroda. Svi mediji, štampa, posebno „RTS“, pozorišta, publicistika i javni „nezavisni“ poslenici ne zatvaraju usta o nacionalnom doprinosu srpskoj stvari Mihailovića, Nedića, Ljotića, Pećanca, Slobodana Jovanovića, Dragiše Cvetkovića i drugima, prosipajući ubitačnu vatru na samu pomenu imena partizan. Gde će deca da čuju istinu o hrabroj borbi i smrti partizana i da pevaju o njoj?
Neka Nikitović ne pominje „otimanje tuđih kuća“, jer su poslenici uvođenja demokratije u srpski život opljačakali, pokrali i upropastili sve ono što su generacije časnih ljudi stvorili od 1945. do devedesetih godina prošlog veka, i Jugoslaviju od nerazvijene pretvorili u srednje razvijenu prosperitetnu zemlju. Nije uputno da pripadnici  vladajućeg establišmenta govore o ovom pitanju.

KOME JE STVARNO POTREBNO POMIRENJE
Pomirenje je  potrebno odgovornima za ponašanje, za pre, u toku i posle agresije 1999. godine. Pokretači rehabilitacije nisu preterano zainteresovani za generala Mihailovića i druge. Za njih se interesuju potomci iz veoma jasnih razloga. Zbog toga su i jedni i drugi tako drčni i agresivni. Ko je vama dao pravo gospodo da vi mirite generacije od pre 70 godina prema svojim merilima i potrebama? Pripadnici NOP-a se ne slažu, a verujem i pravi četnici.  Bolje odgovorite zbog čega to radite, neće vam pomoći ni Bajić, ni Tijanić. Nisu zaboravljeni ni apeli državama agresije da nastave bombardovanje Srbije dok ne padne aktuelna vlast, da bi oni uskočili. Nemojte se pokrivati krupnim rečima, koje običnim ljudima ništa ne znače, njima niko više ne veruje. Ta politika je istrošena. Nedavno sam čuo da neki hoće da pokrenu pomirenje Karađorđevih ustanika i turskih dahija, kažu što ljudi tako dugo da budu u zavadi.
Sa Nikitovićem se slažem u jednom, „u svakom slučaju nas istina čeka i moraćemo u jednom trenutku da se suočimo sa njom“.