Случај Дража: Зечевићев одговор А. Никитовићу

Пише проф др Миодраг Зечевић

Наставак полемике са Александром Никитовићем поводом рехабилитације генерала Драгослава Михаиловића

Обичан човек окупиран животом може да не разуме велике идеје које одабрани изводе из „чињеничне стварности“. Али, Никитовић мора да објасни, да би други схватили, „Михаиловићево опредељење да служи једино српском националном интересу“, док су велике силе, пре свега Британија, биле супротстављене таквој политици. Ако је познато да генерал Михаиловић за време рата не говори о српском националном интересу, већ о Југославији, тада се мора саопштити у чему се састоји и који је то његов српски национални интерес у односима и времену у којем је деловао. „Трезвена претпоставка и да постоји нешто подразумевајуће о чему не би требало више расправљати“, прескочимо комунистичку острашћеност и злонамерности и „суптилније расправљамо о улози генерала Михаиловића у разумевању српске политике“, обична је фраза. О њему дакле би требало расправљати на основу „истина о њему“ коју саопштавају поједини политички промотери,  историјска стварност није битна. Њему би требало обезбедити место данас, није битно шта је било.

ОДШКРИНУТА „ПАНДОРИНА КУТИЈА“
Слажем се да је питање Михаиловића „Присутно у разумевању савремених политичких прилика“: у питању је однос према агресији на СРЈ 1999, о којој одговор мора да да новокомпонована демократска опција. Генерал Михаиловић је богом дан да оправда понашање и деловање одређених политичких опција и појединаца за пре, за време и после НАТО – агресије на Србију, односно СРЈ. Његово понашање у рату 1941-1945, његов Равногорски покрет и Војска Краљевине Југославије у отаџбини (четници) најзахвалнији су као историјски пример да покрију понашање у агресији 1999. године. Недић то није, он је јавни квислинг, мада у нечему може и он да помогне у легализовању понашања политичких опција и појединаца у 1999. години. Генерал Михаиловић је симбиоза два контроверзна  стања и понашања за време фашистичке окупације Југославије 1941-1945. године. Као команданта војске, вође покрета који жели повратак режима Краљевине Југославије, члана избегличке владе Краљевине Југославије и повезаност са њом има несумњиво антифашистички имиџ. Његово деловање и понашање у земљи је колаборационистичко, потпуно супротно претпостављеном свом политичком имиџу. Михаиловић и за време кратке делимичне сарадње са НОП (партизанима) 1941, успоставља блиске и јавне односе са квислингом Миланом Недићем, са италијанском окупационом војном и цивилном влашћу и тајно повезивање које се претвара у јавну сарадњу са немачким окупационим војним апаратом и јединицама Вермахта у Србији и Југославији, и са усташком квислиншком влашћу. Непрекидно се бори противу Народноослободилачког покрета (партизана) који су се опет на жалост многих једини у Југославији борили за ослобођење земље од фашистичких окупатора, квислинга и колаборације. У тој његовој двострукости личности и природе покрета, лежи његов значај за савременике. Његова спољна антифашистичка провенијенција би требало да покрије оно што је конкретно био и радио у окупираној земљи. Ту се налази његов садашњи „српски национални интерес“ за њега, рекао бих велика потреба за бројне политичке опције и појединце тзв. демократске власти и политике у Србији.
Са становишта важећих уставних и законских норми постало је нужно квалификовати понашање оних који су се борили 1999. против агресије и поштовали важеће обавезе према држави. Да ли њима одати признање што су поштовали законе или осудити их и то прогласити за анационално дело, јер су се борили против демократских земаља, неразумевајући демократију, слободу и прогрес коју НАТО агресија носи Србији.
Незаобилазно питање је како оквалификовати оне који су помагали, подржавали и били у функцији агресије. Да ли су они који су постављали локаторе и радили у корист агресије, чинили патриотско дело или кршили обавезе из националног и међународног права и моралних норми Србије? Да ли би они требало да буду слављени за оно што су учинили, што је случај сада, или одговорни за своје дело? Јавности је познато, а бројни актери се отворено хвале, да су били обучавани у земљама окружења, па и у нашој, на разним курсевима, семинарима и школама организованих од НАТО-а, обавештајних служби, или тзв. невладиних организација за културно просвећивање и демократију. Припрема за пружање логистичке подршке политичким, војним и обавештајним снагама у спровођењу намере агресора 1999, тамо су научене.     Да ли је то ново конституисано демократско право и слобода личности у западном демократском свету или се за то још одговара по националним и међународним прописима? Да ли је произвољно право држављана једне државе да успоставе свој лични однос и понашање према потребама државе и отворено раде на њеном рушењу у корист интереса стране државе?
Питање које се намеће је где је граница дозвољене политичке и акционе борбе једне партије против политичке партије која је на власти и супротстављања конституисаном националном интересу, нпр. у корист НАТО интервенције, и оно тражи одговор. Где је граница деловања политичке борбе опозиционе партије у бори за власт? Где је линија разграничења националног и анационалног понашања, дозвољеног и недозвољеног? Докле може да иде тај спој да се не би претворио у колаборацију према државама агресије? Како оквалификовати те партије и личности?
Због сложености и деликатности питања владајућа структура у Србији није имала интерес, нити жељу да отвори ова питања, јер би се по свему судећи нашла у веома деликатној ситуацији, посебно бројни актери ових догађаја, данас признати политички, друштвени и државни угледници. Најбоље је то затрпати, а да друштвени, правни, морални и политички одговор сам из себе проистекне из следа ствари које је неопходно друштвено временом припремити и усадити у свест младих генерација. Протек времена требало би да замагли и дилеме, и одговоре, и одговорност.
За припрему ове друштвене свести потребно је претходно се бавити прошлошћу, рехабилитовати фашистичко квислинштво и колаборацију из Другог светског рата у Србији и њено дело, и на тај начин дати посредан одговор на најнепријатнија питање из 1999. Требало би правно и морално осудити, девалвирати и оспорити антифашистичку борбу народа Србије 1941-1945. године против фашистичких агресора и српског квислинштва и колаборације са фашистичким окупаторима, храброст и жртвовање припадника НОП-а (партизана), јер она негативно утиче на морал и свест грађана. Нужно је насилно, помоћу државе и јавних медија, национално превредновати колаборацију са фашистичким окупаторима и представити је као нешто природно и прихватљиво са становишта националног интереса, потребе и моралних норми друштва, а НОП прогласити силом зла и непријатељем демократије.
Природни след надања је да ће протеком времена народ прихватити ово опредељење, а историјска наука верификовати већ исказано политичко признање за понашање у агресији на СРЈ оних који су били на страни агресора. А агресију онда схватити као оправдан чин уперен против оних који су били непослушни, нефлексибилни и национално неразумни и дрзнули се да бране Србију, народ и државу поштујући њене законе од најмоћнијих држава света. Разрушену земљу не би требало спомињати, она је колатерална штета и мала цена за увођење немерљиве, али још несхваћене демократије, благостања и слободе коју је донео агресор овом, историјски оптерећеном, заосталом и нецивилизованом балканском народу. То је стварни разлог и циљ рехабилитације.
Питање према којем мора да се определи свака држава, без обзира на жељу досадашње актуелне политике је одговор до које границе појединци, групе, политичке и друштвене асоцијације могу у својој делатности и којим средствима ићи у борбу против режима и политичке опције на власти. Где је легална граница политичке борбе за власт? Може ли да се то чини уз јавну или тајну подршку служби, органа и организација страних држава којима због њихових интереса не одговара политика и опција која је легално на власти у једној земљи? Где је граница деловања партија и лоби група у политичком плурализму?
Због агресије из 1999, неопходно је рехабилитовати Цветковића, Јовановића, Недићево квислинштво, Љотићев фашистички покрет и Михаиловићеву колаборацију са фашистичким окупаторима и квислинзима, и њихово дело. Никитовић не би требало да се прави да не разуме колико је за неке политичке опције и појединце значајно ово питање. Нису непознати ни разлози да се превреднује историја Другог светског рата.

ТВРДЊА КОЈА НИЈЕ ОДГОВОР
Револуција је борба једног покрета да обори актуелну националну власт, а у окупираној земљи борба против власти окупатора није револуција, већ борба за ослобођење поробљене земље. Посебно питање су и друге намере. Најгоре је када се текућа приземна политика брани фалсификовањем историје. Броз се брани својим делом. Тај „подофицир“ је командовао трећом војском у Европи за време рата. Ко је разбио Југославију и због чега, то знају и деца.
Закони о рехабилитацији су у функцији 1999, која је тешка хипотека актуелног естаблишмента. Отрцана је фраза да ниједан Србин не може бити фашиста. Шта је са Љотићем и његовим Збором, који је и Краљевина Југославија била забранила, шта је са његовим Српским добровољачким корпусом под командом Гестапоа?
Раније сам констатовао да аутор у свом причању прелази са догађаја на догађај, само њему знаној повезаности. Датуми 17. јул 1918, погубљење царске руске породице, и 17. јул 1946, дан недоказаног стрељања генерала Михаиловића, само њему је знана узрочност и тумачење тога. О озбиљним темама потребно је озбиљно и аргументовано разговарати, а најмање са становишта умишљене политичке моћи у којој се пресуђује без аргумената и понављања чињеница.
Идем на утакмице и знам да понекад одређене групе навијача певају „од Тополе, па до Равне Горе“, али Никитовић свесно заборавља да су та деца рођена средином деведесетих и да нигде у штампи, телевизији, средствима јавног информисања и школи, нису могли ништа да чују о 4. и 7. јулу, устанку народа Србије, борби против фашистичког окупатора и домаће колаборације, о Кадињачи, Сутјесци, Неретви, Пријепољу, Сремском фронту, Бањици, холокаусту, злочинима квислинга и колаборације против свога народа. Сви медији, штампа, посебно „РТС“, позоришта, публицистика и јавни „независни“ посленици не затварају уста о националном доприносу српској ствари Михаиловића, Недића, Љотића, Пећанца, Слободана Јовановића, Драгише Цветковића и другима, просипајући убитачну ватру на саму помену имена партизан. Где ће деца да чују истину о храброј борби и смрти партизана и да певају о њој?
Нека Никитовић не помиње „отимање туђих кућа“, јер су посленици увођења демократије у српски живот опљачакали, покрали и упропастили све оно што су генерације часних људи створили од 1945. до деведесетих година прошлог века, и Југославију од неразвијене претворили у средње развијену просперитетну земљу. Није упутно да припадници  владајућег естаблишмента говоре о овом питању.

КОМЕ ЈЕ СТВАРНО ПОТРЕБНО ПОМИРЕЊЕ
Помирење је  потребно одговорнима за понашање, за пре, у току и после агресије 1999. године. Покретачи рехабилитације нису претерано заинтересовани за генерала Михаиловића и друге. За њих се интересују потомци из веома јасних разлога. Због тога су и једни и други тако дрчни и агресивни. Ко је вама дао право господо да ви мирите генерације од пре 70 година према својим мерилима и потребама? Припадници НОП-а се не слажу, а верујем и прави четници.  Боље одговорите због чега то радите, неће вам помоћи ни Бајић, ни Тијанић. Нису заборављени ни апели државама агресије да наставе бомбардовање Србије док не падне актуелна власт, да би они ускочили. Немојте се покривати крупним речима, које обичним људима ништа не значе, њима нико више не верује. Та политика је истрошена. Недавно сам чуо да неки хоће да покрену помирење Карађорђевих устаника и турских дахија, кажу што људи тако дуго да буду у завади.
Са Никитовићем се слажем у једном, „у сваком случају нас истина чека и мораћемо у једном тренутку да се суочимо са њом“.

14 коментара

  1. Поштујем СУБНОР и његову улогу у очувању сећања на НОР, али им две ствари ЗАМЕРАМ!

    1. СУБНОР Србије још увек као Дан Устанка прославља 7.јул, дан када је Србин убио Србина, као да не могу да пронађу неки други дтум за обележавање почетка устанка против окупатора!

    2.Још увек се држе и изговарају ону чувену флоскулу “како су се наши народи и народности” борили против окупатора а неће да кажу да су се од три конститутивна народа у ондашњој Краљевини Југославији (Срба, Хрвата и Словенаца) само Срби и Словенци борили у партизанима, док су скоро сви Хрвати били у усташама, а што се националних мањина тиче тзв.народности, сви знамо где су били и шта су радили Немци=фолксдојчери,албанци=балисти, Мађари=хортијевци,муслимани=Ханџар дивизија,Бугари итд.

    • Nije istina da su skoro svi Hrvati bili u ustasama, kao ni muslimani.

    • Зашто је 7. јули прослављање братоубилачке борбе ако су већину партизана, како кажете, чинили Срби?

      • Истина је да су скоро сви Хрвати били у усташама, као што је истина да су дочекали улазак Немаца у Загреб у априлу 1941.године са подигнутим рукама, да су основали фашистичку државу и у њој један од најзлогласнијих логора у Европи, да су клали и на друге насвирепије могуће начине убијали своје суграђане Србе Православне вере итд. А што се муслимана тиче сетите се само Ханџар дивизије. А тај свој фашизам су и једни и други поново демонстрирали 50 година касније када су поново покушали да истребе Православне Србе. А партизански покрет је у крајевима, западно од Дрине и Дунава углавном, формиран у срединама где су Срби чинили аполутну већину!

        А што се тиче 7.јула то јесте прослава братоубилаштва јер је на тај дан Србин Жикица Јовановић на сеоском вашару (НЕ У БОРБИ-мада не би мењало на ствари ни да је у борби)СА ЛЕЂА убио Србина Богдана Лончара!

  2. Treba razlikovati SRPSKU borbu u Partizanima i komunističko
    vodstvo te borbe.Srbi sa teritorije NDHrvatske branili su svoje
    kuće i domaćinstva od Ustakog noža i bezdane kraške jame.
    Komunistički ustanak na teritoriji okupirane Srbije je kriminalno delo koje su započeli u Beloj Crkvi.SUBNOR slavi PIR
    komunista nad nedužnim Žandarima okupirane Srbije.Srbija i njen
    narod mora odbaciti lažni ustanak 7 juli: Pravi ustanak je počeo
    dolaskom Draže na Ravnu Goru i USTANAK SRBA SA TERITORIJE USTAŠKE
    DRŽAVE HRVATSKE.ZA mir među nama Srbima Draža mora i treba da
    dobije pravo mesto u istoriji drugog svetskog rata, nije sva
    istina ČETNIČKA I JOŠ MANJE PARTIZANSKA.

  3. Тешке, конфузне и граматички неправилне, “километарске” реченице.
    Друг Зечевић, наравно, као бивши скојевац, не може да призна да је партизанима први циљ био – преотимање власти, а други – ослобођење од окупатора.
    Ако сам добро разумео, друг Зечевић оптужује (али не знам кога, да ли садашњу власт или опозицију?) да рехабилитацијом Драже Михаиловића желе да оправдају своју подршку Нато агресији на СРЈ 1999. године!?
    Та појава је била маргинална, није попримила организован облик, долазила је од стране ретких појединаца који нису представљали легалну власт у Србији и скоро да није имала никаквог значаја на ток агресије. Отуда је потпуно бесмислено правити аналогију са Равногорским покретом.
    У том контексту, друг Зечевић каже:
    “Питање према којем мора да се определи свака држава, без обзира на жељу досадашње актуелне политике је одговор до које границе појединци, групе, политичке и друштвене асоцијације могу у својој делатности и којим средствима ићи у борбу против режима и политичке опције на власти. Где је легална граница политичке борбе за власт?”
    Опет ми није јасно да ли је ово питање поставио имајући у виду актуелну борбу за власт у Србији, или оружану борбу комуниста против покрета Драже Михаиловића који је тада био представник легалне власти у тадашњој Југославији? У сваком случају, идеално оправдање за прекорачење свих легалних норми политичке борбе коју су партизани водили против четника је – фљуснути Дражи етикету фашистичког сарадника, квинсинга, колаборационисте, кољача, вође разуларене банде итд.
    И на крају, зашто сте против Суда, друже Зечевићу? Немате поверења у данашњи Суд? Једино ту могу да се сложим са Вама.

  4. ne znam da li su ovi komentari posledica losih ucenika,losih udzbenika,silnih (demokratskih) profesorskih strajkova ili losih namera,ali je istorijska istina,globalno, na velikom iskusenju.Kome je potreban Draza? Potreban je kolaboraciji i zato je njegova rehabilitacija aktuelna.Potrebna je Amerikancima da se polarizacija Srpskog naroda ucvrsti.Postoje imenice i zamenice a partizanska imenica i imperativ je bila borba protiv okupatora a kasnije i domacih izdajnika.A sto se tice borbe za vlast, ona je vrlo skupo kostala i partizane i sve one koji su zeleli promenu poretka. I o kakvim predstavnicima legalne vlasti je rec kad je ona kapitulirala za (celih) jedanaest dana.Narod je mogao da bira i izabrao je.I radi istine jos jedanput, nisu se komunisti borili protiv okupatora vec su oni bili vodeca snaga narodu kojem je bilo dosta monarhije i kralja koji je pobegao od njih.

  5. Bravo gospodine Zečeviću. Ko ne veruje neka pročita Dnevnike Vladimira Dedjera ili obiđe istorijski arhiv JNA i prelista dokumentaciju o učešću četnika u ratu.

  6. Potreba NACIONALNOG POMIRENJA je veoma potrebna i pozeljna, ali ne po svaku cijenu. Slazem se sa autorom kada kaze da rehabilitacija Dragoljuba Mihajlovica jeste u sluzbi rehabilitacije IZDAJE i VELEIZDAJE kao takve,a sve u sluzbi rehabilitacije IZDAJE iz 1999.Kakav je rezultat te poslednje izdaje, svima nam je poznato. Tko se protiv koga borio u II sv. ratu je poprilicno jasno. SRPSKI narod izuzetno dobro PREPOZNAJE OKUPATORA.Nazalost tokom historije lekciju o okupatorima nije bilo tesko nauciti. Da su se CETNICI kojom srecom borili protiv OKUPATORA, a znamo da je vecina vojnika na obadvije strane bilo seljackog porjekla,tko bi onda pristupio KOMUNISTIMA – ATEISTIMA -BEZBOZNICIMA,ako im odbranu OTADZBINJE pruza i KRALJEVA VOJSKA. Samo IZDAJA OTADZBINE i sluzenje okupatora od strane CETNIKA, je natjeralo SRPSKOG seljaka da pristupi PARTIZANSKOM POKRETU zbog ostvarenja NAJMORALNIJEG CINA,ODBRANE OTADZBINE OD OKUPATORA. Stoga logicno povezivanje dvije VELEIZDAJE ima i ta kakvu logiku i vaznost.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *