Slobodan Samardžić: Vlada Srbije nije bila ozbiljna u podržavanju sopstvenih interesa

Potpredsednik Demokratske stranke Srbije i bivši ministar za Kosovo i Metohiju, profesor Fakulteta političkih nauka, Dr Slobodan Samardžić, u intervjuu za „Glas Rusije“ izneo je svoje mišljenje u vezi sa izazovima koji stoje pred srpskom diplomatijom danas, krajem nadzirane nezavisnosti Kosova, mogućom daljom ruskom podrškom….

Poštovani profesore Samardžić, recite nam koji su to, po Vama, izazovi koji stoje pred srpskom diplomatijom danas?

Najveći izazov je uravnoteženje spoljne politike Srbije. Kad kažem uravnoteženje, onda mislim na jednu vrstu okretanja prema drugim stranama sveta, u odnosu na ovo isključivo držanje veza sa Zapadom. Prošla vlada, u periodu od 2008. do 2012. godine, je svoju sudbinu i sudbinu Srbije kao celine vezala za zapadnu politiku- pre svega za Vašington, a onda i za Brisel. Međutim, rezultati su jako loši na svakom polju, dakle ne samo na polju održanja suvereniteta države (jer Zapad je radio na tome da se Srbiji oduzme Kosovo), nego i u ekonomskom i mnogim drugim pogledima. Sada bi se trebalo polako i postepeno okretati pre svega prema Istoku.

Mi imamo jaču bezbednosnu podršku na Istoku nego na Zapadu- kad je reč o geo-strateškim aspektima, a mislim da je i u ekonomskom pogledu bolje okrenuti se Istoku, jer tu su izglednija tržišta za Srbiju, kao i izvor investiranja. To je, dakle, zadatak diplomatije- da zemlju okrene prema Istoku, ali ne 100% kako se opet ne bi napravila neravnoteža, već da se postojeća neravnoteža, da tako kažem „uravnoteži“ ravnopravnim odnosom i sa Zapadom i sa Istokom.

Obzirom da ste stručnjak u oblasti Evropske Unije, kako vidite odnos Srbije sa EU koja i sama stoji pred mnogim problemima- političkim, ekonomskim…

Tu postoje dva nivoa problema. Jedan postoji nevezano od ovoga što kažete- sadašnje stanje Unije, to je odnos Unije prema kosmetskom pitanju. Unija nema svoju politiku prema Kosmetu, ona sprovodi politiku SAD, dakle Stejt Departmenta. To već godinama traje, zbog toga Unija ne može da pripomogne rešavanju tog problema, već jednostrano vodi politiku secesije Kosova. To je dakle jedan problem, zbog koga je Srbija u vreme Koštuničine vlade počela da se okreće Istoku, i pre svega ruskoj podršci, pa onda delimično i kineskoj, razume se u UN, u Savetu bezbednosti.

Drugi je problem ovaj o kome govorite- Unija je u velikoj ekonomskoj krizi: krizi dugova, krizi evrozone i ona se sada bavi gotovo isključivo sobom. Ona nema više tu strategiju proširenja kakvu je imala nekada i panevropski projekat je, završio svoju karijeru.

Ona sada ima odnose prema zemljama tzv Zapadnog Balkana, tako da kažem, da održi status kao svoje kontrole nad vladama tih zemalja, da se one ne bi otrgle konroli Zapada i okrenule se prema Istoku. I to je ta politika proširenja- to je jedna zamka i jedna varka Unije prema elitama u tim zemljama, koje se dakle slepo drže jednog takvog puta, ali koristi od takvih evropskih integracija uopšte nema. Prema tome, što se Srbije tiče, vreme je da ona preispita svoje odnose sa Unijom i u skladu sa time, da preispita Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju- koji nije samo opak sporazum zato što tera Srbiju da se odrekne Kosova, već i sporazum koji daje loše ekonomske efekte za Srbiju.

Zato bi u skladu sa prvim pitanjem o opštoj orijentaciji Srbije, Srbija morala sa Unijom da uspostavi drugačiju vrstu odnosa, a opet da ima ravnotežu prema Rusiji i drugim istočnim zemljama.

Da li i kako Srbija može na konstruktivan način da iskoristi rusku podršku po pitanju Kosova?

To je bila jedna politika koja je dala rezultat, naročito 2006./07. i u prvoj polovini 2008. godine. Kada su vođeni pregovori o statusu Kosova, Rusija je postepeno stajala iza Srbije i kada je videla da ima jednog vrlo ozbiljnog partnera u vladi- a to je bio Koštunica i njegova stranka, Rusija je bila spremna da upotrebi i veto u Savetu bezbednosti.

To je bilo u leto 2007.godine, kada Rusija nije dopustila da se Rezolucija 1244 zameni sa rezolucijom koja bi sadržavala delove Ahtisarijevog plana. Rusija je tada bila potpuno stala iza Srbije, ali ta je šansa prokockana 2008.godine, pa nadalje, zato što se vlada pod kontrolom Borisa Tadića, predsednika republike potpuno okrenula Briselu, a to znači i Vašingtonu.

Mislim da Rusija ima jedan kontinuitet odnosa prema kosovskom pitanju i ona je i tokom protekle 4 godine podržavala srpske interese. Problem je u tome što vlada Srbije nije bila ozbiljna u podržavanju sopstvenih interesa. Ali, budući, da taj kontinuitet postoji, ova bi sadašnja vlada bi morala to da iskoristi, i možda i u još većoj meri nego 2008. prihvati tu jednu mogućnost da u međunarodnom okruženju održi taj nekakav status kvo, posle čega bi se počelo rešavati i pitanje statusa.

Ovako, pod uticajem isključivo zapadne politike i ruska politika će popuštati prema Srbiji i podršci u vezi sa Kosovom.

Kosovo će otići- a, to dakle ima posledice ne samo za Srbiju, nego i za region, pa čak i za Evropu. Zato bi Srbija sad morala da iskoristi ovu promenu i da svoju politiku polako okreće prema Rusiji.

Kako tumačite kraj nadzirane nezavisnosti, odnosno zatvaranje međunarodne kancelarije na Kosovu i odlazak Pitera Fejta?

Ta međunarodna upravljačka grupa i ta kancelarija je jedna izmišljotina Ahtisarijevog plana. To je dakle jedna grupa zemalja koje su podržavale nezavisno Kosovo i koje su htele da kao uspostave neku svoju kontrolu i da utiču na jačanje te nezavisne države Kosovo. Oni su iz nekih razloga procenili da je njihova misija gotova. Ne mogu da razumem koji su razlozi za to, jer oni pisani razlozi zbog kojih je ta kancelarija nastala su jačanje te države i njena stabilizacija. Kosovo je danas u lošijoj situaciji nego pre 4 godine- u organizacionom pogledu, u političkom i svakom drugom, a oni ga napuštaju. To je jedan neodgovorni stav prema tom problemu uopšte, ali što se tiče Srbije, ona ne bi trebalo da se mnogo sekira zbog toga, jer čitava ta misija je nelegalna. Ona se bazira na jednom dokumentu koji nije međunarodni dokument, to je Ahtisarijev plan. Budući da je cela stvar od početka pogrešna, njihov odlazak ne bi morao mnogo ni da zabrinjava vladu u Srbiji. Kao što se kaže- kako došli, tako i otišli.

Za kraj, da li možete da nam kažete Vaše mišljenje o tome da li Srbija ima adekvatan diplomatski kadar koji može da se bori sa gorućim pitanjima Kosova i našeg daljeg puta ka EU?

Vidite, kad ste spojili ta dva pitanja- oba su pitanja u jednom velikom apsurdu. Jer, jedan jedini i osnovni uslov Srbije za dalji napredak u evropskim integracijama, jeste predaja Kosova. Znači, te dve stvari su spojene na jedan, da tako kažem, kontraproduktivan način za Srbiju. Kad je reč o diplomatiji, ona razume se, mora da sprovodi zvaničnu politiku. Dosadašnja zvanična politika u poslednje 4 godine bila je da se Kosovo predaje korak po korak, deo po deo, sve do kraja. Nova vlada (čiju politiku sad ne mogu da komentarišem njihovu politiku, jer ona još nije formirana) ima neku iluziju bar na papiru, gledajući koalicioni sporazum- da će moći da nastavi taj proces, da ide putem evropskih integracija, a da zadrži Kosovo ili bar neke simbole državne vlasti, kao što je to činio Tadić. To je nemoguće i to će se vrlo brzo i pokazati kao nemoguće te dve stvari spojiti.

Diplomatija prosto mora da prati državnu politiku. Ako je već reč o diplomatskom kadru, ja bih se tu pre oslonio na stari diplomatski kadar koliko ga ima u Ministarstvu spoljnih poslova. Novi kadar- to su mladi ljudi, oportunisti, koji su sledili tu politiku koja je bila politika postepene predaje Kosova. Ali, razume se, ako bi državna politika bila ozbiljnija, verovatno da bi taj kadar, koliko ga ima, dobio veći uticaj u toj politici, a i obnova bi išla u tom pravcu. Tako da bi odgovor na pitanje bio- ako državna politika bude ozbiljna, biće i ozbiljnog kadra da je sprovodi.

Izvor: Glas Rusije