Слободан Самарџић: Влада Србије није била озбиљна у подржавању сопствених интереса

Потпредседник Демократске странке Србије и бивши министар за Косово и Метохију, професор Факултета политичких наука, Др Слободан Самарџић, у интервјуу за „Глас Русије“ изнео је своје мишљење у вези са изазовима који стоје пред српском дипломатијом данас, крајем надзиране независности Косова, могућом даљом руском подршком….

Поштовани професоре Самарџић, реците нам који су то, по Вама, изазови који стоје пред српском дипломатијом данас?

Највећи изазов је уравнотежење спољне политике Србије. Кад кажем уравнотежење, онда мислим на једну врсту окретања према другим странама света, у односу на ово искључиво држање веза са Западом. Прошла влада, у периоду од 2008. до 2012. године, је своју судбину и судбину Србије као целине везала за западну политику- пре свега за Вашингтон, а онда и за Брисел. Међутим, резултати су јако лоши на сваком пољу, дакле не само на пољу одржања суверенитета државе (јер Запад је радио на томе да се Србији одузме Косово), него и у економском и многим другим погледима. Сада би се требало полако и постепено окретати пре свега према Истоку.

Ми имамо јачу безбедносну подршку на Истоку него на Западу- кад је реч о гео-стратешким аспектима, а мислим да је и у економском погледу боље окренути се Истоку, јер ту су изгледнија тржишта за Србију, као и извор инвестирања. То је, дакле, задатак дипломатије- да земљу окрене према Истоку, али не 100% како се опет не би направила неравнотежа, већ да се постојећа неравнотежа, да тако кажем „уравнотежи“ равноправним односом и са Западом и са Истоком.

Обзиром да сте стручњак у области Европске Уније, како видите однос Србије са ЕУ која и сама стоји пред многим проблемима- политичким, економским…

Ту постоје два нивоа проблема. Један постоји невезано од овога што кажете- садашње стање Уније, то је однос Уније према косметском питању. Унија нема своју политику према Космету, она спроводи политику САД, дакле Стејт Департмента. То већ годинама траје, због тога Унија не може да припомогне решавању тог проблема, већ једнострано води политику сецесије Косова. То је дакле један проблем, због кога је Србија у време Коштуничине владе почела да се окреће Истоку, и пре свега руској подршци, па онда делимично и кинеској, разуме се у УН, у Савету безбедности.

Други је проблем овај о коме говорите- Унија је у великој економској кризи: кризи дугова, кризи еврозоне и она се сада бави готово искључиво собом. Она нема више ту стратегију проширења какву је имала некада и паневропски пројекат је, завршио своју каријеру.

Она сада има односе према земљама тзв Западног Балкана, тако да кажем, да одржи статус као своје контроле над владама тих земаља, да се оне не би отргле конроли Запада и окренуле се према Истоку. И то је та политика проширења- то је једна замка и једна варка Уније према елитама у тим земљама, које се дакле слепо држе једног таквог пута, али користи од таквих европских интеграција уопште нема. Према томе, што се Србије тиче, време је да она преиспита своје односе са Унијом и у складу са тиме, да преиспита Споразум о стабилизацији и придруживању- који није само опак споразум зато што тера Србију да се одрекне Косова, већ и споразум који даје лоше економске ефекте за Србију.

Зато би у складу са првим питањем о општој оријентацији Србије, Србија морала са Унијом да успостави другачију врсту односа, а опет да има равнотежу према Русији и другим источним земљама.

Да ли и како Србија може на конструктиван начин да искористи руску подршку по питању Косова?

То је била једна политика која је дала резултат, нарочито 2006./07. и у првој половини 2008. године. Када су вођени преговори о статусу Косова, Русија је постепено стајала иза Србије и када је видела да има једног врло озбиљног партнера у влади- а то је био Коштуница и његова странка, Русија је била спремна да употреби и вето у Савету безбедности.

То је било у лето 2007.године, када Русија није допустила да се Резолуција 1244 замени са резолуцијом која би садржавала делове Ахтисаријевог плана. Русија је тада била потпуно стала иза Србије, али та је шанса прокоцкана 2008.године, па надаље, зато што се влада под контролом Бориса Тадића, председника републике потпуно окренула Бриселу, а то значи и Вашингтону.

Мислим да Русија има један континуитет односа према косовском питању и она је и током протекле 4 године подржавала српске интересе. Проблем је у томе што влада Србије није била озбиљна у подржавању сопствених интереса. Али, будући, да тај континуитет постоји, ова би садашња влада би морала то да искористи, и можда и у још већој мери него 2008. прихвати ту једну могућност да у међународном окружењу одржи тај некакав статус кво, после чега би се почело решавати и питање статуса.

Овако, под утицајем искључиво западне политике и руска политика ће попуштати према Србији и подршци у вези са Косовом.

Косово ће отићи- а, то дакле има последице не само за Србију, него и за регион, па чак и за Европу. Зато би Србија сад морала да искористи ову промену и да своју политику полако окреће према Русији.

Како тумачите крај надзиране независности, односно затварање међународне канцеларије на Косову и одлазак Питера Фејта?

Та међународна управљачка група и та канцеларија је једна измишљотина Ахтисаријевог плана. То је дакле једна група земаља које су подржавале независно Косово и које су хтеле да као успоставе неку своју контролу и да утичу на јачање те независне државе Косово. Они су из неких разлога проценили да је њихова мисија готова. Не могу да разумем који су разлози за то, јер они писани разлози због којих је та канцеларија настала су јачање те државе и њена стабилизација. Косово је данас у лошијој ситуацији него пре 4 године- у организационом погледу, у политичком и сваком другом, а они га напуштају. То је један неодговорни став према том проблему уопште, али што се тиче Србије, она не би требало да се много секира због тога, јер читава та мисија је нелегална. Она се базира на једном документу који није међународни документ, то је Ахтисаријев план. Будући да је цела ствар од почетка погрешна, њихов одлазак не би морао много ни да забрињава владу у Србији. Као што се каже- како дошли, тако и отишли.

За крај, да ли можете да нам кажете Ваше мишљење о томе да ли Србија има адекватан дипломатски кадар који може да се бори са горућим питањима Косова и нашег даљег пута ка ЕУ?

Видите, кад сте спојили та два питања- оба су питања у једном великом апсурду. Јер, један једини и основни услов Србије за даљи напредак у европским интеграцијама, јесте предаја Косова. Значи, те две ствари су спојене на један, да тако кажем, контрапродуктиван начин за Србију. Кад је реч о дипломатији, она разуме се, мора да спроводи званичну политику. Досадашња званична политика у последње 4 године била је да се Косово предаје корак по корак, део по део, све до краја. Нова влада (чију политику сад не могу да коментаришем њихову политику, јер она још није формирана) има неку илузију бар на папиру, гледајући коалициони споразум- да ће моћи да настави тај процес, да иде путем европских интеграција, а да задржи Косово или бар неке симболе државне власти, као што је то чинио Тадић. То је немогуће и то ће се врло брзо и показати као немогуће те две ствари спојити.

Дипломатија просто мора да прати државну политику. Ако је већ реч о дипломатском кадру, ја бих се ту пре ослонио на стари дипломатски кадар колико га има у Министарству спољних послова. Нови кадар- то су млади људи, опортунисти, који су следили ту политику која је била политика постепене предаје Косова. Али, разуме се, ако би државна политика била озбиљнија, вероватно да би тај кадар, колико га има, добио већи утицај у тој политици, а и обнова би ишла у том правцу. Тако да би одговор на питање био- ако државна политика буде озбиљна, биће и озбиљног кадра да је спроводи.

Извор: Глас Русије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *