Odgovor Nikitovića Zečeviću

Piše Aleksandar Nikitović

Ovim prilogom završavamo polemiku povodom rehabilitacije Dragoslava Mihailovića

Predsednik SUBNOR-a M. Zečević je u nastavku polemike u prvi plan istakao agresiju NATO-a na Srbiju 1999. godine. Koristeći bujicu oštrih reči, on je povezao zahtev za rehabilitaciju generala Mihailovića sa opravdavanjem agresije iz 1999. godine. Samim tim, po ovoj pogrešnoj logici, trebalo bi izvući zaključak kako je i tekst o generalu Mihailoviću zapravo podstaknut potrebom da se opravda agresija NATO-a na Srbiju.
Jedini smisao ove čiste besmislice mogao bi biti da se voda toliko zamuti da više niko ne zna oko čega se polemika uopšte vodi. Upravo da se ne bi dozvolilo da se stvar tako obesmisli, izneću nekoliko činjenica koje će pokazati koliko je površno, konfuzno i zlonamerno Zečevićevo povezivanje teksta o generalu Mihailoviću sa navodnim opravdanjem agresije na Srbiju.

KO JE ZA NATO AGRESIJU?
Prvo, i pre svega, kada je NATO napao Srbiju kao i mnogi drugi građani dobio sam poziv za mobilizaciju u Vojsku SRJ, na koji sam se odazvao i celi rat proveo pod oružjem. Uveren sam da su u osnovi na isti način postupili svi Srbi. Pored ovog ličnog primera koji ne zahteva nikakvo dodatno objašnjenje, naveo bih jedan mnogo važniji i načelniji stav koji ima politički značaj. Postoji mnogo istaknutih srpskih javnih ličnosti, koji ne spadaju u Zečevićeve ideološke istomišljenike, ali koji su NATO agresiju osudili oštrije i temeljnije od samog Zečevića. Recimo predsednik DSS-a Vojislav Koštunica je 24. marta 1999. godine, dakle na sam dan početka rata protiv Srbije saopštio sledeće: „Između nastavka pregovora i agresije na suverenu državu SRJ, NATO savez, kao proširena soldateska Klintonovog režima, izabrao je drugo. Pregovarati se moglo, naravno na drugačijim pretpostavkama nego što su pregovori u Parizu vođeni, ali Vašington je odabrao put rata, a ne mira… Nije ovde međutim reč ni o kakvoj brizi za mir, niti zabrinutosti nad patnjama Albanaca, već o pokušaju uspostavljanja američke hegemonije u međunarodnoj zajednici. Uprkos protivljenjima u svetu, uprkos upozorenjima razumnih Amerikanaca da Amerika ne bi trebalo da preuzme ulogu ‘siledžije slobodnog sveta’, čovek koji se na sramotu tvoraca Deklaracije nezavisnosti danas nalazi u Beloj kući odlučio je da preuređuje svetski poredak.“
Pretpostavljam da su navedene činjenice dovoljne M. Zečeviću da razume pravu i jedinu prirodu odnosa koji imam prema agresiji iz 1999. godine, i da je svaka dalja reč o tome izlišna. S druge strane, potrebno je primetiti da upravo stranke koje prednjače u zagovaranju pristupanja Srbije NATO-u, a to su LDP i G17, dele Zečevićevu ostrašćenu predanost Brozovom delu. A sada da se vratimo temi i srpskom generalu Mihailoviću.

ZAŠTO JE ZEČEVIĆ ZABORAVIO KRCUNOVE REČI DA DRAŽA NIJE KVISLING?
Primećujem da M. Zečević u svom reagovanju nije našao za shodno da se osvrne i da svoj komentar na navođenje reči Slobodana Penezića Krcuna da Draža Mihailović „nije bio kvisling, nego vođa kontrarevolucije“ koji je Nemce mrzeo kao i Penezić. Ovo priznanje dao je čovek koji je poznat po tome što je govorio da njegove ruke nisu krvave do lakata, nego su krvave do ramena. Naravno, nije on govorio o krvi nemačkih vojnika, već o prosutoj srpskoj, bratskoj  krvi. I čoveku kome je takva muka na duši, nije do laganja da je ubijao svoju braću zato što su kvislinzi, već je rekao istinu da ih je ubijao jer se borio za komunističku revoluciju.
Nažalost, niko od vodećih srpskih komunista koji su vodili rat protiv srpskog naroda u ime revolucionarnih ideala nije se iskreno i javno pokajao zbog ubijanja Srba. Đilas je, recimo, otišao na robiju zbog obračuna unutar komunističke partije, ali nikada nijednu reč pokajanja nije rekao zbog građanskog i bratoubilačkog rata koji je vodio. I kako vreme prolazi sve je manje i manje nade da će takvo pokajanje, koje bi bilo najbolji temelj nacionalnog pomirenja, doći od strane značajnih srpskih komunista. Veliki ruski pisac Dostojevski, koji je u „Zlim dusima“ opisao karaktere budućih komunista, nije sa velikim optimizmom gledao na mogućnost da će se komunisti pokajati zbog prolivene krvi. On je očigledno dobro znao dubinu ljudskog srca i svu težinu podviga pokajanja za one koji su smišljeno i namerno ubijali zarad ideje komunizma. Nije mala stvar to što je komunizam propao i nestao, a prolivena krv ostala da vapi.
Naravno, jasno je samo po sebi da se lični podvig pokajanja o kojem je bilo reči ne odnosi na predsednika SUBNOR-a, jer je on u vreme izbijanja rata imao deset godina, pa nije primereno govoriti o pokajanju. Ipak, poželjno bi bilo da na nekoj drugačijoj osnovi M. Zečević revidira svoj odnos prema generalu Mihailoviću i srpskom pitanju. To je možda moguće ako ne na osnovu unutrašnjeg poriva, a ono na osnovu nekog jakog spoljnjeg autoriteta ili važnih saznanja koje bi M. Zečeviću otkrile pravu prirodu komunističke revolucije. Upućujem na reči Vladimira Putina koji je nedavno u Savetu Federacije rekao da su komunisti izdali Rusiju. Ako ove reči nisu poznate M. Zečeviću, on je sigurno čuo da je Tanasije Mladenović govorio da su srpski komunisti izdali srpski narod.

ŽRTVA VOĐE RAVNOGORSKOG POKRETA NIJE UZALUDNA
I na kraju ove polemike izneo bih sledeće mišljenje o generalu Mihailoviću. I pored toga što srpski narod ne zna gde je njegov grob, Draža Mihailović može mirno da počiva jer ga njegov narod nije zaboravio i nosi ga duboko u srcu. Žrtva vođe Ravnogorskog pokreta nije uzaludna, nije obesmišljena i nije pokrivena lažima koje šezdeset godina padaju na njegovo ime. Naprotiv, vreme koje je pred nama sve više će otkrivati pravi smisao velike ideje generala Mihailovića, da se uvek na prvom mestu mora imati interes svog naroda, a ne internacionalne ideologije velikih svetskih sila. Ne može se služiti dva gospodara, i Srbija i velike sile. Lakše je saviti se pod skute velikih sila, ali dužnost i čast su nalagali generalu Mihailoviću da bude do kraja uz svoj narod. Pre pola veka Mihailović je zbog toga izdan, prezren i pogubljen. A danas su i po rečima M. Zečevića srpska „deca“ za generala Mihailovića.
Šta bi, dakle, mogao biti zaključak ove polemike. Zaključak bi mogao biti da je Josip Broz uz pomoć velikih sila, i uz saučesništvo srpskih komunista, nametnuo ideologiju da komunizam nema alternativu. U toj ludačkoj košulji više od pola veka živeli su Srbija i srpski narod. I 2008. godine je uz direktno mešanje velikih sila Srbiji nametnut režim „da EU nema alternativu“. A Draža? Draža se borio za slobodnu Srbiju i za slobodu srpskog naroda. Sve što je imao i sve što je mogao dati, on je za Srbiju dao. Zato je ime generala Mihailovića zapisano tamo gde je jedino bitno, a to je knjiga večnoga života.