DUŠAN PROROKOVIĆ: O KOSOVSKOJ POLITICI NOVE SRPSKE VLADE

Da može, nova srpska vlada bi najradije zaboravila na kosovsko pitanje. I ne samo vlada. Važi to i za veći deo opozicije. Na kosovskoj stvari se ne može ni proslaviti ni pobediti, nema tu na vidiku nikakve političke koristi. Sve su prilike – na Kosovu se može samo izgubiti. Ako se previše „zategne“ – gubi se blagonaklonost Zapada; ako se previše „popusti“ – gubi se podrška Srba. Za održavanje na vlasti važni su i jedno i drugo. A, s obzirom da političar razmišlja pre svega o sledećim izborima, od pitanja na kojima se može u političkom smislu samo izgubiti, dižu se ruke. Međutim, iako bi dobar deo srpskih političara želeo da pusti Kosovo, neće Kosovo pustiti njih.

Jedino što je bitno za zapadne centre moći i odlučivanja u narednom periodu, a vezano je za Srbiju, jeste – Kosovo. Ako je do pre četiri godine Zapad i imao potrebu da pitanje Kosova vezuje za „brzi ekonomski razvoj“ i „evropsku perspektivu Srbije“, sada to više nije slučaj. Pregovaračka pozicija Srbije je u periodu 2008-2012. godina do te mere oslabila da se sa Zapada sada čuje šta Srbija mora da uradi, a zauzvrat, podrazumeva se – neće dobiti ništa. Zapravo, to bi Srbija trebalo da uradi „zbog sebe“ jer se do katarze dolazi samo prihvatanjem nametnute zapadne slike o dešavanjima u bliskoj istoriji. Zbog toga pitanje Kosova ostaje kao najvažnije i najaktuelnije i za novog predsednika Tomislava Nikolića i za novog premijera Ivicu Dačića. Samo što, za razliku od prethodnih situacija, Nikolić i Dačić Kosovom ne mogu da trguju. Ako je neko i razmišljao o tome da na pitanju Kosova nešto istrguje sa Zapadom, onda treba podsetiti da je tu priliku konačno iz ruku ispustio Boris Tadić 2010. godine u Njujorku, kada je kosovsko pitanje predao u ruke EU, a da zauzvrat nije dobio ništa.

S obzirom na to da je srpska pozicija slaba, a zapadni pritisak ogroman, postavlja se pitanje: šta može biti politika novih srpskih vlasti prema Kosovu? Sudeći prema jednom članu potpisanog koalicionog sporazuma i nekoliko javnih istupa vodećih ličnosti novoformirane vladajuće većine, stiče se utisak da je neminovan nastavak – kako to zapadni političari vole da kažu – „nepovratnog procesa“. Za Zapad je nepovratni proces nastavak politike koja će pre ili kasnije dovesti do priznavanja samoproglašene nezavisnosti tzv. Republike Kosovo. To se može odvijati brže ili sporije, ali najbitnije je da se nekako u tom smeru kreće. Za sada i želja Zapada i proklamovana opredeljenost novoformirane srpske vlade kreće se u smeru primene odredbi dogovora Stefanović-Tahiri.

PARALELA SA KOŠTUNICOM U cilju „odobrovoljenja“ srpskih vlasti da se sa ovim počne što je pre moguće, zapadne službe su već organizovale jednu pokaznu vojnu vežbu na severu Kosova, baš negde u vreme inauguracije novoizabranog predsednika Nikolića. Bilo je to upozorenje koje su svi dobro shvatili. Pored toga, stiglo je i saopštenje da će u septembru biti ukinut režim nadgledane nezavisnosti tzv. Republike Kosovo, što je još jedan vid pritiska na zvanični Beograd. U ovom kontekstu Zapad (tu se pre svega misli na Vašington i London, u određenoj meri u svemu učestvuju i Pariz i Berlin) se prema tandemu Nikolić-Dačić ponaša istovetno kao prema Vojislavu Koštunici 2004. godine. Baš negde u vreme inauguracije Vojislava Koštunice kao predsednika vlade dogodio se i 17. mart a odmah zatim je Beogradu i saopšteno kako se ukida dotadašnja politika „standardi pre statusa“, a uvodi nova „status pa standardi“ (iako je priprema javnosti za ovo trajala još pune dve godine, početak ovog procesa je zapravo bio 17. marta 2004. godine).

Može se konstatovati i kako postoje barem još dve paralele između sadašnjeg trenutka i 2004. godine. Prvo, to je izveštavanje zapadnih medija o dešavanjima u Srbiji. Verovatno ih je i bilo, ali se u vodećim medijima gotovo svih zapadnih država teško može pronaći i jedan pozitivan, afirmativan tekst o Tomislavu Nikoliću ili Ivici Dačiću. Kao onomad, kada je Koštunica predstavljan kao „umereni nacionalista“ ili jednostavno „nacionalista“, a najčešće bila objavljivana njegova fotografija sa kalašnjikovom, tako se i sada podseća na „nacionalističku prošlost“ novog predsednika i premijera. Zapadne diplomatije imaju u svemu ovome drugu računicu. Jednostavno, bivšem predsedniku Tadiću je posle poraza na predsedničkim izborima „vreme isteklo“, bez obzira koliko to odvratno zvučalo, on je upotrebljen i potrošen, i svaki politički aranžman sa njim bi se pretvorio u veliku agoniju.

Za praktični Zapad je prihvatanje nove vlasti samo prihvatanje nove realnosti. Ipak, i zbog medijske buke koja je protiv predsednika Nikolića i premijera Dačića podignuta, i zbog iskustva Koštunice (koji je za Zapad bio prihvatljiv zato što je mogao da doprinese normalizaciji stanja u zemlji koja je posle akcije „Sablja“ i raspada tadašnje vlasti klizila u potpuni haos), može se tvrditi da će prihvatanje realnosti za Zapad značiti i široku podršku homogenizaciji opozicije okupljene oko DS i koordinaciju aktivnosti koje će imati za cilj jačanje pozicije DS. To uključuje i delovanje sa Zapada finansiranih medija i nevladinih organizacija, a za to je potreban i novi lider ove opozicione stranke kao i njena unutrašnja transformacija. Treba podvući da je ovo jedan od potencijalnih kanala preko kojih će se vršiti pritisak na srpsku vladu da bude što je moguće kooperativnija oko Kosova, i to je druga sličnost sa 2004. godinom. Čim je, najpre unutarstranačkom pobedom, a zatim i pobedom na predsedničkim izborima Borisa Tadića, DS ponovo na velika vrata vraćen u igru, počelo se i sa „omekšavanjem“ stavova srpske vlade (preko, na primer, davanje podrške učešću na kosovskim izborima, učešću u institucijama samouprave itd.).

Što se pre Zapad ratosilja Tadića i pomogne izbor novog rukovodstva ove stranke, to će pre i početi da vrši pritisak na Nikolića i Dačića i zahteva od njih što je moguće kooperativniji pristup oko kosovskog pitanja. Naravno, ne treba isključiti ni mogućnost da na čelo DS bude izabran neko ko će se u manjoj ili većoj meri odupreti zapadnim uticajima, ali se ova teza dalje neće razrađivati. Moguće je i da se DS raspadne na nekoliko stranaka i tako se uticaj ove političke grupacije u srpskoj politici smanji. U ovom slučaju, jedna ili više frakcija bi ponovo bile pod kontrolom Zapada i koristile bi za vršenje pritiska na srpsku vlast, mada bi to ovaj potencijalni pritisak oslabilo. Tek, na ovom mestu je važno podvući da se radi o još jednoj sličnosti sa 2004. godinom i načinom na koji će zapadne strukture pokušavati da utiču na postavljanje Srbije prema pitanju Kosova.

PITANJE PODELE Iz svih ovih navedenih paralela moguće je zaključiti da Zapad preteranog poverenja u Nikolića i Dačića nema, da će na njih vršiti konstantan pritisak da nastave tzv. nepovratni proces na Kosovu, ali da će im istovremeno i spremati alternativu. Naravno, iz svih ovih „paralela“ nešto bi mogla da zaključi i srpska vlast. Pre svega to da, ako nastupaju jedinstveno i uspeju da formiraju širi front u političkoj javnosti Srbije, onda mogu i da vode samostalniju politiku i ojačaju i sopstvenu poziciju i položaj Srbije. Tek danas, kad je Srbija na razne načine odustala od niza nadležnosti koje je na Kosovu i Metohiji imala, vidi se šta je sve Beograd kontrolisao i koliko je zapravo srpska pozicija bila jaka u prvoj polovini 2008. godine, posle proglašenja nezavisnosti kosovskih Albanaca. Iako je čitava galerija od Zapada plaćenih analitičara, novinara i političara ubeđivala Srbe kako je zapravo sve bilo izgubljeno još jula 1999. godine, Srbija je u svojim rukama držala instrumente kojima je mogla uticati na dešavanja na Kosovu i Metohiji. U međuvremenu, srpske vlasti su se svega toga odrekle, a kosovski Albanci su svoj uticaj u Bujanovcu i Preševu, kao i prisustvo na severu Kosova samo ojačali.

Pored primanja znanju poruka sa Zapada, izgleda da se u novoformiranoj parlamentarnoj većini, okupljenoj oko osovine SNS-SPS, takođe razmišlja i o mogućoj podeli kao rešenju, kao najčasnijem mogućem izlazu i brzom skidanju kosovskog pitanja sa dnevnog reda. O ovome je još ranije nekoliko puta govorio Ivica Dačić, a sada se moglo primetiti i u nastupu predsednika Nikolića (koji nikada neće biti predsednik u Prištini, a isto tako predsednik Kosova nikada neće biti predsednik na severu). U velikoj meri, ovo podseća na razmišljanje bivšeg predsednika Tadića na početku njegovog drugog mandata i izjave koje je tada davao učestvujući u radu Generalne skupštine UN. Uglavnom, kako je tada prošla srpska ideja o podeli Kosova, tako će proći i danas. Ne treba uopšte trošiti vreme na raspravu koliko bi podela bila dobra ili loša za Srbiju (mada je i ovo bitno, jer bi svaka odluka o podeli dodatno podelila srpsku javnost i time bi došlo do nove unutrašnje destabilizacije), zato što ova ideja nema nikakvu podršku u međunarodnim krugovima. Većina američkih poznavalaca balkanskih prilika je ocenjuje kao – zabavnu!

Poslednji put kada je Vašington razmišljao o mogućnosti podele bilo je u proleće 2008. godine, mada je ponuda bilo i u jesen 2007. godine. Na ovo je bitno podsetiti zato što je to važan putokaz novoj vladi. Naime, tada se u Vašingtonu razmišljalo o mogućoj podeli Kosova i Metohije isključivo zbog tvrde pozicije koju je bio zauzeo kabinet Vojislava Koštunice. Podrazumeva se, zauzimanje tvrde pozicije bilo je moguće samo uz međunarodnu podršku, koju je Srbija imala kao nikada do tada u poslednjih nekoliko decenija. Spoljni pritisci, koji su dolazili sa Zapada su uspešno amortizovani, a to se da zaključiti između ostalog i iz toga što nikakvih posledica po funkcionisanje srpske ekonomije nije bilo (čak naprotiv, to je period ekonomske stabilnosti i privrednog rasta), a podrška vođenju ovakve politike u javnosti bila je prilično visoka (uglavnom se kretala oko dvotrećinske linije).

Pominjanje podele kao rešenja za Vašington je tada bio elegantan izlaz iz pozicije u kojoj se našao. Ili, ako se iz drugog ugla gleda, tadašnja srpska politika je naterala Vašington da počne da razmišlja i govori o podeli. Koliko je to bila stvar američke strategije, a koliko samo taktički prilaz, kao i zbog čega je srpsko rukovodstvo ove ponude odbijalo, druga je tema, tek, kada je došlo do promene vlasti i „smekšavanja srpske politike“, vrlo brzo se promenio i američki pristup. Ne samo da podelu niko više u Vašingtonu nije spominjao (a pod podelom se podrazumevalo da četiri opštine na severu Kosova budu pripojene Srbiji, dok bi ostatak teritorije ostao da funkcioniše kao nezavisna država Kosovo koju bi priznala i Srbija i čime bi bio otvoren put za prijem države Kosovo u UN), već su se sve glasnije čuli glasovi o neophodnosti hitnog integrisanja severnog dela Kosova u institucionalni okvir tzv. Republike Kosovo.

ZAŠTO JE DOBRO BITI TVRD Zato, ukoliko nova srpska vlast želi da ponovo aktuelizuje pitanje podele Kosova, onda slanje poruke kako će se bespogovorno primenjivati odredbe tajnih sporazuma Stefanović-Tahiri i nije baš najpametnija. Pametnije bi bilo izaći sa stavom da će se ovi sporazumi najpre naći tamo gde im je i mesto – u Narodnoj skupštini, gde će se o njima i raspravljati. Na kraju karajeva, tako to i Ustav i zakoni Srbije i nalažu. Posle toga će se primenjivati one odredbe koje ratifikuje Skupština odlukom većine i koje nisu u suprotnosti sa Ustavom. Da je neophodno raščistiti stvar sa ustavnošću i zakonitošću tajnih sporazuma o Kosovu, ukazalo je i ponašanje prethodne vlade, kada su čak četiri nadležna ministarstva odbila da daju saglasnost na usvajanje jednog od ovih dokumenata. Takođe, traženje nekog novog rešenja i pokušaj novog otvaranja statusnih pregovora (koja nikada nisu ni završeni jer je Savet bezbednosti UN odbio Ahtisarijev predlog) podrazumevali bi i niz drugih inicijativa koje bi morale biti pokrenute pre svega u Savetu bezbednosti UN i pre svega oslanjajući se na podršku Rusije i Kine. Treba dodati i da, imajući u vidu iskustvo Vojislava Koštunice, ovakva akcija mora biti organizovana u kontinuitetu, barem dve godine, kako bi vaša namera na Zapadu (pre svega u Vašingtonu) bila ozbiljno shvaćena.

Da li, uz očekivani pritisak koji će dolaziti spolja i iznutra, nova srpska vlada, čak i kad bi htela, može da izdrži dve godine na ovom zadatku, to zavisi od niza faktora. Početni korak bi svakako bio konačno otvaranje široke javne rasprave o kosovskom pitanju. To znači i široku skupštinsku raspravu i pokušaj utvrđivanja nove državne platforme, ali i kraj tajne diplomatije i otvaranje državnih medija za raspravu na ovu temu. Četiri godine se kosovska politika srpskih vlasti vodila daleko od očiju javnosti, na osnovu nekakvih privatnih dogovora, a mediji (pre svega državni) su korišćeni za ubeđivanje Srba kako od Kosova treba odustati.

Tek tako nova srpska vlast mogla bi da očekuje da će na Kosovu nešto napraviti. Sve ostalo značilo bi ulazak u spiralu stalnih popuštanja zahtevima Zapada, što će se suštinski svesti na nastavak politike koja je vođena u periodu 2008-2012. godine. A o rezultatu te politike najbolje svedoči tužna sudbina dojučerašnjeg predsednika Tadića. Iako je veliki broj hroničara već ocenio kako su loše ekonomske prilike razlog pada prethodne vlade i predsednika, to nije tačno. Loše ekonomske prilike su posledica, uzrok je negde drugde. Uzrok treba tražiti u političkom okviru u kojem sve, pa i ekonomija funkcioniše, a odnos vlasti prema Kosovu je najbolji lakmus-papir stanja i oblika tok političkog okvira. Ukoliko srpska vlast nema nameru da poštuje sopstveni Ustav i brani deo svoje teritorije (makar i sa skromnim političkim sredstvima koja su joj na raspolaganju), kako će građani biti sigurni da će sutra braniti njih od nekih drugih izazova i pretnji. Preko kosovskog pitanja se danas pokazuje da li smo i koliko država. Ukoliko srpska vlast ubedi građane i pokaže spoljnim faktorima da jesmo država, onda se može govoriti i o popravljanju ekonomskih i ukupnih prilika u zemlji, kao što se može govoriti i o nekim budućim geopolitičkim i strateškim razlozima koje Srbija ima na Kosovu i Metohiji, što će biti od koristi budućim generacijama. U tom slučaju, pokazaće se i da u ovoj garnituri srpskih političara ima državnika. Jer, za razliku od političara koji razmišljaju o narednim izborima, državnici razmišljaju o narednim generacijama.

Izvor: http://www.standard.rs