Украјина: Између Истока и Запада

Пише Богдан Ђуровић

Украјински председник Виктор Јанукович мора на предстојећим изборима да очува парламентарну већину, што ће бити немогуће ако попусти пред притиском Запада који прети озбиљним санкцијама

 

Велика игра Владимира Путина, како су је назвали руски аналитичари, срачуната на обједињавање највећег дела постсовјетског простора као природне социјално-економске целине – почела је да се остварује. Протекле недеље, премијер Дмитриј Медведев, у име Владе РФ која је по Уставу извршни орган председника државе, предложио је да се већ сада почне са планирањем за пуштање у оптицај заједничке валуте Евроазијске уније (ЕАУ), као одговор на све веће економске потресе широм света. А у руским медијима, званичници владајуће Јединствене Русије, за сада додуше незванично, већ су понудили Украјини, као кључној земљи Евроазије, један од модела уласка у заједничку државу. С обзиром на то како се развијају односи на релацији Кијев-Брисел, сва је прилика да ће Украјинци ове предлоге убудуће све пажљивије слушати…

ЈЕДИНСТВО ИСТОКА

[restrictedarea]

Обраћајући се на бизнис форуму „Евроазијски економски простор: нове могућности индустријског развоја“, својим колегама премијерима Белорусије и Казахстана, Михаилу Мјасниковичу и Кариму Масимову, Медведев је предложио да заједно размисле о увођењу у оптицај нове валуте у оквиру Евроазијске уније (ЕАУ), која би требало да заживи од 1. јануара 2015. године. „Морамо да размишљамо даље, морамо да размишљамо већ у оквирима ЕАУ, према којој ми идемо и која ће настати 2015. године. Морамо да размишљамо, посебно рачунајући на нестабилност на глобалном тржишту, а имајући у виду питања увођења неких обрачунских јединица и, на крају крајева, могући излаз на заједничку валуту“, поручио је Медведев и напоменуо да ће то бити посао за владу ЕАУ – Евроазијску економску комисију. Наравно да идеја стварања заједничке валуте ЕАУ није ни нова, ни револуционарна, али Медведевљево инсистирање да се три године пре формирања Уније о томе размишља – више је него индикативно и указује да Русија на евроазијској траси све више додаје гас.
Са друге стране, огласио се и депутат Државне думе Јевгениј Фјодоров, члан Главног одбора Јединствене Русије. Према његовом мишљењу, Русија је пун државни суверенитет изгубила још 1991, одлуком Бориса Јељцина да уништи СССР. Фјодоров, коме је ово већ четврти депутатски мандат у Думи, сматра да је после руског пораза од пре 21 годину сада дошло време за реванш на светској сцени, што се може остварити искључиво променом елите која је у вазалном односу према западним престоницама. А као кључ за обнову руског суверенитета, овај Путинов стари саборац види Украјину. Јер, све док Русија поново широм не отвори капију у источну Европу, европски послови решаваће се без ње. За државу која вековима представља кључни фактор на Старом континенту, одсуство из Европе јесте суштински губитак суверенитета. Онда је то некаква „Московија“, како су је западни стратези испројектовали још током хладног рата.
„Руску престоницу би требало преселити у Кијев“, сматра Фјодоров, доскорашњи председник думског Одбора за економску политику и предузетништво. „За Русију је промена престонице један од елемената за промену елите. У последњих 20 година ми имамо елиту која је у потпуности привезана за земљу победницу, САД. У Русији је сваки богат човек обавезан да положи заклетву Америци и њеним савезницима, мора да региструје своју имовину у иностранству,  на Кипру, у Лондону или на Гибралтару. Он је обавезан да постане, са тачке гледишта власништва, грађанин, односно резидент друге државе. Без изузетка, подвлачим! Ово је правило проистекло из капитулације 1991. године и стотине хиљада наших богатих људи морали су да разместе свој капитал ван граница земље. То су колонијална правила руске економије после 1991“, открива јавну тајну овај Путинов депутат.
И наставља: „Када кренемо у обнову суверенитета, мораћемо да стварамо истински националну елиту. Промена престонице може снажно томе да допринесе. Али, ми смо пре свега Европљани, па би за нас померање престонице требало да буде у правцу европске културе, а не према Азији, јер би то представљало повлачење. А Кијев – то је Русија. Премештањем престонице у Кијев решавамо много питања, пре свега питање велике Русије, односно велике Украјине, што је једно исто. Друго, на тај начин ми не одлазимо из Европе, не напуштамо свој европски историјски избор, али обнављамо принципијелно нови квалитет државе, прекидамо процес повлачења започет 1991. године“.
Јевгениј Фјодоров наглашава да би уједињење са Украјином, што је иначе питање свих питања руске националне политике, имало одређену паралелу са Другим светским ратом, када је Русија, осим Кијева и Минска,  готово изгубила и Москву и Санкт Петерсбург – али се ипак вратила и заузела Берлин! Такође, он наглашава да је у Русији и Украјини потпуно исти народ, језик и култура. И објашњава да и у самој Украјини постоји много заинтересованих за уједињење, на оба пола политичког спектра. Са једне стране су комунисти, који безрезервно подржавају ову идеју, а са друге националисти, који, изузимајући екстремне са запада земље, позитивно реагују на идеју „велике Украјине“ од Карпата до Сахалина, са седиштем у Кијеву.

ПРЕТЊЕ СА ЗАПАДА
Иако Фјодоров, бивши заменик министра за атомску енергију и Путинов саборац дуже од две деценије, наглашава да су ово тек „личне идеје“, његов изузетно запажен јавни наступ далеко је од „солирања“. И требало би га тумачити као припрему за политичку офанзиву Москве која ће неминовно уследити наредних месеци у Украјини, коју очекују парламентарни избори, највероватније 28. октобра. Јер, како и сам Фјодоров примећује, један од главних противника уједињења јесте бивша премијерка Јулија Тимошенко, штићеница Вашингтона, која је тренутно на издржавању седмогодишње робије због злоупотребе службених овлашћења. Проруски председник Виктор Јанукович нашао се на озбиљном удару Запада због судске пресуде Тимошенковој. Из Брисела и Вашингтона ултимативно захтевају да Кијев пљуне на одлуку сопственог суда, пусти Тимошенко на слободу и омогући јој учешће на предстојећим изборима. Ако би Јанукович на то пристао, извршио би политичко самоубиство, јер би „жена са киком“ тако додатно ојачала имиџ жртве и политичког затвореника, а не криминалца, како тврди председник Украјине. И њена победа на изборима тада би била готово пука формалност.
Међутим, изиритирана непопустљивошћу Јануковича, канцеларка Ангела Меркел оценила је прошлог месеца, говорећи у Доњем дому немачког Парламента, да су „у Украјини и Белорусији грађани подвргнути диктатури и репресији“. Не рачунајући десетине претећих сигнала које је Јанукович добио са Запада последњих месеци, укључујући и јавни бојкот Европског првенства у његовој земљи, овај негативни импулс из Немачке је до сада најозбиљнији. Порука Ангеле Меркел сврстава га у исти кош са белоруским председником Александром Лукашенком, коме Брисел и Вашингтон сваких неколико месеци појачавају санкције. Али, постоји битна разлика. Јанукович је у опасну игру са Западом улетео, рекло би се, скоро потпуно сам, без иједног пријатеља на Западу и без озбиљне подршке изнутра. Са друге стране, за разлику од Лукашенка, који је са Москвом постигао све за њега битне договоре, Јанукович нема чврсто савезништво ни у Кремљу, јер је ту могућност до сада пропуштао.
Сада су пред њим две опције: или ће поклећи пред налетом Запада и препустити Тимошенковој политичку иницијативу, а сам остати у изолацији у Маријинском дворцу до истека мандата, или ће направити одлучнији заокрет ка Русији, што његово углавном проруско бирачко тело и очекује. Међутим, Јанукович ће се тиме изложити удару и из сопствених редова. Његови спонзори, тајкуни са истока земље, међу којима је главни Ринат Ахметов, индустријалац и власник фудбалског клуба „Шахтјор“ из Доњецка, као што је Јевгениј Фјодоров објаснио, пословно директно зависе од Запада. Не би требало веровати да ће они пристати да ризикују својом имовином за Јануковича, од кога су, када је биран прошле године, имали сасвим друга очекивања. Отуда је сва прилика да ће Запад, у недостатку алтернативе, наставити притисак на украјинског председника, јер је то једна од последњих прилика за забијање клина између Кијева и Москве.
Исто тако и Јанукович, стешњен у међупростору између Истока и Запада, нема велики маневарски простор и мора одлучно да пресече. Његов потез чекају и у Кремљу, ставивши још пре неколико месеци на сто озбиљан енергетски и инвестициони пакет, чланство у Евроазијској унији и њено тржиште од 170 милиона људи, које би уласком Украјине било проширено на скоро 220 милиона. И на крају тог процеса, неминовно уједињење две земље, чиме би се Кијев вратио на главну арену као мотор покретач једне светске суперсиле. Али, да би на то и помишљао, Јанукович и његова Партија региона најпре морају да очувају парламентарну већину – што ће за њих бити немогућа мисија ако попусте пред притиском Запада.

[/restrictedarea]