Tomini gafovi

Piše Milorad Vučelić

Ekonomski stručnjaci nam svakodnevno, potkrepljeno podacima i dokazima, saopštavaju da je Srbija u katastrofalnoj ekonomskoj situaciji. Svi ti pusti stručnjaci, na čelu sa Fiskalnim savetom,  kao zaliveni su ćutali nekoliko meseci, u nadi da će žutima pomoći da budu reizabrani. Niko od njih današnju recesiju ne dovodi ni u kakvu vezu sa Evropskom unijom, niti sa našim dojučerašnjim režimom i putem bez alternative kojim „mi kročimo smelo“. Naprotiv, za političare i eksperte koji su državu doveli do same ivice bankrota, to je samo preporuka da se ponovo dokopaju vlasti i nas tako dotuku.
Posebno je zanimljivo što se nijedna od predloženih mera i rešenja ne dovode ni u kakvu vezu sa EU i onim što se od nje u ovom sunovratu očekuje. Već mesecima niko da pomene šta se i koliko iz EU nudi! I zašto, recimo,  niko ni da pomene one već famozne pristupne fondove koji su nam se svojevremeno na glavu popeli? Niko ni da zucne o svim koristima koje smo imali zbog potpisivanja SSP-ea ili obaranja Koštuničine vlade. Ni reči o tolikim prednostima koje bi morao imati neko sa časnim imenom Kandidata – kao krunom uspeha naše vlade. Zamislite samo sliku u kojoj se vide socijalne, nacionalne, ekonomske i državne razvaline jedne zemlje, a na svemu tome blista kruna kandidata za EU!

Neko bi izveo zaključak da briselska administracija ćuti i posmatra šta se ovde dešava. Ako ga uopšte ima, taj neko bi grdno pogrešio, jer razni funkcioneri i predstavnici i predstavnice EU prosto ne zaklapaju usta kada je Srbija u pitanju. Nema sata bez Dežera, Lajčaka, Doris Pak, Keti Ešton i Barosa… Ali njih uopšte ne zanima kako se u Srbiji živi. Njih uopšte ne zanima šta se i kako u Srbiji radi. Ne osećaju se odgovornim za stanje ove države i nacije, što se njih tiče mogli bismo da pocrkamo. Namerno sam upotrebio glagol „crkavati“, jer oni na nas ne gledaju kao na smrtne ljude već na stvorove kojima pripada crkavanje. Nije njih uopšte briga što su ovde bezmalo sva osnovna ljudska prava ugrožena, što su mediji porobljeni, što je sudstvo skaredno loše, što se neosnovani pritvori pretvaraju u zatvorske i sudske kazne, što su tužilaštva i sudovi pod političkim diktatom, što je siromaštvo dostiglo fantastične razmere, što banke pljačkaju narod. To njih ne interesuje i povodom toga nemaju šta da kažu.
Šta njih u Srbiji uopšte interesuje?
Interesuje ih, pre i iznad svega, da Srbija nastavi sa politikom priznavanja Kosova kroz tobožnji dijalog o tehničkim pitanjima, kao što je to bilo u protekle četiri godine. Mora se nastaviti tim putem i preko tog krvavog mosta koji vas gleda sa naslovne strane ovog broja „Pečata“.
Životno su ovi briselski činovnici zainteresovani da Srbiji nametnu haško viđenje istorije. Najgore medijske antisrpske propagandne obmane i prevare Haški tribunal pokušava svojim sramnim i neutemeljenim presudama da pretvori u konačne istorijske ocene i istine. To je pravi pokušaj prekrajanja istorije, po kojem se delić obrazloženja presude jednom srpskom oficiru pretvara u neoborivu činjenicu. Na stotine dokumenata i činjenica potvrđuju da je priča o Srebrenici zasnovana na lažima i falsifikatima. Uskoro ćemo, najverovatnije,  objaviti i sveobuhvatniji i širi prilog ovom dokazivanju.
Srpski režim je u protekle četiri godine dao ogromni doprinos uspostavljanju ovih laži kao opštevažećih. To je režim učinio i kada je doneo skupštinsku Deklaraciju o Srebrenici, koja prosto doziva one koji govore o Republici Srpskoj kao „genocidnoj tvorevini“.  I koji takođe traže centralizovanje BiH, a što ih danas preporučuje da budu u vlasti u Srbiji.
Nema kome se Boris Tadić u ime Srbije nije izvinio. Nije samo tamo gde nije stigao. Loše posledice ovakve politike izvinjavanja i optuživanja srpskog naroda danas su mnogo vidljivije nego onda kada ih je činio. On je toliko navikao naše (nove) susede da je Srbija za sve kriva, da oni prosto neće da prihvate da uopšte postoji srpsko stanovište. Najdrastičnije to pokazuju hrvatski mediji i političari. Njima koji su otvoreno i dosledno prihvatili NDH kao legitimnu državnu tvorevinu koju su samo kvarila dva tri kamiona ustaša, kako bi to rekao Miroslav Krleža, uopšte i logično ne smeta što je u njima i nama susednoj Mađarskoj veliki junak Horti Mikloš. Neko će reći da tu nema mesta čuđenju, jer što bi nekome smetao Horti kada mu ne smeta Ante Pavelić. Tačno je da tu nema mesta čuđenju, ali je isto tako jasno da niko od hrvatskih zvaničnika,  prihvatao ili ne prihvatao Pavelića i Hortija, nema pravo da ispostavlja sramne zahteve i uslove srpskom predsedniku Tomislavu Nikoliću. Te mora da se odrekne četništva, te mora da kaže da u Vukovaru nisu živeli Srbi, te mora ovo, te mora ono. Pa, ako je ta građevina koju je svojim bezbrojnim i besmislenim izvinjavanjima izgradio Tadić toliko jaka, kako je može ugroziti nekoliko izjava novog predsednika? Josipoviću smeta Nikolić, ali prija mu Jahjaga. Za razliku od njega, ona se kune da nema teritorijalne pretenzije prema Srbiji!
Ponovo se poteže i pomirenje, reč i pojam koji počiva isključivo na lažima, falsifikatima i nasilno proizvedenim srpskim krivicama i uskraćivanju prava Srbima da uopšte imaju svoje stanovište. Toliko se taj stav podrazumeva i pounutrašnjuje, kako bi rekao Milo Lompar, da se u televizijskom prenosu teniskog meča postavlja pitanje da li će Novak Đoković govoriti na engleskom ili francuskom, ali kad on progovori srpski, kaže se da je govorio na „našem jeziku“. Ponovo se, baš kao nekada, o svim velikim svetskim piscima i državnicima govori kao engleskim, ruskim, francuskim, ali kada dođu na red Ivo Andrić ili Miloš Crnjanski, onda se napomene da je reč o „našem književniku“. Kada je pak Njegoš u pitanju, može se pročitati „crnogorski vladika i pesnik“!
Mir i saradnja u regionu nastavlja da okupira EU funkcionere. A taj mir  znači i podrazumeva samo to da se Kosovo učini nezavisnom državom, a da ostatak Srbije, bez glasa od sebe, pristane na meku okupaciju. Jer, kako bi inače bilo  moguće da  mir grade oni koji baštine Pavelića, Hortija ili Jašarija, i da se mir uspostavlja na okrvavljenim srpskim mostovima.
Odista je bestidno što je predsednik DS-a za nedolazak „Danijelija“ u Srbiju okrivio Tomislava Nikolića i njegov izbor na mesto šefa države. Bio je to jadan pokušaj da se jedno lažno izborno obećanje svali drugom na pleća. Uzgred budi rečeno,  „Danijeli“ je otišao u Sisak umesto u Smederevo i Šabac, a Tadić je nastupio ne kao srpski političar već kao predstavnik kompanije „Danijeli“ .
Mediji i političari u Srbiji uglavnom neće da prihvate činjenicu da je Tomislav Nikolić predsednik Republike Srbije. Obrušavaju se na njega nemilice, baš kao i nemački vojnici na Srbe na Kosovu. U najboljem slučaju, Nikolićevi stavovi  tretiraju se kao – gafovi.
Atakujući na Nikolića, oni  prizivaju Brisel da ga što pre popravi. Uzdaju se u mogućnost da u Brisel otputuje Nikolić, a da se iz Brisela vrati Tadić.