Ruski marinci brane Siriju

Piše Bogdan Đurović

Dok kandidat za predsednika SAD-a Mit Romni ponovo preti Rusiji, Vladimir Putin upozorio je Baraka Obamu da će ratnom flotom štititi oko 50.000 ruskih državljana koji žive u Siriji

 

Predsednici Rusije i SAD-a, Vladimir Putin i Barak Obama, konačno su se sreli, u okviru Samita „G20“ održanom u meksičkom gradu Los Kabosu. Ovaj „samit u samitu“ održan je posle niza nesuglasica dvojice predsednika posle Putinove pobede na izborima. Najpre je ruski lider čekao pet dana da mu Amerikanac uputi čestitke povodom izbornog trijumfa, što je u Kremlju protumačeno kao uvredljivo ponašanje. A potom je usledio za mnoge neočekivani kontraudar – Putin je naprosto ignorisao Obamin poziv za majski susret u Kemp Dejvidu, što je izazvalo erupciju nezadovoljstva u Americi. Na taj način, ruski predsednik demonstrirao je spoljnopolitički pristup kojeg će se pridržavati u narednom mandatu: puni reciprocitet u odnosu sa partnerima, pa makar to bio i SAD. Ili, bolje reći – posebno ako je to SAD. U javnom nastupu u Los Kabosu, Putin i Obama naglašeno su se trudili da pokažu druželjubivost, čega, zapravo, ponajmanje ima u rusko-američkim odnosima.

KOMPROMIS SA MOSKVOM?

[restrictedarea]

Na otvorene Obamine pozive da ga podrži u njegovim inicijativama, posebno u uslovima kada ga republikanski Kongres guši i blokira u vezi sa mnogim pitanjima, Putin je odgovorio distanciranjem od Amerikanca, pa još dodao da će u Siriji Ruska ratna mornarica upotrebiti silu kako bi zaštitila svoje interese u slučaju vojnog sukoba. Posle rusko-američkog samita, koji je trajao oko dva časa, Putin nije bio previše voljan da komentariše ovaj susret, ali je Obama, kako su izračunali novinari, govorio četiri puta duže. U zajedničkom saopštenju dvojice predsednika, izdatom po završetku razgovora, govori se o saradnji Rusije i SAD-a u nizu oblasti, kao što su nuklearna bezbednost, regionalni sukobi, borba protiv terorizma i narkotika. Međutim, da bi išta od ovih lepih reči bilo pretočeno u realnost, neophodni su dugotrajni i mukotrpni pregovori. Posebno teški ako se ima u vidu da Obami tek predstoji iskušenje koje je Putin veoma uspešno prebrodio – predsednički izbori.
Nema dileme da će republikanci i njihov agresivni predsednički kandidat Mit Romni koristiti svaku pukotinu u Obaminoj politici da još dublje zabiju svoj klin, a posebno da će napadati svaku njegovu ideju kojom bi tragao za kompromisom sa Moskvom. Romni i njegova stranka likuju nad neuspehom Obamine „politike resetovanja“ sa Rusijom. „U uslovima eskalacije nasilja Rusija šalje brodove u Siriju, a predsednik Obama i dalje očekuje diplomatski napredak“, kaže se u saopštenju Nacionalnog komiteta Republikanske partije. A sam Romni svojom vatrenom retorikom preuzima političku inicijativu, a Obama je u nezgodnoj situaciji. Čak i ako u ključnim mesecima pred izbore pokaže nedoslednost, odbaci „resetovanje“ koje je propagirao pune tri godine i zaoštri retoriku prema Putinu i Rusiji, neće postići rezultat. Romni i dalje ostaje neprikosnoveni šampion u rusofobiji. A ako, pak, to ne učini, trpeće sve jače „ćuške“ od svog protivkandidata, kome preostaje samo da uživa u Obaminoj spoljnopolitičkoj nemoći.
Ponesen uzletom sopstvenog predizbornog rejtinga na talasu „odbrane nacionalnih interesa“, Romni nastavlja da kidiše na Rusiju i, naravno, Iran. Posle njegove sada već čuvene izjave na Si-En-Enu od 26. marta, kako je „Rusija američki geopolitički neprijatelj broj jedan“ (engleska reč „foe“ može se prevesti i kao dušmanin, zlotvor) i da će on „uništiti Putina i njegovu imperiju zla“, prošle nedelje Romni je ponovo napao. On je, u programu „Foks njuz radija“, opet nazvao Rusiju „ključnim geopolitičkim protivnikom“ i naglasio da Moskva vodi politiku „potpuno suprotnu američkoj“. A radio „Glas Amerike“ citira Romnija u dopuni ovog stava: „Zemlja koja nam stalno protivreči u UN, to je Rusija. Rusija je naš geopolitički protivnik i mislim da je potpuno jasno da oni nastavljaju da vode politiku suprotstavljenu interesima naše države“, ponavljao je Romni kao dobro naučenu pesmicu, kojom već mesecima hipnotiše birače. I, zaista je teško poverovati da bi Obama mogao da mu parira na ovom polju.

NOVI PUTIN
Jer, Romni se tu ne zaustavlja. Samo tri dana pre ove izjave o Rusiji, on je zapretio da će ako pobedi „biti spreman“ da upotrebi vojnu silu protiv Irana. „Mogu da vas uverim: ako postanem predsednik, Iranci neće imati nikakve sumnje u moju spremnost da preduzmem vojnu akciju u slučaju neophodnosti, kako bih ih sprečio da postanu nuklearna pretnja svetu“, poručio je Romni u intervjuu Si-Bi-Esu. I pri tom zlokobno nagovestio da, ako on pobedi, neće ni tražiti odobrenje Kongresa za primenu vojne sile protiv Irana – već će odluku o tome doneti sam! „Ne smatram da je potrebno odobrenje vojnih ovlašćenja ili posebna dozvola za primenu vojne sile, ako postanem predsednik. Predsednik već sada poseduje ta ovlašćenja“, rekao je Romni, koji je od 30. maja zvanični kandidat Republikanske partije za predsednika. Već i sama činjenica što je ova partija (koja ima većinu u Kongresu, a očekuje se da će je steći i u Senatu) za svog kandidata izabrala radikalnog i agresivnog Romnija, ukazuje da u odnosima Moskve i Vašingtona predstoje ledeni dani.
U susretu sa Obamom u Los Kabosu, ruski lider imao je cilj: predstaviti svetu „novog Putina“, odlučnog, tvrdog i u neophodnoj meri demokratskog i spremnog za saradnju. I to je jedan od razloga što je odbio Obamin poziv za dolazak na Samit „G8“ u Kemp Dejvid i učešće, narednog dana, na sastanku šefova država NATO-a u Čikagu. Jer, izvesno je da bi tolika gomila američkih saveznika na jednom mestu izvršila veliki pritisak na njega, čime bi neutralisali njegovu strategiju. Zato je prvi nastup na velikom međunarodnom skupu Putin tempirao za Samit „G20“, gde se u društvu Kineza, Indijaca i Brazilaca bolje osećao. Tu je i argumentovao svoju poziciju o trenutno najvrelijem međunarodnom pitanju, Siriji, što se od njega već dugo očekuje s obzirom na to da su Rusija i on lično već pretrpeli lavinu napada zbog stava o protivljenju vojnoj intervenciji protiv Bašara Asada. Putin je to i učinio, potpuno svestan da je odavno prošlo vreme guranja nagomilanih problema pod tepih i da je konfronatacija sa Zapadom, a posebno sa Amerikancima – apsolutno neizbežna. I to ne samo povodom Sirije, gde Obama propoveda neoimperijalističku spoljnopolitičku doktrinu SAD-a pod nazivom „Odgovornost za zaštitu“, kojom se opravdava brutalno mešanje u unutrašnje stvari suverenih država, pod obrazloženjem spasavanja civilnog stanovništva od navodnih zločina režima. Putin se tome otvoreno protivi i potvrđuje slanje dva ratna broda sa ruskim marincima za zaštitu oko 50.000 ruskih državljana koji žive u Siriji. Sasvim u duhu međunarodnog prava, koje Zapad otvoreno izvrgava ruglu, Putin insistira da jedino građani Sirije mogu da odrede ko je zločinac, a ko nije.
Obama je u Los Kabosu demonstrirao elastičnost u vezi sa pitanjem Sirije i prvi put nije otvoreno insistirao da Asad mora da ode. Takvu fleksibilnost mnogi su protumačili kao njegovu spremnost da pristane na Putinov plan rešavanja konflikta diplomatskim sredstvima, što je i Romni odmah iskoristio. Pravi razlog, ipak, trebalo bi tražiti na drugoj strani: u Obaminoj velikoj želji da kozmetičkim ustupcima u vezi Sirije, „omekša“ Putina kada je u pitanju američka protivraketna odbrana (PRO) u Evropi. To mu, međutim, nije pošlo za rukom. „Ne verujem da će problem PRO biti rešen. SAD ide putem stvaranja svog sistema PRO već niz godina i za sada ne vidim ništa što bi moglo da promeni njihov stav. Mislim da problem PRO neće biti rešen, bez obzira na to da li će Obama biti ponovo izabran ili ne“, poručio je Putin u Los Kabosu.
I na taj način, po ko zna koji put, demistifikovao suštinu američke politike. Decenijama radeći po principu „mi uvek radimo šta nam je volja i kompromis je kada prihvatite naše uslove“, Vašington ovog puta naspram sebe ima tvrdog igrača odlučnog da ide do kraja. Posle dve godine uzaludnog čekanja da Amerikanci obustave svoj opasni antibalistički program, nema dileme da će veoma brzo uslediti ruski odgovor: jačanje sopstvenog nuklearnog potencijala i postavljanje raketnih sistema „Iskander“ duž linije dodira sa zemljama NATO-a. Da li svet ubrzano ulazi u fazu kada se ekonomska kriza rešava vojnim merama, pitanje je na čiji odgovor, nažalost, nećemo dugo čekati.

[/restrictedarea]