Руски маринци бране Сирију

Пише Богдан Ђуровић

Док кандидат за председника САД-а Мит Ромни поново прети Русији, Владимир Путин упозорио је Барака Обаму да ће ратном флотом штитити око 50.000 руских држављана који живе у Сирији

 

Без договора о решавању блискоисточне кризе: Владимир Путин и Барак Обама, приликом сусрета у Лос Кабосу

Председници Русије и САД-а, Владимир Путин и Барак Обама, коначно су се срели, у оквиру Самита „Г20“ одржаном у мексичком граду Лос Кабосу. Овај „самит у самиту“ одржан је после низа несугласица двојице председника после Путинове победе на изборима. Најпре је руски лидер чекао пет дана да му Американац упути честитке поводом изборног тријумфа, што је у Кремљу протумачено као увредљиво понашање. А потом је уследио за многе неочекивани контраудар – Путин је напросто игнорисао Обамин позив за мајски сусрет у Кемп Дејвиду, што је изазвало ерупцију незадовољства у Америци. На тај начин, руски председник демонстрирао је спољнополитички приступ којег ће се придржавати у наредном мандату: пуни реципроцитет у односу са партнерима, па макар то био и САД. Или, боље рећи – посебно ако је то САД. У јавном наступу у Лос Кабосу, Путин и Обама наглашено су се трудили да покажу дружељубивост, чега, заправо, понајмање има у руско-америчким односима.

КОМПРОМИС СА МОСКВОМ?

[restrictedarea]

На отворене Обамине позиве да га подржи у његовим иницијативама, посебно у условима када га републикански Конгрес гуши и блокира у вези са многим питањима, Путин је одговорио дистанцирањем од Американца, па још додао да ће у Сирији Руска ратна морнарица употребити силу како би заштитила своје интересе у случају војног сукоба. После руско-америчког самита, који је трајао око два часа, Путин није био превише вољан да коментарише овај сусрет, али је Обама, како су израчунали новинари, говорио четири пута дуже. У заједничком саопштењу двојице председника, издатом по завршетку разговора, говори се о сарадњи Русије и САД-а у низу области, као што су нуклеарна безбедност, регионални сукоби, борба против тероризма и наркотика. Међутим, да би ишта од ових лепих речи било преточено у реалност, неопходни су дуготрајни и мукотрпни преговори. Посебно тешки ако се има у виду да Обами тек предстоји искушење које је Путин веома успешно пребродио – председнички избори.
Нема дилеме да ће републиканци и њихов агресивни председнички кандидат Мит Ромни користити сваку пукотину у Обаминој политици да још дубље забију свој клин, а посебно да ће нападати сваку његову идеју којом би трагао за компромисом са Москвом. Ромни и његова странка ликују над неуспехом Обамине „политике ресетовања“ са Русијом. „У условима ескалације насиља Русија шаље бродове у Сирију, а председник Обама и даље очекује дипломатски напредак“, каже се у саопштењу Националног комитета Републиканске партије. А сам Ромни својом ватреном реториком преузима политичку иницијативу, а Обама је у незгодној ситуацији. Чак и ако у кључним месецима пред изборе покаже недоследност, одбаци „ресетовање“ које је пропагирао пуне три године и заоштри реторику према Путину и Русији, неће постићи резултат. Ромни и даље остаје неприкосновени шампион у русофобији. А ако, пак, то не учини, трпеће све јаче „ћушке“ од свог противкандидата, коме преостаје само да ужива у Обаминој спољнополитичкој немоћи.
Понесен узлетом сопственог предизборног рејтинга на таласу „одбране националних интереса“, Ромни наставља да кидише на Русију и, наравно, Иран. После његове сада већ чувене изјаве на Си-Ен-Ену од 26. марта, како је „Русија амерички геополитички непријатељ број један“ (енглеска реч „фое“ може се превести и као душманин, злотвор) и да ће он „уништити Путина и његову империју зла“, прошле недеље Ромни је поново напао. Он је, у програму „Фокс њуз радија“, опет назвао Русију „кључним геополитичким противником“ и нагласио да Москва води политику „потпуно супротну америчкој“. А радио „Глас Америке“ цитира Ромнија у допуни овог става: „Земља која нам стално противречи у УН, то је Русија. Русија је наш геополитички противник и мислим да је потпуно јасно да они настављају да воде политику супротстављену интересима наше државе“, понављао је Ромни као добро научену песмицу, којом већ месецима хипнотише бираче. И, заиста је тешко поверовати да би Обама могао да му парира на овом пољу.

НОВИ ПУТИН
Јер, Ромни се ту не зауставља. Само три дана пре ове изјаве о Русији, он је запретио да ће ако победи „бити спреман“ да употреби војну силу против Ирана. „Могу да вас уверим: ако постанем председник, Иранци неће имати никакве сумње у моју спремност да предузмем војну акцију у случају неопходности, како бих их спречио да постану нуклеарна претња свету“, поручио је Ромни у интервјуу Си-Би-Есу. И при том злокобно наговестио да, ако он победи, неће ни тражити одобрење Конгреса за примену војне силе против Ирана – већ ће одлуку о томе донети сам! „Не сматрам да је потребно одобрење војних овлашћења или посебна дозвола за примену војне силе, ако постанем председник. Председник већ сада поседује та овлашћења“, рекао је Ромни, који је од 30. маја званични кандидат Републиканске партије за председника. Већ и сама чињеница што је ова партија (која има већину у Конгресу, а очекује се да ће је стећи и у Сенату) за свог кандидата изабрала радикалног и агресивног Ромнија, указује да у односима Москве и Вашингтона предстоје ледени дани.
У сусрету са Обамом у Лос Кабосу, руски лидер имао је циљ: представити свету „новог Путина“, одлучног, тврдог и у неопходној мери демократског и спремног за сарадњу. И то је један од разлога што је одбио Обамин позив за долазак на Самит „Г8“ у Кемп Дејвид и учешће, наредног дана, на састанку шефова држава НАТО-а у Чикагу. Јер, извесно је да би толика гомила америчких савезника на једном месту извршила велики притисак на њега, чиме би неутралисали његову стратегију. Зато је први наступ на великом међународном скупу Путин темпирао за Самит „Г20“, где се у друштву Кинеза, Индијаца и Бразилаца боље осећао. Ту је и аргументовао своју позицију о тренутно најврелијем међународном питању, Сирији, што се од њега већ дуго очекује с обзиром на то да су Русија и он лично већ претрпели лавину напада због става о противљењу војној интервенцији против Башара Асада. Путин је то и учинио, потпуно свестан да је одавно прошло време гурања нагомиланих проблема под тепих и да је конфронатација са Западом, а посебно са Американцима – апсолутно неизбежна. И то не само поводом Сирије, где Обама проповеда неоимперијалистичку спољнополитичку доктрину САД-а под називом „Одговорност за заштиту“, којом се оправдава брутално мешање у унутрашње ствари суверених држава, под образложењем спасавања цивилног становништва од наводних злочина режима. Путин се томе отворено противи и потврђује слање два ратна брода са руским маринцима за заштиту око 50.000 руских држављана који живе у Сирији. Сасвим у духу међународног права, које Запад отворено извргава руглу, Путин инсистира да једино грађани Сирије могу да одреде ко је злочинац, а ко није.
Обама је у Лос Кабосу демонстрирао еластичност у вези са питањем Сирије и први пут није отворено инсистирао да Асад мора да оде. Такву флексибилност многи су протумачили као његову спремност да пристане на Путинов план решавања конфликта дипломатским средствима, што је и Ромни одмах искористио. Прави разлог, ипак, требало би тражити на другој страни: у Обаминој великој жељи да козметичким уступцима у вези Сирије, „омекша“ Путина када је у питању америчка противракетна одбрана (ПРО) у Европи. То му, међутим, није пошло за руком. „Не верујем да ће проблем ПРО бити решен. САД иде путем стварања свог система ПРО већ низ година и за сада не видим ништа што би могло да промени њихов став. Мислим да проблем ПРО неће бити решен, без обзира на то да ли ће Обама бити поново изабран или не“, поручио је Путин у Лос Кабосу.
И на тај начин, по ко зна који пут, демистификовао суштину америчке политике. Деценијама радећи по принципу „ми увек радимо шта нам је воља и компромис је када прихватите наше услове“, Вашингтон овог пута наспрам себе има тврдог играча одлучног да иде до краја. После две године узалудног чекања да Американци обуставе свој опасни антибалистички програм, нема дилеме да ће веома брзо уследити руски одговор: јачање сопственог нуклеарног потенцијала и постављање ракетних система „Искандер“ дуж линије додира са земљама НАТО-а. Да ли свет убрзано улази у фазу када се економска криза решава војним мерама, питање је на чији одговор, нажалост, нећемо дуго чекати.

[/restrictedarea]

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *