Odbranimo prošlost

Piše Dragomir Antonić

Malo im je što su uništili sadašnjost i što su mnogim generacijama oteli budućnost, nego sad im smeta i srpsko nasleđe

 

Stiže leto. Zimus je mnogima to izgledalo ne moguće. Teško je bilo poverovati da će zimski kijamet proći i da ćemo ga se sećati kao „lanjskog snega“, kako su davno zapisali naši mudri preci. Moram pretke i njihovo vreme pominjati, jer prosto mi se čini da jedino što mi Srbi danas imamo je naša prošlost. Dok nam i nju ne uzmu. Otima se i materijalna i nematerijalna baština.

OTIMANJE O SRPSKU ISTORIJU

[restrictedarea]

Ostrvili se i hteli bi da nas liše i prošlosti. Malo im je što su uništili sadašnjost i što su mnogim generacijama oteli budućnost, nego sad im smeta i srpsko nasleđe. Valjda računaju da ako nas ostave kao „slamke među vihorove“, oni će moći da srpsku istoriju i tradiciju među sobom podele. Prvo će se otimati oko manastira i pravoslavnih svetinja. Jedni će baštiniti Dečane, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku, carske i svete Arhanđele i malenu Banjsku. Drugi će preuzeti Belog anđela, Studenicu i Rašku. Treći će pojuriti da prvi saopšte svetu kako je Kraljević Marko zapravo kralj Marko i da reka Marica nije ni postojala. Ili ako je i postojala, druge su se bitke na njenim obalama vodile. Čini vam se nemogućim? Sačekajte malo, pa ćete videti.
Kad su mogli nesmetano, bez našeg otpora i bez ikakvih posledica da prisvoje srpski jezik i da mu svako prema sopstvenom nahođenju da ime, zašto ne bi i dela ispisana ili ispevana na srpskom mogla da postanu remek-dela „hrvatskog“ ili „bošnjačkog“, ili „bosanskog“, ili „crnogorskog“ jezika. Jer šta će im jezik ako na njemu nema ispevana bar jedna, svuda u svetu priznata pesma. Stvarno je tužno tvrditi da pišeš „hrvatski“ ili „bošnjački“, a onda moraš reći da je „Hasanaginica“ napisana na stranom, to jest srpskom jeziku. Kad se jednom krene u krađu ne sme se stati dok se sve ne pokrade, a ono što eventualno ostane trebalo bi zapaliti i za svaki slučaj kasnije preorati i zatraviti da nikakvog traga ne ostane. To bi naši susedi, a i drugi hteli. Nećemo dati.
Moramo biti svesni da popuštanjem i nebranjenjem nasleđa, običaja, uverenja i tradicije, sa željom da drugima ne pravimo problem (a što bi srpska tradicija bila kome problem), nećemo steći poštovanje neprijatelja, a potpuno ćemo izgubiti naklonost i ono malo prijatelja što ih još imamo. Šta smo dobili time što se raniji predsednik izvinjavao svuda po svetu u naše ime? (Vidi uvodnik M. Vučelića u 220. broju „Pečata“). Da li je to izvinjenje sprečilo hrvatsko-ustašku gamad da u evropskom Beču prebiju devetogodišnje dete i njegovog oca, i to samo zato što je dečak nosio „Zvezdin“ dres i time pokazao da je srpske nacionalnosti? Usput su mu psovali i cigansku majku.
Da li su izvinjenja sprečila skandiranja gde se uobičajeno, u refrenu, peva o klanju i ubijanju Srba. Samo naivni, a srpski političari i državnici to ne smeju biti, mogu verovati da oni koji su nas juče klali, danas će nas milovati, ako im popuštamo i trudimo se da im ne budemo problem. One koji su nas proterivali, ubijali, bombama zasipali, radijacijom zatrovali – nećemo odobrovoljiti popustljivošću i izvinjenjima. Sa njima se moramo drugačije nositi.

DOBRONAMERNI ZMAJ
Jovan Jovanović – Zmaj je pre stotinu i više godina pisao stihove koje bi trebalo i danas čitati. Čika Jovu većina nas smatra za dečjeg pisca, što on i jeste, ali njegovi stihovi su prava remek-dela nečeg što liči na piktografski metod. Tom metodom su se nekad koristili antički narodi, stari Grci, kao i američki Indijanci koji su beležili tekuće događaje kako u likovnoj umetnosti, tako i u poeziji. Kako bi tokom vremena prvobitno značenje piktografskog sastava bilo zaboravljeno, davana su nova tumačenja koja bi zadovoljavala radoznalost novih čitača.
Njegova pesma koja se zove „Nađite mi“ pisana je u alegorijskom stilu uz upotrebu navedenog metoda, ali sa prikrivenim značenjem, koje ako se pravilno tumači daje odgovore na pitanje sa kim nikad ne ulaziti u saveze ili bilo kakve poslove, jer su jednostavno neprirodni. To je životna konstanta i ako je ne poštujemo uvek ćemo ispasti žrtve. Pesma ima sedam strofa, predstavlja nepresušni izvor poučnik kako bi se u ključnim životnim situacijama trebalo ponašati. Stihovi se moraju pažljivo i sa razumevanjem pročitati, i kad tako uradite sve dileme i nesavladive prepreke nestaju. Prosto se čovek zapita kako je uopšte mogao imati bilo kakvih dilema. Pesma glasi:
„Nađite mi jednog miša,
Ma u kome kraju sveta,
Kog je majka odgurnula
Da ga mačke – vaspitaju
Nađite mi jednu muvu
Koja pamti takvih bruka,
Da je otac, da je majka
Slali u „ler“ kod pauka
Nađite mi jedno zeče
Bilo gore, bilo dole,
Koje otac, majka šalje
Da mu hrti mozak sole.
Nađite mi to golupče
Koje je ikad slala mati;
Idi, čedo, u jastrebe
Oni će te vaspitati.
Nađite mi jednu ovcu,
Ovca je barem ćudi mlake,
Koja je slala jagnje svoje
Na nauke u kurjake
Nađite mi gde kokošku
Dosta mi je jedna sama,
Koja je slala pilad svoju
U klastere lisicama.
Ta jedan mi primer dajte
Da je zverka tako kruta,
A ja ću vam reći hvala
Četrdeset i dva puta.“
Zato skinite sa polica (znam da ih imate) „čika Jovine“ pesme i ponovo ih čitajte. Čitajte ih sebi, ali i deci, i unucima. Čitajte ih naglas. Pažljivo ih tumačite. Kad to uradite pišite poslanicima za koje ste glasali ili ih zovite, i zahtevajte od njih da se „čika Jova“ i njegove pesme vrate u osnovne i srednje škole. Ne bi ni ministrima ništa falilo da i oni neku pesmu pročitaju. Zmaj je uvek dobronameran bio i za dobrobit srpskog naroda pesme pisao.

[/restrictedarea]