Одбранимо прошлост

Пише Драгомир Антонић

Мало им је што су уништили садашњост и што су многим генерацијама отели будућност, него сад им смета и српско наслеђе

 

Стиже лето. Зимус је многима то изгледало не могуће. Тешко је било поверовати да ће зимски кијамет проћи и да ћемо га се сећати као „лањског снега“, како су давно записали наши мудри преци. Морам претке и њихово време помињати, јер просто ми се чини да једино што ми Срби данас имамо је наша прошлост. Док нам и њу не узму. Отима се и материјална и нематеријална баштина.

ОТИМАЊЕ О СРПСКУ ИСТОРИЈУ

[restrictedarea]

Острвили се и хтели би да нас лише и прошлости. Мало им је што су уништили садашњост и што су многим генерацијама отели будућност, него сад им смета и српско наслеђе. Ваљда рачунају да ако нас оставе као „сламке међу вихорове“, они ће моћи да српску историју и традицију међу собом поделе. Прво ће се отимати око манастира и православних светиња. Једни ће баштинити Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку, царске и свете Арханђеле и малену Бањску. Други ће преузети Белог анђела, Студеницу и Рашку. Трећи ће појурити да први саопште свету како је Краљевић Марко заправо краљ Марко и да река Марица није ни постојала. Или ако је и постојала, друге су се битке на њеним обалама водиле. Чини вам се немогућим? Сачекајте мало, па ћете видети.
Кад су могли несметано, без нашег отпора и без икаквих последица да присвоје српски језик и да му свако према сопственом нахођењу да име, зашто не би и дела исписана или испевана на српском могла да постану ремек-дела „хрватског“ или „бошњачког“, или „босанског“, или „црногорског“ језика. Јер шта ће им језик ако на њему нема испевана бар једна, свуда у свету призната песма. Стварно је тужно тврдити да пишеш „хрватски“ или „бошњачки“, а онда мораш рећи да је „Хасанагиница“ написана на страном, то јест српском језику. Кад се једном крене у крађу не сме се стати док се све не покраде, а оно што евентуално остане требало би запалити и за сваки случај касније преорати и затравити да никаквог трага не остане. То би наши суседи, а и други хтели. Нећемо дати.
Морамо бити свесни да попуштањем и небрањењем наслеђа, обичаја, уверења и традиције, са жељом да другима не правимо проблем (а што би српска традиција била коме проблем), нећемо стећи поштовање непријатеља, а потпуно ћемо изгубити наклоност и оно мало пријатеља што их још имамо. Шта смо добили тиме што се ранији председник извињавао свуда по свету у наше име? (Види уводник М. Вучелића у 220. броју „Печата“). Да ли је то извињење спречило хрватско-усташку гамад да у европском Бечу пребију деветогодишње дете и његовог оца, и то само зато што је дечак носио „Звездин“ дрес и тиме показао да је српске националности? Успут су му псовали и циганску мајку.
Да ли су извињења спречила скандирања где се уобичајено, у рефрену, пева о клању и убијању Срба. Само наивни, а српски политичари и државници то не смеју бити, могу веровати да они који су нас јуче клали, данас ће нас миловати, ако им попуштамо и трудимо се да им не будемо проблем. Оне који су нас протеривали, убијали, бомбама засипали, радијацијом затровали – нећемо одобровољити попустљивошћу и извињењима. Са њима се морамо другачије носити.

ДОБРОНАМЕРНИ ЗМАЈ
Јован Јовановић – Змај је пре стотину и више година писао стихове које би требало и данас читати. Чика Јову већина нас сматра за дечјег писца, што он и јесте, али његови стихови су права ремек-дела нечег што личи на пиктографски метод. Том методом су се некад користили антички народи, стари Грци, као и амерички Индијанци који су бележили текуће догађаје како у ликовној уметности, тако и у поезији. Како би током времена првобитно значење пиктографског састава било заборављено, давана су нова тумачења која би задовољавала радозналост нових читача.
Његова песма која се зове „Нађите ми“ писана је у алегоријском стилу уз употребу наведеног метода, али са прикривеним значењем, које ако се правилно тумачи даје одговоре на питање са ким никад не улазити у савезе или било какве послове, јер су једноставно неприродни. То је животна константа и ако је не поштујемо увек ћемо испасти жртве. Песма има седам строфа, представља непресушни извор поучник како би се у кључним животним ситуацијама требало понашати. Стихови се морају пажљиво и са разумевањем прочитати, и кад тако урадите све дилеме и несавладиве препреке нестају. Просто се човек запита како је уопште могао имати било каквих дилема. Песма гласи:
„Нађите ми једног миша,
Ма у коме крају света,
Ког је мајка одгурнула
Да га мачке – васпитају
Нађите ми једну муву
Која памти таквих брука,
Да је отац, да је мајка
Слали у „лер“ код паука
Нађите ми једно зече
Било горе, било доле,
Које отац, мајка шаље
Да му хрти мозак соле.
Нађите ми то голупче
Које је икад слала мати;
Иди, чедо, у јастребе
Они ће те васпитати.
Нађите ми једну овцу,
Овца је барем ћуди млаке,
Која је слала јагње своје
На науке у курјаке
Нађите ми где кокошку
Доста ми је једна сама,
Која је слала пилад своју
У кластере лисицама.
Та један ми пример дајте
Да је зверка тако крута,
А ја ћу вам рећи хвала
Четрдесет и два пута.“
Зато скините са полица (знам да их имате) „чика Јовине“ песме и поново их читајте. Читајте их себи, али и деци, и унуцима. Читајте их наглас. Пажљиво их тумачите. Кад то урадите пишите посланицима за које сте гласали или их зовите, и захтевајте од њих да се „чика Јова“ и његове песме врате у основне и средње школе. Не би ни министрима ништа фалило да и они неку песму прочитају. Змај је увек добронамеран био и за добробит српског народа песме писао.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *