Država iznad svega

Piše Dragomir Antonić

Mi, Srbi danas imamo državu. Imamo je dugo… Nekad je bila slobodna. Nekad okupirana… Živimo u državi koju smo nasledili i koju smo dužni da ostavimo naslednicima… Moramo da je sačuvamo po svaku cenu. Ovo važi za svaku vladu. Važi i za predsednika i za prestolonaslednika. Važi i za patrijarha

 

Jun je preloman mesec. Prelama godinu. Za nama je mnogo toga prošlo, pred nama je još svačega; prvo jul, a onda sve po redu. Možemo se radovati onom što smo uradili. Ako nešto i nismo, imamo dovoljno vremena da to nadoknadimo. Zato ljudi i žene ovaj mesec posebno vole. Kad Srbi nekog vole, nadevaju mu imena od milja. Sedam naziva za jedan mesec: crveni, čerešnjar, trešnjar, trešnjober, petrovski, lipanj,senjski.
Nekad u socijalizmu u doba zastarele planske i državne privrede ovoga meseca su rađeni računovodstveni obračuni, a u prevodu to je značilo dobijanje novčanog viška za svakog zaposlenog. Uz regres za godišnji odmor sakupilo bi se za porodično letovanje. Danas se ondašnji višak naziva bonus. Jedina razlika se ogleda što su višak svi dobijali, a bonus kako kome zapadne. Obično većini ne zapadne ništa, ali to je proevropska liberalna pravda. Nemoguće je, a i nepravedno je da se sve ima: višak za sve, bonus za ponekog i razvijen liberalan sistem. Bogu hvala, mi Srbi smo sve navedeno imali i možemo iskustveno sve da uporedimo. Pametnom čoveku više i nije potrebno.

PATRIOTIZAM, NACIONALIZAM, RODOLJUBLJE

[restrictedarea]

Pametnoj osobi, a i onoj koja se tako ne oseća potrebna je, u svakom slučaju – država. Po mogućstvu sopstvena, jer bez obzira na sve mane koje država ima i što je često sa pravom psujemo, nekako se čovek najlagodnije oseća u državi koja je njegova. Svoja kućica svoja slobodica, rekao bi moj drug Sremac. I u pravu je. Sopstvena kuća makolicna bila sigurno je utočište u nevolji i mesto lagodnog osećanja u radosti. Tako je i sa državom. Lepo je kad se ima.
Nije to nikakva srpska osobenost. Svi narodi teže ka svojoj državi. Ne samo narodi, već i plemena žele da omeđe sopstvenu teritoriju i da u njoj žive u skladu sa sopstvenim običajima, verom i tradicijom. Svedoci smo da se, bar sudeći po novinskim i televizijskim izveštajima, na velikim delovima zemljine kugle, tako reći svakodnevno, vode borbe za stvaranje novih država. Negde su borbe uspešne, negde nisu. Sve zavisi od mnogo raznih činilaca, ali je jedan uvek presudan. To je želja da se jedna država stvori, odnosno želja da se „stara“ država odbrani. Snaga kojom se ta želja iskazuje – bilo da se brani ili da se stvara – uvek je odlučujuća. Ta snaga se naziva: patriotizam, nacionalizam ili rodoljublje. Tri različite reči istog značenja. Bez obzira na to koju koristimo u govoru ili pisanju, bez njih se opstanak jedne države ili stvaranje nove ne može ni zamisliti. Zato su ove reči važne i moramo ih što češće koristiti. Tokom celog svog života. Od kolevke, pa do groba – kako je pisao srpski pesnik Branko Radičević.
Mi, Srbi danas imamo državu. Imamo je dugo. Po našem, srpskom kalendaru država nam traje već 7520. godina. Kako je na početku izgledala i gde se nalazila, istorija još nije razrešila (nije ni čudo, jer istorija kao naučna disciplina je mnogo mlađa od samih Srba), ali ni takva istorija ne poriče da je Srbija bila i carevina, i despotovina, i kneževina, i kraljevina, i republika. Nekad je bila slobodna. Nekad okupirana. Što svojom voljom, što snagom neprijatelja. U svakom slučaju niko ne spori da za razliku od novonastalih država, Srbija je država dugog trajanja. Ovu činjenicu bi uvek trebalo imati na umu. Živimo u državi koju smo nasledili i koju smo dužni da ostavimo naslednicima. Ni iz bilo kojeg razloga mi našu državu Srbiju ne smemo da izgubimo. Moramo je sačuvati po svaku cenu. Ovo važi za svaku vladu. Bilo ko da je napravi. Važi i za predsednika i za prestolonaslednika. Važi i za patrijarha. Obavezujuće je i za građane. Država Srbija je iznad svih.

DRŽAVA NIJE „GREŠNI RAB“
Država se mora čuvati na svakom mestu. U svakom trenu. Nekoliko stvari se može uraditi veoma brzo. Čak ne bi trebalo ni novaca. Jednostavno uvedimo reč državni ili državno u nazive institucija koje država izdržava. Tako bi Arhiv Srbije trebalo zvati Državni arhiv Srbije. Čini mi se da o ovome postoji i definisani predlog prethodne vlade. Sledstveno tome i Narodna biblioteka bi se ozvaničila kao državna. Slično bi bilo i sa Narodnim muzejem, Narodnim pozorištem i drugim ustanovama koje se finansiraju iz državnog budžeta. Nije teško. Potrebno je samo malo volje i želje. Kome je stalo do države, on o predlogu neće ni raspravljati. Neko će prigovoriti da ovo znači povratak na staro kad se o svemu pitala država. Šta je u tome loše? Šta ne valja u činjenici da kad država neku ustanovu ili program finansira da se to i vidi? Kad raznorazne fondacije ili agencije daju novac one insistiraju na tome da na vidnom mestu stoji njihovo ime. Tako kad odete u selo Krševicu (Opština Bujanovac) ugledate telefonsku govornicu na kojoj piše da je podignuta iz sredstava USAID. Isto su zahtevale, a zahtevaju i danas razne fondacije i zadužbine: „Smitsonijan“, „Australijanska“, „Karnedži“, „Soroš“, „Konrad Adenauer“ i još desetine drugih. Sve je to dozvoljeno i sve je u redu. Nešto ste pomogli, i želite da ljudi o vašem dobročinstvu budu obavešteni. To je u duhu vremena. Prošlo je doba kad su se prilozi davali anonimno – da niko ne sazna. Ili kad su anonimni kaluđeri iz pravoslavnih manastira odbijali da se potpišu punim imenom iza svog remek-dela. „Grešni rab Vasilije“ je jedini pomen koji je iza njih ostajao. Sve ostalo se smatralo gordošću.
Zato kad mogu drugi sebe da ističu, to mora da radi i država. Nije njeno da bude „grešni rab“. Ne zbog sebe, već zbog svojih najmlađih građana. Kako se čuva država mora se učiti od malih nogu. Mladi građani će vrlo brzo brinuti o državi. Naučimo ih na vreme šta država za njihovu budućnost i bezbednost znači. To bar možemo. Ako hoćemo. Ako smo Srbi.

[/restrictedarea]