Држава изнад свега

Пише Драгомир Антонић

Ми, Срби данас имамо државу. Имамо је дуго… Некад је била слободна. Некад окупирана… Живимо у држави коју смо наследили и коју смо дужни да оставимо наследницима… Морамо да је сачувамо по сваку цену. Ово важи за сваку владу. Важи и за председника и за престолонаследника. Важи и за патријарха

 

Јун је преломан месец. Прелама годину. За нама је много тога прошло, пред нама је још свачега; прво јул, а онда све по реду. Можемо се радовати оном што смо урадили. Ако нешто и нисмо, имамо довољно времена да то надокнадимо. Зато људи и жене овај месец посебно воле. Кад Срби неког воле, надевају му имена од миља. Седам назива за један месец: црвени, черешњар, трешњар, трешњобер, петровски, липањ,сењски.
Некад у социјализму у доба застареле планске и државне привреде овога месеца су рађени рачуноводствени обрачуни, а у преводу то је значило добијање новчаног вишка за сваког запосленог. Уз регрес за годишњи одмор сакупило би се за породично летовање. Данас се ондашњи вишак назива бонус. Једина разлика се огледа што су вишак сви добијали, а бонус како коме западне. Обично већини не западне ништа, али то је проевропска либерална правда. Немогуће је, а и неправедно је да се све има: вишак за све, бонус за понеког и развијен либералан систем. Богу хвала, ми Срби смо све наведено имали и можемо искуствено све да упоредимо. Паметном човеку више и није потребно.

ПАТРИОТИЗАМ, НАЦИОНАЛИЗАМ, РОДОЉУБЉЕ

[restrictedarea]

Паметној особи, а и оној која се тако не осећа потребна је, у сваком случају – држава. По могућству сопствена, јер без обзира на све мане које држава има и што је често са правом псујемо, некако се човек најлагодније осећа у држави која је његова. Своја кућица своја слободица, рекао би мој друг Сремац. И у праву је. Сопствена кућа маколицна била сигурно је уточиште у невољи и место лагодног осећања у радости. Тако је и са државом. Лепо је кад се има.
Није то никаква српска особеност. Сви народи теже ка својој држави. Не само народи, већ и племена желе да омеђе сопствену територију и да у њој живе у складу са сопственим обичајима, вером и традицијом. Сведоци смо да се, бар судећи по новинским и телевизијским извештајима, на великим деловима земљине кугле, тако рећи свакодневно, воде борбе за стварање нових држава. Негде су борбе успешне, негде нису. Све зависи од много разних чинилаца, али је један увек пресудан. То је жеља да се једна држава створи, односно жеља да се „стара“ држава одбрани. Снага којом се та жеља исказује – било да се брани или да се ствара – увек је одлучујућа. Та снага се назива: патриотизам, национализам или родољубље. Три различите речи истог значења. Без обзира на то коју користимо у говору или писању, без њих се опстанак једне државе или стварање нове не може ни замислити. Зато су ове речи важне и морамо их што чешће користити. Током целог свог живота. Од колевке, па до гроба – како је писао српски песник Бранко Радичевић.
Ми, Срби данас имамо државу. Имамо је дуго. По нашем, српском календару држава нам траје већ 7520. година. Како је на почетку изгледала и где се налазила, историја још није разрешила (није ни чудо, јер историја као научна дисциплина је много млађа од самих Срба), али ни таква историја не пориче да је Србија била и царевина, и деспотовина, и кнежевина, и краљевина, и република. Некад је била слободна. Некад окупирана. Што својом вољом, што снагом непријатеља. У сваком случају нико не спори да за разлику од новонасталих држава, Србија је држава дугог трајања. Ову чињеницу би увек требало имати на уму. Живимо у држави коју смо наследили и коју смо дужни да оставимо наследницима. Ни из било којег разлога ми нашу државу Србију не смемо да изгубимо. Морамо је сачувати по сваку цену. Ово важи за сваку владу. Било ко да је направи. Важи и за председника и за престолонаследника. Важи и за патријарха. Обавезујуће је и за грађане. Држава Србија је изнад свих.

ДРЖАВА НИЈЕ „ГРЕШНИ РАБ“
Држава се мора чувати на сваком месту. У сваком трену. Неколико ствари се може урадити веома брзо. Чак не би требало ни новаца. Једноставно уведимо реч државни или државно у називе институција које држава издржава. Тако би Архив Србије требало звати Државни архив Србије. Чини ми се да о овоме постоји и дефинисани предлог претходне владе. Следствено томе и Народна библиотека би се озваничила као државна. Слично би било и са Народним музејем, Народним позориштем и другим установама које се финансирају из државног буџета. Није тешко. Потребно је само мало воље и жеље. Коме је стало до државе, он о предлогу неће ни расправљати. Неко ће приговорити да ово значи повратак на старо кад се о свему питала држава. Шта је у томе лоше? Шта не ваља у чињеници да кад држава неку установу или програм финансира да се то и види? Кад разноразне фондације или агенције дају новац оне инсистирају на томе да на видном месту стоји њихово име. Тако кад одете у село Кршевицу (Општина Бујановац) угледате телефонску говорницу на којој пише да је подигнута из средстава УСАИД. Исто су захтевале, а захтевају и данас разне фондације и задужбине: „Смитсонијан“, „Аустралијанска“, „Карнеџи“, „Сорош“, „Конрад Аденауер“ и још десетине других. Све је то дозвољено и све је у реду. Нешто сте помогли, и желите да људи о вашем доброчинству буду обавештени. То је у духу времена. Прошло је доба кад су се прилози давали анонимно – да нико не сазна. Или кад су анонимни калуђери из православних манастира одбијали да се потпишу пуним именом иза свог ремек-дела. „Грешни раб Василије“ је једини помен који је иза њих остајао. Све остало се сматрало гордошћу.
Зато кад могу други себе да истичу, то мора да ради и држава. Није њено да буде „грешни раб“. Не због себе, већ због својих најмлађих грађана. Како се чува држава мора се учити од малих ногу. Млади грађани ће врло брзо бринути о држави. Научимо их на време шта држава за њихову будућност и безбедност значи. То бар можемо. Ако хоћемо. Ако смо Срби.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *