Dalijevi maštoviti naslednici

Piše Dejan Đorić

Poštujući pre svega publiku, vraćajući poverenje u sliku, kao saborci skromno i nenametljivo, Dragan Ilić Divogo i Nenad Stanković bore se na svoj način za slavu srpske figuracije. Jedna u nizu njihovih izložbi može se videti u Centru za kulturu Mladenovac do 26. juna

 

U vreme gašenja slikarskih grupa i agresivnog nastupa avangardnih, državnih, moralno podobnih umetnika, pojedinci deluju spontano, neorganizovano, ali istrajno. Bez bilo kakve želje da se bave problemima neoavangarde, nezainteresovani za nove forme umetnosti, naši slikari ne nastupaju protiv eksperimentatora već za slikarstvo, pokreće ih pozitivni princip za razliku od nekih konceptualista koji i Paju Jovanovića smatraju sramnom pojavom. Jedan od tih nezavisnih umetnika je Dragan Ilić Divogo (1962).

[restrictedarea]

OD HIPERREALNOG DO FANTASTIČNOG
Ilić je samouki slikar koji uz moguće primedbe na njegov rad na nadmoćan način ukazuje da je podela na akademske i autodidakte prevaziđena. Nije reč samo o tome da je na našim umetničkim fakultetima odavno prevladalo načelo negativne selekcije, da studentima predaju profesori manje talentovani od njih ili da je na tim ustanovama ostalo samo nekoliko značajnih umetnika. Mladi ne dobijaju prave pouke, profesori ne dolaze na nastavu, a program i shvatanja usmereni su protiv figuracije. Profesori naših umetničkih škola se još od pedesetih godina skandalizuju na pomen Mediale, sa akademija dolaze likovno nepismeni, a istorija (post)modernizma upućuje da je podela na akademce i neškolovane prevaziđena još u devetnaestom veku.
Divogo je pošao drugačijim putem od uobičajenog. Zadivljen slikarstvom Salvadora Dalija, proučava ga od dvanaeste godine, ovladavši crtežom, tehnikom lazurnog slikanja i kompozicijom sa više figura. U njegovom opusu bilo je promena, tehnika slikanja pomoću mrlja, uvažavanja dosega apstrakcije, mekih, razbarušenih ili strožih, geometrijski tvrdih kompozicija, ali je njegovo stvaralaštvo uvek prepoznatljivo. Osnov od kojeg polazi je hiperrealistički način slikanja, koji su izumeli Dali i američki slikari između dva svetska rata. Dali je afirmativnim uvodom u jednoj od prvih monografija pokreta, knjizi Linde Čejz, pozdravio pojavu hiperrealista krajem šezdesetih.
Sledeći idejne, duhovne i izvođačke puteve velikog učitelja, Divogo polazi od hiperrealnog, a završava u fantastičnom. Postoje različiti sudovi o njegovom slikarstvu, od potpunih negacija do afirmacija. Dragoš Kalajić je smatrao da su Vasa Dolovački i Milan Tucović vrhunski slikari, ali okrenuti prošlosti. Slikarstvo Željka Đurovića, Sergeja Aparina i Dragana Ilića Divoga među mlađim je za njega predstavljalo otelovljenje njegovog estetskog ideala – htenje ka budućnosti, prožimanje futurističkog, vizionarskog i iracionalnog. Divogo se, ma šta mislili, idealno uklopio u svetski trend likovne fantastike. Pojavili su se brojni majstori koji kombinuju hiperrealnu tehniku i razularenu maštu, mada je poznavaocima draži stariji vid umetnosti, oličen u Mediali i Bečkoj školi fantastičnog realizma. Negatore Divogovog dela bi trebalo uputiti na evropske galeriste i muzealce od kojih dobija stalne pozive za izložbe, u toj meri da ne može na sve da odgovori. Njegovo je slikarstvo predstavljeno u više specijalističkih izdanja o savremenoj fantastici, postoje izdavači u Holandiji i Australiji koji se bave samo tom tematikom. Nije svaki Divogov ciklus, niti delo zadovoljavajući, ali je tako nešto nerealno tražiti od većine današnjih umetnika. Baveći se profesionalno slikarstvom od 1990. godine, posle mnogih izložbi u svetu, najveći dosadašnji uspeh, kojim je konačno potvrđeno njegovo stvaralaštvo je učešće na izložbi „Dalijevi naslednici“ koja se do 1. avgusta održava u bečkom Muzeju fantastike, gde nastupa sa najboljim evropskim slikarima tog žanra.

ROVOVSKI RAT ZA SLIKU
Drugačiji životni i stvaralački put odredio je slikara Nenada Stankovića (1965). Blizak rođak Milića od Mačve, od početka je na izvoru likovnih saznanja o medijalnoj fantastici i starim slikarskim tehnikama. Učestvuje na izložbama još od 1977. godine, diplomirao je na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i docent je na Akademiji klasičnog slikarstva u Sremskoj Kamenici gde predaje slikarsku tehnologiju.
U pitanju je umetnik koji se oslanja na ideje starih majstora kao sledbenik medijalne škole. Manje zahtevan i spektakularan od Divoga, smirenije palete i uravnoteženije kompozicije, pošao je od dobre pretpostavke. Stanković tvrdi da slika mora biti vid čudesnog, mora zadiviti posmatrača i otvoriti mu nesaznatljivo ukoliko slikar uopšte ima ozbiljne namere. Zato svoja dela otvara ka metafizičkom, manje insistirajući na bogatstvu mašte. Različit od Divoga između ostalog i korišćenjem simetrije, Stanković je njegov dobar sagovornik, dvojica slikara stvaraju u istom ateljeu.  Delo ovih istomišljenika u estetskom smislu trebalo bi podrobnije analizirati, ukazati na prednosti i mane, što bi najpre njima koristilo i što nedostaje u ukupnoj obimnoj izlagačkoj aktivnosti.
Otkrivši da publika rado prati njihove nastupe, bez nekog posebnog programa od 2003. godine priređuju zajedničke izložbe. U Beogradu ih je bilo sedam, a u gradovima Srbije dve, pa je to izlaganje preraslo početna nastojanja i pretvorilo se u svojevrsni mali kulturni fenomen otpora vladajućem mišljenju. Kako Stanković kaže, u umetnosti (i ne samo u njoj) je prošlo vreme velikih projekata i glamuroznih nastupa, sada se vodi rovovski rat, borba za svaku izložbu, sliku i tekst. Poštujući pre svega publiku, vraćajući poverenje u sliku, kao saborci skromno i nenametljivo, kakvi su i privatno, bore se na svoj način za slavu srpske figuracije. Jedna u nizu njihovih izložbi može se videti u Centru za kulturu Mladenovac do 26. juna.

[/restrictedarea]