Далијеви маштовити наследници

Пише Дејан Ђорић

Поштујући пре свега публику, враћајући поверење у слику, као саборци скромно и ненаметљиво, Драган Илић Дивого и Ненад Станковић боре се на свој начин за славу српске фигурације. Једна у низу њихових изложби може се видети у Центру за културу Младеновац до 26. јуна

 

Дивого учествује на изложби „Далијеви наследници“ која се до 1. августа одржава у бечком Музеју фантастике, где наступа са најбољим европским сликарима тог жанра

У време гашења сликарских група и агресивног наступа авангардних, државних, морално подобних уметника, појединци делују спонтано, неорганизовано, али истрајно. Без било какве жеље да се баве проблемима неоавангарде, незаинтересовани за нове форме уметности, наши сликари не наступају против експериментатора већ за сликарство, покреће их позитивни принцип за разлику од неких концептуалиста који и Пају Јовановића сматрају срамном појавом. Један од тих независних уметника је Драган Илић Дивого (1962).

[restrictedarea]

ОД ХИПЕРРЕАЛНОГ ДО ФАНТАСТИЧНОГ
Илић је самоуки сликар који уз могуће примедбе на његов рад на надмоћан начин указује да је подела на академске и аутодидакте превазиђена. Није реч само о томе да је на нашим уметничким факултетима одавно превладало начело негативне селекције, да студентима предају професори мање талентовани од њих или да је на тим установама остало само неколико значајних уметника. Млади не добијају праве поуке, професори не долазе на наставу, а програм и схватања усмерени су против фигурације. Професори наших уметничких школа се још од педесетих година скандализују на помен Медиале, са академија долазе ликовно неписмени, а историја (пост)модернизма упућује да је подела на академце и нешколоване превазиђена још у деветнаестом веку.
Дивого је пошао другачијим путем од уобичајеног. Задивљен сликарством Салвадора Далија, проучава га од дванаесте године, овладавши цртежом, техником лазурног сликања и композицијом са више фигура. У његовом опусу било је промена, техника сликања помоћу мрља, уважавања досега апстракције, меких, разбарушених или строжих, геометријски тврдих композиција, али је његово стваралаштво увек препознатљиво. Основ од којег полази је хиперреалистички начин сликања, који су изумели Дали и амерички сликари између два светска рата. Дали је афирмативним уводом у једној од првих монографија покрета, књизи Линде Чејз, поздравио појаву хиперреалиста крајем шездесетих.
Следећи идејне, духовне и извођачке путеве великог учитеља, Дивого полази од хиперреалног, а завршава у фантастичном. Постоје различити судови о његовом сликарству, од потпуних негација до афирмација. Драгош Калајић је сматрао да су Васа Доловачки и Милан Туцовић врхунски сликари, али окренути прошлости. Сликарство Жељка Ђуровића, Сергеја Апарина и Драгана Илића Дивога међу млађим је за њега представљало отеловљење његовог естетског идеала – хтење ка будућности, прожимање футуристичког, визионарског и ирационалног. Дивого се, ма шта мислили, идеално уклопио у светски тренд ликовне фантастике. Појавили су се бројни мајстори који комбинују хиперреалну технику и разуларену машту, мада је познаваоцима дражи старији вид уметности, оличен у Медиали и Бечкој школи фантастичног реализма. Негаторе Дивоговог дела би требало упутити на европске галеристе и музеалце од којих добија сталне позиве за изложбе, у тој мери да не може на све да одговори. Његово је сликарство представљено у више специјалистичких издања о савременој фантастици, постоје издавачи у Холандији и Аустралији који се баве само том тематиком. Није сваки Дивогов циклус, нити дело задовољавајући, али је тако нешто нереално тражити од већине данашњих уметника. Бавећи се професионално сликарством од 1990. године, после многих изложби у свету, највећи досадашњи успех, којим је коначно потврђено његово стваралаштво је учешће на изложби „Далијеви наследници“ која се до 1. августа одржава у бечком Музеју фантастике, где наступа са најбољим европским сликарима тог жанра.

Од почетка је на извору ликовних сазнања о медијалној фантастици и старим сликарским техникама: Ненад Станковић

РОВОВСКИ РАТ ЗА СЛИКУ
Другачији животни и стваралачки пут одредио је сликара Ненада Станковића (1965). Близак рођак Милића од Мачве, од почетка је на извору ликовних сазнања о медијалној фантастици и старим сликарским техникама. Учествује на изложбама још од 1977. године, дипломирао је на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду и доцент је на Академији класичног сликарства у Сремској Каменици где предаје сликарску технологију.
У питању је уметник који се ослања на идеје старих мајстора као следбеник медијалне школе. Мање захтеван и спектакуларан од Дивога, смиреније палете и уравнотеженије композиције, пошао је од добре претпоставке. Станковић тврди да слика мора бити вид чудесног, мора задивити посматрача и отворити му несазнатљиво уколико сликар уопште има озбиљне намере. Зато своја дела отвара ка метафизичком, мање инсистирајући на богатству маште. Различит од Дивога између осталог и коришћењем симетрије, Станковић је његов добар саговорник, двојица сликара стварају у истом атељеу.  Дело ових истомишљеника у естетском смислу требало би подробније анализирати, указати на предности и мане, што би најпре њима користило и што недостаје у укупној обимној излагачкој активности.
Откривши да публика радо прати њихове наступе, без неког посебног програма од 2003. године приређују заједничке изложбе. У Београду их је било седам, а у градовима Србије две, па је то излагање прерасло почетна настојања и претворило се у својеврсни мали културни феномен отпора владајућем мишљењу. Како Станковић каже, у уметности (и не само у њој) је прошло време великих пројеката и гламурозних наступа, сада се води рововски рат, борба за сваку изложбу, слику и текст. Поштујући пре свега публику, враћајући поверење у слику, као саборци скромно и ненаметљиво, какви су и приватно, боре се на свој начин за славу српске фигурације. Једна у низу њихових изложби може се видети у Центру за културу Младеновац до 26. јуна.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.