Crnjanski, kosmopolis, provincija

Piše Aleksandar Dunđerin

Vladušićevo tumačenje susreta čoveka, pisca, sa megalopolisom nije samo ukazalo na nova značenja literature Miloša Crnjanskog, nije samo osavremenilo pristup njegovim delima, nego je pokazalo i da su esejistička i književno-umetnička promišljanja ovog našeg pisca svežija i autentičnija, samosvesnija i prikladnija savremenom dobu od promišljanja njegovih potomaka koji danas čine srpsku kulturnu i političku elitu

 

Miloš Crnjanski je nesumnjivo jedan od najznačajnijih pisaca svetske književnosti dvadesetog veka. Slobodan Vladušić, pak, upravo zahvaljujući studiji o ovom našem književniku, preporučuje se kao vodeći savremeni srpski proučavalac književnosti i kulture. „Crnjanski, megalopolis“ (2011), Vladušićeva doktorska disertacija ovenčana priznanjem „Isidora Sekulić“, tako, s jedne strane, otkriva Crnjanskog i kao u svetskim razmerama važnog anticipatora predapokaliptičkog užasa globalizacije, dok sa druge strane skreće pažnju na Vladušića kao jednog od retkih srpskih mislilaca koji ima odvažnosti da, proučavajući književni opus značajne istorijske figure, naučno validno i metodološki precizno i dosledno, uobliči istovremeno i provokativnu, „političku nekorektnu“ kritiku civilizacije našeg vremena.
Upravo taj civilizacijski trenutak, obeležen globalizacijom, jeste tačka gde se susreću ova dva naša stvaraoca. Crnjanski, koji je u putopisima pre Drugog svetskog rata (Beč, Pariz, Pešta, Berlin, Stokholm, Madrid), te u romanima napisanim posle rata („Druga knjiga Seoba“, „Kod Hiperborejaca“, „Roman o Londonu“) vizionarski opisao kako transformacijom evropskih prestonica (velegrada) u metropolu, i njenim daljim razvojem, nastaje jedan prostor koji ugrožava državu, naciju, istoriju, tradiciju i duhovnost, i bitno preoblikuje značenje tih pojmova; i Vladušić koji u tom prostoru prepoznaje duh savremenog megalopolisa (kosmopolisa) gde su značenja tih pojmova donekle ispražnjena, i već uveliko dobila negativnu konotaciju.
Vladušićevo tumačenje susreta čoveka, pisca, sa megalopolisom nije samo ukazalo na nova značenja literature Miloša Crnjanskog, nije samo osavremenilo pristup njegovim delima, nego je pokazalo i da su esejistička i književno-umetnička promišljanja ovog našeg pisca svežija i autentičnija, samosvesnija i prikladnija savremenom dobu od promišljanja njegovih potomaka koji danas čine srpsku kulturnu i političku elitu.

[restrictedarea]

PROVINCIJALNI DUH GLOBALIZMA
Šta je to Crnjanski, kada je u pitanju ono što se kasnije označava pojmovima metropola-megalopolis, još dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, za razliku od svojih savremenika spoznao, a za razliku od svojih potomaka imao hrabrosti da napiše? Odnosno, zbog čega je slika evropskih prestonica u njegovim putopisima i romanima tako izraženo negativna?
Važnost knjige „Crnjanski, megalopolis“ je između ostalog i u tome što pokazuje da nije samo romantičarski otpor prema gradu ili zabrinutost pred fenomenom velegrada i njegovim gigantizmom izvorište kritičkog stava Miloša Crnjanskog prema evropskim prestonicama. Ne, Crnjanski metropolu doživljava znatno dublje, uočavajući suptilnu razliku između nekadašnjeg velegrada (prestonice) i onovremene metropole, budućeg megalopolisa. On ne samo da shvata kako metropola odavno nije više samo „prestonica jedne države, već centar imperijalne države u čiji sastav ulazi mreža kolonija“, nadnacionalna mreža gradova, nego i da takva metropola-megalopolis više nije određena državnim ili nacionalnim identitetom, već velegradskim identitetom, koji je, razvojem urbane svesti, suprotstavljen „tradicionalnom sklopu humanističkih vrednosti“. A Crnjanski u tom radikalnom antihumanizmu urbane svesti, kako objašnjava i pokazuje Vladušić, uočava dalekosežne posledice – velegradski identitet, pored ostalog, isključuje i individualnost kao vrednost, urbani prostor postaje prostor „kontrolisanih zajednica“, a ne, kao u ranijim razdobljima, oaza za ispoljavanje individualnih sloboda.
Pisci Crnjanskovog doba, boraveći između dva svetska rata, u Beču, Pešti ili u Berlinu, nisu bili u stanju da uoče napetost između države i prestonice, odnosno transformaciju nekadašnjih prestonica u metropole. Crnjanski, međutim, jeste. Putujući po Evropi on uviđa, i u svojoj prozi makar implicitno nagoveštava, kako je razlika između nekadašnjih prestonica i budućih megalopolisa u tome što su ove prve svoju unutrašnju povezanost utvrđivale na velikoj naraciji o zajedničkoj prošlosti, a ovi drugi tu vezu ostvaruju zahvaljujući zajedničkom poverenju u budućnost. Jer, kako to primećuje Vladušić:
„Glavni grad može biti centar jedne države, ali ne i centar koji isključuje sve ostale delove države. Megalopolis je međutim takav centar koji provincijalizuje ostatak države, postajući tako centar svega.“
Ali, istovremeno, iskvaren provincijalnim duhom globalizma, i sam postaje provincija.

MEGALOPOLIS, SMRT
Put od velegrada (prestonice), preko metropole, do provincije, karakterističan je za srednjoevropske prestonice, kao što su Beč ili Pešta. To je video i Crnjanski još 1921. godine, i zato uvezao, kako objašnjava Vladušić, bečku dokolicu u formi splina sa idejom nekropolisa, mrtvog grada, podvlačeći time da je austrougarskoj imperiji još pre Prvog svetskog rata odzvonilo. Crnjanski oseća „neku gotovo nekrofilsku radost nad lešinom prestonice propale imperije“, pre svega zbog lojalnosti naciji kojoj pripada. „Otuda“, kaže Vladušić, „i animozitet prema Beču, koji se percipira kao politički centar neprijatelja“ (iz istog razloga slika Pešte u putopisima Crnjanskog gotovo je identična slici Beča). Ipak, nije samo osećaj neprijateljstva bio odlučujući za ovakav doživljaj Beča Miloša Crnjanskog. Naš pisac uviđa još između dva svetska rata jednu (nepromenljivu) istinu u vezi Beča (i Pešte) koju naši savremeni pisci i istoričari (književnosti) ili ne mogu, ili ne žele da prepoznaju. Mnogo pre, a pogotovo posle završetka Hladnog rata, Beč (i Budimpešta) postaju provincije upravo zato što Srednja Evropa gubi nekadašnji geopolitički značaj. Crnjanski to sluti i implicitno nagoveštava, Vladušić verovatno zna, ali taj višak značenja (ne)svesno prećutkuje.
Pored nacije i istorije, tog bitnog dvojstva koje utiče na Crnjanskovu percepciju (vele)grada, a čije prisustvo, i u Beču i u Budimpešti, onemogućavaju austrijsku i mađarsku prestonicu da se transformišu u megalopolis, negativnom utisku o ovim prostorima doprinosi i nemogućnost individualne slobode koja bi mogla da obezbedi „transformaciju dokoličara u pesnika“.
Dok je boravio u Beču Crnjanski je verovao da je takva transformacija moguća u Parizu. Međutim, dolaskom u Pariz, francuska prestonica se od predmeta obožavanja preobražava u sasvim običan grad. Po Vladušićevom mišljenju, to je i zato što je Pariz za Crnjanskog važna karika u suočavanju našeg pisca sa suštinom megalopolisa. U Parizu Crnjanski, po Vladušiću, naslućuje jednu bitnu odliku megalopolisa – prazninu centra („Pariz treba da zapali. Tako su mi bar svi rekli. Ali se meni čini da ću i ja od njega odneti samo njegove plave rubove, kako se ocrtavaju na nebesima noću“). Urbanu svest u Parizu, kako ga doživljava Crnjanski, ne određuju, kako je ranije verovao, kultura i civilizacija, već velegradski mediji; i novac. Moć, oličena u pariskoj štampi i francuskim francima, bitno menja identitet prestonice (evropske kulture) i omogućava njeno pretvaranje u megalopolis, lišen nacionalne (francuske) tradicije, religije, običaja, istorijskog pamćenja.
Svest o dominaciji megalopolisa u odnosu na prestonicu, prvi put u srpskoj književnosti, tvrdi Vladušić, pojaviće se 1931. godine, kada u Beogradu izlazi „Knjiga o Nemačkoj“ Miloša Crnjanskog. Otuda je za studiju „Crnjanski, megalopolis“ Crnjanskov doživljaj Berlina jedno od centralnih mesta.  Vladušić čak zaključuje da je iskustvo Berlina kao megalopolisa primoralo Crnjanskog da „osmisli svet koji će biti dopuna sumatraizma“.
No, segment o Berlinu, koji Vladušić posebno izdvaja („Do rata ta varoš… pripadala je vojničkoj Pruskoj. Sada ona potpuno vlada svom Nemačkom, i što je više, nervima svih Nemaca na svetu. Još drhti od onoga što je preživela, a ko zna, tek sada – pretovarište Amerike i Azije – šta će tek doživeti“), nije samo najava buduće prijemčivosti Crnjanskog za ratnički kodeks vrednosti, nego svedoči o tome kako je Miloš Crnjanski posle boravaka u nemačkoj prestonici u potpunosti oblikovao svest o razlici između prestonice i megalopolisa. Evo kako to objašnjava Vladušić:
„Crnjanski primećuje da je u odnosu između Pruske (Nemačke) i Berlina došlo do preokreta u odnosu subordinacije između države i njenog glavnog grada. Pre rata, a misli se na Prvi svetski rat, Berlin je bio podređen Pruskoj, a posle rata Nemci pripadaju Berlinu“.
Suštinskih odlika megalopolisa, zbog čega je i zaslužio kvalifikaciju u svetskim razmerama važnog anticipatora predapokaliptičkog užasa globalizacije, Crnjanski je očigledno u potpunosti postao svestan tek kada je evropsko iskustvo obogatio životom u Londonu. „Roman o Londonu“ (1972), između ostalog, upotpunjuje sliku megalopolisa kod Crnjanskog još jednom njegovom osobinom – obeskorenjenošću. Za razliku od prestonice, megalopolis ne pripada onima koji u njemu žive:
„Niti Engleska pripada Englezima, ni London onima koji su rođeni u njemu, ni Rusija njemu iako je toliko voli. Prolaze kroz njih i to je sve“, primećuje Rjepnin, junak „Romana o Londonu“.
„Kada Crnjanski kaže da svi samo prolaze kroz Englesku/London/Rusiju onda se u tom neprekidnom prolaženju razotkriva nespokoj modernog čoveka koji ne može da nađe tačku u kojoj bi mogao da stanuje, pa je tako na svakom mestu podjednako beskućan“, zaključuje Vladušić.
To simboličko beskućništvo, posledica je toga što, sledeći Vladušićevu logiku, megalopolis postaje junak, jer građane lišava volje. Upravo zato što više nije prestonica, već megalopolis, London više ne pripada nikome, odnosno pripada onima koji, poput Rjepnina, „nagriženog imena i lica“ („Njegovo lice“, konstatuje Vladušić, „u ogledalu više ne može da posvedoči njegov identitet, a ime se gotovo neprekidno krivi i deformiše u urbanoj mreži“), ne pripadaju nikome.
Posmatrajući „Roman o Londonu“ kao roman o megalopolisu, a ne kao roman o Rjepninu, Vladušić je na pojedinim mestima i eksplicitno polemisao sa pojedinim proučavaocima proze Miloša Crnjanskog, pre svega sa Milom Lomparom i njegovom interpretacijom poslednjeg Crnjanskovog romana, osporavajući tezu da u ovom delu pisac „konfrontaciju između Grada i junaka svodi na sudar đavola i junaka“. Ovaj Vladušićev dijalog sa Lomparom ostavlja prostor za nova, bitno drugačija tumačenja možda i najvažnijeg dela Miloša Crnjanskog (što je, uostalom, i svrha nauke o književnosti). Vladušićeva analiza poslednjeg paragrafa „Romana o Londonu“, naime, Rjepninov suicid ne vidi isključivo kao nihilistički gest modernog vremena, već kao pokušaj da ljudskost izbavi iz mreža megalopolisa.

DEFANZIVNI ROMANTIČARSKI KOSMOPOLITIZAM
Iako je tematizaciju evropskih prestonica u svojoj prozi Crnjanski zaokružio upravo „Romanom o Londonu“, Slobodan Vladušić studiju „Crnjanski, megalopolis“ završava slikom Beograda iz ranijih dela našeg pisca. Možda i zato da bi ispitao da li je u slici Beograda Crnjanski uspeo da izmiri prestonicu i megalopolis. Pomeranje fokusa interesovanja sa Srbije na Beograd u „Lamentu nad Beogradom“ (1956), možda je zaista, kako pretpostavlja Vladušić, „izraz Crnjanskovog dubokog osećanja promena u duhu vremena“, shvatanja „da jedan nacion može da opstane jedino ukoliko kreativno inkorporira u sebe iskustvo megalopolisa, ukoliko dakle svari megalopolis“. U kojoj meri je Crnjanski zaista verovao da je neophodno „ukinuti romantičarsku podelu koja nacionalnu tradiciju suprotstavlja gradu, a grad nacionalnoj tradiciji“, i da li se u „Lamentu nad Beogradom“ opozicija između prestonice i megalopolisa zaista shvata dijalektički, ostaće otvoreno pitanje. (Možda bi, u tom smislu, neki budući tumač ove pesme Crnjanskog, mogao više pažnje da pokloni strofi u kojoj se posebno apostrofira saharsko pleme Tuaregi).
Jer, sve i da je u potpunosti tačna Vladušićeva teza da je romantizam u slučaju Crnjanskog bio tek jedan od stvaralačkih impulsa, a ne poetičko opredeljenje, i sam autor knjige „Crnjanski, megalopolis“ zaključuje da je Miloš Crnjanski upražnjavao „defanzivni, romantičarski kosmopolitizam“. I takav romantizam odvaja ga od urbanog diskursa, odnosno ofanzivnog kosmopolitizma megalopolisa.
Smeštanje Miloša Crnjanskog u okvire defanzivnog kosmopolitizma romantizma, za Vladušića je, čini se, značajno iz dva razloga. Prvi je odbrana Crnjanskog od novih potencijalnih optužbi (jer, uistinu, nije daleko dan kada će nosioci urbane evropske svesti proglasiti za dogmu tezu kako između romantizma i nacizma postoji prava linija, te kako od Fihtea nije dalek put do Hitlera); drugi pokušaj da se, preko ovako definisane poetike Crnjanskog, stvori nacrt za buduću nacionalnu kulturnu politiku koja bi podrazumevala da „konstituisanje vlastite kulture kao okvira za stvaranje, ne znači nužno niti njeno izolovanje, niti njenu afirmaciju na račun drugih kultura“. To je moguće ukoliko se planeta posmatra „kao prostor dodira različitih, raznovrsnih kultura, jednako tretiranih kultura“; a ne kao prostor uticaja. Zvuči utopistički. A opet, istovremeno, tako razumno:
„Da bi dodiri između kultura uopšte mogli da imaju nekog smisla, da bi uopšte u tim dodirima prepoznali neko lepo čudo, neko delo ljubavi, pre toga se mora osloboditi sva melanholija koja proizlazi iz osećanja nemogućnosti takvih dodira.“
U svakom slučaju, iz svih ovde pobrojanih razloga – a uz napomenu da se Slobodan Vladušić dokazao i kao izvrsni poznavalac umetničkih vrednosti i poetičkih odlika rukopisa Miloša Crnjanskog, ali i kao proučavalac odlično upućen u najsavremenija kulturološka i sociološka istraživanja, te filozofska promišljanja – knjiga „Crnjanski, megalopolis“ zaslužuje da postane nezaobilazna lektira za nacionalnu kulturnu elitu. Manje zbog Vladušića, više zbog Crnjanskog, a najviše zbog razumevanja istorije srpske književnosti i kulture; i brige za njihovu budućnost.

[/restrictedarea]