Црњански, космополис, провинција

Пише Александар Дунђерин

Владушићево тумачење сусрета човека, писца, са мегалополисом није само указало на нова значења литературе Милоша Црњанског, није само осавременило приступ његовим делима, него је показало и да су есејистичка и књижевно-уметничка промишљања овог нашег писца свежија и аутентичнија, самосвеснија и прикладнија савременом добу од промишљања његових потомака који данас чине српску културну и политичку елиту

 

Милош Црњански је несумњиво један од најзначајнијих писаца светске књижевности двадесетог века. Слободан Владушић, пак, управо захваљујући студији о овом нашем књижевнику, препоручује се као водећи савремени српски проучавалац књижевности и културе. „Црњански, мегалополис“ (2011), Владушићева докторска дисертација овенчана признањем „Исидора Секулић“, тако, с једне стране, открива Црњанског и као у светским размерама важног антиципатора предапокалиптичког ужаса глобализације, док са друге стране скреће пажњу на Владушића као једног од ретких српских мислилаца који има одважности да, проучавајући књижевни опус значајне историјске фигуре, научно валидно и методолошки прецизно и доследно, уобличи истовремено и провокативну, „политичку некоректну“ критику цивилизације нашег времена.
Управо тај цивилизацијски тренутак, обележен глобализацијом, јесте тачка где се сусрећу ова два наша ствараоца. Црњански, који је у путописима пре Другог светског рата (Беч, Париз, Пешта, Берлин, Стокхолм, Мадрид), те у романима написаним после рата („Друга књига Сеоба“, „Код Хиперборејаца“, „Роман о Лондону“) визионарски описао како трансформацијом европских престоница (велеграда) у метрополу, и њеним даљим развојем, настаје један простор који угрожава државу, нацију, историју, традицију и духовност, и битно преобликује значење тих појмова; и Владушић који у том простору препознаје дух савременог мегалополиса (космополиса) где су значења тих појмова донекле испражњена, и већ увелико добила негативну конотацију.
Владушићево тумачење сусрета човека, писца, са мегалополисом није само указало на нова значења литературе Милоша Црњанског, није само осавременило приступ његовим делима, него је показало и да су есејистичка и књижевно-уметничка промишљања овог нашег писца свежија и аутентичнија, самосвеснија и прикладнија савременом добу од промишљања његових потомака који данас чине српску културну и политичку елиту.

[restrictedarea]

ПРОВИНЦИЈАЛНИ ДУХ ГЛОБАЛИЗМА
Шта је то Црњански, када је у питању оно што се касније означава појмовима метропола-мегалополис, још двадесетих и тридесетих година прошлог века, за разлику од својих савременика спознао, а за разлику од својих потомака имао храбрости да напише? Односно, због чега је слика европских престоница у његовим путописима и романима тако изражено негативна?
Важност књиге „Црњански, мегалополис“ је између осталог и у томе што показује да није само романтичарски отпор према граду или забринутост пред феноменом велеграда и његовим гигантизмом извориште критичког става Милоша Црњанског према европским престоницама. Не, Црњански метрополу доживљава знатно дубље, уочавајући суптилну разлику између некадашњег велеграда (престонице) и оновремене метрополе, будућег мегалополиса. Он не само да схвата како метропола одавно није више само „престоница једне државе, већ центар империјалне државе у чији састав улази мрежа колонија“, наднационална мрежа градова, него и да таква метропола-мегалополис више није одређена државним или националним идентитетом, већ велеградским идентитетом, који је, развојем урбане свести, супротстављен „традиционалном склопу хуманистичких вредности“. А Црњански у том радикалном антихуманизму урбане свести, како објашњава и показује Владушић, уочава далекосежне последице – велеградски идентитет, поред осталог, искључује и индивидуалност као вредност, урбани простор постаје простор „контролисаних заједница“, а не, као у ранијим раздобљима, оаза за испољавање индивидуалних слобода.
Писци Црњансковог доба, боравећи између два светска рата, у Бечу, Пешти или у Берлину, нису били у стању да уоче напетост између државе и престонице, односно трансформацију некадашњих престоница у метрополе. Црњански, међутим, јесте. Путујући по Европи он увиђа, и у својој прози макар имплицитно наговештава, како је разлика између некадашњих престоница и будућих мегалополиса у томе што су ове прве своју унутрашњу повезаност утврђивале на великој нарацији о заједничкој прошлости, а ови други ту везу остварују захваљујући заједничком поверењу у будућност. Јер, како то примећује Владушић:
„Главни град може бити центар једне државе, али не и центар који искључује све остале делове државе. Мегалополис је међутим такав центар који провинцијализује остатак државе, постајући тако центар свега.“
Али, истовремено, искварен провинцијалним духом глобализма, и сам постаје провинција.

МЕГАЛОПОЛИС, СМРТ
Пут од велеграда (престонице), преко метрополе, до провинције, карактеристичан је за средњоевропске престонице, као што су Беч или Пешта. То је видео и Црњански још 1921. године, и зато увезао, како објашњава Владушић, бечку доколицу у форми сплина са идејом некрополиса, мртвог града, подвлачећи тиме да је аустроугарској империји још пре Првог светског рата одзвонило. Црњански осећа „неку готово некрофилску радост над лешином престонице пропале империје“, пре свега због лојалности нацији којој припада. „Отуда“, каже Владушић, „и анимозитет према Бечу, који се перципира као политички центар непријатеља“ (из истог разлога слика Пеште у путописима Црњанског готово је идентична слици Беча). Ипак, није само осећај непријатељства био одлучујући за овакав доживљај Беча Милоша Црњанског. Наш писац увиђа још између два светска рата једну (непроменљиву) истину у вези Беча (и Пеште) коју наши савремени писци и историчари (књижевности) или не могу, или не желе да препознају. Много пре, а поготово после завршетка Хладног рата, Беч (и Будимпешта) постају провинције управо зато што Средња Европа губи некадашњи геополитички значај. Црњански то слути и имплицитно наговештава, Владушић вероватно зна, али тај вишак значења (не)свесно прећуткује.
Поред нације и историје, тог битног двојства које утиче на Црњанскову перцепцију (веле)града, а чије присуство, и у Бечу и у Будимпешти, онемогућавају аустријску и мађарску престоницу да се трансформишу у мегалополис, негативном утиску о овим просторима доприноси и немогућност индивидуалне слободе која би могла да обезбеди „трансформацију доколичара у песника“.
Док је боравио у Бечу Црњански је веровао да је таква трансформација могућа у Паризу. Међутим, доласком у Париз, француска престоница се од предмета обожавања преображава у сасвим обичан град. По Владушићевом мишљењу, то је и зато што је Париз за Црњанског важна карика у суочавању нашег писца са суштином мегалополиса. У Паризу Црњански, по Владушићу, наслућује једну битну одлику мегалополиса – празнину центра („Париз треба да запали. Тако су ми бар сви рекли. Али се мени чини да ћу и ја од њега однети само његове плаве рубове, како се оцртавају на небесима ноћу“). Урбану свест у Паризу, како га доживљава Црњански, не одређују, како је раније веровао, култура и цивилизација, већ велеградски медији; и новац. Моћ, оличена у париској штампи и француским францима, битно мења идентитет престонице (европске културе) и омогућава њено претварање у мегалополис, лишен националне (француске) традиције, религије, обичаја, историјског памћења.
Свест о доминацији мегалополиса у односу на престоницу, први пут у српској књижевности, тврди Владушић, појавиће се 1931. године, када у Београду излази „Књига о Немачкој“ Милоша Црњанског. Отуда је за студију „Црњански, мегалополис“ Црњансков доживљај Берлина једно од централних места.  Владушић чак закључује да је искуство Берлина као мегалополиса приморало Црњанског да „осмисли свет који ће бити допуна суматраизма“.
Но, сегмент о Берлину, који Владушић посебно издваја („До рата та варош… припадала је војничкој Пруској. Сада она потпуно влада свом Немачком, и што је више, нервима свих Немаца на свету. Још дрхти од онога што је преживела, а ко зна, тек сада – претовариште Америке и Азије – шта ће тек доживети“), није само најава будуће пријемчивости Црњанског за ратнички кодекс вредности, него сведочи о томе како је Милош Црњански после боравака у немачкој престоници у потпуности обликовао свест о разлици између престонице и мегалополиса. Ево како то објашњава Владушић:
„Црњански примећује да је у односу између Пруске (Немачке) и Берлина дошло до преокрета у односу субординације између државе и њеног главног града. Пре рата, а мисли се на Први светски рат, Берлин је био подређен Пруској, а после рата Немци припадају Берлину“.
Суштинских одлика мегалополиса, због чега је и заслужио квалификацију у светским размерама важног антиципатора предапокалиптичког ужаса глобализације, Црњански је очигледно у потпуности постао свестан тек када је европско искуство обогатио животом у Лондону. „Роман о Лондону“ (1972), између осталог, употпуњује слику мегалополиса код Црњанског још једном његовом особином – обескорењеношћу. За разлику од престонице, мегалополис не припада онима који у њему живе:
„Нити Енглеска припада Енглезима, ни Лондон онима који су рођени у њему, ни Русија њему иако је толико воли. Пролазе кроз њих и то је све“, примећује Рјепнин, јунак „Романа о Лондону“.
„Када Црњански каже да сви само пролазе кроз Енглеску/Лондон/Русију онда се у том непрекидном пролажењу разоткрива неспокој модерног човека који не може да нађе тачку у којој би могао да станује, па је тако на сваком месту подједнако бескућан“, закључује Владушић.
То симболичко бескућништво, последица је тога што, следећи Владушићеву логику, мегалополис постаје јунак, јер грађане лишава воље. Управо зато што више није престоница, већ мегалополис, Лондон више не припада никоме, односно припада онима који, попут Рјепнина, „нагриженог имена и лица“ („Његово лице“, констатује Владушић, „у огледалу више не може да посведочи његов идентитет, а име се готово непрекидно криви и деформише у урбаној мрежи“), не припадају никоме.
Посматрајући „Роман о Лондону“ као роман о мегалополису, а не као роман о Рјепнину, Владушић је на појединим местима и експлицитно полемисао са појединим проучаваоцима прозе Милоша Црњанског, пре свега са Милом Ломпаром и његовом интерпретацијом последњег Црњансковог романа, оспоравајући тезу да у овом делу писац „конфронтацију између Града и јунака своди на судар ђавола и јунака“. Овај Владушићев дијалог са Ломпаром оставља простор за нова, битно другачија тумачења можда и најважнијег дела Милоша Црњанског (што је, уосталом, и сврха науке о књижевности). Владушићева анализа последњег параграфа „Романа о Лондону“, наиме, Рјепнинов суицид не види искључиво као нихилистички гест модерног времена, већ као покушај да људскост избави из мрежа мегалополиса.

ДЕФАНЗИВНИ РОМАНТИЧАРСКИ КОСМОПОЛИТИЗАМ
Иако је тематизацију европских престоница у својој прози Црњански заокружио управо „Романом о Лондону“, Слободан Владушић студију „Црњански, мегалополис“ завршава сликом Београда из ранијих дела нашег писца. Можда и зато да би испитао да ли је у слици Београда Црњански успео да измири престоницу и мегалополис. Померање фокуса интересовања са Србије на Београд у „Ламенту над Београдом“ (1956), можда је заиста, како претпоставља Владушић, „израз Црњансковог дубоког осећања промена у духу времена“, схватања „да један национ може да опстане једино уколико креативно инкорпорира у себе искуство мегалополиса, уколико дакле свари мегалополис“. У којој мери је Црњански заиста веровао да је неопходно „укинути романтичарску поделу која националну традицију супротставља граду, а град националној традицији“, и да ли се у „Ламенту над Београдом“ опозиција између престонице и мегалополиса заиста схвата дијалектички, остаће отворено питање. (Можда би, у том смислу, неки будући тумач ове песме Црњанског, могао више пажње да поклони строфи у којој се посебно апострофира сахарско племе Туареги).
Јер, све и да је у потпуности тачна Владушићева теза да је романтизам у случају Црњанског био тек један од стваралачких импулса, а не поетичко опредељење, и сам аутор књиге „Црњански, мегалополис“ закључује да је Милош Црњански упражњавао „дефанзивни, романтичарски космополитизам“. И такав романтизам одваја га од урбаног дискурса, односно офанзивног космополитизма мегалополиса.
Смештање Милоша Црњанског у оквире дефанзивног космополитизма романтизма, за Владушића је, чини се, значајно из два разлога. Први је одбрана Црњанског од нових потенцијалних оптужби (јер, уистину, није далеко дан када ће носиоци урбане европске свести прогласити за догму тезу како између романтизма и нацизма постоји права линија, те како од Фихтеа није далек пут до Хитлера); други покушај да се, преко овако дефинисане поетике Црњанског, створи нацрт за будућу националну културну политику која би подразумевала да „конституисање властите културе као оквира за стварање, не значи нужно нити њено изоловање, нити њену афирмацију на рачун других култура“. То је могуће уколико се планета посматра „као простор додира различитих, разноврсних култура, једнако третираних култура“; а не као простор утицаја. Звучи утопистички. А опет, истовремено, тако разумно:
„Да би додири између култура уопште могли да имају неког смисла, да би уопште у тим додирима препознали неко лепо чудо, неко дело љубави, пре тога се мора ослободити сва меланхолија која произлази из осећања немогућности таквих додира.“
У сваком случају, из свих овде побројаних разлога – а уз напомену да се Слободан Владушић доказао и као изврсни познавалац уметничких вредности и поетичких одлика рукописа Милоша Црњанског, али и као проучавалац одлично упућен у најсавременија културолошка и социолошка истраживања, те филозофска промишљања – књига „Црњански, мегалополис“ заслужује да постане незаобилазна лектира за националну културну елиту. Мање због Владушића, више због Црњанског, а највише због разумевања историје српске књижевности и културе; и бриге за њихову будућност.

[/restrictedarea]