Vojislav Koštunica: Na Đurđevdan se lomi sudbina naroda i Srbije

Razgovarao Nikola Vrzić

Svako ko pogleda u kakvom su nam stanju danas država i narod, posle četiri godine politike da EU nema alternativu, jasno vidi da je nešto ozbiljno trulo u državi Srbiji. Stotine hiljada ljudi ostalo je bez posla, Kosovo je priznato sa zvezdicom, Vojvodina je dobila protivustavni Statut, Deklaracijom o Srebrenici žrtve se dele na podobne i nepodobne. A to je tako, jer je Srbija na potpuno pogrešnom putu

 

Gotovo prognani iz najvećih srpskih medija, Vojislav Koštunica i stranka na čijem je čelu, Demokratska stranka Srbije, već mesecima obilaze Srbiju, podsećajući je da bi posle četiri godine evropskog puta koji nema alternativu trebalo da se okrene sebi i zaštiti svojih, a ne interesa Evropske unije. Kao alternativu EU dogmi, DSS i njegov predsednički kandidat ponudili su platformu političke i vojne neutralnosti Srbije. O tom konceptu, ali i o odnosima sa Vašingtonom i Briselom, o ekonomskim i političkim posledicama EU integracija, o stanju u srpskoj državi i značaju đurđevdanskog glasanja, za „Pečat“ govori Vojislav Koštunica, kandidat DSS-a za predsednika Srbije.

Na đurđevdanske izbore vi i Demokratska stranka Srbije izlazite s platformom političke i vojne neutralnosti Srbije. Zašto mislite da je za Srbiju neutralnost bolja od puta u Evropsku uniju?
Da li je za Srbiju bolje da bude politički i vojno neutralna država ili je bolje da postane članica EU i NATO-a, predstavlja prvo i suštinsko pitanje od kojeg zavisi budućnost Srbije. Kao svaka normalna država moramo se zapitati šta je Srbija dobila, a šta izgubila na evropskom putu. Svako ko pogleda u kakvom su nam stanju danas država i narod, posle četiri godine politike da EU nema alternativu, jasno vidi da je nešto ozbiljno trulo u državi Srbiji. Privreda je opustošena, stotine hiljada ljudi ostalo je bez posla, hiljade firmi je ugašeno, Kosovo je priznato sa zvezdicom, Vojvodina je dobila protivustavni Statut, Deklaracijom o Srebrenici žrtve se dele na podobne i nepodobne. A to je tako, jer je Srbija na potpuno pogrešnom putu, a na pogrešnom putu sve je uzaludno, sve je pogrešno. Politička neutralnost otvara vrata saradnje Srbije sa svim državama i to je put kojim bi naša zemlja trebalo da ide, jer omogućava ekonomski razvoj i mirnu i sigurnu budućnost Srbije.

Na političkoj sceni Srbije bezmalo ste usamljeni u protivljenju daljim EU integracijama, dok ispitivanja javnog mnjenja – čak i ona koja je organizovala vlast – pokazuju da manje od polovine građana Srbije podržava pristupanje Srbije EU. Kako objašnjavate tu disproporciju?
Velike svetske sile ne zovu se bez razloga velikim. Nema sumnje da Brisel i Vašington svoju moć i svoje interese po svaku cenu hoće da nametnu na Balkanu. Srbija je, istorijski gledano, uvek bila predmet interesovanja velikih sila, jer bitno utiče na odnos snaga na Balkanu. Zbog toga se i dešava da je narodna volja u Srbiji na jednoj strani, a da velike sile hoće nešto sasvim drugo da nametnu Srbiji. To je večna borba, i rezultat zavisi od istrajnosti narodne volje i od pritiska velikih sila. Jasno je da Brisel i Vašington ne biraju sredstva da Srbiji navuku tu košulju koja se zove EU i NATO, kao što je i sve vidljivije da narod ne želi da svoju državu, svoje interese i svoju slobodu podredi strancima.

Vaši oponenti – iako uglavnom izbegavaju direktan dijalog o (bes)korisnosti EU integracija, uzimajući ih radije kao dogmu – tvrde da je neutralnost nemoguća ako je ne priznaju velike sile. Kako odgovarate na takve tvrdnje?
Tačno je da bi mnoge velike sile najviše volele da je Srbija marionetska tvorevina koja ispunjava naloge EU i NATO-a. Ali velike sile uvažavaju i, kako one kažu, realnost. Dakle, ako u Srbiji realnost bude da je većina građana za političku i vojnu neutralnost, onda je to činjenica koju ni Brisel, ni Vašington ne mogu da ignorišu. Pri tom, oni dobro znaju da politička neutralnost ne znači da je Srbija njihov neprijatelj, već naprotiv, neutralnost podrazumeva saradnju sa svima. Srbija bi trebalo da sarađuje sa velikim silama, ali ne na način da se podređuje njihovim interesima, već da kao neutralna država sarađuje u svoju korist.

Ukoliko bi pobedila vaša ideja da Srbija postane neutralna, bio bi to svojevrsni presedan; postali bismo prva zemlja koja je ušla u proces EU integracija, a onda rekla da neće dalje. Kako bi reagovala EU (i SAD)? Mislite li da bi raznim neformalnim pritiscima i sredstvima koja su im na raspolaganju pokušali to da spreče, sve i ako je reč o procesu koji se, kažu, odvija na dobrovoljnoj osnovi? Da li je, zaista, neutralnost drugo ime za slobodu Srbije?
U pravu ste kada kažete da bi EU i SAD pokušali na razne načine da Srbiju drže u potčinjenom i podređenom položaju, kao što je to danas slučaj. Jednostavno, velike sile tako deluju. Ali sam uveren da bi jednom mudrom i promišljenom politikom, naravno uz jasnu podršku naroda, Srbija pronašla način da na osnovu političke neutralnosti preuredi svoje odnose sa EU i SAD-om. Znate, nisu velike sile bile oduševljene ni kada su Karađorđe i Miloš menjali realnost u kojoj je Srbija bila podređena, a ne slobodna država. Ipak su vremenom prihvatile, kako kažete, realnost da je Srbija odlučna da postane suverena država. Potpuno sam uveren da je politička neutralnost pravo ime za slobodu Srbije, dok je evropski put zapravo put potčinjavanja velikim silama.

Verujete li da EU stvarno želi da primi Srbiju – makar i skraćenu za KiM – u svoje članstvo  ili su EU integracije, zapravo, izmišljene da budu pokriće za učešće Srbije u izgradnji nezavisnog Kosova? Ovo pitam zato što EU uporno ne insistira da Srbija ispuni četiri kriterijuma iz Kopenhagena, dok, nasuprot tome, pred Srbiju neprestano postavlja kosovske uslove.
Ono što Brisel sada hoće jeste da uslovljava, pritiska i neprestano ucenjuje Srbiju. Pre svega, EU želi da Srbiju što dublje uvuče kao saučesnika u pravljenje lažne „države Kosovo“. Brisel nema interes da Srbiji saopštava svoje planove o tome da li će za pet, deset, ili petnaest godina EU uopšte postojati ili će se preurediti u neku sasvim drugačiju organizaciju. EU, naravno, vodi računa o svojim interesima, a pravo je pitanje šta Srbija radi i zašto pristaje na ono što ne odgovara i ne doliči slobodnoj zemlji, slobodnom narodu i slobodnim ljudima.

Srbija je  briselskim dogovorima Borka Stefanovića daleko odmakla u izgradnji nezavisne kosovske države. Možemo li nazad, i kako? Hoćete li poništiti vladine uredbe o sprovođenju tih dogovora, budući da sami dogovori nisu usvojeni, a mnogi smatraju da su usvojene uredbe vrlo sumnjive legalnosti?
Ako Srbija nastavi da ide evropskim putem ne samo da se ništa neće promeniti, nego će još mnogo gori sporazumi biti napravljeni. Samo ako Srbija proglasi političku neutralnost i time temeljno promeni svoju državnu politiku, steći će neophodan legitimitet da sve sporazume koji nisu pravno valjani i nisu u interesu srpskog naroda i Srbije proglasi neobavezujućim.

Kako vratiti pregovore o Kosovu pod okrilje Saveta bezbednosti UN? Da li je dovoljno prekinuti ove briselske „pregovore“ kojima upravljaju EU i SAD? Zapravo, možemo li uopšte da ih prekinemo?
Kada proglasite da su evropske integracije svetinja i mera našeg života, onda je nemoguće odbaciti predloge koji stižu iz Brisela. Ali ako promenite politiku i proglasite političku neutralnost, onda se stvari iz korena menjaju i srpski interesi postaju mera našeg delovanja. Srbija ne bi trebalo ništa da prekida, to je negativan pristup, nego bi trebalo da pozitivno pristupa svakom problemu. To znači da je proglašavanje političke neutralnosti jedan novi način uspostavljanja odnosa sa Briselom, u kojem mi vodimo računa o poštovanju međunarodnog prava i poštovanju vlastitog Ustava. A kada politički neutralna Srbija poštuje pravo, samim tim i pitanje Kosova se vraća tamo gde mu je i bilo mesto, a to je Savet bezbednosti UN.

Od Srbije su SAD i EU zatražili da ukine „paralelne“, odnosno svoje institucije na KiM. Kao posledica tog zahteva, vladajuće partije, ali i dobar deo opozicionih, odustale su od učešća u lokalnim izborima u našoj južnoj pokrajini. Znači li to da današnja Srbija, i to na stotu godišnjicu od slavnog oslobađanja Kosova i Metohije, ima političku elitu koja je od konkretne borbe za opstanak države Srbije na KiM, praktično, odustala?
I ovim pitanjem se ponovo vraćamo na izbor da li bi Srbija trebalo da bude politički i vojno neutralna ili bi trebalo da postane deo, kako kažu, evroatlantske porodice? Evroatlantska porodica je saopštila da je Kosovo nezavisna država, ta porodica smatra da su srpske institucije na Kosovu paralelne, evroatlantska porodica je protiv lokalnih izbora, i oni su uvereni da je sve to saglasno njihovim porodičnim uverenjima. Ne možemo mi da znamo bolje šta su interesi i vrednosti evroatlantske porodice od njih samih. Ali ono što mi možemo i šta bi trebalo da uradimo jeste da se borimo za srpske interese, za srpsku državu i za srpski narod, iako evroatlantska porodica zastupa interese albanskih separatista. Svako neka radi svoj posao. Ne možete biti i za interese evroatlantske porodice i za interese Srbije.

Kakvo realno (ta reč je ovih godina u modi) rešenje za problem Kosova i Metohije vi nudite? Zapadne sile žele da ove godine okončaju nadgledanje nezavisnosti Kosova – što je nemoguće bez direktne srpske kolaboracije – donedavni predsednik Boris Tadić, sasvim na tom tragu, zalaže se za postizanje što hitnijeg dogovora, insistirajući samo da neće priznati nezavisnost Kosova… Hoće li se od Srbije, pre formalnog priznanja, tražiti da omogući Kosovu da postane članica UN, možda kroz neki oblik „modela dve Nemačke“ koji se često spominje? Vi ste, nasuprot svemu tome, više puta istakli da bi zamrzavanje konflikta, u ovom momentu, za Srbiju bilo najbolje rešenje…
Uveren sam da će, ako nastavi evropske integracije, Srbija morati u potpunosti da ispuni plan EU i SAD-a o stvaranju lažne „države Kosovo“. To je jednostavno tako, i ako se ide tim putem onda se moraju poštovati pravila evroatlantske zajednice. Za ove četiri godine vlast koju su sačinjavali DS i njegov strateški partner SPS odradili su veliki posao kada su u pitanju zahtevi evroatlantske zajednice. Da ne nabrajam šta su sve DS i SPS prihvatili, od prihvatanja EULEKS-a, do dovođenja albanskih carinika i policajaca na prelaze. Biće još veći pritisak na Srbiju da se ubrza stvaranje lažne „države Kosovo“, dok je naš pravi interes da stvari zakočimo i zamrznemo, jer je očigledno da nam briselski pregovori ne idu u prilog.

O očajnoj situaciji u Srbiji, posle četvorogodišnje vladavine vlade Mirka Cvetkovića, skoro da i ne vredi trošiti reči; u rasulu su i država, i ekonomija. Šta danas mislite o Borisu Tadiću? Možete li da izdvojite makar jedan potez aktuelne vlasti u protekle četiri godine, koji biste ocenili kao državno i nacionalno odgovoran? Šta biste, da ste tokom te četiri godine vi bili na vlasti, učinili suprotno, naročito kada je o ekonomiji reč?
Četiri godine vlasti DS-a i SPS-a opustošile su Srbiju. Objektivna ocena rada Cvetkoviće Vlade, zapravo više Tadićeve nego Cvetkovićeve Vlade je takva da se slobodno može reći da je ovo jedna od najgorih Vlada. A kada je reč o Tadiću pokazalo se da je njegova politika da EU nema alternativu potrošena, pogrešna, lakomislena i pogubna za Srbiju. Srbija je suviše važna zemlja i na izuzetno važnom mestu, i zato joj je neophodna dobro promišljena, ozbiljna i odgovorna politika. Uveren sam da je politička i vojna neutralnost u najboljem interesu Srbije i srpskog naroda.
A ako bi trebalo da izdvojim šta je odlazeća vlast dobro uradila, onda bih od cele te politike jedino kao pozitivno izdvojio činjenicu da nije prodat „Telekom“. Dobro je poznato koliko se DSS najoštrije protivio ovoj prodaji.
Naravno da je sve moglo da se drugačije radi kada je u pitanju ekonomija. Pa samo zbog SSP-a sa EU srpska privreda je izgubila stotine miliona evra, a hiljade preduzeća je zatvoreno. Postavimo pitanje koliko smo problema mogli da rešimo u našoj privredi da nismo, na našu štetu, sprovodili SSP? Taj pogrešni put u koji nas uvlače evropske integracije je ključna greška, koja je nanela težak udarac srpskoj privredi.

Okrenimo se predizbornoj kampanji za đurđevdanske izbore. Čudite li se što vas u medijima jedva spominju? Šta mislite, zbog čega vlada tolika nezainteresovanost medija za vaše, i aktivnosti DSS-a?
Kada prođu ovi izbori, mislim da će se i oni koji su kreirali ovakvu medijsku scenu odricati svoje uloge u ovom nedostojnom poslu. Ne radi se tu samo, kako kažete, o nezainteresovanosti medija za DSS, već o grubom srozavanju medija na poslušnike politike da EU nema alternativu. Sve to izgleda jadno i tužno, i ne znam ko može biti ponosan na ovakvu medijsku scenu i pohvaliti se da su ovakvi mediji njegovih ruku delo.

S druge strane, kao političar od iskustva, kako vama lično izgleda kampanja DSS-a za ovogodišnje izbore u odnosu na neke od prethodnih? Kako reaguje narod kada vidi i čuje ono što na televiziji i u novinama ne može? Može li terenska kampanja, kakvu vodite, da prevagne nad vašim izgnanstvom iz najvećih medija?
Video sam da narod kao nikada ranije pažljivo želi da sasluša ono što govorimo o političkoj i vojnoj neutralnosti Srbije. Mislim da je kampanja urodila plodom, jer se u Srbiji čulo za ideju o političkoj neutralnosti i ona je građanima više nego dobro argumentovano predstavljena.

Čujemo, i tokom ove predizborne kampanje, brojna lepa obećanja. Pomozite nam; kome smemo da poverujemo? Mogu li Vikiliksova otkrića tajnih depeša američke diplomatije da nam posluže kao putokaz?
Narod je negde osećao i znao da stvari upravo tako stoje  kako je pokazao Vikiliks. Naravno, velika je stvar što je to dokumentovano i što više nije reč o slutnji, nego o čvrstim i nepobitnim činjenicama. To je važno i zbog toga što više ne može važiti alibi koji se često može čuti, kako navodno nešto nismo znali. Što bi rekao pesnik, niz to uže svetlog evropskog puta smo se spuštali, pa se uže umalo ne pretrže. Na narodu je da odluči 6. maja kome će ukazati poverenje i kojim bi putem Srbija trebalo da ide. Mi pozivamo građane da svoj glas povere politici neutralnosti i čvrsto stojimo iza svoje reči da je budućnost zemlje u neutralnosti, jer politička neutralnost omogućava ekonomski razvoj i mirnu i sigurnu budućnost slobodne Srbije.

Budete li u prilici, s kim ćete ući u narednu Vladu Srbije, a sa kim sigurno ne? I pod kojim uslovima? I direktno da vas pitam: ako bude matematičke mogućnosti da DSS i SNS formiraju vladu, i ako dogovor o principima na kojima bi bio zasnovan rad te vlade bude moguć, hoće li Vašington i Brisel dozvoliti da takva vlada bude formirana?
Mi ne postavljamo nikome nikakve uslove, već jasno i potpuno otvoreno zastupamo svoju politiku i branimo stanovište da je za našu zemlju, za naš narod, za srpsku privredu, najbolje da Srbija proglasi političku neutralnost. Otvoreni smo da razgovaramo koja je politika najbolja za budućnost Srbije. Videli smo da za ove četiri godine vladavine DS-a i SPS-a nikakvog razgovora u Srbiji nije bilo, jer su ove dve stranke proglasile politiku da EU nema alternativu za zvaničnu državnu dogmu. Nema upečatljivijeg primera političkog ekstremizma od ovog proglašavanja da put u EU nema alternativu. S druge strane, na SNS-u je da odluči da li prihvata razgovore, gde bi na stolu bila ideja o političkoj i vojnoj neutralnosti Srbije. Mi smo za takav razgovor spremni, i uvereni smo da imamo jake argumente u rukama.
A stranci bi naravno želeli da, kao i na prošlim izborima, baš oni sastavljaju Vladu. Što se tiče DSS-a, nema gore i pogubnije stvari za jednu državu nego da joj stranci određuju ko može, a ko ne može da bude u vladi. Smisao političke neutralnosti je upravo u tome da Srbije bude slobodna, da sama odlučuje o svojim interesima i da sa strancima sarađuje, a ne da im se potčinjava.

Najzad, za kraj: šta i ako posle ovih, đurđevdanskih izbora, sve ostane isto? Tadić ponovo predsednik, ista ili slična, pojačana LDP-om, koalicija na vlasti… Šta će u naredne četiri godine ostati od Srbije? I pri tom ne mislim samo na Kosmet, već i na Vojvodinu, Rašku oblast, otvaraju nam se i vlaška i bugarska pitanja kao uslovi daljih EU integracija… Da li su, zaista, ovi izbori za Srbiju „biti ili ne biti“?
Izbori zaista jesu „biti ili ne biti“ za Srbiju, jer se na njima odlučuje o budućnosti Srbije i određuje put kojim bi naša zemlja trebalo dalje da ide. Da ja vas pitam, ima li danas nekoga u Srbiji ko bi se iznenadio ako se na evropskom putu postavi, zapravo nastavi da postavlja pitanje Kosova, Vojvodine, Raške, Vlaha, Bugara i još nekoliko drugih „obespravljenih“ nacionalnih manjina? Jasno je svima da bi nas na evropskom putu neminovno čekalo i otvaranje svih ovih problema. Za takozvanu evroatlantsku porodicu Srbija je suviše velika i suviše jedinstvena država. Evroatlantska porodica bi da nas smanji i iznutra federalizuje. Tako su uradili sa velikom Jugoslavijom; najpre su je federalizovali, a potom doprineli njenom nasilnom razbijanju. Na srpskom narodu je da na Đurđevdan odluči šta nam valja raditi i koji put izabrati. Svi znamo da se na ovim izborima lomi sudbina naroda i sudbina Srbije. Zato je od presudne važnosti da građani ovog puta ne glasaju za Evropsku uniju, već da glasaju za Srbiju.