Viktor Burbaki: PREDSTOJEĆI SUSRET G-8 I CILJEVI NOVOG „VELIKOG RATA“

Procesi koji se trenutno dešavaju u „Svet-sistemu“ i strukture „centar – poluperiferija – periferija“, koje su nastale od njega i koje dovode do njegovih bitnih promena predstavljaju izvor ogromnih vojnih konflikata. Svet stupa u epohu promena, kada „veliki rat“ za preraspodelu sfera uticaja i resursa, uz niz regionalnih ratova, koji su mu prethodili, postaje skoro neizbežna perspektiva.

„Veliki rat“ se nazire. Amerikanci su odavno zauzeti pripremom područja na kome će se on voditi – Bliski i Srednji Istok. Mnogi u tom ratu vide izlaz iz globalne krize.

Eksperti izdvajaju skup ciljeva koji, kako je zamislio Onaj, koji je sve isplanirao, mogu da se postignu samo ukoliko rat postane „pobedonosan“.

Prva grupa ciljeva je odlično vidljiva:

• Da se odvuče pažnja naroda sa Zapada od krize, odnosno da se njegova pažnja preusmeri ka „globalnom“ neprijatelju;

• Da se otpišu u najvećoj mogućoj meri ogromni državni dugovi;

• Da se izbegne kotrljanje nizbrdo SAD ka novoj „velikoj depresiji“, da se oživi ekonomija i da se stvore uslovi za razvoj, okretanjem „novog lista“;

• Da se u „Svet-sistemu“ za Ameriku sačuva liderska pozicija, koja se sada gubi;

• Da se sačuva formirani finansijski sistem koji se oslanja na „Vašingtonski konsenzus“, da se produži postojanje Federalnog rezervnog sistema kao svetskog emitenta „zelenbaća“.

U drugu grupu spada „tabu“ – retko glasno diskutovani cilj – obezbeđenje perspektive za opstanak Izraela, koji, držeći okupirane palestinske teritorije, može bezbedno da postoji samo ukoliko postoji stalna konfrontacija sa susedima (uz podršku Zapada), sa „pobedonosnom“ vojnom prednošću u vojno-tehničkoj sferi. Izrael za sada ima snage da smrvi skoro svaku koaliciju arapskih zemalja. A monopolsko posedovanje nuklearnog oružja u regionu garantuje mu i obezbeđuje ga od slučajnosti rata kao sigurno sredstvo za uzdržavanje od korišćenja atomskog oružja. Nemoguće je pretpostaviti u šta bi se pretvorila država Izrael, smeštena na maloj i oskudnoj teritoriji, bez prirodnih resursa, u nedostatku stalnog spoljnog neprijatelja. Danas je Izraelu vrlo potreban „veliki rat“ kako bi:

1. Obezbedio (učvrstio) dovoljno visok statusni položaj u svetu, kao rezultat pobedonosne vojne kampanje;

2. Isključio moguće smanjenje ili potpuni prekid (zbog krize) finansijske podrške Zapada, pre svih SAD, iz koje dolazi 22% preko spoljne trgovine Izraela i još 3,71 milijarda $ direktne nepovratne finansijske pomoći. Treba primetiti da je u 2011. godini Nemačka u potpunosti završila isplate Izraelu reparacija za zločine iz 2. Svetskog rata. Americi može da bude preteško da nastavi da finansijski podržava Izrael sama;

3. Denuklerizirovanje Irana, kako bi Izrael mogao da se ne uzdržava u korišćenju svog nuklearnog oružja.

Treći, i najskriveniji cilj, predstavlja „reinkarnacija“ svetskog kolonijalnog sistema.

Svet je više od pet vekova postojao u uslovima klasičnog kolonijalizma, i tek su u drugoj polovini 20. veka, posle 2. Svetskog rata, kao rezultat formiranja snažnog centra sile u obliku SSSR-a i svetskog socijalističkog sistema, nastali uslovi za dekolonizaciju planete. Tako postkolonijalna epoha danas traje nešto više od pola veka, a logika razvoja zapadne ekonomije pokazuje da i toj epohi dolazi kraj. Zapadni ekonomski sistem u uslovima tržišne konkurencije može stabilno da postoji samo ukoliko postoji stalno dolivanje spolja novih resursa. Za stabilno postojanje takvog sistema neophodno je da postoji periferija (kolonijalna) kojom se upravlja, iz koje je moguće stalno izvlačiti jeftine resurse.

Najnoviji događaji, počev od okupacije Iraka i Avganistana pa sve do okupacije Libije i čuvenog „arapskog proleća“ pokazuju vrlo očigledno da periferiji „Svet-sistema“ predstoji nova kolonizacija. To može da se smatra za geopolitičku neizbežnost, jer u svetu sada nema strateških subjekata koji su u stanju da se tome odupru. Jedino pitanje je da li će to biti dvopolarni (SAD + EU protiv svih ostalih) ili neki drugačiji model kolonizacije.

U procesu „nove kolonizacije“ doći će do brze kodifikacije međunarodnog prava na bazi konačnog odustajanja od principa iz Jaltinsko-Postdamskog političkog sistema. Nas čeka odustajanje od osnovnih principa OUN, likvidiranje institucije stalnih članica Saveta bezbednosti OUN, korigovanje principa suverene jednakosti država. Vrlo skoro „zakonita“ okupacija i kolonizacija (u granicama „priznatih“ zona uticaja) će zauzeti mesto principa samoopredeljenja i „nemešanja u unutrašnje poslove“ drugih zemalja. Naporima Zapada se u međunarodnu praksu ponovo uvodi „dvostepeni“ sistem međunarodno-državnog uređenja, pri kome puni suverenitet ostaje samo zemljama koje čine „jedro“ „Svet-sistema“, a periferne države mogu da imaju suverenitet samo u onom obimu koji ne predstavlja prepreku radu transnacionalnih korporacija.

Prema idejama Z.Bžežinskog u osnovi novog (kolonijalnog) sveta treba da bude“Veliki Zapad“ (SAD + Evropska unija) i „Veliki Istok (Japan, Indija, Turska, Saudijska Arabija). U novom (kolonijalnom) svetu Rusija se ne vidi kao subjekt svetske politike. O perspektivama zajedničkog međunarodnog upravljanja sibirskim resursima diskutuje se sasvim otvoreno. Uskoro će se prisetiti da je Ruska Federacija zakoniti naslednik Ruske Imperije, koja je 1884. godine potpisala međunarodnu konvenciju u kojoj postoji „princip efikasne okupacije“. Po njemu, ukoliko neka zemlja nije u stanju da efikasno upravlja svojim resursima, njoj može da bude uvedena spoljna uprava. Uskoro „princip efikasne okupacije“ može da bude proglašen za važeću normu međunarodnog prava, na čemu će se zasnovati „obrazlaganje“ oduzimanja Rusiji isključivosti na upravljanje njenim sopstvenim resursima.

Formiran je i ispituje se na različitim pozorišnim daskama ratnih poprišta osnovna alatka za novu kolonizaciju – NATO. Iz nove strateške koncepcije NATO, koja je doneta 2010. godine u Lisabonu proizilazi da je u savremenim uslovima upravo NATO-u dat zadatak da održava stabilnost sistema „centar – kolonijalna periferija“, u kome Zapadni svet jedino i može da postoji. U tome je suština novih funkcija Severnoatlanske alijanse. NATO predstavlja udruženje država Zapadnog sveta za nove „krstaške ratove“ koji su, kao što se zna, predstavljali pre svega ekonomska preduzeća. Vojna snaga NATO-a će stalno da se „projektuje“ prema onim zemljama i regijama sveta, koje predstavljaju isporučioce sirovina i energenata.

Danas za Zapad postaje izuzetno važno da se ne dozvoli da se pojavi velika sirovinska država, koja poseduje visok geopolitički status. Zato Zapad uopšte „ne primećuje“ tako velike nuklearne države, kao što su Izrael koji stalno destabilizuje situaciju na Bliskom Istoku ili Pakistan koji ne može ili neće da kontroliše sopstvenu teritoriju , ne dozvoljavajući delovanje pokreta Talibana da deluje. Međutim, Iran, pun nafte i gasa, (član Ugovora o neširenju nuklearnog oružja!), sa njegovim mogućnostima regionalnog liderstva, za Zapad je postao najvažniji objekat za nasilnu „demokratizaciju“. Iranski nuklearni program je samo casus belli. Iran može ili da se potpuno odrekne nuklearnih tehnologija – to mu neće pomoći. Pri tom on predstavlja „utvrđen pojas ispred odbrambene linije“ Rusije, a ona ne bi smela da zaboravi direktivu Bžežinskog: u 21. veku Amerika će se razvijati protiv Rusije, na teret Rusije i na krhotinama Rusije!

Jedan od ciljeva Onoga koji planira „veliki rat“ je i da ne dozvoli da se formira Evroazijski savez kao strateški subjekat svetske politike. Resursi „postsovjetskog prostora“ su već uračunati i podeljeni između „Velikog Zapada“ i „Velikog Istoka“. Smisao reanimacionih projekata „Evropa od Atlantika do Urala“ je da se Rusija uključi u Zapadni svet, ali bez njenih teritorija sa one strane Urala. Pretpostavlja se da će predstojeći susret „Velike osmorice“ u Kemp Dejvidu od Rusije da zahteva „predaju“ Sirije i Irana, obustavljanje politike evroazijske integracije i smanjenje njenog taktičkog nuklearnog oružja, u zamenu za „predloge, koje je teško odbiti“… Tu Rusiji neće pomoći ni Kina: „povratkom“ u Evroaziju Rusija će da potkači i njene interese.

Čitava istorija uzajamnih kontakta Rusije sa Zapadom pokazuje da je vrlo kratkovido graditi sa Zapadom odnose koji bi se zasnivali na iluzijama o „partnerstvu“. Ista ta istorija nas uči da će u „velikom ratu“ koji se upravo nazire najbolje proći ona strana koja će mu pristupiti pred sam kraj. Sa velikom verovatnoćom ona će se naći i među pobednicima. Zato je teško ne složiti se sa mišljenjem B.Borisova, koje je izrečeno još 2009.god. u članku „Stoput prokleti svet“: „…stvaranje geopolitičke konfiguracije (kao što je Evrazijski savez), koja bi dozvolila da se otegne neposredno stupanje Rusije u rat tako što bi se povećale koalicione snage i napravile pogranične, odstupne zone u kojima bi ratna dejstva po iskustvu iz prošlih ratova mogla i da se ne prebacuju na teritoriju osnovnih predstavlja bitni spoljnopolitički zadatak. U suštini, za Rusiju izbor se zaključuje samo u tome, da li da se ruski vojno-politički blok formira sada, kada postoji relativno velika sloboda manevrisanja ili docnije, u cajtnotu, pod dejstvom okolnosti više sile ili direktno u vojnim uslovima, pod bombama, „ne obazirući se na žrtve“. Ali mogućnosti za tako relativno povoljno, u duhu poslednje gruzijske kampanje, preformatiranje ruskih pograničnih jedinica se sa svakim danom smanjuju“.

Ocenjujući da je Rusiji nemoguće da uoči „velikog rata“ vrši smanjenja u sferi taktičkog nuklearnog naoružanja, neophodno je da se podvuče da za tako „slabu“ stranu međunarodnog konflikta, kakva je Rusija, taktičko nuklearno naoružanje predstavlja realan instrument njegove deeskalacije (na vojnom stadijumu). Smanjenja u sferi taktičkog nuklearnog naoružanja mogu Rusiju da dovedu do „vojno-političkog cugcvanga“, kada bi u odgovor na vojni pritisak „jake“ strane konflikta ona bila postavljena pred izbor: ili prihvatanje naturanih uslova (zbog očigledne slabosti snaga opšte namene), ili svetska nuklearna katastrofa..

Rusiju „vode“ ka „velikom ratu“ usmereno, svesno, logično. Pokušavaju da je uvuku u taj rat, kako bi obezbedili njen neslavni izlaz iz njega sa naknadnim „konačnim rešavanjem ruskog pitanja“.

Danas sve odluke koje donosi rusko rukovodstvo, a koje se odnose na vojno-tehničku, političku i ekonomsku oblast, treba da se razmatraju sa jednog jedinog gledišta: da li će one u „velikom ratu“ koji se nazire, i u obezbeđenju dostojnog mesta Rusiji u posleratnom uređenju sveta, pomoći Rusiji, ili, naprotiv, oslabiti njene pozicije. I ovde, pre svega, ne smemo da predamo „dva glavna saveznika“ Rusije – njene strateške nuklearne snage i njeno taktičko nuklearno oružje!

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)