Slučaj Ljajić: Pljuni i zapevaj, naša Aido

Piše Miodrag Zarković

To što je jedan fudbaler odstranjen iz fudbalske reprezentacije zato što nije pevao himnu, poslužilo je huškačima sa „B92“ i Javnog servisa da još malo podgreju međunacionalne napetosti

Što su nekada bili fudbaleri, danas su politički analitičari: najbolji mogući zetovi. Znaju s rečima, još su veštiji s brojevima, lepo se nose, često imaju i nešto škole, ne prave skandale, a ipak su redovno na televiziji… Ih, nema te majke koja ne bi poželela političkog analitičara da joj oženi ćerku! Takođe se, s obzirom na podrazumevajuću rodnu ravnopravnost, može reći i da su političke analitičarke idealne snajke.
Aida Ćorović, međutim, nikada nije htela da ide lakšim putem. Tako i sada, kada se kuso i repato gura da postane politički analitičar, ona se žena dohvatila fudbala. Mada su joj vrata  političke analitike odavno i širom otvorena, ode naša Aida Ćorović u fudbalske komentatore.
I to, kaže, upravo zbog toga što nije naša.
Tačnije, pojašnjava Aida Ćorović, zato što nije ni Adem Ljajić naš. Htela bi ona da je naša, hteo bi i on da je naš, ali mi im ne damo. Mi ih guramo od sebe. I oni, kud će, šta će, moraju da se ograde od nas. On, Adem, tako što ćuti dok ostali pevaju. Ona, Aida, tako što priča onda kada je najpametnije oćutati.
Reč je, dabome, o onome što se proteklog vikenda desilo u fudbalskoj reprezentaciji zemlje koja odavno ne postoji. Reprezentacija se takmiči kao Srbija, što je naziv koji je izgleda počela da zaslužuje, pošto pod novim selektorom Sinišom Mihajlovićem svi igrači moraju da se s poštovanjem odnose prema nacionalnim znamenjima, između ostalog i da znaju tekst himne „Bože pravde“. U to ime, igrači su potpisali i ugovor, pa ko ne ispoštuje stavke, biva udaljen iz reprezentacije.
Država se takođe zove Srbija, ali to je nezasluženo, to je čisto kićenje tuđim perjem. I u državi, naime, postoji ugovor o poštovanju nacionalnih znamenja; Ustav se zove; ali niko ga živi ne poštuje; jednima smeta preambula, drugi zdušno rade na tome da istu takvu preambulu uskoro imamo i za severnu pokrajinu, treći se groze na ćirilicu, četvrti na to što se u temelje nečega što nazivamo Srbijom ubraja i nešto što se zove srpski narod… I niko ne biva izbačen. Naprotiv, što neko otvorenije ne poštuje taj ugovor, to će se lakše dokopati Skupštine, Vlade ili ambasade. Tako da se ta država zove Srbija samo zato što bi bilo previše glupo i providno da se zove Region, a distributersko pravo na Jugoslaviju nam je izgleda isteklo.
Elem, Adem Ljajić nije pevao himnu na utakmici protiv Španije i Mihajlović ga je udaljio iz nacionalnog tima. Onda je na scenu stupila Aida Ćorović:
„Ovim potezom mladi fudbaler je nesvesno otvorio jednu veoma važnu temu i rekao ono što misle pripadnici manjinskih zajednica, a to je da se ne osećaju kao građani ove zemlje.“
Ovako je, od reči do reči, glasila izjava Aide Ćorović za, nećete verovati, televiziju „B92“. Dakle: ne pojedini pripadnici manjinskih zajednica; taman posla; svi pripadnici manjinskih zajednica se, tvrdi Aida Ćorović, osećaju otuđeno u ovoj zemlji. Nema kod nje bilo kakvog izuzetka, što nadalje pojašnjava na sledeći način, normalno, dodatno se rugajući pomenutom ugovoru zvanom Ustav:
„Ja ću podsetiti građane (…) da je praktično Srbija država srpskog naroda i ostalih. I ako vas u takav kontekst stave, vi automatski imate osećanje pripadnosti građana drugog reda. Odatle i sve one priče da mladi navijaju za Tursku, da se nečije tuđe zastave koriste i zloupotrebljavaju. Srbija mora ozbiljno da preispita odnos prema manjinama. U suštini, pripadnici manjinskih naroda i dalje negde ne osećaju da je Srbija majka i da su ravnopravni građani sa većinskim narodom“, reče Aida Ćorović, direktorka nekakve opskurne nevladine organizacije iz Novog Pazara, što joj očigledno daje pravo da na nacionalnoj frekvenciji lupeta kao Maksim po diviziji.
Nije, međutim, ni u Aidi Ćorović osnovna nevolja. Ona je samo, što bi rekli Italijani, propustila sjajnu priliku da ćuti. Nažalost, nije ni prva, ni poslednja kojoj kao da religija zabranjuje da odbije davanje izjave na temu koja joj nije bliska. Mnogo teža bolest ovog društva jeste „B92“, čijoj je redakciji, eto, palo na pamet da u slučaj, vezan za fudbal i reprezentaciju, umeša i nevladin sektor, i pitanje manjina, i Ustav… Sve će majstori da urade ne bi li doprineli napetostima i još malo oslabili ionako istrošenu razvalinu od države. Isti oni koji na silu izbegavaju teme neprijatne po taj veštački, nadrealni mir u tom njihovom vajnom regionu, ni časa ne čase kada je potrebno da uznemire duhove u samoj Srbiji.
A pri tom se u istom prilogu javnosti i svima uvređenima izvinio otac Adema Ljajića, preuzimajući na sebe odgovornost za sinovljev postupak. I umesto da priča bude završena tim činom, mudraci sa „B92“ pozivaju od svih ljudi Aidu Ćorović, a ova, jedva čekajući da dobaci koju grančicu na plamen srpsko-muslimanskih trvenja, još nađe zashodno da se tom sramnom pozivu odazove!
Dan posle Aide Ćorović, o istoj temi dobio je priliku da naklapa još jedan fudbalski znalac, „Blicov“ Ferguson, čovek u čijoj su se suženoj svesti odavno pomešali i Šekspir, i Klemente, i Đinđić, i Izetbegović: u „Oku“ na Javnom servisu, obreo se Gorčin Stojanović! Tamo gde je Aida Ćorović bacala grančice, ova neotesana neznalica opšte prakse bacala je balvane, stoički ignorišući svaku razboritost koja je dolazila od ostalih gostiju u studiju. Da sve bude gore, u emisiji je prikazana i izjava Saše Jankovića, zaštitnika srpskih građana i kineskih nobelovaca, koji se najpre zgražava nad time što fudbalere neko mora da tera da pevaju himnu, a zatim napljuje tu istu himnu zalažući se za neku neimenovanu drugu, koja bi, poput prosečne misice, pozivala valjda na mir u svetu.
Tako ti je to kada imaš i RRA, i nacionalne frekvencije deljene otvorenim neprijateljima, i TV stanicu čiji je osnivač i doskorašnji direktor na platnom spisku američkih bezbednosnih službi, i Javni servis, i ombudsmana… ali umesto javnosti imaš televiziju, a umesto države reprezentaciju.