Случај Љајић: Пљуни и запевај, наша Аидо

Пише Миодраг Зарковић

То што је један фудбалер одстрањен из фудбалске репрезентације зато што није певао химну, послужило је хушкачима са „Б92“ и Јавног сервиса да још мало подгреју међунационалне напетости

 

Што су некада били фудбалери, данас су политички аналитичари: најбољи могући зетови. Знају с речима, још су вештији с бројевима, лепо се носе, често имају и нешто школе, не праве скандале, а ипак су редовно на телевизији… Их, нема те мајке која не би пожелела политичког аналитичара да јој ожени ћерку! Такође се, с обзиром на подразумевајућу родну равноправност, може рећи и да су политичке аналитичарке идеалне снајке.
Аида Ћоровић, међутим, никада није хтела да иде лакшим путем. Тако и сада, када се кусо и репато гура да постане политички аналитичар, она се жена дохватила фудбала. Мада су јој врата  политичке аналитике одавно и широм отворена, оде наша Аида Ћоровић у фудбалске коментаторе.
И то, каже, управо због тога што није наша.
Тачније, појашњава Аида Ћоровић, зато што није ни Адем Љајић наш. Хтела би она да је наша, хтео би и он да је наш, али ми им не дамо. Ми их гурамо од себе. И они, куд ће, шта ће, морају да се ограде од нас. Он, Адем, тако што ћути док остали певају. Она, Аида, тако што прича онда када је најпаметније оћутати.
Реч је, дабоме, о ономе што се протеклог викенда десило у фудбалској репрезентацији земље која одавно не постоји. Репрезентација се такмичи као Србија, што је назив који је изгледа почела да заслужује, пошто под новим селектором Синишом Михајловићем сви играчи морају да се с поштовањем односе према националним знамењима, између осталог и да знају текст химне „Боже правде“. У то име, играчи су потписали и уговор, па ко не испоштује ставке, бива удаљен из репрезентације.
Држава се такође зове Србија, али то је незаслужено, то је чисто кићење туђим перјем. И у држави, наиме, постоји уговор о поштовању националних знамења; Устав се зове; али нико га живи не поштује; једнима смета преамбула, други здушно раде на томе да исту такву преамбулу ускоро имамо и за северну покрајину, трећи се грозе на ћирилицу, четврти на то што се у темеље нечега што називамо Србијом убраја и нешто што се зове српски народ… И нико не бива избачен. Напротив, што неко отвореније не поштује тај уговор, то ће се лакше докопати Скупштине, Владе или амбасаде. Тако да се та држава зове Србија само зато што би било превише глупо и провидно да се зове Регион, а дистрибутерско право на Југославију нам је изгледа истекло.
Елем, Адем Љајић није певао химну на утакмици против Шпаније и Михајловић га је удаљио из националног тима. Онда је на сцену ступила Аида Ћоровић:
„Овим потезом млади фудбалер је несвесно отворио једну веома важну тему и рекао оно што мисле припадници мањинских заједница, а то је да се не осећају као грађани ове земље.“
Овако је, од речи до речи, гласила изјава Аиде Ћоровић за, нећете веровати, телевизију „Б92“. Дакле: не поједини припадници мањинских заједница; таман посла; сви припадници мањинских заједница се, тврди Аида Ћоровић, осећају отуђено у овој земљи. Нема код ње било каквог изузетка, што надаље појашњава на следећи начин, нормално, додатно се ругајући поменутом уговору званом Устав:
„Ја ћу подсетити грађане (…) да је практично Србија држава српског народа и осталих. И ако вас у такав контекст ставе, ви аутоматски имате осећање припадности грађана другог реда. Одатле и све оне приче да млади навијају за Турску, да се нечије туђе заставе користе и злоупотребљавају. Србија мора озбиљно да преиспита однос према мањинама. У суштини, припадници мањинских народа и даље негде не осећају да је Србија мајка и да су равноправни грађани са већинским народом“, рече Аида Ћоровић, директорка некакве опскурне невладине организације из Новог Пазара, што јој очигледно даје право да на националној фреквенцији лупета као Максим по дивизији.
Није, међутим, ни у Аиди Ћоровић основна невоља. Она је само, што би рекли Италијани, пропустила сјајну прилику да ћути. Нажалост, није ни прва, ни последња којој као да религија забрањује да одбије давање изјаве на тему која јој није блиска. Много тежа болест овог друштва јесте „Б92“, чијој је редакцији, ето, пало на памет да у случај, везан за фудбал и репрезентацију, умеша и невладин сектор, и питање мањина, и Устав… Све ће мајстори да ураде не би ли допринели напетостима и још мало ослабили ионако истрошену развалину од државе. Исти они који на силу избегавају теме непријатне по тај вештачки, надреални мир у том њиховом вајном региону, ни часа не часе када је потребно да узнемире духове у самој Србији.
А при том се у истом прилогу јавности и свима увређенима извинио отац Адема Љајића, преузимајући на себе одговорност за синовљев поступак. И уместо да прича буде завршена тим чином, мудраци са „Б92“ позивају од свих људи Аиду Ћоровић, а ова, једва чекајући да добаци коју гранчицу на пламен српско-муслиманских трвења, још нађе засходно да се том срамном позиву одазове!
Дан после Аиде Ћоровић, о истој теми добио је прилику да наклапа још један фудбалски зналац, „Блицов“ Фергусон, човек у чијој су се суженој свести одавно помешали и Шекспир, и Клементе, и Ђинђић, и Изетбеговић: у „Оку“ на Јавном сервису, обрео се Горчин Стојановић! Тамо где је Аида Ћоровић бацала гранчице, ова неотесана незналица опште праксе бацала је балване, стоички игноришући сваку разборитост која је долазила од осталих гостију у студију. Да све буде горе, у емисији је приказана и изјава Саше Јанковића, заштитника српских грађана и кинеских нобеловаца, који се најпре згражава над тиме што фудбалере неко мора да тера да певају химну, а затим напљује ту исту химну залажући се за неку неименовану другу, која би, попут просечне мисице, позивала ваљда на мир у свету.
Тако ти је то када имаш и РРА, и националне фреквенције дељене отвореним непријатељима, и ТВ станицу чији је оснивач и доскорашњи директор на платном списку америчких безбедносних служби, и Јавни сервис, и омбудсмана… али уместо јавности имаш телевизију, а уместо државе репрезентацију.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *