Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Razgovarala Nataša Anđelković
Fotografije Milan Timotić
Kada je objavljen „Dragulj Medine“ smatrala sam da je pravo vreme za tu knjigu i da se nalazimo u atmosferi islamofobije. Ljudi su širom sveta besni na muslimane, a zapravo je reč o pogrešnim podacima, pogrešnom predstavljanju stvari i sa jedne, i sa druge strane
Američka književnica Šeri Džons, autorka romana „Dragulj Medine“, koji je pre nekoliko godina izazvao oštre reakcije islamskog sveta, kojima se priključila i Islamska zajednica u Srbiji i njen muftija Muamer Zukorlić, tražeći od srpskog izdavača „Beobuka“ da obustavi prodaju knjige, ponovo je gost Beograda i svoga izdavača, ovog puta povodom objavljivanja novog romana „Četiri sestre, četiri kraljice“.
U razgovoru za „Pečat“, Šeri Džons najpre ukratko objašnjava suštinu problema sa islamskim predstavnicima prilikom objavljivanja njenog prvog romana „Dragulj Medine“.
„Kada sam napisala ‘Dragulj Medine’, prodala sam prava za objavljivanje ‘Rendom hausu’. Kada su pripreme za objavljivanje knjige već bile gotove, oni su poslali prve primerke na čitanje profesorki orijentalistike sa Univerziteta ‘Teksas’. Ta profesorka je i sama pisala o Ajši. Kada je pročitala knjigu, ona je pozvala ‘Rendom haus’ i rekla im da s obzirom na to da u mojoj knjizi ima dosta seksa u kontekstu islama i Muhameda, to može da povredi mnoge vernike i da izazove oštre reakcije ekstremnih grupacija, tako da budu napadnuti fizički i oni kao izdavač i ja sama kao pisac. ‘Rendom haus’ je posle toga odlučio da odloži objavljivanje knjige na neodređeno vreme, a ja sam potom raskinula ugovor s njima.“
Niste smatrali da vredi sačekati?
Smatrala sam da je pravo vreme da se objavi „Dragulj Medine“, i da se nalazimo u atmosferi islamofobije. Ljudi su širom sveta besni na muslimane, a zapravo se radi o pogrešnim podacima, pogrešnom predstavljanju stvari i sa jedne, i sa druge strane. Mislila sam da će ljudima koji pročitaju moju knjigu postati mnogo jasnija originalna ideja islama, da je to u svojoj suštini otvorena religija, da nije represivna prema ženama, da je Muhamed pomagao siromašnima, voleo životinje, bio nežan i plemenit čovek, ponos svog vremena, čovek koji se bori za opstanak. Želela sam da ljudi to pročitaju da bi se uklonili nesporazumi.
Ali nije bilo jednostavno da knjiga dođe do publike, bilo je još opstrukcija?
[restrictedarea]Kada sam raskinula ugovor imala sam vrlo težak period. Sedam izdavača mi je reklo da se plaše da objave knjigu. Nije bilo lako naći novog izdavača. Novinarka „Volstrit džornala“ je napisala članak o tome šta se desilo. Predstavila je to kao cenzuru, što nije mala stvar, s obzirom na to da je „Rendom haus“ jedan od najvećih svetskih izdavača. Strašno je bilo to što su oni odustali od objavljivanja zbog pretnji i to pretnji da bi moglo biti pretnji. Novinarka je intervjuisala tu profesorku iz Teksasa, koja je rekla da je moj roman pornografski i da se ne može predstavljati istorija svetaca na pornografski način. To naravno nije bilo tačno. Ali ja bih volela da kažem – zašto, to se može uraditi. Međutim, nisam to rekla.
Šta su vam konkretno zamerali protivnici Vašeg dela?
Knjiga i taj članak bili su objavljeni istovremeno. To je izazvalo reakciju i muslimana i islamofobista. Muslimani nisu mogli da podnesu da Amerikanka, koja nije muslimanka, uz to je belkinja i žena, napiše priču sa erotskim motivima o njihovom najvećem svecu i njegovoj nevesti, koja je i inače kontroverzna. Islamofobisti s druge strane nisu mogli da podnesu to što sam Muhameda predstavila u pozitivnom svetlu, što sam prema svojim istraživanjima pokazala da on nije bio pedofil i da nije silovao žene. Ajša je bila starija kada su njih dvoje počeli da konzumiraju svoj brak, i on je čekao da ona odraste, a mnogi islamisti se u tome slažu sa mnom.
I izdavaču i knjižarima u našoj zemlji stigao je najpre od Islamske zajednice u Srbiji i muftije Zukorlića zahtev da se knjiga povuče iz prodaje, i potom slična objašnjenja da se ne smeju vređati osećanja muslimanskih vernika prikazom erotskih doživljaja, odnosno načelno svetovnih doživljaja Muhameda. Kako je na vas delovala reakcija iz Srbije?
Da, baš u vreme kada je izašao taj članak, vaš muftija Zukorlić je dao izjavu. U to vreme sam se krila kod svojih prijatelja u planinskoj kućici u Montani i bila sam prilično uplašena zbog svih tih pretnji. Krila sam se, ali dala sam intervju lokalnim novinama u Montani i od njih dobila informaciju da se i u Srbiji dešavaju protesti zbog moje knjige. Potpuno sam šiznula. Pomislila sam, o bože, ne mogu da verujem da se to dešava i šta sam ja to uradila, da li je moguće da ću biti uzrok ako neki ljudi budu povređeni. Onda sam se sabrala i rekla sebi da to ne može biti moja odgovornost, jer sam samo napisala knjigu. Za svaka reakciju odgovoran je onaj ko je izazove.
Mislite li da knjiga stvarno uznemirava osećanja vernika ili su muslimanske zajednice želele da naprave famu i političko-religijsku tenziju?
Moram da kažem da su mnogi muslimani koji su pročitali knjigu rekli da im se sviđa. Knjiga se svidela naravno i mnogim ne-muslimanima. Ali bilo je i muslimana koji su je mrzeli posle čitanja, i to zbog toga što su, prema njihovim rečima, iz knjige upoznali jednu drugačiju Ajšu od one za koju su znali i kako su o njoj učili. Ajšu sam predstavila na osnovu svojih istraživanja. Međutim interesantno je da su dve muslimanke iz Kanade, koje su mi svaka za sebe poslale imejlove, rekle da je moja predstava Ajše povredila njihova osećanja, jer su one učile da je Ajša volela da nosi svoju feredžu, a u knjizi ju je odbacila i borila se protiv tog običaja.
To je ono što je njima rečeno, kako su one učile…
Upravo tako. Neko im je to rekao i tako ih naučio, i to su očigledno bili muškarci. Još jedna muslimanka koja je pročitala knjigu javila mi se preko „Fejsbuka“, a onda sam je pozvala kod sebe kući. Rekla mi je da joj je isprava bilo vrlo neprijatno kada je čitala knjigu. Nije mogla da sagleda Muhameda i Ajšu kao istinska ljudska bića. Što oni i jesu bili. Pitala sam je zašto se plašila da nastavi da čita knjigu. Ona je odgovorila da je mislila da će joj to promeniti život. Na moje pitanje da li joj se promenio život, odgovorila je da jeste. Knjiga ju je naterala da počne da sumnja. Jer ono što su je učili u školi, bilo je drugačije od ovoga. I verovatno je to razlog svih zabrana i strahova od strane muslimanskih zajednica – da će žene čitajući ovu knjigu saznati istinu.
Kako pomoći muslimanskim ženama da dođu do drugačijih saznanja od onih kojima ih danas uče?
Pa moja želja i plan su da se „Dragulj Medine“ prevede na arapski jezik i ponudi tamošnjoj publici besplatno. Volela bih da arapske žene čitaju ovu knjigu. To mi je san.
Ali ova knjiga se mora najpre čitati kao roman, kao priča o ljubavi između dvoje ljudi. Da li vam je to bila prevashodna namera ili su Vaši motivi bili u ovoj edukativnoj ravni?
Da, ljubavna priča je srž moje knjige. Takođe sam želela da predstavim supruge i žene kao žive i važne. Prema sopstvenom iskustvu učenja istorije na koledžu, pokazalo se da istorija prikazuje i daje značaj samo muškarcima. Ajšu sam predstavila kao snažnu i zanimljivu ličnost. Ona je duhovita, zabavna, energična, zgodna, zavodljiva, ima dobro srce, mlada je, a izrasla je u najmoćniju ženu islama. To mi je bila namera, da njoj udahnem život i pokažem ljubav koja je postojala između nje i Muhameda. Zamislite molim vas, pa ona je umrla na njegovim rukama. To me je ganulo i verovala sam da će ganuti i druge ljude.
U novom romanu okrećete se opet istorijskim temama, ali ovog puta francuskoj i engleskoj srednjovekovnoj istoriji…
Pa reč je o četiri sestre koje su odrasle u južnoj Francuskoj, u Provansi, i bile su vaspitavane i obrazovane kao dečaci od strane svoje majke. Ona je znala da su znanje i obrazovanje ključ moći. To je isto i danas. Dečaci su tada imali dobro obrazovanje, a devojčice su učili samo da sviraju ili jašu konje. Ona im je dakle kao svoj dar dala muško obrazovanje, pa su one onda mogle da steknu pravo da se udaju u kraljevske porodice i postanu kraljice. Svaka sestra je imala vrlo različitu situaciju. Njihovo kraljevanje nije uopšte bilo onakvo kako se obično očekuje – da imate moć i lep život.
Sa kakvim su se problemima suočavale te žene?
Za najstariju sestru Margaritu (kraljica Margo) bilo je teško da održi odnos sa strogom, represivnom i ljubomornom svekrvom. Njen muž je bio potčinjen svojoj majci, dozvolio joj je da vlada kraljevstvom i da vlada njim samim. Tako su Margariti bila opovrgnuta prava da sama vlada i odlučuje. Zato je ona morala da bude vrlo strpljiva. Istovremeno njen muž je postajao sve manje zainteresovan za nju, jer ga je majka okrenula protiv nje. Ali kada se njen muž, Luj Deveti, našao u opasnosti u Egiptu, ona je bila ta koja ga je izbavila, koja je spasla i njegov život, i život njegovih ljudi i potčinjenih. Bilo ih je ukupno deset hiljada. To je neverovatna priča.
Druga sestra je postala kraljica Engleske?
Eleonora, druga sestra, bila je kraljica Engleske, imala je srećan brak bez obzira na to što je njen muž Henri Treći bio mnogo stariji. I ona i Margarita imale su 12 godina kada su se udale. Ona je pomogla svojim rođacima iz Savoja. Oni su se venčavali sa britanskim plemstvom, što im je obezbedilo napredak. Tako su usledile velike emigracije iz francuske u Englesku, a to je vrlo blisko i prepoznatljivo našem dobu. Potom se dogodila revolucija protiv Henrija i nje, jer su hteli da prošire englesko kraljevstvo. Njoj samoj je život bio u opasnosti u jednom trenutku, ali je i ona svom mužu i sinu spasila život.
Čini se da je sudbina treće sestre najtužnija?
Treća sestra je bila vrlo stidljiva, povučena, ali bila je najlepša od sve četiri. Henrijev brat Ričard od Kornvola se zaljubio u nju na prvi pogled. Posle povratka iz krstaških ratova on se oženio njom, koja je tada imala osamnaest godina i praktično bila matora udavača. Oni su se venčali, ali ona je želela da ode u manastir, a ne da se uda. Nije želela da bude kraljica, nije imala ličnost za to. Zato je on ubrzo izgubio interesovanje za nju, kasnije ju je napustio i ona je umrla sama. To je baš tužna priča.
A najfascinantnija je četvrta Beatris?
Posle očeve smrti Provansa je ostavljena njoj. U Provansi je žena mogla da vlada. Ali muškarci nisu to hteli da dopuste, pa je to ličilo na scenu iz Odiseje. Znate, gomila prosaca opsedala je zamak. Na kraju je Šarl, najmlađi kraljević dao obećanje papi da će se venčati njome u crkvi. On ju je oteo, stavio na konja i uz papski blagoslov venčao se njom. Postao je kralj Provanse i bio je strašno okrutan. Ali i Beatris je bila ambiciozna. Želela je da postane kraljica kao i njene sestre. Nije joj se dopadalo kako se one odnose prema njoj. Podržala je Šarla u osvajanju Rima i Sicilije i, što je za mene zapanjujuće, komandovala je vojskom od 26.000 vojnika koji su prešli Alpe po snežnoj oluji, i u ratu je gotovo bila strateg. Te žene su bile fenomenalne!
Želeli ste da pokažete snagu i moć ovih žena?
Ne samo to, nego njihove talente i sposobnosti. Da pokažem da su žene te koje vode stvari. I takođe sam htela da pokažem da je porodica jako važna, da su porodične veze nešto o čemu bi se trebalo brinuti, da vam je kao ženi podrška veoma potrebna. Kada nastupe nevolje, ako imate porodicu onda ćete imati podršku i pomoć. Posle očeve smrti sestre su se svađale međusobno oko nasledstva. Margarita je očekivala da će Provansa pripasti njoj. Tako su one povređivale u toj svađi i sebe i svoje porodice..
Vi ste drugi put u Beogradu?
Da, došla sam zbog nove knjige, ali ću ostati još neko vreme sa svojim dečkom. To će biti odmor za nas. Sviđa mi se Beograd, u centru grada je tako živo, ima mnogo ljudi. Sedeli smo i na obali Dunava. Bili smo i u Muzeju „25. maj“. O, bože, zapanjila sam se tom pričom o Titu, nisam znala da su ga ljudi toliko voleli i da je bio doživotni predsednik. I to me je zainteresovalo da počnem da čitam o njemu više. A juče je bila neka modna revija i oduševila sam se koliko su žene lepe u Beogradu. Verujte mi, mnogo putujem, ali vi možete da držite štafetu u lepoti.
