Rajko Petrov Nogo: Uvek postoje veće vrednosti od života

Razgovarao Aleksandar Dunđerin

Fotografije Milan Timotić

Demokratura je i počela kada je rečeno da se Srbija opredeljuje za zemaljsko carstvo, a da bi Kosovo trebalo ostaviti pesnicima i popovima. Dok je bilo u nadležnosti pesnika – petsto godina – i bilo je i ostalo naše

 

Rajko Petrov Nogo – zapisano je – prelazi put od buntovnog pesnika do stvaraoca koji glas preobražava u šapat i skrušenost molitve. U svojim delima – napisano je – baštini tradiciju poverenika kosovske misli, kako bi i sam u svom stvaralaštvu, pogotovo u nagrađenoj knjizi „Zapiši i napiši“, ostavio trajni pečat kosovskog zaveta. Iza autora ovog književnog opusa – priča se – sakriven je prgavi i beskompromisni ratnik, nadahnut pravoslavnim shvatanjem ljubavi, dobrote i praštanja… Šta o tim zapisima, napisima i pričama, ali i o aktuelnim dešavanjima na široj društvenoj i kulturnoj sceni savremene Srbije, misli ovogodišnji laureat nagrade „Pečat vremena“ za književnost…

Dobitnik ste gotovo svih relevantnih srpskih književnih nagrada. Kako doživljavate nagradu „Pečat vremena“? Budući da ste već odavno etablirani stvaralac, da li osećate da joj i Vi, a i vaše kolege, prošlogodišnji laureati, pozajmljujete u određenoj meri autoritet?
Svakom novom nagradom samo uvećavaš broj ljutih protivnika, govorio mi je Raičković, valjda iz sopstvenog iskustva. Kada je u „Kolarcu“, na Vavedenje 1992. godine, horski izvedena rukovet „Serbijo, iže jesi“ (hilandarski palimpsest) Svetislava Božića, koji je moje stihove malčice obožio, jedan drugi, uzneseni prijatelj rekao mi je da se na mene izlila Božja milost… Da, dobio sam mnogo nagrada, klecam pod težinom njihovog odličja (sve ih redom omalovažavaju koji nisu dobili nijednu), one nose imena mojih duhovnih i književnih predaka, jedna i generacijskog drugara; nijednu državnu nagradu, na sreću, nisam dobio ni dok sam (do 1982. godine) živeo u Sarajevu, a ni u Beogradu, potom, gde živim kao Irac u Londonu… Slava (propadljiva slava), to je strašno sunce mučenika, ispomažem se Dučićevim stihom kad  god se započnu ovakve teme. I nerviram jednog malo starijeg prijatelja i pesnika (ne mogu vam reći koga, odmah biste se setili) sa čijim se imenom i prezimenom rimujem: „Kada ćemo reći već je vreme mreti / Kao što se kaže već je vreme kući.“ On misli da je smrt neproverena glasina… Tako je to sa nagradama, lovorovim, ali i trnovim vencima, koji se, izgleda, na ovoj glavi kalupe.
Zamišljena tako da udari suvi pečat na dela po kojima će se pamtiti, nekada slavno, a danas žalosno vreme, nagrada „Pečat vremena“ utemeljena je Ekmečićevim i Bećkovićevim knjigama, koje se, kada se sve svede, koncentrišu na odbranu srpskih vrednosti; jedan kao istoričar, filosof istorije, drugi kao pesnik raskošne jezičke imaginacije. Kada je „Pečat“ na naslovnoj strani prošloga maja doneo fotografije nagrađenog dvojca, svako ko je pažljivije gledao nije mogao da ne primeti kako su ta dva lika iz iste familije. Ako su se ova dvojica u svojim delima „skućili“ (a to znači etablirati se) nije mi mrsko da u toj kući stanujem, bez obzira na to ko šta i kome nagradom „Pečat vremena“ pozajmljuje.

Knjiga „Zapiši i napiši“, nagrađena „Pečatom vremena“, sadrži sećanja na velikane srpske književnosti sa kojima ste se tokom života susretali, kao i „pouzdana čitanja“ njihovih dela. Da li ste, dok ste je oblikovali, imali predosećaj da stvarate jednu (ličnu, pesničku) istoriju srpske literature dvadesetog veka, da markirate pisce koji predstavljaju stožere naše novovekovne književne paradigme?
U vašem tekstu „Poverenik kosovske misli“ („Pečat“, 20. april 2012) sa takvim čitanjem sam se sreo. Za takvu viziju nedostaju mi neki veliki pisci koje nisam bolje poznavao, a i neki veliki, ali živi, pa zato što su živi  nisu mogli ući u ovakvo sećanje. Radovan je u Hagu, kao u Hadu, a Emir u novom starom identitetu – obojica, dakle, sa izvesnim iskustvom smrti – pa su jedini od živih dobili zasebne tekstove. Dobri portreti ne mogu se napraviti ako slikar u magnovenju ne ugleda u tački rođenja i tačku smrti. I obrnuto. Onima koji su se preselili „u veselo carstvo poezije“ svojim (ne)sigurnim sećanjem i pouzdanim čitanjem palio sam sveće zadušnice. Vi ste ovu knjigu čitali kao ličnu, pesničku istoriju srpske literature dvadesetog veka, čak i kao roman, ali meni je dobro poznato ko sve u tom sazvežđu nedostaje, ko se sve dvostruko ne ogleda u mom sećanju i esejističkom i književnokritičkom senčenju. Žanrovski šaroliku i višeglasnu knjigu valjalo je, možda, od početka sklapati sa takvom samosvešću, gde bi polifonija dolazila od usklađenih, pa parodiranih funkcionalnih stilova… Mogao bih, možda, taj posao naknadno da obavim, kada bih za to imao želju i volju da tu želju ostvarujem. Vaše čitanje nije usamljeno; bilo je čitalaca koji su mi rekli da se obe knjige – „Zapiši to, Rajko“ i „Zapiši i napiši“ – čitaju kao roman… Toholj je, recimo, imao predlog da naslov glasi „Zapiši, raspevaj i napiši“, zato što raspevavanja ima ne samo u pesmama, koje katkad presecaju, a katkad stapaju memoar i esej u „romoar“, kako je takav žanr zvao pisac „Veličanstvene hronike noći“. Međutim, volim da se zna šta je sećanje, a šta esej i kritika, pogotovo što je vremenski razmak među njima ponekad i četrdeset godina.
Što se stožera naše novovekovne književne paradigme tiče, tu ni u mladosti, ni u zrelosti nisam mogao da pogrešim: usmeno nasleđe, Njegoš, Dučić, Andrić i Crnjanski, a onda neka svako po svom afinitetu dodaje one koji su dostojni…

Čini se da „kosovska misao“, kao „središnji topos naše ukupne istorije i kulture“, ujedno i središnji deo vaše najnovije knjige. „Zapiši i napiši“, zapravo pokazuje kako je tom mišlju prožeta celokupna istorija srpske književnosti, od narodnog stvaralaštva, preko Njegoša, do literarnog opusa Andrića, Crnjanskog, Pope… Da li je uopšte moguće govoriti o srpskom nacionalnom identitetu i srpskoj književnoj umetnosti i kulturi, a ne biti nadahnut kosovskim zavetom? I šta, po Vašem mišljenju, uopšte znači biti obeležen kosovskim zavetom?

Kosovski zavet – ako filosofima i religioznim misliocima ostavimo njihov deo – najpre znači izbor nebeskog ili zemaljskog carstva. (Demokratura je i počela kada je rečeno da se Srbija opredeljuje za zemaljsko carstvo, a da bi Kosovo trebalo ostaviti pesnicima i popovima. Dok je bilo u nadležnosti pesnika – petsto godina – i bilo je i ostalo naše.) Kosovski podvižnici su otišli u izabranu smrt, jer su postojale (i uvek postoje) veće vrednosti od života. (Veliki pesnik Branislav Petrović, pored sjajnih pesama i stihova, ima stih koji mi se nikada nije dopadao: „Bolje biti i miš, no ne biti ništa.“ E, nije bolje.) Kao kakav biblijski talas, i kad nisu izgovorene, zapljuskuju nas reči klasičnog deseterca: „I odoše tri vojvode bojne.“ Odoše sa braćom da poginu. A Kosovka devojka ih čeka evo već više od šest vekova. Nisu u pitanju samo otadžbina i sloboda, već i Hristos i Sveti Sava, sa kojima smo se u krštene narode upisali. Seme koje su žrtvenom smrću kosovski podvižnici u pamćenje posejali, rađalo je i rađaće u svakoj oslobodilačkoj misli i delanju. Naša istorija, svetosavska vera i srpska književnost od Kosova nemaju snažniji, ni produktivniji hronotop. Onaj koji je Obilića u Sarajevu na Vidovdan 1914. godine obnovio, na svojoj zatvorskoj porciji ugrebao je: „Dobro je rekao, pre, / Žerajić, soko sivi, / Ko hoće da živi, nek mre, / Ko hoće da mre, nek živi.“ Nije tu reč o kolektivnom samoubilaštvu – umire se da bi se živelo. Kosovski, vidovdanski zatočnik Gavrilo Princip, za koga Miloš Crnjanski kaže da mu je ime i prezime sačinjeno od jednog načela i jednog arhangela, u novijoj epskoj pesmi, kad stane na papučicu Ferdinandovog automobila – jer se u desetercu sme pucati tek kada se tiranin u  gramatiku uputi – govori i ove reči: „O aždajo, što Slovene gutaš, / Šta li misliš, što po Bosni lutaš, / Nimalo te poželjeli nismo, / Niti smo ti opravili pismo, / Ne znaš dobro srpski govoriti, / A došo si po Bosni hoditi, / Evo tebi srpska gramatika / Iz mojega automatika…“ Rodno mesto moćne Njegoševe vizije opet je Kosovo, i Crna Gora, kao iz Potopa spašen Kosovski greben. Nije  na odmet podsetiti se šta Vuk Mićunović govori Hamzi kapetanu: „Đe izdajnik bolji od viteza? / Kakvu sablju kažeš i Kosovo? / Da l  na njemu zajedno ne bjesmo, / pa ja rva i tada i sada, / ti izdao prijed i poslijed, / obrljao obraz pred svijetom, / pohulio vjeru prađedovsku, / zarobio sebe u tuđina?“ (Danas su mnogi viđeni Srbi obraz obrljali, a malo je onih koji nisu zarobili sebe u tuđina.)  – Ova je drama počela na Kosovu, odrešit je Ivo Andrić u velikom eseju o Njegošu kao tragičnom junaku kosovske misli. A njegov Radisav Erak, sa koca kao sa krsta – za krst i kolac od sviju viši i bliži Bogu – ponavlja jednu jedinu reč, jer su u njoj sadržane sve reči Kosovskoga zaveta: „Turci, Turci!“ „Isakoviči su tu prošlost nosili u očima, u suzama“, piše Crnjanski i dodaje da je „lepota i arhaizam naše narodne pesme, etički velike i večnije od svih drugih umetničkih manifestacija naše rase… bila lepota eshilska, sudbinom nam dosuđena“. „Polje kao nijedno / Nad njim nebo / Pod njim nebo“, najkraće je srezao Vasko Popa.  Ko gleda u nebo iznad i ispod sebe, taj vidi i što drugi ne vide.  Ko je obeležen Kosovskim zavetom, tome su i Lazar i Miloš Obilić savremenici, jer ne traju samo u istorijskom, već u mitskom vremenu. Savremenici Karađorđevi, Principovi i naši.
Da je moguće biti nenadahnut Kosovskim zavetom, a govoriti o nacionalnom identitetu i srpskoj književnosti, svakodnevno se uveravamo. Aktuelna  vlast ima takve književne favorite i sva je prilika da će im dela trajati koliko i ta vlast. Nema toga sinjega kukavca koji svoje tupo pero i kompjuter, pozornicu i kameru, ne oštri na poruganje Srba. I zasad nema produktivnijeg, ni boljeg odgovora od gradnje Andrićevog grada u Višegradu, čije će kapije za Vidovdan 2014. godine otvoriti zadužbinar Emir Kusturica koji je nedavno sa Drine poručio: „Srušili ste Andrićev spomenik, dobili ste Andrićev grad. Ubuduće, pazite šta radite!“

Proučavaoci Vašeg stvaralaštva primetili su kako je buntovni glas Rajka Petrova Noga, dominantan u ranoj fazi, postepeno, u kasnijim pesmama i zbirkama poezije, preobražen u šapat i skrušenost molitve. Šta je izazvalo preobražaj, odluku da „vlastitu reč“, svojevrsni „lirski egocentrizam“, donekle poništite, pridružujući je govoru književnih predaka, saobražavajući je bogatoj tradiciji iz koje ste ponikli?
Ima draži, naročito u mladosti, kada vam glas sa mikrofona odjekuje u velikoj i punoj sali, ali je, u zrelosti, neuporedivo kada se taj glas čuje po dubini sopstvene književnosti i kulture, i kada su sa tvojim glasom prepleteni glasovi pesničkih predaka. Ko zna da uposli taj bruj glasova, može biti i veći i bolji pesnik nego što bi bio bez njih. Jer pesma živi sa celokupnom svojom istorijom, ona spaja nerođene sa mrtvima. Pobuna je, najčešće, u vezi sa podaništvom, a molitva sa Bogom. Kod mene, ako je pristojno uopšte o tome govoriti, ima u buntovnim stihovima, recimo u kletvi, i obrnute molitve, a u molitvi prigušenog roptanja. Kada me je daleke 1977. godine u Koševskoj bolnici u Sarajevu sa Nikolom Koljevićem posetio hrvatski pesnik Danijel Dragojević – a upravo je bilo izašlo „Bezakonje“ – osmehnut me je upitao: „Izdireš li se još na Gospoda?“ Razumeo sam to. A razumeo sam i Šekspirov stih: „Zrelost je sve.“

Meša Selimović, čitamo i u Vašoj novoj knjizi, nije želeo da učestvuje, zajedno sa njegovim kolegama „bošnjacima“, u pokušaju stvaranja projekta „bosanske književnosti“. Danas su, međutim, upravo predstavnici dela srpske intelektualne elite možda i glavni protagonisti ideje srbijanstva u srpskoj kulturi (koja, odvijajući se paralelno sa procesom raslojavanja srpskog jezika, podrazumeva isključivanje iz korpusa srpske književnosti njenih najznačajnijih stvaralaca, Njegoša i Andrića, recimo). Kako tumačite taj paradoks, to novo čitanje srpske kulture, istorije i tradicije?
Takvo čitanje srpske kulture, istorije i tradicije vrši se iz žablje perspektive. Bilo je to latentno i ranije, ali kod književnih pigmeja. A sada, kada središte ne drži delove, kada su pametni poumirali ili su se rezignirani utišali, najgori su kao i uvek puni strasnih ubeđenja. Pričalo se, a kad se priča kao da je i bilo ili je moglo biti, da je – posle negativnih prikaza Andrićeve knjige „Lica“  – društvance spremilo čitav broj jednog časopisa da najzad sruše Andrićev mit. Andrić je bio povređen i rekao je jednom časnom svedoku da su „Lica“ poslednja njegova knjiga i da najverovatnije neće više objavljivati. Ali upravo je tada Andrić dobio „Nobelovu nagradu“, a društvance je, izgleda, u štampariji rasturilo slog. Pogledajte sada šta je sve posle „Lica“ Andrić napisao, a šta je tek posle njegove smrti štampano. Beograd voli da uzdigne i slavi, ali ne može dugo da izdrži, govorio mi je znalac prilika. Ne može da odoli da ne ruši najveće. Šta je srpska književnost bez Njegoša i Andrića? Oni koji hoće da njih isključe iz srpske književnosti, isključili su sebe iz pameti.

Veliki deo najvrednije srpske literature nastajao je tokom prošlih vekova na teritorijama koje danas nisu u sastavu Srbije ili nisu deo neke zajedničke državne tvorevine – u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj. Na koji način je moguće sprečiti da nove političke međe ne postanu ujedno i nove granice srpske književnosti?
Biće novih prekompozicija Balkana; neke od tih međa su privremene. Moguće je tu rabotu sprečiti ako kulturu najzad počnemo sameravati sa srpskog stanovišta. Život u zajedničkoj državi, u kojoj su Srbi uglavnom bili okupljeni pod jednim krovom, nagonio nas je na svakojaka popuštanja, a onda nam je to kanda postalo drugom prirodom. Mi više takvih obaveza nemamo, i u korpus srpske književnosti valja uključivati sve što joj pripada. Onaj koji se budi sa Severinom, neki dan je galantno, onako komšijski, kao da je u njegovoj svojini, ponudio Andrića drugima. Buđenje sa Severinom nije tek buđenje, to je čitav književni pravac, tako reći. Opšta kleptomanija, svakojaka posvajanja i otimanja, prvo jezika, onda onoga što je na tom jeziku napisano, potom i teritorija, prava su pošast.  Srbijom i njenom kulturom vladaju Korobočke i Čičikovi. Pronađite ih u odličnoj knjizi Mila Lompara „Duh samoporicanja“. Tamo je egzaktno pokazano da kulturna politika u Srbiji nije srpska, već hrvatska. I ko zna još čija. Naša kulturna dobra otima i razvlači ko hoće. Ako se usudiš da ne daš ono što je tvoje, postradaćeš od evrounijatskih Srba. Davno je rečeno da Srbin, kad hoće da bude objektivan, prelazi na drugu, na neprijateljsku tačku gledišta. Srbi sve manje znaju šta su uporišne tačke srpskosti. Na toj pometnji sistematski se radilo. Sve manje ih to i zanima. Oni bi da budu nešto drugo. Onaj sam koji nisam!

Srpska umetnost kao da je i danas talac jugoslovenskog kulturnog koncepta. Zašto srpska književnost, dovoljno velika i samosvojna, uporno teži da bude deo nove-stare BHS/CG/ literature?
Ako se književnost ne samerava iz sebe, već je sameravaju drugi, nama nenaklonjeni arbitri, jasno je koji će od „naših“ biti njihovi favoriti. Proverite ko su značajni srpski pisci u tzv. BHS/CG literaturi. Oni koji ovde malo znače, a znaju ih kao perjanice autošovinizma. Oni koji su  sve anonimniji što više objavljuju. Nedavno sam na Skupštini „Matice srpske“ – prvo od ljudi iz „Ćirilice“, a onda i od Miodraga Matickog iz „Vukove zadužbine“ – javno čuo, što verovao nisam. Iz Kabineta predsednika Srbije stigao je odgovor na njihova pisma – protokolisan, na memorandumu i sa štambiljom – da im ubuduće ne pišu ćirilicom, jer oni sa tim pismom ne komuniciraju! U Sarajevu se, dok sam tamo živeo, ćirilica mogla videti samo na ponekim smrtovnicama. Ko bi rekao da će se, u međuvremenu, Beograd sarajevizovati. Znao sam da su sa Đinđićem u državne institucije ušli ljudi sa ulice i da su im prva radna mesta bila šefovska u raznim kabinetima, ali da se za dvanaest godina ovoliko uznapredovalo, to verovao nisam. Ne može činovnik, bez ohrabrenja iz Kabineta, pisati ovako osiona pisma, koja bezobzirno krše Ustav.

Povlašćeno mesto u Vašoj novoj knjizi zauzima ličnost i delo Iva Andrića. Vaše stvaralaštvo varira bosanske i hercegovačke teme na sličan način kao i naš nobelovac. Može li se tematizovati Bosna, a ne biti raskošan u opisivanju zla, bola, razaranja, smrti? Da li je zaista u njoj istorijska konstanta i dominanta – patnja?
U Bosni se svaki dram nežnosti dušom plaća, pisao je Andrić. Bosna je, a onda i Hercegovina, postojana Andrićeva opsesija. U to tle najdublje su ušle njegove sonde. Iz tih narodonosnih dubina, koje je Vuk osvetlio, a Njegoš prosvetlio, Ivo Andrić je gradio svoju prostranu i harmoničnu građevinu po kojoj se srpski senzibilitet prepoznaje. U Andrićevom palimpsestu organski su srasli najvitalniji slojevi balkanske, a naročito srpske istorije i legende, i valjalo bi prepoznavati te diskretne, ali uporišne tačke srpskosti. Nije to samo Radisav Erak, ni onaj guslar u seoskoj izbi, ni Jelisije iz Čajniča, ni Mile sa Lijeske, ni tutanj Karađorđevog topa „u ganućima naših žena“, ni Marko iz Džimrija, ni dva brižna seljaka koji liče jedan na drugoga, kao da su braća što ih u Travniku vešaju, ni Bogdan Zimonjić na Omer-pašinom čardaku, već sve to skupa, i mnogo toga još, što mozaički svetluca iz duboke pripadnosti onoga koji je monaški nosio izabrani identitet i koji nikad nije, kao ovi današnji, očekivao da mu sunce izađe na zapadu. Evo kako počinje „Mrak nad Sarajevom“, jedna u ranijim „Sabranim delima“ zaboravljena priča: „Vezirov lekar doktor Galanti obišao je bolesnog arhimandrita koji je bio zatvoren u Žutoj Tabiji zbog nekih knjiga, nekog oružja i neke politike.“ Koga zbog tako čega zatvaraju, taj jamačno pomišlja da bi moglo biti i drukčije nego što je, da bi moglo biti što biti ne može. Ako u pet stotina godina porobljenom narodu postoji neugasla slobodarska nada, i deseterac koji tu nadu drži budnom, sloboda neumitno dolazi. Sloboda i pravda, dve su reči koje su mladobosanca Ivu Andrića celoga veka opsedale. Bože, pravde. Neugasli istočnik tog slobodarstva, i kad se to na prvi pogled ne vidi, jeste Kosovski zavet. Uostalom, neka čitalac pročita kratku Andrićevu priču „So“ i neka se uveri u postojanost bosanskih Srba u veri i  patnji. Poslušajte, potom, ovu molitvu, ovaj Očenaš Bosni, koji Andrić čati u „Ulici (mladobosanca) Danila Ilića“,  a kao da danas moli: „Gospode, koji si nad svetovima i vladaš i znaš, pogledaj, molimo te, i na ovu brdovitu zemlju Bosnu, i na nas koji smo iz njena tla nikli i njen hleb jedemo. Daj nam ono za što te dan i noć, svak na svoj način, molimo: usadi nam mir u srca i slogu u gradove. Ne daj da nas tuđin više zlim zadužuje. Dosta nam je krvi i ratničke vatre. Mirnog hleba smo željni. Pogledaj nas, Gospode, i uslišaj ne radi nas zlih i nesložnih, nego radi ovog velikog pravednika i mučenika, sarajevskog učitelja, Danila Ilića.“ Ko je Danilo Ilić? Organizator Sarajevskog atentata na Vidovdan 1914. godine – kosovski zatočnik, dakle – koga su, jer je bio punoletan, ubrzo obesili. Bosna je tragično parče zemlje na koje je Bog posejao četiri od pet najvećih i najčešće među sobom isključujućih religija. U njoj traje rđava beskonačnost. I užas malih razlika.

Rame uz rame Andriću postavljate i Miloša Crnjanskog. Ističući da su i likovi Crnjanskog „tragični junaci kosovske misli“, podsećate čitaoce na njegove „Komentare Itake“, u kojima je naš pisac zapisao i reči koje slave tiranoubistvo Gavrila Principa: „Princip nas je tako povezao bolje nego što smo bili povezani, dotle, crkvom, tradicijom, krvlju“. Većina vaših patriotski orijentisanih kolega izbegava ovakve citate i verovatno bi Vam zamerila da takvim ocenama samo dajete za pravo našim neprijateljima koji tvrde da je u srcu srpske kulture i naroda usađen genocidni kod.  
Izbegavali, ne izbegavali – isto im se piše. Što se naših neprijatelja tiče – stranih, ovih oko nas, a bogme i među nama – oni nam nikada neće oprostiti zločine koje su nad nama počinili! Jer, ko je jednom zaklan nekažnjeno, preporučio se za večito klanje, govorio je Vladan Desnica, direktni potomak Stojana Jankovića, a u stihove uneo Bećković. Haška inverzivna revizija srpske istorije očiglednija je od Orvelove negativne utopije. Goranovu „Jamu“ u Hrvatskoj đacima već predaju kao da su tu jamu Srbi punili Hrvatima, i neće me začuditi ako pročitam  da su u Jasenovcu Srbi ubijali Hrvate.
Kao što Rusi u devetnaestom veku imaju Tolstoja i Dostojevskog, tako Srbi u dvadesetom imaju Andrića i Crnjanskog. Ne, dakle, jednog, već dva najveća, i ne bi trebalo jednog drugim sameravati, jer su nesamerljivi i neuporedivi. Crnjanski je jezička antena koja prima i sobom preuređuje različite jezičke talase, a onda ih, posvojene, sobom obojene, emituje na hartiju kao kakav koliko slovni, toliko zvučni zapis svespasavajuće nacionalne memorije čija nas sintaksa utešiteljski preplavljuje. „Tišina će stići, kad sve ovo svene / i mene, i mene.“

„Rat koji je bio, sa svim svojim strahotama, sa svim svojim teškim žrtvama i posledicama za naš narod, ipak izgleda kao jedna svetla, večna zvezda u noći nad nama“. Da li je rat opet poslednja nada da još ima zvezda na srpskom nebu, da se u novo doba može ući obnovljenog ponosa, sa idejom pravde i slobode?
„Rat je bio bolji“, naslovio je jednu svoju burlesku Miodrag Bulatović. „Oklevetani rat“, uzviknuo je Miloš Crnjanski. Ne biramo mi rat, već svetost branimo, nekako tako govori Lazar u Simovićevom „Boju na Kosovu“. Prisetimo se kako je na nas, planetarno usamljene, ni zbog čega, krenula devetnaestoglava aždaja najmoćnijih zemalja sveta. Kako smo živnuli kada smo im u Buđanovce svalili Nevidljivog. Prisetite se kako su se i lopovi i kriminalci stišali, kako smo postali uljudan svet, koji se i sa nepoznatima pozdravljao. Kako nas je nesreća zbližila, kao braću. I kako smo u nesreći osećali da smo nekako izabrani. Kako smo verovali, a ja i sada verujem, da su Srbija i Srpstvo bili fatalni po nekoliko imperija, koje su se na nama razbile i potonule kao u  Bermudski trougao.  Na nama je napravljen međunarodni presedan koji se, evo, u običaj uvodi. Vidoviti naziru kraj tome ludilu, propast Imperije. Da se četiri godine, prvo u Hrvatskoj, pa u Bosni, a onda i u Srbiji, nismo opirali silama nemerljivim, poništili bismo i Svetog Savu i Kosovo, i Lazara i Miloša, i epiku i Njegoša, i Dučića i Crnjanskog, i Andrića. A kakvi bismo Srbi bili bez svega toga? Kakvi ćemo u novo doba ući, i da li će novog doba uopšte biti, to vam ne ume reći ovaj, makar i borbeni čiča, koji je, ipak, pisac prošlog veka. Sećam se samo da mi je jedan prozorljivi čovek rekao – kada sam mu pripomenuo da bi svetske siledžije za svoj eksperiment mogli naći kakav drugi, zanimljiviji narod –  da mi ne možemo dugo izdržati i da ćemo, koliko nas on zna, opet istrčati, „tražeći svetlu, večnu zvezdu u noći nad nama“. U nekom, nadam se, srećnijem rasporedu snaga.

Da li se slažete sa ocenom da bi umetnik u vreme kada se njegov narod i otadžbina nalaze pod nekom vrstom (duhovne) okupacije, trebalo svoje stvaralaštvo da podredi nacionalnim interesima? Gde je, po Vašem mišljenju, izvorište teze, danas dominantne, da uočljiv društveni angažman stvaraoca ukida autonomiju njegovog stvaralačkog čina?
Ima jedna poučna pričica o Marini Cvetajevoj i njenom nesrećnom povratku iz emigracije u sovjetsku Rusiju. Tadašnji svemoćni komesari – baš kao i ovi današnji, što i pesnicima nalažu političku korektnost – tražili su, usmereno, da napiše ovo ili ono. Kad nije mogla, ni htela, jedan joj je rekao: Napišite to, Boga radi. Cvetajeva je odgovorila da naloge od Boga prima neposredno. Možda bi, ipak, valjalo imati na umu stari nauk – da se pod okupacijom i ne objavljuje…

Srpski pisac ima tu „sreću“ da živi u zemlji kojoj ne manjka istorijskih dešavanja (raspad Jugoslavije, rat devedesetih, NATO bombardovanje, revolucionarna dešavanja). Zbog čega su ove „velike naracije“, specifične srpske teme, proterane iz srpske književnosti?
Velike naracije imaju vremena. One će doći, kad im bude vreme, da iskupe svekolika postradanja. Kada najzad umuknu mali epigoni velikih hulja. Velikih (i malih) naracija o višku istorije i specifičnim srpskim temama ipak je bilo – Kapor, Toholj, N. Jevrić, V. Kecmanović – a konjukturnih, autošovinističkih, onih što demonizuju Srbe i u žive rane žrtava sipaju so, ima za čitavu istoriju beščašća. Oni koji se time bave kažu da tamo nema nijedne značajne knjige.

U srpskom kulturno-umetničkom kontekstu postoje mnogi književnici i intelektualci, svesni temeljnih tradicionalnih i duhovnih vrednosti srpskog naroda. Kako je moguće da u proteklih deset godina naša nacionalno osvešćena inteligencija, kojoj i sami pripadate, nije porazila aktuelni a(nti)nacionalni kulturni establišment? Naprotiv, on je sve osioniji.
Rat u srpskoj kulturi traje. Nacionalno osvešćenoj inteligenciji, osim u „Pečatu“, i još ponekom rezervatu, gotovo da je oduzeta reč. A(nti)nacionalni kulturni establišment skućio se i umrežio u vlasti – iz neprirodnog bluda države i poricatelja svega srpskog napisano je i ono već pominjano znakovito pismo, koje crno na belo svedoči da Kabinet ne komunicira sa ćirilicom. Pa ipak, u poslednje vreme štampano je desetak dobrih, čak izvrsnih knjiga koje argumentovano i mirno ispisuju fenomenologiju ove žalosne bolesti.

_____________

Na Karakaju

Ti koji hodiš Srpskom stani na Karakaju
U perivoju mitskom razmirja dugo traju
Nepogrebeni čaju i huje duše trskom
Da odu vodom drinskom Letinom zagrljaju

Ako me ukopaju na ovoj međi kliskoj
Gde zadušnice traju ne reci rabu bliskom
Nesmireniku drskom kakav to obol daju
Mrtvi u crnom kraju Ti koji hodiš Srpskom

_____________

Kenotaf

Čovek se vraća kući u domovinu reči
A reč unazad hodi u postojbinu bola
U kući koje nema po svu noć neko ječi
Mirišu bor i javor i rastopljena smola
Ne mogu tamo ući vazda me neko spreči
A za ruku me vodi onoj koja se zbola
Tvoj grob sam koga nemaš što šoboće i zveči
I suvi bor i javor i zaleđena smola
Stalno se vraćam kući po žeravicu reči
A ugljen sam u vodi nad ničim tuja tmola
Kako ću tamo ući kad ostanem bez reči
Zna ona što me vodi A već me nema pola

_____________

Molitva

Nagledaše se oči
Buke i besa veka
Ko radost ovu toči
Da ponizi čoveka
Dosta je svakom danu
I noći zla svojega
A sad ko so na ranu
Veselost ni zbog čega
Ugasi Bože svice
Isključi Tvorče cvrčke
Utišaj lastavice
I ćuka uvrh smrče
Briz sunca ohologa
Prerezaće mi sobu
Za raba sustaloga
U okrečenom grobu
Zakoči Svemogući
Što ćurliče i vrvi
A s tišinom će ući
Blagosloveni crvi
Da uzvise čoveka
I razbrbljanu javu
Od sveta i od veka
Okrenuo sam glavu

_____________

Tužbalica

Kud si pošo nagrajilo u nedoba na poklade
U sunčeve obrvice nalbantini kad se klade
Za nebesku potkovicu prikovaše sunčevića
Sjaju suze kroz rupice iz čavala iz vlašića
Da Zorilo i Noćilo i troglavi gle Balačko
Večeraju pomrčinu Srbijice crna tačko
Na kraj sveta krajem veka nekrštene jedeš dane
A deca ti razapeta izmeđ crkve i kafane
Grebenaju mrku vunu Ni na jednom glave ne bi
Tek marsovci kukuriču Učinili to ste sebi
Na kraj sveta krajem veka sija ova crna rupa
Gde Miloša razapinju i Barabu s Hristom skupa
Na Nebojši Jakšićevoj slepom suncu briju veđe
Zabaso si nagrajilo u neslano mesojeđe

_____________

Nevesinjski ikonostas

Kad višnja svetlost munje nevidime
U jednookom bjecnuv aparatu
Na crnu traku upisa nam ime
Kad s čitulje se osmehnuh u ratu
Kad se u lednu košulju obukoh
Kada začešljan primih celov smrti
Kad je jedinke jedinak povuko
Ozgo sam čuo Dođi mili i ti
U plavičastoj košuljici snega
Da netruležan drugi put se rodiš
Kada stadosmo s desne strane njega
Koji će doći po gori po vodi
Zasjah u crkvi nevesinjskog rata
Iz vojničkoga fotoaparata

_____________

Rajko Petrov Nogo

Rođen je u Kalinoviku 1945. godine. Studije jugoslovenske književnosti završio je u Sarajevu, a magistrirao u Beogradu radom „Soneti i poeme Skendera Kulenovića“. Bio je urednik u izdavačkim kućama „Veselin Masleša“ (1972-1982) i BIGZ (1982-2000). Objavio je više desetina zbirki pesama („Zimomora“, „Zverinjak“, „Lazareva subota“, „Na kapijama raja“, „Hajdučija“, „Nedremano oko“, „Ne tikaj u me“), knjiga poezije za decu („Rodila me tetka koza“, „Koliba i teška koza“), knjiga studija, kritika i eseja („Jesi li živ“, „Obilje i rasap materije“, „Na Vukovoj stazi“, „Suze i sokolari“, „Zapiši to, Rajko“). Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, između ostalih i nagrada „Meša Selimović“ (2003), „Vukove zadužbine“ (2003), „Žičke hrisovulje“ (2003), „Aleksa Šantić“ (2007), „Desanka Maksimović“ (2009), „Izviiskra Njegoševa“ (2010). Od 2004. godine redovni je član Akademije nauka i umetnosti RS.