Петар ИСКЕНДЕРОВ: ГРЦИ И СРБИ БАЦАЈУ РУКАВИЦУ У ЛИЦЕ „НОВОМ СВЕТСКОМ ПОРЕДКУ“ – ДРУГИ ДЕО

Избор Томислава Николића за новог председника Србије представљао је хладан туш за оне који су сматрали да је српска политичка интрига завршена у првом кругу. Неочекивано претварање вођства Бориса Тадића са16% , према последњим социолошким анкетама, објављеним пред други круг избора, у потпуну победу Николића са преко 2% гласова више од Тадића ће, сасвим сигурно, ући у историју као један од најочигледнијих доказа колико су предизборне процене непоуздане. Да поменемо бар интервју Ђорђа Вуковића, представника агенције ЦЕСИД, која већ по традицији одговара за мониторинг избора у Србији, а који је објавио да се предвиђа коначан резултат „који је сасвим у складу са резултатима парламентарних избора“, а који је 58% према 42% у корист Тадића¹. Морао је други српски аналитичар, Слободан Антонић, да јавно саопшти преко првог канала државне телевизије, тек по завршетку гласања у 2.кругу, да је дошло до „изборног земљотреса“ и „потпуно неочекиваног резултата“².

Оно што се десило – стварност – је заиста испала таква као да је намерно хтела да да разлог да се помисли да процене, и не само оне, већ и доцнији развој догађаја, уствари представљају само део глобалнијег геополитичког сценарија који је од почетка предпостављао да постоји сагласност Запада да се Тадић замени резервном фигуром како би се пресекла могућа истраживања многобројних притужби на фалсификовање избора у првом кругу. Више српских експерата је са великим чуђењем констатовало да када се упореди број бирача, који су регистровани за први круг избора (7,026.579 људи) са бројем становника у Србији у 2011.г. (процена) од 7,120.666 људи – испада да у земљи практично не постоје пунолетни грађани. Истовремено, без обзира на годишње смањење броја становника од 30.000 људи, број бирача је растао брзином од 40.000 становника годишње.³

Када је 20.маја објављена на интернету, три сата пре затварања бирачких места у Србији, честитка Томиславу Николићу, у име председника Европског савета Хермана ван Ромпеја и руководиоца Европске комисије Жозе Мануел Барозуа, то је подстакло и напред наведене претпоставке и размишљања у каквој се грозници у то време нашао Брисел. Скандалозна честитка је ускоро ишчезла са сајта Европске комисије, а поново се појавила ујутро 21.маја⁴. А стрмоглаво смањење регистрованих бирача за други круг на 6,771.479 људи је изгледало као јако трапав покушај да се скандалозне цифре доведу у какав-такав склад са реалношћу.

Било како да било – и Русија, и Европска унија, и цео свет ће сада у Србији имати посла са новим председником који је претходних година остао запажен по низу изјава и обећања који су искључивали једно друго, без обзира што су били изузетно важни за српски политички живот: питања о решавању проблема Косова, питање односа са Москвом и питање судбине српског захтева за пријем у ЕУ. Зато се сада чини много важније да се помере у страну предизборне изјаве бившег активисте Српске радикалне странке и да се пажљивије проанализирају његови први кораци на новој дужности.

Главни такав корак је, несумњиво, постала његова посета Русији 26.маја у својству председника странке због учешћа на конгресу руске владајуће партије „Јединствена Русија“. Са руском главном политичком снагом српске напредњаке везују споразуми о међупартијској сарадњи. Испоставило се да је судбина пожелела да се међупартијска сарадња у тренутку претвори у међудржавну, и то на највишем могућем нивоу, ако се узме у обзир да се Николић састао и са председником Русије, Владимиром Путином. Антиципирајући посету новоизабраног председника Србије, руководилац делегације Државне думе у Међупарламентарној унији, представник „Јединствене Русије“ Александар Бабаков, је у интервјуу руској агенцији ИНТЕРФАКС подвукао да Томислава Николића зна „као истрајног борца за приближавање Русији“. Он је сигуран да ће после инаугурације Николић “остати веран принципима пријатељства и партнерства међу нашим земљама“. Руско-српска сарадња има велике перспективе, између осталог и због изградње гасовода „Јужни ток“, која почиње крајем 2012.године, – констатовао је Александар Бабаков⁵. А Николић лично је још пре избора у интервјуу руској агенцији ИТАР-ТАСС обећао да ће се – уколико дође на власт – „односи Београда и Москве изменити набоље“⁶.

Какви се закључци могу направити из садржине његове посете Москви? Пре свега, скреће пажњу његова уздржаност у оценама – за разлику од јаснијих формулација у корист руско-српске сарадње, које су се зачуле од Владимира Путина. Председник Путин је подсетио да је Русија још 2010.године српској страни одобрила кредит, чија је друга транша у износу од 800 милиона долара спремна за уплату Србији.“. „Кредит треба да се искористи за развој инфраструктурних пројеката. Руска страна је спремна за реализацију. Ми од наших партнера у Србији чекамо конкретне предлоге преко техно-економских образложења за пројекте које Србија има намеру да гради. Поштовани господине Председниче, молио бих Вас да дате одговарајуће импулсе управљачким и извршним структурама које се сада поново формирају“ – подвукао је Путин⁷.

Испоставило се да је одговор Николића био много флуиднији. Он је обећао „да ћемо ми да учинимо све што је потребно како би Србија понудила праве пројекте за реализацију кредита који даје Русија“, али није ни поменуо у вези са тим ништа о учешћу своје земље у реализацији кредита „Јужни ток“, ни о осталим пројектима који су још раније договорени и ратификовани на међудржавном нивоу.

Још су опрезније изјаве које су се чуле из уста Томислава Николића у вези са косовским проблемом – проблемом од судбинске важности за српску националну државност. У току сусрета са руским председником он је захвалио за „подршку коју је Русија дала Србији, посебно у вези са очувањем суверенитета Србије на Косову и Метохији“. Међутим ту је Николић врло транспарентно омогућио да се схвати да не сматра да преговори Србије са ЕУ имају било какве везе са косовским питањем. Он је подвукао да има намеру да „гради земљу по прописима који постоје у Европској унији“. „Ја до сада још нисам чуо да постоји услов да ми морамо да признамо независност Косова и Метохије“ – изјавио је новоизабрани председник.

Развијајући последњу сумњиву тезу која противречи многобројним изјавама представника Немачке и других држава-чланица ЕУ, Николић је већ у интервјуу руским масмедијима обећао да ће наведено питање да разјасни у току посете Бриселу, која је планирана за 13.јуни. Осим тога, он је изјавио да има намеру да лично учествује на преговорима између Београда и Приштине који су се за време његовог претходника одржавали под окриљем Европске уније. „Што се тиче садашњих преговора између Србије и институција власти у Приштини ја сам, још док сам био у опозицији, захтевао да се они воде на највишем нивоу. Да се председник и премијер не крију иза министарских чиновника“ – подвукао је. А његово позивање на то да „Устав не дозвољава да се говори о независности Косова и Метохије, а да се пре тога не сазна мишљење грађана земље преко референдума“ се са лакоћом преточило у речи да је „очигледно да ми више не можемо да владамо у Приштини, али је такође очигледно да ни Приштина не може да влада у Косовској Митровици“⁸. Оваква констатација значи само једно – замагљена сагласност са поделом српске покрајине – покрајине за коју се ни до сада нису могле код лидера напредњака приметити симпатије.

Какви се прелиминарни закључци могу извести после посете Томислава Николића Москви? Осим несумњиве и утешне чињенице да је новоизабрани председник Србије своју прву посету у новом својству, без обзира на ранија обећања, учинио ипак Москви, а не Берлину – мора се констатовати да за сада нема адекватних поступака који би показали да ће се наставити досадашња обећања о приоритетном развоју стратешких односа са Русијом. У Николићевим обећањима се пре назире тежња да се сачува максимална равнотежа у односима Србије и са Русијом и са Европском унијом, уз несумњиво очување као најважнијег задатка, наслеђеног од претходника, курса према интеграцији са ЕУ. А позивања на вољу народа по питању територијалне целовитости Србије се разливају у обећање да ће се „земља градити“ онако, како то прописује Европска унија. А као што се зна, један од најважнијих прописа Брисела у вези са државом Србијом је регионализација Србије, односно директан пут ка сецесији не само Косова и Метохије, већ и Војводине, и Прешевске долине, и Санџака.

Свесно или несвесно, из садржине преговора Томислава Николића у Москви, аутор ових редова је чврсто закључио да је Владимир Путин „много већи Србин“ од изабраног председника Србије. А даље ће само од Николића лично зависити објективна анализа западних геополитичких сценарија, који су његовој земљи већ наменили врло незахвалну улогу. У супротном – он ризикује да његова патриотска обећања лако прерасту у настављање политике Бориса Тадића, на огромно задовољство Вашингтона и Брисела и исто такво разочарење „његовог народа“, српских бирача, који су 20. маја исказали не само невероватну принципијелност, већ још више чињеницу да је „дара превршила меру“ , односно да чак ни „приврженици демократије“ више нису у стању да подносе игру коју, преко туђих глава, играју западни капитал и нова економија, оличена у транснационалним компанијама. 

Уосталом, нови председник је обећао и референдум. Само да не буде касно…
Примедбе: