Mstislav Rostropovič (1927-2007): Grumen energije i patriotizma

Piše Snežana Simić

I pored otvorenog neslaganja sa nekadašnjim sovjetskim režimom, velikan svetske i ruske muzike bezgranično je voleo svoju otadžbinu, a koliko je voleo i srpski narod saznalo se kada je u junu 1999, neposredno po okončanju NATO bombardovanja, na stranicama italijanskog dnevnika „Korijere dela sera“, objavljen intervju sa umetnikom

 

Krajem marta ruski predsednik Vladimir Putin svečano je otkrio spomenik velikom ruskom muzičaru Mstislavu Rostropoviču. Pet godina posle smrti svetski priznatog umetnika – vrhunskog violončeliste, pijaniste, kompozitora i dirigenta, Moskva se dostojno priseća svog slavnog sugrađanina. U njegovu čast organizovan je muzički festival, otvorena izložba, a u istorijskom centru Moskve otkriven veličanstveni spomenik, rad vajara Aleksandra Rukavišnjikova, postavljen je na Brujsovom skveru, preko puta hrama Vaskrsenja, a u blizini kuće u kojoj je živeo Rostropovič i nedaleko od Konzervatorijuma na kojem se školovao, a kasnije predavao.
Mstislav Rostropovič, jedan od najvećih violončelista,  za života je doživeo slavu, priznanja i poštovanje u celom svetu kao malo koji umetnik. Otkrivajući spomenik, predsednik Putin je naglasio da se ponosi što je poznavao Rostropoviča. „Iako ne mogu da kažem da smo se družili, bili smo u veoma dobrim odnosima. Njegovi prijatelji znaju da je on, kada je hteo da pređe na ti, kada je hteo s nekim da se druži, govorio na uho. I ja sam bio jedan od onih koji je to slušao… On nije bio samo slavni muzičar, nego i istaknuti humanista, bio je veliki čovek. Uvek je imao srce za druge i upravo zato je bio tako aktivno posvećen dobrotvornom radu, u potpunosti je davao sebe svojim učenicima i kolegama“, istakao je Putin okružen brojnim poštovaocima Rostropovičeve umetnosti.

NEUMOLJIVO ANTIZAPADNJAČKO SRCE

[restrictedarea]

U intervjuu za „Glas Rusije“ autor spomenika,  vajar Aleksandar Rukavišnjikov je rekao:„Dinamičnost, poriv, pokret – to su bile glavne osobine prirode Mstislava Rostropoviča. Nisu ljudi slučajno o njemu govorili: To nije čovek već grumen energije!“
Prepun životne i stvaralačke energije, Rostropovič je bio izuzetno duhovit. U šali je govorio da je bigamista: prva supruga je sopran Galina Višnjevska, zvezda Opere Boljšog teatra, a druga je – violončelo.  A na rođendanskom koncertu violiniste Isaka Šterna izašao je na scenu  prerušen u balerinu. Publika i muzičari su bili šokirani ovom nezgrapnom spodobom. Maestro Štern je prepoznao Rostropoviča tek kada je počeo da svira.
Poznato je takođe i da je Rostropovič bio veliki patriota. I pored otvorenog neslaganja sa nekadašnjim režimom, bezgranično je voleo svoju otadžbinu. A koliko je voleo i srpski narod saznalo se kada je u junu 1999, na stranicama italijanskog dnevnika „Korijere dela sera“, objavljen intervju sa umetnikom.
Novinar Rikardo Kjaberdje razgovarao je sa Rostropovičem u umetnikovom stanu u centru Pariza. Povod za razgovor bio je planirani koncert u Milanu posvećen žrtvama rata na Balkanu, a neposredno po okončanju NATO  agresije i kampanje „Milosrdnog anđela“ 1999. godine.
Nekoliko sati pre zakazanog razgovora, Ruska armija je, naime, bila ušla u Prištinu. Kao što je poznato, Ruska armija je tada ušla  pre savezničkih snaga NATO. Tek što je kročio u umetnikov dom, u hodniku, novinar ga je zapitao da li je čuo da su ruske trupe upravo stigle na prištinski aerodrom. Rostropovič, za prijatelje Slava, bio je zaprepašćen i sa gotovo dečjim likovanjem je uskliknuo: „Kažete stvarno? Rusi na Kosovu pre NATO trupa? Ovo je baš lepa novost!“, rekao je i počeo da se smeje: „Znate zašto se smejem? Zato što sam iznenađen. Ali ovo mi izgleda pravedno: posle svega Rusi su deo međunarodnih mirovnih snaga, nije bilo korektno isključiti ih. Nije prihvatljivo da grupa zemalja prisvoji moć da zapoveda celoj planeti“.
Potom se u novinama moglo pročitati i da su „Podanici Petra Velikog dali Jenkijima lekciju koju su zaslužili“. Tog dana, u malom francuskom San Petersburgu, novinar je, kako je posvedočio, „okusio“ ko je zaista bio Mstislav Rostropovič. Shvatio je da je u grudima disidenta – prijatelja Solženjicina, Prokofjeva i Šostakoviča, ruskog prognanika i borca za slobodu kucalo veliko slovensko srce. Dakle, neumoljivo antiameričko i antizapadnjačko.

NAPOLJU PARIZ, UNUTRA PETROGRAD
Ušavši u salon, italijanski novinar je, kako je inače i naveo u svom tekstu, ostao zapanjen velikom raskoši maestrovog doma, nameštenog u stilu mauzoleja predrevolucionarne Rusije. Violončelista mu je, kaže on,  zaželeo dobrodošlicu: „Dobrodošli na moje rusko ostrvo. Vidite ove fotelje sa pozlaćenim naslonima u obliku labuda. Dolaze iz Zimske palate. Ovo je portret Katarine, a ono je Petar Veliki. Na drugom zidu je Nikola II i Elizabeta. A u vitrini, carevi pehari. Napolju Pariz, unutra Petrovgrad, mali Ermitaž u blizini Ajfelovog tornja“, izvestio je novinar „Korijere dela sera“ . Slava je precizirao da su svi predmeti kupljeni u inostranstvu:„Iz moje zemlje nisam poneo ništa“. Režija dostojna muzičara najviše plaćenog na svetu, ali takođe intonirana osećanjima prognanika.
Iako je tada, kako je pisao Kjaberđe,  umetnik istakao  da ne želi da govori o politici, njegovo kazivanje, kao nabujala Volga, prelivalo se i plavilo.  Humanitarni ratovi? Slava nije verovao u njih, smatrao ih je „bespotrebnim rasipanjem sredstava i ljudskog života“. „Ja sam muzičar i koristim imaginarno oružje. Amerikanci, koji ovih dana prave ratne račune, utrošili su milijarde dolara. Enormna suma, spaljena za posao pustošenja.“ Po njegovom mišljenju, umesto ulaganja te reke dolara u naoružanje, postojao je drugi put. „Pre početka bombardovanja pozvao bih Srbe i Kosovare, i rekao im: evo vam tri milijarde dolara po glavi, izgradite nove gradove, kuće škole, bolnice. Posle bih, na granici Srbije i Kosova, pripremio veliki sto sa mnogo flaša votke… Ubeđen sam da bi to bio dobar sistem za izglađivanje sukoba. A Zapad nije pokušao da ih ublaži.“ Zalažući se za kulturnu ofanzivu, uz to, kako se šalio, i „mirovno – alkoholnu“, Rostropovič je bio određen u svojoj kritici NATO bombardovanja Srbije: „Danas imamo TV i satelite. Trebalo bi da vodimo  informativni rat, a ne da bacamo bombe“.
Tokom razgovora, virtuozno izbegavajući da direktno odgovori na pitanje za koje žrtve – etničkog čišćenja ili bombi NATO-a, Kosovare ili Srbe – će svirati, maestro je samo kazao: „Mojom muzikom želim da pomognem onima koji imaju potrebu i koji pate, bez diskriminacija“. Na kraju, na konstataciju novinara da je on, iako antikomunista, uvek Rus i da sa tim imenom „Slava“ ne može, a da ne oseti zov balkanske šume, Rostropovič je odgovorio. „To je tačno. Rusi i Jugosloveni su dva prijateljska naroda od Drugog svetskog rata. Zajedno smo se borili protiv Hitlerove Nemačke, nacije koja je želela da dominira svetom. Zatim, tu je i pravoslavna vera…“
U idealnom Rostropovičevom svetu zidovi i tirani su padali – pod udarom gudala. Za starog lava violončelo je bilo moćnije od bilo koje nuklearne glave, prenosilo je harmoniju u nasilnom svetu.

 

____________

Iz umetnikove biografije

Mstislav Leopoldovič Rostropovič, rođen u porodici muzičara (otac violončelista, majka pijanista), školovao se na Moskovskom konzervatorijumu (studirao je kompoziciju kod Sergeja Prokofjeva i Dmitrija Šostakoviča), gde je kasnije radio kao profesor.
Po završetku Drugog svetskog rata pročuo se kao violončelista. Državnu nagradu je dobio 1951, za zaslužnog umetnika bivšeg SSSR-a nominovan je1955, a nagradu Lenjin primio je 1964. godine. Tokom 1967. godine debitovao je kao dirigent orkestra u Boljšoju, u Moskvi. Zahvaljujući međunarodnim kontaktima i gostovanjima postao je poznat na Zapadu.
Rostropovič je od 1969. godine sa porodicom pružao podršku progonjenom Aleksandru Solženjicinu, stavljajući mu na raspolaganje svoju vilu u Podmoskovlju, a u pismu upućenom tadašnjem sovjetskom predsedniku Leonidu Brežnjevu zahtevao je da prestanu hajka i progoni velikog ruskog pisca koji je kao stradalnik iskusio svu strahotu Staljinovih logora. Kada je krajem šezdesetih  prognan Aleksandar Solženjicin, Rostropovič je javno stao u odbranu svog prijatelja pismom „Pravdi“, a kasnije je rekao da je to bilo njegovo najbolje delo u životu, bolje i od muzike, jer mu je od tada „savest bila čista“.
Zbog otvorenog antirežimskog stava i zalaganja da se sovjetsko društvo demokratizuje, 1974. godine vlasti su mu oduzele pasoš, a četiri godine kasnije umetnika su lišili i sovjetskog državljanstva koje mu je vraćeno tek 1989. godine.
Napustivši Sovjetski Savez 1974, prvo se nastanio u Velikoj Britaniji, a 1977. godine postao je umetnički direktor Nacionalnog simfonijskog orkestra u Vašingtonu. Gostovao je kao dirigent londonskog Filharmonijskog orkestra. Bio je i počasni član Kraljevske muzičke akademije u Londonu. Francuska akademija ga je uključila među 40 počasnih besmrtnika, a bio je i član Akademije nauka SAD-a, Akademije „Santa Čečilija“ u Rimu, Švedske kraljevske akademije…
Imao je i zvanje počasnog doktora na više od 50 univerziteta sveta, među kojima su i „Harvard“, „Prinston“, „Kembridž“, „Oksford“, „Sorbona“. Postao je Kavaljer Legije časti 1981, a 1987. godine je dobio titulu barona. Bio je nosilac najviših ordena dvadesetak zemalja, a tridesetak mu je dodelilo državne nagrade. Rostropovič je bio i počasni građanin 28 gradova širom sveta, a 30 su mu darivali svoje medalje i ključeve.

[/restrictedarea]