Мстислав Ростропович (1927-2007): Грумен енергије и патриотизма

Пише Снежана Симић

И поред отвореног неслагања са некадашњим совјетским режимом, великан светске и руске музике безгранично је волео своју отаџбину, а колико је волео и српски народ сазнало се када је у јуну 1999, непосредно по окончању НАТО бомбардовања, на страницама италијанског дневника „Коријере дела сера“, објављен интервју са уметником

 

Крајем марта руски председник Владимир Путин свечано је открио споменик великом руском музичару Мстиславу Ростроповичу. Пет година после смрти светски признатог уметника – врхунског виолончелисте, пијанисте, композитора и диригента, Москва се достојно присећа свог славног суграђанина. У његову част организован је музички фестивал, отворена изложба, а у историјском центру Москве откривен величанствени споменик, рад вајара Александра Рукавишњикова, постављен је на Брујсовом скверу, преко пута храма Васкрсења, а у близини куће у којој је живео Ростропович и недалеко од Конзерваторијума на којем се школовао, а касније предавао.
Мстислав Ростропович, један од највећих виолончелиста,  за живота је доживео славу, признања и поштовање у целом свету као мало који уметник. Откривајући споменик, председник Путин је нагласио да се поноси што је познавао Ростроповича. „Иако не могу да кажем да смо се дружили, били смо у веома добрим односима. Његови пријатељи знају да је он, када је хтео да пређе на ти, када је хтео с неким да се дружи, говорио на ухо. И ја сам био један од оних који је то слушао… Он није био само славни музичар, него и истакнути хуманиста, био је велики човек. Увек је имао срце за друге и управо зато је био тако активно посвећен добротворном раду, у потпуности је давао себе својим ученицима и колегама“, истакао је Путин окружен бројним поштоваоцима Ростроповичеве уметности.

НЕУМОЉИВО АНТИЗАПАДЊАЧКО СРЦЕ

[restrictedarea]

У интервјуу за „Глас Русије“ аутор споменика,  вајар Александар Рукавишњиков је рекао:„Динамичност, порив, покрет – то су биле главне особине природе Мстислава Ростроповича. Нису људи случајно о њему говорили: То није човек већ грумен енергије!“
Препун животне и стваралачке енергије, Ростропович је био изузетно духовит. У шали је говорио да је бигамиста: прва супруга је сопран Галина Вишњевска, звезда Опере Бољшог театра, а друга је – виолончело.  А на рођенданском концерту виолинисте Исака Штерна изашао је на сцену  прерушен у балерину. Публика и музичари су били шокирани овом незграпном сподобом. Маестро Штерн је препознао Ростроповича тек када је почео да свира.
Познато је такође и да је Ростропович био велики патриота. И поред отвореног неслагања са некадашњим режимом, безгранично је волео своју отаџбину. А колико је волео и српски народ сазнало се када је у јуну 1999, на страницама италијанског дневника „Коријере дела сера“, објављен интервју са уметником.
Новинар Рикардо Кјабердје разговарао је са Ростроповичем у уметниковом стану у центру Париза. Повод за разговор био је планирани концерт у Милану посвећен жртвама рата на Балкану, а непосредно по окончању НАТО  агресије и кампање „Милосрдног анђела“ 1999. године.
Неколико сати пре заказаног разговора, Руска армија је, наиме, била ушла у Приштину. Као што је познато, Руска армија је тада ушла  пре савезничких снага НАТО. Тек што је крочио у уметников дом, у ходнику, новинар га је запитао да ли је чуо да су руске трупе управо стигле на приштински аеродром. Ростропович, за пријатеље Слава, био је запрепашћен и са готово дечјим ликовањем је ускликнуо: „Кажете стварно? Руси на Косову пре НАТО трупа? Ово је баш лепа новост!“, рекао је и почео да се смеје: „Знате зашто се смејем? Зато што сам изненађен. Али ово ми изгледа праведно: после свега Руси су део међународних мировних снага, није било коректно искључити их. Није прихватљиво да група земаља присвоји моћ да заповеда целој планети“.
Потом се у новинама могло прочитати и да су „Поданици Петра Великог дали Јенкијима лекцију коју су заслужили“. Тог дана, у малом француском Сан Петерсбургу, новинар је, како је посведочио, „окусио“ ко је заиста био Мстислав Ростропович. Схватио је да је у грудима дисидента – пријатеља Солжењицина, Прокофјева и Шостаковича, руског прогнаника и борца за слободу куцало велико словенско срце. Дакле, неумољиво антиамеричко и антизападњачко.

НАПОЉУ ПАРИЗ, УНУТРА ПЕТРОГРАД
Ушавши у салон, италијански новинар је, како је иначе и навео у свом тексту, остао запањен великом раскоши маестровог дома, намештеног у стилу маузолеја предреволуционарне Русије. Виолончелиста му је, каже он,  зажелео добродошлицу: „Добродошли на моје руско острво. Видите ове фотеље са позлаћеним наслонима у облику лабуда. Долазе из Зимске палате. Ово је портрет Катарине, а оно је Петар Велики. На другом зиду је Никола II и Елизабета. А у витрини, цареви пехари. Напољу Париз, унутра Петровград, мали Ермитаж у близини Ајфеловог торња“, известио је новинар „Коријере дела сера“ . Слава је прецизирао да су сви предмети купљени у иностранству:„Из моје земље нисам понео ништа“. Режија достојна музичара највише плаћеног на свету, али такође интонирана осећањима прогнаника.
Иако је тада, како је писао Кјаберђе,  уметник истакао  да не жели да говори о политици, његово казивање, као набујала Волга, преливало се и плавило.  Хуманитарни ратови? Слава није веровао у њих, сматрао их је „беспотребним расипањем средстава и људског живота“. „Ја сам музичар и користим имагинарно оружје. Американци, који ових дана праве ратне рачуне, утрошили су милијарде долара. Енормна сума, спаљена за посао пустошења.“ По његовом мишљењу, уместо улагања те реке долара у наоружање, постојао је други пут. „Пре почетка бомбардовања позвао бих Србе и Косоваре, и рекао им: ево вам три милијарде долара по глави, изградите нове градове, куће школе, болнице. После бих, на граници Србије и Косова, припремио велики сто са много флаша вотке… Убеђен сам да би то био добар систем за изглађивање сукоба. А Запад није покушао да их ублажи.“ Залажући се за културну офанзиву, уз то, како се шалио, и „мировно – алкохолну“, Ростропович је био одређен у својој критици НАТО бомбардовања Србије: „Данас имамо ТВ и сателите. Требало би да водимо  информативни рат, а не да бацамо бомбе“.
Током разговора, виртуозно избегавајући да директно одговори на питање за које жртве – етничког чишћења или бомби НАТО-а, Косоваре или Србе – ће свирати, маестро је само казао: „Мојом музиком желим да помогнем онима који имају потребу и који пате, без дискриминација“. На крају, на констатацију новинара да је он, иако антикомуниста, увек Рус и да са тим именом „Слава“ не може, а да не осети зов балканске шуме, Ростропович је одговорио. „То је тачно. Руси и Југословени су два пријатељска народа од Другог светског рата. Заједно смо се борили против Хитлерове Немачке, нације која је желела да доминира светом. Затим, ту је и православна вера…“
У идеалном Ростроповичевом свету зидови и тирани су падали – под ударом гудала. За старог лава виолончело је било моћније од било које нуклеарне главе, преносило је хармонију у насилном свету.

 

____________

Из уметникове биографије

Мстислав Леополдович Ростропович, рођен у породици музичара (отац виолончелиста, мајка пијаниста), школовао се на Московском конзерваторијуму (студирао је композицију код Сергеја Прокофјева и Дмитрија Шостаковича), где је касније радио као професор.
По завршетку Другог светског рата прочуо се као виолончелиста. Државну награду је добио 1951, за заслужног уметника бившег СССР-а номинован је1955, а награду Лењин примио је 1964. године. Током 1967. године дебитовао је као диригент оркестра у Бољшоју, у Москви. Захваљујући међународним контактима и гостовањима постао је познат на Западу.
Ростропович је од 1969. године са породицом пружао подршку прогоњеном Александру Солжењицину, стављајући му на располагање своју вилу у Подмосковљу, а у писму упућеном тадашњем совјетском председнику Леониду Брежњеву захтевао је да престану хајка и прогони великог руског писца који је као страдалник искусио сву страхоту Стаљинових логора. Када је крајем шездесетих  прогнан Александар Солжењицин, Ростропович је јавно стао у одбрану свог пријатеља писмом „Правди“, а касније је рекао да је то било његово најбоље дело у животу, боље и од музике, јер му је од тада „савест била чиста“.
Због отвореног антирежимског става и залагања да се совјетско друштво демократизује, 1974. године власти су му одузеле пасош, а четири године касније уметника су лишили и совјетског држављанства које му је враћено тек 1989. године.
Напустивши Совјетски Савез 1974, прво се настанио у Великој Британији, а 1977. године постао је уметнички директор Националног симфонијског оркестра у Вашингтону. Гостовао је као диригент лондонског Филхармонијског оркестра. Био је и почасни члан Краљевске музичке академије у Лондону. Француска академија га је укључила међу 40 почасних бесмртника, а био је и члан Академије наука САД-а, Академије „Санта Чечилија“ у Риму, Шведске краљевске академије…
Имао је и звање почасног доктора на више од 50 универзитета света, међу којима су и „Харвард“, „Принстон“, „Кембриџ“, „Оксфорд“, „Сорбона“. Постао је Каваљер Легије части 1981, а 1987. године је добио титулу барона. Био је носилац највиших ордена двадесетак земаља, а тридесетак му је доделило државне награде. Ростропович је био и почасни грађанин 28 градова широм света, а 30 су му даривали своје медаље и кључеве.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.