KLAJV PRESTOVIC: SAD SU NA PUTU PROPASTI JER IM GLAVNI IZVOR MOĆI VIŠE NIJE EKONOMIJA, NEGO VOJSKA

Klajv Prestovic, američki analitičar, autor i bivši savetnik za ekonomska pitanja u Reganovoj administraciji, u razgovoru za „Russia Today“ komentarisao je aktuelnu američku vojnu politiku. On smatra da bi ona mogla da bude destruktivna za SAD.

Prestovic ističe da su vlasti u SAD „zaluđene imperijalizmom“ i kako zbog toga najviše pati ekonomija. On smatra da su geopolitika i vojna dominacija danas za SAD daleko bitniji od ekonomskog napretka. Kao jedan od glavnih razloga za to,ističe ogroman vojno-bezbednosni kompleks, koji je do sada toliko nabujao da ima i znatnu političku moć kojom se koristi kako bi sam sebi stvorio situacije (ratove) i opravdao svoju svrhu postojanja.

Zato Prestovic smatra da bi SAD mogle da propadnu kao i SSSR.

RT: U jednom od vaših novijih tekstova pod naslovom „Menjamo zaposlenja za vojne baze“ istakli ste da SAD žrtvuju sopstvenu ekonomiju u ime geopolitike.

Prestovic: Da, imate zanimljiv novi primer. Obamina administracija je nedavno najavila prebacivanje fokusa na Aziju, što znači da će SAD sada vojnu silu prebaciti sa prostora Bliskog Istoka na Aziju i pacifičku regiju. To će veoma negativno uticati na ekonomiju.

Da li je vojska poslednja poluga kojom SAD mogu da utiču na ostatak sveta?

— SAD pate od smanjenja konkurentnosti. Imamo veliki privredni deficit, duboko smo zaduženi prema Kini i ostatku sveta. Naš glavni izvor moći više nije ekonomija, već vojska. Zapravo, prilično se nalazimo u situaciji u kojoj je bio bivši Sovjetski Savez. SSSR se nije srušio zato što im je nedostajalo vojne snage, već zato što im je posrnula ekonomija. Ista stvar se sada događa i u SAD.

Smatrate li da se SAD raspadaju?

— Ne raspadaju se još, ali su na veoma dobrom putu prema tome.

Šta biste rekli da vam neko iz administracije kaže da SAD čuvaju svoje ekonomske interese uz pomoć vojske?

— Pogledajmo naš novi plan za Aziju. Već šaljemo nove trupe na prostor zapadnog Pacifika, ali nemamo nikakve pretnje na prostoru zapadnog Pacifika. Neće Kina napraviti invaziju na SAD, rakete Severne Koreje ne mogu dobaciti do SAD, američka nafta ne dolazi iz tog pravca. Dakle, gde je opasnost? Kako naša vojska svojim boravkom u toj regiji čuva naše interese? To je zaluđivanje imperijalizmom. To je ostavština Drugog svetskog rata i hladnog rata. Trenutno u SAD imamo ogroman bezbednosni sistem i on je toliko politički moćan da sada doslovno traži situacije kako da opravda svoje postojanje. Ali nije mi jasno kako bi to moglo biti u interesu SAD. SAD se uopšte ne fokusiraju na važna ekonomska pitanja, fokus je totalno prebačen na prioritete geopolitike.

Dakle, sve se svodi na američke vojne baze i širenje vojne moći širom sveta?

— Sve se svodi na to da se održava primat američkog nacionalnog bezbednosnog establišmenta.

Čak i po cenu državne ekonomije?

— Da.

SAD imaju veliko vojno prisustvo na prostoru Perzijskog zalieva. Kad je reč o protestima u Bahrainu, SAD okreću glavu, navodno zbog činjenice da se tamo nalazi američka Peta flota. Da li politički i ekonomski kompromisi idu ruku pod ruku?

— Da, idu. Situacija u Bahrainu je izuzetno bolna za SAD. Po pitanju kršenja ljudskih prava, u potpunosti bi morali biti na strani šiita. Ali svrstali smo se na stranu vladajućeg sunitskog režima zbog sopstvenih interesa. Mislim da smo se time kompromitovali.

Dakle, SAD ne ulaze samo u ekonomske koncesije, već i u političke?

— Da, mislim da ovde radimo kompromis sa sopstvenim principima.

Šta SAD mogu da ponude Kini kako bi ona kupovala manje iranske nafte?

— SAD traže od Kine da smanji uvoz iranske nafte, ali takođe i da vrši pritisak na Severnu Koreju i njihov raketni program. Dakle, tražimo mnogo toga od Kineza – geopolitički. Ali ne tražimo od njih da prestanu sa manipulacijama sopstvenom valutom. To im ne tražimo, nego im doslovno poručujemo: sve je super, samo nastavite.

Zašto Obama ne želi taj konflikt?

— Zato što ne forsira pitanja poput kineske valute, Obama ima više prostora da od Kine traži da se smanji kupovina iranske nafte i da se poveća pritisak na Severnu Koreju. Očigledno je da Obama smatra da je to bitnije.

Vi smatrate da situacija sa kineskom valutom šteti američkoj ekonomiji?

— Mislim da je pitanje kineske valute mnogo veći problem za američku ekonomiju i mislim da se radi o daleko važnijoj stvari nego što je kupovina iranske nafte.

Ipak, SAD se buni po tom pitanju…

— Ne, Tim Gajtner, glavni dekretar državnog trezora odbija da javno prizna da Kina manipuliše valutom. On se ne usuđuje da to izrekne formalno jer bi tada formalno morao nešto i da preduzme po tom pitanju. Ne želi ništa da reskira jer zna da bi to bio veliki konflikt sa Kinom.

Ali čuli smo da je predsednik Obama oformio poseban tim koji bi trebalo da se bavi tim problemom?

— Da, ali taj tim koji je sastavio će se baviti tzv. „nepravednom razmenom“, a ne pitanjem kineske valute. Zapamtite, u globalizovanom svetu, privredna razmena se odvija putem privrednih predstavnika, a to je Svetska trgovinska organizacija (WTO). Robna razmena se ne bavi valutama. Valutama se bave trezori, ministarstva finansija i MMF – govorimo o dve sasvim suprotne linije. Dakle, kad Obama kaže da će se baviti privrednom razmenom, on pritom ne misli na valute. Kad i govori o valutama, nikad ne govori o „manipulaciji valutama“ jer ne želi konflikt.

Američki stručnjaci su zabrinuti zbog Kine i njene dominacije. Da li se radi o novcu? Obostranoj zavisnosti? Zbog čega su stvarno zabrinuti?

— Nema previše straha od Kine. Postoji mnogo veći strah pred pitanjem budućnosti SAD. Ako zamislite globalizaciju kao partiju karata – svaka zemlja ima svoje karte, i onda se pitate: koja zemlja ima najbolje karte? Lično smatram da SAD još uvijek imaju dobre karte u rukama. Ali u toj igri možete imati veoma dobre karte i opet izgubiti ukoliko ste loš igrač. I trenutno smatram da SAD igraju veoma loše. Najveći naš problem je što smo previše fokusirani na geopolitiku, na bezbednost. Mi razmeštamo trupe po Persijskom zalievu, Bliskom Istoku, Aziji…, dok se u isto vreme zemlje poput Kine, Brazila i Nemačke fokusiraju na investiranje u obrazovanje i konkurentnost. Mi to ne radimo i, to je glavni izvor problema u SAD.

Izvor: http://www.standard.rs