Izbor za bolji život

Piše Nikola Vrzić

Da li je pobedom Tomislava Nikolića u drugom krugu predsedničkih izbora dokazano i da je đurđevdansko glasanje bilo brutalno pokradeno, i koliko će poraz Borisa Tadića poremetiti planove za formiranje vlade DS-a, SPS-a, „Preokreta“ i(li) URS-a? Ma šta o tome govorili vrli politički analitičari, profesionalni obmanjivači onog dela naroda koji nema drugog posla nego njih da sluša

Imali smo u nedelju 20. maja da izaberemo između stabilnosti i nestabilnosti, i, Bogu hvala, izabrali smo nestabilnost. Zato što bi nas stabilnost, koja nam je ponuđena pod rednim brojem 1 na glasačkom listiću, odvela samo u stabilni nastavak propadanja koje je započelo predsedničkim i parlamentarnim izborima 2008. godine; propadanja naših novčanika, rastakanja države i njenih granica, pretvaranja srpskog nacionalnog pitanja u nekakvo neodređeno, regionalno pitanje u kojem su Srbiji bitniji interesi Evropske unije i regiona od interesa sopstvenog naroda. Nestabilnost koju smo u nedelju izabrali umesto takve stabilnosti, otuda, ako išta, pruža nadu da smo zaista načinili izbor za bolji život, izbor da pokušamo da postanemo gospodari svog života umesto da gospodarenje našim životom ostavimo onima koji su kvalitet tog života dobrano srozali. Drugim rečima, Srbi su pokazali da možda i nisu toliko beslovesni koliko se to činilo posle minulog Đurđevdana. Izbor nestabilnosti namesto stabilnosti, svejedno, ne znači da će nam danas sigurno biti bolje nego što je bilo juče, ali znači da bi sutra ipak moglo da nam bude bolje, uz puno truda i još više dobre volje. A odgovornost za to leži prvenstveno na onome za koga je, glasajući protiv, u drugom krugu predsedničkih izbora glasala Srbija.
Tomislav Nikolić, dakle, pobedio je Borisa Tadića i izabran je za novog predsednika Srbije. Nije, pri tom, dobio natpolovičnu većinu glasova izašlih birača, niti je na izbore izašlo više od polovine upisanih birača, ali to nimalo ne umanjuje legitimitet Nikolićevog trijumfa. Ne samo što Zakon o izboru predsednika Republike kaže da za izbor predsednika nije potrebno ni jedno, ni drugo nego samo prosta većina glasova, već je baš takav zakon donet upravo da bi Boris Tadić mogao da bude izabran za predsednika 2004. godine, pošto je prethodna odredba – koja je zahtevala da na izborima glasa više od 50 odsto upisanih birača – u dva navrata uspešno iskorišćena da bi se obesmislila i poništila pobeda Vojislava Koštunice. A da i ne govorimo o tome da su, i oni koji nisu izašli na izbore, time iskazali svoj stav. Tako da je, u svetlu ozbiljnih sumnji u regularnost izbora 6. maja, Nikolićeva pobeda, zapravo, jedini neupitni ishod majskih glasanja građana Srbije.

NIKOLIĆEVA KLETVA
E, sad. Kako je Borisa Tadića stigla Nikolićeva kletva, usud prevlasti u prvom krugu predsedničkih izbora koji se u drugom pretvorio u poraz? Boris Tadić je 2012. postao Tomislav Nikolić iz 2004. i 2008. godine. S tim što je 2012. Tadić na svojoj strani imao sve ono što Nikolić nije imao ni pre četiri, ni pre osam godina, a nema ni danas. I vlast, i medije, i analitičare, i Evropsku uniju i SAD. Ali, džaba, ni sve to mu nije bilo dovoljno da bi izbegao poraz.
Zato što je Tomislav Nikolić između prvog i drugog izbornog kruga Srbiji uspeo da ponudi nešto što joj nije ponudio pre prvog kruga; da joj ponudi nešto novo. Starog sebe. Sebe koji nije marketinški ispeglan i veštački nasmešen – jer u marketingu i smejanju niko s Tadićem ne može da se nadmeće – već onog namrgođenog sebe, čoveka iz naroda koji izgleda kao da deli sudbinu tog naroda sve i ako nije baš tako. Izbor između dva slična produkta političkog marketinga, koji nam predsednika prodaje kao „milka“ čokoladu, posle 6. maja pretvorio se u izbor između proizvoda i čoveka, između virtuelne stvarnosti iz televizijskih reklama i surove stvarnosti koju svi živimo. I samim tim je postao nadasve jednostavan.
Tomislavu Nikoliću je, zapravo, uspelo da iskoristi jedinu šansu koju je imao da bi pobedio Borisa Tadića i njegovu mašineriju. Drugi krug predsedničkih izbora pretvorio se u referendum za i protiv Borisa Tadića (to je i poručio na kraju TV duela predsedničkih kandidata prošle srede: „Birači, kaznite Borisa Tadića“), pri čemu je Tadića uspešno – i sasvim istinito – pretvorio u otelotvorenje svega što je trulo u državi Srbiji. U glavnog krivca za to što je trulim postalo sve čega se dohvatio, a dohvatao se, u ove četiri godine svog mandata, svega što mu nije u opisu radnog mesta taman koliko premijeru Mirku Cvetkoviću nije padalo na pamet da se meša u svoja (ustavom propisana) posla. Kako je Tadić u protekle četiri godine, u Cvetkovićevo ime, radio za Srbiju, tako mu se Srbija 20. maja i odužila.
Ali ispalo je i mnogo više od toga. Zato što je Tadić uoči drugog kruga izbora dobio podršku i od Ivice Dačića, oba Krkobabića i D. M. Palme, i od Čedomira Jovanovića i Vuka Draškovića, i od Mlađana Dinkića i svih njegovih regiona, plus Mađari i Bošnjaci, dakle, od svih mogućih saučesnika u narednoj Vladi Srbije, drugi krug predsedničkih izbora pretvorio se i u referendum za ili protiv takve vlade. I Srbija joj je, sasvim nedvosmisleno, rekla ne.

DOKAZ PLJAČKE?
Zamislimo se nad činjenicom da je za takvu vladu u nedelju glasalo manje od milion i po građana Srbije, dok su ove stranke, u zbiru, dve nedelje ranije dobile čitavih pola miliona glasova više. Da li su se glasači SPS-a (i PUPS-a i JS-a), LDP-a i URS-a, baš toliko oglušili o poziv lidera partija svog izbora, pa su ili izbojkotovali predsedničke izbore, ili su pak izašli i glasali sasvim suprotno od onoga što im je rečeno? Ili je baš ova iznenađujuća pobeda Tomislava Nikolića 20. maja pokazala koliko nam je glasova, zapravo, pokradeno 6. maja u sumrak? Upravo ova začudna računica pokazuje zašto će nedeljni pobednik morati, sada kao predsednik Srbije, da založi sav svoj predsednički autoritet da se računica koja se ne slaže, i eventualni krivci za to, isteraju na čistac. Da im ukradeno đurđevdansko glasanje ne prođe kao što su im prošla skupštinska glasanja iz Soluna i Bodruma…
Ili pravi pobednik nedeljnih izbora i nije Tomislav Nikolić, nego narod Srbije? Zato što je uspeo da shvati da ovo nisu izbori već referendum o njegovom životu. Zato što su Srbi, glasajući protiv Borisa Tadića, glasali i za slobodu sopstvenog izbora; glasali da povrate pravo da sami biraju vlast u Srbiji, umesto da je za njih odabiraju EU i SAD i NATO. A mešali su se direktno u sve izbore do 2008, te godine su nam i ukrali izbor koji smo načinili, a pokušali su i sada da nam objasne ko je njihov kandidat, i za koga bi trebalo da glasamo. Pa se tako Meri Vorlik, ambasadorka SAD-a u Beogradu, između dva kruga predsedničkih izbora pojavljuje uz kandidata DS-a Borisa Tadića na otvaranju nekakve biogasne elektrane kod Blaca; otvorenu podršku Tadiću pružaju specijalni izaslanik novoizabranog predsednika Francuske Fransoa Olanda, Alan Rišar, inače njihov ministar odbrane kada su oni bombardovali nas, predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc, šef poslaničke grupe socijaldemokrata u EP Hanes Svoboda, norveški premijer Jens Stoltemberg, premijeri Slovačke (Robert Fico) i Rumunije (Viktor Ponta)… Pri čemu su otac Novaka Đokovića (Srđan), Zdravko Čolić i Bajaga, Savo Milošević i Branislav Lečić, Merima Njegomir, Mira Banjac, Radoš Bajić… samo predstavljali lokalnu potvrdu ove urbi et orbi podrške trećoj predsedničkoj (i prvoj protivustavnoj) kandidaturi Borisa Tadića.
No nije narod u nedelju pobedio samo NATO mirotvorce i lokalni džet-set. Svojim mozgom i rukom pobedio je sopstvene oči i uši. Pokazao da (još) ume da razmišlja sopstvenom glavom i da nije podlegao uticaju današnjih srpskih medija, prema kojima je „Politika ekspres“ iz septembra 2000. pojam slobodnog, profesionalnog i objektivnog novinarstva, i uticaju hordi političkih analitičara, profesionalnih obmanjivača onog dela naroda koji nema druga posla nego njih da sluša.

ZVEZDE SRPSKE ANALITIKE
Eh, ti profesionalci, kao da je politička analitika najstarija profesija na svetu… Lepo su nam tokom predizborne kampanje pokazali ko su njihovi vlasnici, i koliko bi trebalo verovati njihovim objektivnim ocenama koje, je’l, zasigurno nemaju baš nikakve veze s vlasnicima njihovih umova. Da se ne zaboravi, podsetićemo se i njihove uloge u predizbornoj kampanji Borisa Tadića. Ubeđivali su nas da krađe glasova nije bilo, da je Tadić ubedljivo pobedio Nikolića u TV duelu, da će velika opasnost za Srbiju biti ako Nikolić pobedi, ali i da možemo da odahnemo jer se to nikako ne može dogoditi…
Stupili su, primera radi, sasvim složno u odbranu vlasti od optužbi (i dokaza) da nam je pokrala đurđevdanske glasove. Tako, Vladimir Todorić, direktor Centra za novu politiku, i pre bilo kakve istrage krađe glasova komentariše da je „istraga pokazala da se zapravo ništa nije desilo, da nije bilo izborne krađe, i da se izborni rezultat ne može dovesti u pitanje, i da će vreme pokazati hoće li se pokušaj da se iscenira afera ‘obiti o glavu’ njenim tvorcima“. Jovo Bakić, „analitičar“, „ističe da su tvrdnje o navodnoj izbornoj krađi ‘mnogo buke ni oko čega’, odnosno da stranke time pokušavaju da ‘pravdaju loše izborne rezultate’“, i stručno objašnjava: „Gotovo je nemoguće prevariti.“ A kolega analitičar Dejan Vuk Stanković na to dodaje da je „neobično što se stranke bune tek sada“ (valjda, tek pošto su otkrile krađu glasova, a ne pre toga?!), i da bi, da je krađe zaista bilo – poentira u vrhuncu svoje lucidnosti – „građani čiji su glasovi pokradeni bili na ulicama“. I samo nije precizirao da li misli na mrtve duše koje su glasale ili na glasače čiji su glasovi pronalaženi po đubrištima širom Srbije, a da nisu ni znali da su listić, ubacivši ga u kutiju, bacili u đubre…
Ubeđivali su nas i da je Tadić ubedljivo trijumfovao u TV duelu s Nikolićem, usput, svojim nepristrasnim argumentima, upirući prstom i u onoga za koga bi trebalo da glasamo. Ratko Božović: „Razlika je bila u argumentaciji, u čitavoj komunikaciji. Toma Nikolić je imao tu nevolju da intuitivno oseća da je gubitnik i onda je bio u frustraciji. Čovek u frustraciji ne može biti opušten, ni inspirativan (…) Mislim da je tu jasno, da smo imali jednu priču koja dolazi od pobednika i jednu koja dolazi od gubitnika.“ Vladimir Vuletić, sociolog, „ocenio je da je predsednički kandidat Boris Tadić ‘dobio’ TV duel protiv Tomislava Nikolića, jer se predstavio kao čovek koji donosi stabilnost i izvesnost Srbiji, dok Nikolić nije imao odgovore na većinu pitanja“. Psiholog Žarko Trebješanin iznosi stručno tumačenje: „Mislim da je Tadić nadmašio Nikolića gotovo na svim poljima – u retoričkom nastupu, u državničkom nastupu, u tome da je bio neuporedivo pristojniji i uljudniji i da je pokazao kako se zaista komunicira na javnoj sceni.“ Dok Milan Nikolić, objektivan koliko samo muž Sonje Liht to može da bude, ocenjuje da je Tadić bio „uverljiviji, staloženiji“ i da je „pokazao državničko držanje“, za razliku od Nikolićevog „svađalačkog i neargumentovanog“ nastupa, kojim je „pokazao da je daleko manje spreman za ulogu predsednika Republike“. Ovim stručnim mišljenjima agencija „Ipsos stratedžik marketing“ Srđana Bogosavljevića daje i egzaktnu potvrdu: građani su, pokazalo je istraživanje, bolje razumeli kandidata DS-a, kandidat DS-a je u većoj meri imao nastup državnika, kandidat DS-a bio je uverljiviji dok je pričao o EU integracijama…
Vladimir Vuletić posle svega ocenjuje da je „nesumnjivo da je Tadić favorit“, a Slaviša Orlović, obrazlažući zašto je to nesumnjivo, pokazuje i zašto moramo da ga ugledamo kad god uključimo televizor. Izvinjavamo se čitaocima zato što ih izlažemo opširnom uvidu u Orlovićev misaoni aparat: „Birači Nikolića su imali nesumnjivo iskustvo da je on gubitnik ili poraženi, i na izborima 2004. i 2008. i sada 2012. je izgubio u prvom krugu. Ima birača koji se opredeljuju u odnosu na pobednika. U onoj meri u kojoj se već nazire buduća koalicija, u tom smislu se smatra da je izvestan dobitnik. I s druge strane, stiče se utisak da je deo kredibiliteta, na neki način i prestiža, Nikolić izgubio zbog toga što nije ostvario trijumfalnu pobedu na parlamentarnim i predsedničkim izborima na način na koji je to najavljivao u kampanji. S druge strane, birači DS-a su pre svega, jer je DS dobila manje nego Boris Tadić, na neki način ispraznili svoje nezadovoljstvo, apstinencijom i možda jednim delom i belim listićima. U drugom krugu izbor je jasan. Ipak se radi o strateškoj odluci kuda Srbija ide, ko će da je vodi narednih četiri-pet godina. Jasan je izbor i u tom smislu moguće da iz dela birača DS-a bude veći odziv, što bi se u tom smislu odrazilo i na bolji uspeh Borisa Tadića.“
Kao i u slučaju TV duela, i ove nepristrasne predizborne analize izražavaju se brojkama. Tadić pobeđuje Nikolića još uverljivije nego što ga je dobio u TV duelu. Naravno, „Ipsos stratedžik marketing“ istražuje i otkriva da u pobedu Borisa Tadića veruje 61 odsto građana Srbije. Pa onda, neumorni, istražuju i dalje, i otkrivaju da će u drugom krugu glasati, precizno, 54,7 odsto građana, a da će lider DS-a osvojiti 58 odsto, a lider SNS-a samo 42 odsto glasova. „Blic“ nas, dan uoči početka predizborne tišine, obaveštava da „Tadić svaki dan uvećava prednost“: „Podaci nekoliko najeminentnijih agencija za istraživanje javnog mnjenja potvrđuju da Boris Tadić ubedljivo vodi i da je već izvesno da će osvojiti i treći predsednički mandat. Razlika se kreće od osam i do 16 procenata, i male su šanse da se u ukupnom skoru bilo šta promeni.“ A novi „NIN“, „Blicov“, perom svog glavnog urednika Nebojše Spaića – od koga se, izgleda, očekuje i da čita „Blic“ i da poveruje u ono što je tamo pročitao – proročanski konstatuje da je „Tomislav Nikolić izgubio sve šanse da ikada dođe na vlast. Nije ih, u stvari, ni imao.“
A valjda da bi Tadićevu prednost dodatno učvrstio, već spomenuti Vladimir Todorić se na ovo ubeđivanje potencijalnih Nikolićevih birača da i nema svrhe da izlaze na izbore, nadovezuje tako što pokazuje zašto bi njega na televizijama trebalo da bude i više nego Slaviše Orlovića. Slušamo ga, a kao da slušamo Jelenu Trivan; Tomislav Nikolić – progovara Jelena Trivan iz Todorića – stvara atmosferu koja bi „mogla da nas vrati u atmosferu devedesetih“: „Postoji serija izjava ili poteza koje bi on želeo da zaboravi, a to pokazuje jedan zabrinjavajući način donošenja odluka. To je povezano i sa pitanjem lične karijere i nemogućnošću da ostvari potencijal.“ Ocenjuje i da Nikolić „taj potencijal neće uspeti da ostvari ni posle ovih, trećih predsedničkih izbora na kojima učestvuje“, i objašnjava da kandidata SNS-a karakteriše „potpuno jedna dezorijentisanost i neodlučnost u donošenju odluka i to još u izbornom procesu, a kako bi tek sutra kao predsednik“…
Ali poseban vid podlosti iskazali su analitičari koji su, usred predizborne tišine, pozivali građane da izađu na izbore. Zoran Stojiljković („Glasajmo i imajmo u vidu da su ovo bitni izbori… Čak i kada nam se čini da nema smisla, da nas političke elite ne čuju i da nemamo dovoljno dobar izbor – trebalo bi izlaziti… Pravljenje belih listića nema smisla kad ne postoji izborni cenzus ispod kojeg glasanje ne važi“), Vladimir Goati („Morate izaći na izbore i manifestovati svoju volju“), Marko Blagojević („Tanjug“ javlja: „Pozvao je građane da izađu na izbore 20. maja u što većem broju jer će, kako je rekao, onaj ko u nedelju bude izabran biti za kormilom države narednih pet godina“), pa opet Milan Nikolić „napominje da je učešće građana u izbornom procesu u što većem broju važno jer, kako je rekao, biraju kandidata za koga veruju da će obezbediti bolji život narednih godina“…
A zašto su ovi pozivi na glasanje bili toliko podli, saznali smo od Srđana Bogosavljevića, dok je pokušavao da objasni da je na tačnost prognoza njegovog „Ipsos stratedžik marketinga“ uticalo to što građani nisu glasali onako kako je on očekivao. Elem, objasnio je Bogosavljević: „Vrlo je jasno bilo od početka da će mala izlaznost voditi pobedi Nikolića, a da će veći odziv odgovarati Tadiću.“ I zato su oni vajni, vrli analitičari u izbornoj tišini, a tako nepristrasno, pozivali na glasanje u što većem broju, i baš zato i jesu podlaci.
I taman kad smo pomislili da će se od sramote – sramote što nisu ni predvideli da bi Tadić mogao da izgubi, a kamoli propratnog objašnjenja zašto bi i to čudo moglo da mu se dogodi – dakle, taman kad smo pomislili da će od sramote zaćutati i skloniti se negde dok bruka ne prođe, ti isti analitičari sad nagrnuše da nam objasne da je Nikolić pobedio zato što je Tadić izgubio. Jovo Bakić odjednom otkriva da je Tadić poražen i zato što je „favorizovao stranačke kadrove i lične prijatelje“ – kako, samo, tu favorizaciju nije uočio i ranije? – Todorić uočava ono što dotad nije, da „ljudi katastrofalno žive“, dok Milan Nikolić odjednom primećuje da je „na rezultat izbora uticala težina ekonomske i socijalne situacije, i nezadovoljstvo građana radom političke elite“. Da li bi trebalo i naglašavati, ni težinu, ni nezadovoljstvo Nikolić tokom kampanje nije uspeo da primeti…

HAOS U DS-u
No ta su objašnjenja analitičarima naše stvarnosti poslužila samo kao kratkotrajni predah, da uzmu vazduh za novi krug spinovanja, časnog koliko je bilo i ono predizborno. Kao što su nas ubeđivali da nema budućnosti bez predsednika Tadića, sada nas ubeđuju da nema života bez DS-a u novoj vladi. Da li u „velikoj koaliciji“ sa SNS-om, da li u predizbornoj koaliciji sa Ivicom Dačićem i Čedomirom Jovanovićem, svejedno im je samo dok su među njima i vrhuške DS-a. I Tadića za premijera. Kao što reče Vladimir Vuletić, i ne skrivajući više u čiju korist radi: „Postojale su tri opcije: ili da Tadić bude premijer, ili da se povuče iz političkog života, ili, što bi bilo najgore, da DS ode u opoziciju.“
A zapravo su ovakve analize samo odjeci haosa koji se odvija u vrhu DS-a, u kojem su se iskristalisale makar dve struje. Jedna, tako, agenciji „Beta“ dojavljuje da je Tadić – besan zbog izbornog neuspeha u Beogradu – raspustio Gradski odbor DS-a; druga to demantuje. Jedna (ona druga?) medijima dojavljuje da je vrh DS-a dogovorio da Boris Tadić bude DS-ov kandidat za novog premijera, Jelena Trivan zatim demantuje takve „spekulacije medija“… A one su se, kao po komandi, pojavile baš u svim medijima na koje deo vrha DS-a ima uticaj (dakle, u svim medijima). Pa Borislav Novaković,  šef poslaničke grupe DS-a u Skupštini Vojvodine (onaj što je postao poznat kada je iz Soluna glasao u Skupštini Srbije za Zakon o radu), u ponedeljak uveče najavljuje da će već u utorak DS izaći sa imenom svog kandidata za novog premijera Srbije, a evo, prođe i sreda, a o kandidatu ni glasa… Suština potresa u DS-u je, izgleda, u ovome: Tadić, kao što je i rekao u nedelju uveče, ne želi da bude premijer. Shvata da je izbore izgubio i zato što mu stranka nije dovoljno pomogla da pobedi (kao što ga je, inače, „Pečat“ u više navrata dobronamerno  upozoravao da će mu se dogoditi), ali mu ta ista stranka sada ne dozvoljava da se povuče. Zašto? Zato što će s njim kao premijerom ostati u vlasti, s privilegijama umesto sa strahom od krivičnih prijava zbog proneverenih javnih nabavki, i zato što će uz koaliciju sa SPS-om na republičkom nivou opstati i ona na gradskom, beogradskom. Pri čemu će prvog čoveka Beograda od prvog mesta u DS-u deliti samo neminovni krah Tadićevog rukovođenja novom vladom Srbije – ne zato što bi je sada tako loše vodio, već zato što ju je loše vodio u protekle četiri godine – a Đilas je za to vreme u ugodnoj zavetrini beogradskoj… Da odmah preuzme Vladu Srbije Đilasu trenutno ne pada na pamet jer zna šta tu vladu čeka, a da dozvoli da DS ode u opoziciju ne sme zato što onda i on u Beogradu silazi s vlasti. I tada Bojan Pajtić, šef vojvođanskih demokrata, postaje najmoćniji čovek u partiji…
Pred sličnim je izborom – vlast ili propast – i Mlađan Dinkić. U Parlament je sada ušao samo zato što je u kampanji potrošio toliko novca da bi i od Adolfa Hitlera – kako je neko mudro primetio – napravio anđela i to u Izraelu. E, sad, ako ne dospe Dinkić i u narednoj podeli funkcija u blizinu neke od državnih kasa, kako će finansirati sledeću kampanju? Unija regiona raspašće mu se kako je i nastala, na svih – prebrojali smo – 38 članica, a sam Dinkić tamo gde mu je i mesto.
No ključ je, danas i više nego pre samo nekoliko dana, u rukama heterogene koalicije okupljene oko Ivice Dačića; heterogene, zato što smo još uoči drugog izbornog kruga videli da SPS ne kontroliše ni poslanike PUPS-a, ni Palmine JS, što je Momo Čolaković iz PUPS-a ove nedelje i potvrdio: „U našem koalicionom sporazumu moguće je da stranke i pojedinačno biraju svoje partnere.“ I sad, da ga PUPS i JS ne bi pretekli u nekoj od matematički mogućih kombinacija, i napravili separatni dogovor sa nekom od dve vodeće stranke, Dačić i sam razgovara i sa DS-om i sa SNS-om. I govori da „nikakvi dogovori nisu postignuti ni sa kim, ni o parlamentarnoj većini, niti o personalnim pitanjima“, iako je javno saopšteno još 9. maja da su DS i SPS-PUPS-JS dogovorili (tačka 2 njihovog sporazuma) „zajednički rad na formiranju parlamentarne većine u Skupštini Srbije i skupštinama lokalnih samouprava, gradu Beogradu i AP Vojvodine“…
Baš zato što je reč o takvim ljudima, ma, moralnim gromadama, sasvim je nezahvalno prognozirati kakvu će vladu Srbija na kraju dobiti. I da li će je, na kraju krajeva, uopšte i dobiti. A jednačinu, kao da već nije dovoljno složena, dodatno usložnjavaju inostrani učesnici srpskog izbora, i njihova očekivanja od postizborne Srbije. A očekivanja su jasna, i sva su u skladu s našim nacionalnim interesima, baš koliko nam je u interesu i da nam izraste čmičak iznad oka; od nastavka saradnje s nezavisnim Kosovom do učlanjenja Srbije u NATO, što je težnja koja se pred našim očima ubrzava. Već smo upozorili na NATO vrata koja nam je uoči izbora otvorila savetnica predsednika SAD-a Baraka Obame Elizabet Šervud Rendal, a sad nam je i iz Čikaga, sa NATO samita, stiglo i zvanično, grupno ohrabrenje da nastavimo putem evroatlantskih integracija. A ko je NATO-u bolji saradnik od Borisa Tadića, koji im je još pre nekoliko godina – kako nam je otkrio Vikiliks – poverio da je punopravno članstvo Srbije u NATO njegov „prioritet broj jedan“? Što se oslobađanja Srbije od Kosova tiče, neophodno im je da Srbija promeni svoj Ustav koji to oslobađanje izričito ne dopušta, odnosno što šira vladajuća koalicija koja bi obezbedila dvotrećinsku skupštinsku većinu. Dakle, „velika koalicija“ SNS-a i DS-a sa neophodnim satelitima koji će se ionako utrkivati da uđu u takav savez. Pa i Dačić, ako mu je verovati, tvrdi da „neke strane ambasade teraju“ DS da formira vladu sa SNS-om: „Čitav svet vrši pritisak da se napravi neka vrsta strateškog partnerstva između najvećih stranaka.“
Pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima, međutim, mogućnost je „velike koalicije“ svela, praktično, na minimum. Zato što bi SNS-u, od svega što u ovom trenutku može da učini, to bio jedini pogrešan potez koji uopšte može da povuče; uz to, bio bi toliko pogrešan da bi gotovo bio samoubilački, i to u trenutku najvećeg trijumfa. Sve i ako sada ne uspeju da formiraju vladu, trebalo bi samo da pokažu još malo strpljenja; da dozvole DS-u i SPS-u da formiraju vladu koja će u startu biti dvostruko klimavog legitimiteta – zbog ozbiljne sumnje da je nastala na osnovu krađe glasova, i zato što je nesumnjivo poražena na referendumu u drugom krugu predsedničkih izbora – da je puste da se uruši pod ekonomskim slomom koji nas ionako čeka, i usput do maksimuma iskoriste velike pi-ar mogućnosti Nikolićevog useljenja u predsedničko zdanje na Andrićevom vencu. Uz analitičare koje smo sada prozreli i prezreli, samo malo slobodnije medije i poštenije brojanje glasova, vlast im sama od sebe pada u krilo… Ili će ih pritisak Zapada naterati da ipak postupe u korist svoje i naše štete? Već ovog petka dobićemo prilično dobar signal da se to neće dogoditi. Ako Tomislav Nikolić uradi ono što je najavio, i u prvu inostranu posetu po svom izboru za predsednika Srbije ode na Istok, u Moskvu na Kongres Jedinstvene Rusije Vladimira Putina.