Избор за бољи живот

Пише Никола Врзић

Да ли је победом Томислава Николића у другом кругу председничких избора доказано и да је ђурђевданско гласање било брутално покрадено, и колико ће пораз Бориса Тадића пореметити планове за формирање владе ДС-а, СПС-а, „Преокрета“ и(ли) УРС-а? Ма шта о томе говорили врли политички аналитичари, професионални обмањивачи оног дела народа који нема другог посла него њих да слуша

 

Имали смо у недељу 20. маја да изаберемо између стабилности и нестабилности, и, Богу хвала, изабрали смо нестабилност. Зато што би нас стабилност, која нам је понуђена под редним бројем 1 на гласачком листићу, одвела само у стабилни наставак пропадања које је започело председничким и парламентарним изборима 2008. године; пропадања наших новчаника, растакања државе и њених граница, претварања српског националног питања у некакво неодређено, регионално питање у којем су Србији битнији интереси Европске уније и региона од интереса сопственог народа. Нестабилност коју смо у недељу изабрали уместо такве стабилности, отуда, ако ишта, пружа наду да смо заиста начинили избор за бољи живот, избор да покушамо да постанемо господари свог живота уместо да господарење нашим животом оставимо онима који су квалитет тог живота добрано срозали. Другим речима, Срби су показали да можда и нису толико бесловесни колико се то чинило после минулог Ђурђевдана. Избор нестабилности наместо стабилности, свеједно, не значи да ће нам данас сигурно бити боље него што је било јуче, али значи да би сутра ипак могло да нам буде боље, уз пуно труда и још више добре воље. А одговорност за то лежи првенствено на ономе за кога је, гласајући против, у другом кругу председничких избора гласала Србија.
Томислав Николић, дакле, победио је Бориса Тадића и изабран је за новог председника Србије. Није, при том, добио натполовичну већину гласова изашлих бирача, нити је на изборе изашло више од половине уписаних бирача, али то нимало не умањује легитимитет Николићевог тријумфа. Не само што Закон о избору председника Републике каже да за избор председника није потребно ни једно, ни друго него само проста већина гласова, већ је баш такав закон донет управо да би Борис Тадић могао да буде изабран за председника 2004. године, пошто је претходна одредба – која је захтевала да на изборима гласа више од 50 одсто уписаних бирача – у два наврата успешно искоришћена да би се обесмислила и поништила победа Војислава Коштунице. А да и не говоримо о томе да су, и они који нису изашли на изборе, тиме исказали свој став. Тако да је, у светлу озбиљних сумњи у регуларност избора 6. маја, Николићева победа, заправо, једини неупитни исход мајских гласања грађана Србије.

НИКОЛИЋЕВА КЛЕТВА
Е, сад. Како је Бориса Тадића стигла Николићева клетва, усуд превласти у првом кругу председничких избора који се у другом претворио у пораз? Борис Тадић је 2012. постао Томислав Николић из 2004. и 2008. године. С тим што је 2012. Тадић на својој страни имао све оно што Николић није имао ни пре четири, ни пре осам година, а нема ни данас. И власт, и медије, и аналитичаре, и Европску унију и САД. Али, џаба, ни све то му није било довољно да би избегао пораз.
Зато што је Томислав Николић између првог и другог изборног круга Србији успео да понуди нешто што јој није понудио пре првог круга; да јој понуди нешто ново. Старог себе. Себе који није маркетиншки испеглан и вештачки насмешен – јер у маркетингу и смејању нико с Тадићем не може да се надмеће – већ оног намргођеног себе, човека из народа који изгледа као да дели судбину тог народа све и ако није баш тако. Избор између два слична продукта политичког маркетинга, који нам председника продаје као „милка“ чоколаду, после 6. маја претворио се у избор између производа и човека, између виртуелне стварности из телевизијских реклама и сурове стварности коју сви живимо. И самим тим је постао надасве једноставан.
Томиславу Николићу је, заправо, успело да искористи једину шансу коју је имао да би победио Бориса Тадића и његову машинерију. Други круг председничких избора претворио се у референдум за и против Бориса Тадића (то је и поручио на крају ТВ дуела председничких кандидата прошле среде: „Бирачи, казните Бориса Тадића“), при чему је Тадића успешно – и сасвим истинито – претворио у отелотворење свега што је труло у држави Србији. У главног кривца за то што је трулим постало све чега се дохватио, а дохватао се, у ове четири године свог мандата, свега што му није у опису радног места таман колико премијеру Мирку Цветковићу није падало на памет да се меша у своја (уставом прописана) посла. Како је Тадић у протекле четири године, у Цветковићево име, радио за Србију, тако му се Србија 20. маја и одужила.
Али испало је и много више од тога. Зато што је Тадић уочи другог круга избора добио подршку и од Ивице Дачића, оба Кркобабића и Д. М. Палме, и од Чедомира Јовановића и Вука Драшковића, и од Млађана Динкића и свих његових региона, плус Мађари и Бошњаци, дакле, од свих могућих саучесника у наредној Влади Србије, други круг председничких избора претворио се и у референдум за или против такве владе. И Србија јој је, сасвим недвосмислено, рекла не.

ДОКАЗ ПЉАЧКЕ?
Замислимо се над чињеницом да је за такву владу у недељу гласало мање од милион и по грађана Србије, док су ове странке, у збиру, две недеље раније добиле читавих пола милиона гласова више. Да ли су се гласачи СПС-а (и ПУПС-а и ЈС-а), ЛДП-а и УРС-а, баш толико оглушили о позив лидера партија свог избора, па су или избојкотовали председничке изборе, или су пак изашли и гласали сасвим супротно од онога што им је речено? Или је баш ова изненађујућа победа Томислава Николића 20. маја показала колико нам је гласова, заправо, покрадено 6. маја у сумрак? Управо ова зачудна рачуница показује зашто ће недељни победник морати, сада као председник Србије, да заложи сав свој председнички ауторитет да се рачуница која се не слаже, и евентуални кривци за то, истерају на чистац. Да им украдено ђурђевданско гласање не прође као што су им прошла скупштинска гласања из Солуна и Бодрума…
Или прави победник недељних избора и није Томислав Николић, него народ Србије? Зато што је успео да схвати да ово нису избори већ референдум о његовом животу. Зато што су Срби, гласајући против Бориса Тадића, гласали и за слободу сопственог избора; гласали да поврате право да сами бирају власт у Србији, уместо да је за њих одабирају ЕУ и САД и НАТО. А мешали су се директно у све изборе до 2008, те године су нам и украли избор који смо начинили, а покушали су и сада да нам објасне ко је њихов кандидат, и за кога би требало да гласамо. Па се тако Мери Ворлик, амбасадорка САД-а у Београду, између два круга председничких избора појављује уз кандидата ДС-а Бориса Тадића на отварању некакве биогасне електране код Блаца; отворену подршку Тадићу пружају специјални изасланик новоизабраног председника Француске Франсоа Оланда, Алан Ришар, иначе њихов министар одбране када су они бомбардовали нас, председник Европског парламента Мартин Шулц, шеф посланичке групе социјалдемократа у ЕП Ханес Свобода, норвешки премијер Јенс Столтемберг, премијери Словачке (Роберт Фицо) и Румуније (Виктор Понта)… При чему су отац Новака Ђоковића (Срђан), Здравко Чолић и Бајага, Саво Милошевић и Бранислав Лечић, Мерима Његомир, Мира Бањац, Радош Бајић… само представљали локалну потврду ове urbi et orbi подршке трећој председничкој (и првој противуставној) кандидатури Бориса Тадића.
Но није народ у недељу победио само НАТО миротворце и локални џет-сет. Својим мозгом и руком победио је сопствене очи и уши. Показао да (још) уме да размишља сопственом главом и да није подлегао утицају данашњих српских медија, према којима је „Политика експрес“ из септембра 2000. појам слободног, професионалног и објективног новинарства, и утицају хорди политичких аналитичара, професионалних обмањивача оног дела народа који нема друга посла него њих да слуша.

ЗВЕЗДЕ СРПСКЕ АНАЛИТИКЕ
Ех, ти професионалци, као да је политичка аналитика најстарија професија на свету… Лепо су нам током предизборне кампање показали ко су њихови власници, и колико би требало веровати њиховим објективним оценама које, је’л, засигурно немају баш никакве везе с власницима њихових умова. Да се не заборави, подсетићемо се и њихове улоге у предизборној кампањи Бориса Тадића. Убеђивали су нас да крађе гласова није било, да је Тадић убедљиво победио Николића у ТВ дуелу, да ће велика опасност за Србију бити ако Николић победи, али и да можемо да одахнемо јер се то никако не може догодити…
Ступили су, примера ради, сасвим сложно у одбрану власти од оптужби (и доказа) да нам је покрала ђурђевданске гласове. Тако, Владимир Тодорић, директор Центра за нову политику, и пре било какве истраге крађе гласова коментарише да је „истрага показала да се заправо ништа није десило, да није било изборне крађе, и да се изборни резултат не може довести у питање, и да ће време показати хоће ли се покушај да се исценира афера ‘обити о главу’ њеним творцима“. Јово Бакић, „аналитичар“, „истиче да су тврдње о наводној изборној крађи ‘много буке ни око чега’, односно да странке тиме покушавају да ‘правдају лоше изборне резултате’“, и стручно објашњава: „Готово је немогуће преварити.“ А колега аналитичар Дејан Вук Станковић на то додаје да је „необично што се странке буне тек сада“ (ваљда, тек пошто су откриле крађу гласова, а не пре тога?!), и да би, да је крађе заиста било – поентира у врхунцу своје луцидности – „грађани чији су гласови покрадени били на улицама“. И само није прецизирао да ли мисли на мртве душе које су гласале или на гласаче чији су гласови проналажени по ђубриштима широм Србије, а да нису ни знали да су листић, убацивши га у кутију, бацили у ђубре…
Убеђивали су нас и да је Тадић убедљиво тријумфовао у ТВ дуелу с Николићем, успут, својим непристрасним аргументима, упирући прстом и у онога за кога би требало да гласамо. Ратко Божовић: „Разлика је била у аргументацији, у читавој комуникацији. Тома Николић је имао ту невољу да интуитивно осећа да је губитник и онда је био у фрустрацији. Човек у фрустрацији не може бити опуштен, ни инспиративан (…) Мислим да је ту јасно, да смо имали једну причу која долази од победника и једну која долази од губитника.“ Владимир Вулетић, социолог, „оценио је да је председнички кандидат Борис Тадић ‘добио’ ТВ дуел против Томислава Николића, јер се представио као човек који доноси стабилност и извесност Србији, док Николић није имао одговоре на већину питања“. Психолог Жарко Требјешанин износи стручно тумачење: „Мислим да је Тадић надмашио Николића готово на свим пољима – у реторичком наступу, у државничком наступу, у томе да је био неупоредиво пристојнији и уљуднији и да је показао како се заиста комуницира на јавној сцени.“ Док Милан Николић, објективан колико само муж Соње Лихт то може да буде, оцењује да је Тадић био „уверљивији, сталоженији“ и да је „показао државничко држање“, за разлику од Николићевог „свађалачког и неаргументованог“ наступа, којим је „показао да је далеко мање спреман за улогу председника Републике“. Овим стручним мишљењима агенција „Ипсос стратеџик маркетинг“ Срђана Богосављевића даје и егзактну потврду: грађани су, показало је истраживање, боље разумели кандидата ДС-а, кандидат ДС-а је у већој мери имао наступ државника, кандидат ДС-а био је уверљивији док је причао о ЕУ интеграцијама…
Владимир Вулетић после свега оцењује да је „несумњиво да је Тадић фаворит“, а Славиша Орловић, образлажући зашто је то несумњиво, показује и зашто морамо да га угледамо кад год укључимо телевизор. Извињавамо се читаоцима зато што их излажемо опширном увиду у Орловићев мисаони апарат: „Бирачи Николића су имали несумњиво искуство да је он губитник или поражени, и на изборима 2004. и 2008. и сада 2012. је изгубио у првом кругу. Има бирача који се опредељују у односу на победника. У оној мери у којој се већ назире будућа коалиција, у том смислу се сматра да је известан добитник. И с друге стране, стиче се утисак да је део кредибилитета, на неки начин и престижа, Николић изгубио због тога што није остварио тријумфалну победу на парламентарним и председничким изборима на начин на који је то најављивао у кампањи. С друге стране, бирачи ДС-а су пре свега, јер је ДС добила мање него Борис Тадић, на неки начин испразнили своје незадовољство, апстиненцијом и можда једним делом и белим листићима. У другом кругу избор је јасан. Ипак се ради о стратешкој одлуци куда Србија иде, ко ће да је води наредних четири-пет година. Јасан је избор и у том смислу могуће да из дела бирача ДС-а буде већи одзив, што би се у том смислу одразило и на бољи успех Бориса Тадића.“
Као и у случају ТВ дуела, и ове непристрасне предизборне анализе изражавају се бројкама. Тадић побеђује Николића још уверљивије него што га је добио у ТВ дуелу. Наравно, „Ипсос стратеџик маркетинг“ истражује и открива да у победу Бориса Тадића верује 61 одсто грађана Србије. Па онда, неуморни, истражују и даље, и откривају да ће у другом кругу гласати, прецизно, 54,7 одсто грађана, а да ће лидер ДС-а освојити 58 одсто, а лидер СНС-а само 42 одсто гласова. „Блиц“ нас, дан уочи почетка предизборне тишине, обавештава да „Тадић сваки дан увећава предност“: „Подаци неколико најеминентнијих агенција за истраживање јавног мњења потврђују да Борис Тадић убедљиво води и да је већ извесно да ће освојити и трећи председнички мандат. Разлика се креће од осам и до 16 процената, и мале су шансе да се у укупном скору било шта промени.“ А нови „НИН“, „Блицов“, пером свог главног уредника Небојше Спаића – од кога се, изгледа, очекује и да чита „Блиц“ и да поверује у оно што је тамо прочитао – пророчански констатује да је „Томислав Николић изгубио све шансе да икада дође на власт. Није их, у ствари, ни имао.“
А ваљда да би Тадићеву предност додатно учврстио, већ споменути Владимир Тодорић се на ово убеђивање потенцијалних Николићевих бирача да и нема сврхе да излазе на изборе, надовезује тако што показује зашто би њега на телевизијама требало да буде и више него Славише Орловића. Слушамо га, а као да слушамо Јелену Триван; Томислав Николић – проговара Јелена Триван из Тодорића – ствара атмосферу која би „могла да нас врати у атмосферу деведесетих“: „Постоји серија изјава или потеза које би он желео да заборави, а то показује један забрињавајући начин доношења одлука. То је повезано и са питањем личне каријере и немогућношћу да оствари потенцијал.“ Оцењује и да Николић „тај потенцијал неће успети да оствари ни после ових, трећих председничких избора на којима учествује“, и објашњава да кандидата СНС-а карактерише „потпуно једна дезоријентисаност и неодлучност у доношењу одлука и то још у изборном процесу, а како би тек сутра као председник“…
Али посебан вид подлости исказали су аналитичари који су, усред предизборне тишине, позивали грађане да изађу на изборе. Зоран Стојиљковић („Гласајмо и имајмо у виду да су ово битни избори… Чак и када нам се чини да нема смисла, да нас политичке елите не чују и да немамо довољно добар избор – требало би излазити… Прављење белих листића нема смисла кад не постоји изборни цензус испод којег гласање не важи“), Владимир Гоати („Морате изаћи на изборе и манифестовати своју вољу“), Марко Благојевић („Танјуг“ јавља: „Позвао је грађане да изађу на изборе 20. маја у што већем броју јер ће, како је рекао, онај ко у недељу буде изабран бити за кормилом државе наредних пет година“), па опет Милан Николић „напомиње да је учешће грађана у изборном процесу у што већем броју важно јер, како је рекао, бирају кандидата за кога верују да ће обезбедити бољи живот наредних година“…
А зашто су ови позиви на гласање били толико подли, сазнали смо од Срђана Богосављевића, док је покушавао да објасни да је на тачност прогноза његовог „Ипсос стратеџик маркетинга“ утицало то што грађани нису гласали онако како је он очекивао. Елем, објаснио је Богосављевић: „Врло је јасно било од почетка да ће мала излазност водити победи Николића, а да ће већи одзив одговарати Тадићу.“ И зато су они вајни, врли аналитичари у изборној тишини, а тако непристрасно, позивали на гласање у што већем броју, и баш зато и јесу подлаци.
И таман кад смо помислили да ће се од срамоте – срамоте што нису ни предвидели да би Тадић могао да изгуби, а камоли пропратног објашњења зашто би и то чудо могло да му се догоди – дакле, таман кад смо помислили да ће од срамоте заћутати и склонити се негде док брука не прође, ти исти аналитичари сад нагрнуше да нам објасне да је Николић победио зато што је Тадић изгубио. Јово Бакић одједном открива да је Тадић поражен и зато што је „фаворизовао страначке кадрове и личне пријатеље“ – како, само, ту фаворизацију није уочио и раније? – Тодорић уочава оно што дотад није, да „људи катастрофално живе“, док Милан Николић одједном примећује да је „на резултат избора утицала тежина економске и социјалне ситуације, и незадовољство грађана радом политичке елите“. Да ли би требало и наглашавати, ни тежину, ни незадовољство Николић током кампање није успео да примети…

ХАОС У ДС-у
Но та су објашњења аналитичарима наше стварности послужила само као краткотрајни предах, да узму ваздух за нови круг спиновања, часног колико је било и оно предизборно. Као што су нас убеђивали да нема будућности без председника Тадића, сада нас убеђују да нема живота без ДС-а у новој влади. Да ли у „великој коалицији“ са СНС-ом, да ли у предизборној коалицији са Ивицом Дачићем и Чедомиром Јовановићем, свеједно им је само док су међу њима и врхушке ДС-а. И Тадића за премијера. Као што рече Владимир Вулетић, и не скривајући више у чију корист ради: „Постојале су три опције: или да Тадић буде премијер, или да се повуче из политичког живота, или, што би било најгоре, да ДС оде у опозицију.“
А заправо су овакве анализе само одјеци хаоса који се одвија у врху ДС-а, у којем су се искристалисале макар две струје. Једна, тако, агенцији „Бета“ дојављује да је Тадић – бесан због изборног неуспеха у Београду – распустио Градски одбор ДС-а; друга то демантује. Једна (она друга?) медијима дојављује да је врх ДС-а договорио да Борис Тадић буде ДС-ов кандидат за новог премијера, Јелена Триван затим демантује такве „спекулације медија“… А оне су се, као по команди, појавиле баш у свим медијима на које део врха ДС-а има утицај (дакле, у свим медијима). Па Борислав Новаковић,  шеф посланичке групе ДС-а у Скупштини Војводине (онај што је постао познат када је из Солуна гласао у Скупштини Србије за Закон о раду), у понедељак увече најављује да ће већ у уторак ДС изаћи са именом свог кандидата за новог премијера Србије, а ево, прође и среда, а о кандидату ни гласа… Суштина потреса у ДС-у је, изгледа, у овоме: Тадић, као што је и рекао у недељу увече, не жели да буде премијер. Схвата да је изборе изгубио и зато што му странка није довољно помогла да победи (као што га је, иначе, „Печат“ у више наврата добронамерно  упозоравао да ће му се догодити), али му та иста странка сада не дозвољава да се повуче. Зашто? Зато што ће с њим као премијером остати у власти, с привилегијама уместо са страхом од кривичних пријава због проневерених јавних набавки, и зато што ће уз коалицију са СПС-ом на републичком нивоу опстати и она на градском, београдском. При чему ће првог човека Београда од првог места у ДС-у делити само неминовни крах Тадићевог руковођења новом владом Србије – не зато што би је сада тако лоше водио, већ зато што ју је лоше водио у протекле четири године – а Ђилас је за то време у угодној заветрини београдској… Да одмах преузме Владу Србије Ђиласу тренутно не пада на памет јер зна шта ту владу чека, а да дозволи да ДС оде у опозицију не сме зато што онда и он у Београду силази с власти. И тада Бојан Пајтић, шеф војвођанских демократа, постаје најмоћнији човек у партији…
Пред сличним је избором – власт или пропаст – и Млађан Динкић. У Парламент је сада ушао само зато што је у кампањи потрошио толико новца да би и од Адолфа Хитлера – како је неко мудро приметио – направио анђела и то у Израелу. Е, сад, ако не доспе Динкић и у наредној подели функција у близину неке од државних каса, како ће финансирати следећу кампању? Унија региона распашће му се како је и настала, на свих – пребројали смо – 38 чланица, а сам Динкић тамо где му је и место.
Но кључ је, данас и више него пре само неколико дана, у рукама хетерогене коалиције окупљене око Ивице Дачића; хетерогене, зато што смо још уочи другог изборног круга видели да СПС не контролише ни посланике ПУПС-а, ни Палмине ЈС, што је Момо Чолаковић из ПУПС-а ове недеље и потврдио: „У нашем коалиционом споразуму могуће је да странке и појединачно бирају своје партнере.“ И сад, да га ПУПС и ЈС не би претекли у некој од математички могућих комбинација, и направили сепаратни договор са неком од две водеће странке, Дачић и сам разговара и са ДС-ом и са СНС-ом. И говори да „никакви договори нису постигнути ни са ким, ни о парламентарној већини, нити о персоналним питањима“, иако је јавно саопштено још 9. маја да су ДС и СПС-ПУПС-ЈС договорили (тачка 2 њиховог споразума) „заједнички рад на формирању парламентарне већине у Скупштини Србије и скупштинама локалних самоуправа, граду Београду и АП Војводине“…
Баш зато што је реч о таквим људима, ма, моралним громадама, сасвим је незахвално прогнозирати какву ће владу Србија на крају добити. И да ли ће је, на крају крајева, уопште и добити. А једначину, као да већ није довољно сложена, додатно усложњавају инострани учесници српског избора, и њихова очекивања од постизборне Србије. А очекивања су јасна, и сва су у складу с нашим националним интересима, баш колико нам је у интересу и да нам израсте чмичак изнад ока; од наставка сарадње с независним Косовом до учлањења Србије у НАТО, што је тежња која се пред нашим очима убрзава. Већ смо упозорили на НАТО врата која нам је уочи избора отворила саветница председника САД-а Барака Обаме Елизабет Шервуд Рендал, а сад нам је и из Чикага, са НАТО самита, стигло и званично, групно охрабрење да наставимо путем евроатлантских интеграција. А ко је НАТО-у бољи сарадник од Бориса Тадића, који им је још пре неколико година – како нам је открио Викиликс – поверио да је пуноправно чланство Србије у НАТО његов „приоритет број један“? Што се ослобађања Србије од Косова тиче, неопходно им је да Србија промени свој Устав који то ослобађање изричито не допушта, односно што шира владајућа коалиција која би обезбедила двотрећинску скупштинску већину. Дакле, „велика коалиција“ СНС-а и ДС-а са неопходним сателитима који ће се ионако утркивати да уђу у такав савез. Па и Дачић, ако му је веровати, тврди да „неке стране амбасаде терају“ ДС да формира владу са СНС-ом: „Читав свет врши притисак да се направи нека врста стратешког партнерства између највећих странака.“
Победа Томислава Николића на председничким изборима, међутим, могућност је „велике коалиције“ свела, практично, на минимум. Зато што би СНС-у, од свега што у овом тренутку може да учини, то био једини погрешан потез који уопште може да повуче; уз то, био би толико погрешан да би готово био самоубилачки, и то у тренутку највећег тријумфа. Све и ако сада не успеју да формирају владу, требало би само да покажу још мало стрпљења; да дозволе ДС-у и СПС-у да формирају владу која ће у старту бити двоструко климавог легитимитета – због озбиљне сумње да је настала на основу крађе гласова, и зато што је несумњиво поражена на референдуму у другом кругу председничких избора – да је пусте да се уруши под економским сломом који нас ионако чека, и успут до максимума искористе велике пи-ар могућности Николићевог усељења у председничко здање на Андрићевом венцу. Уз аналитичаре које смо сада прозрели и презрели, само мало слободније медије и поштеније бројање гласова, власт им сама од себе пада у крило… Или ће их притисак Запада натерати да ипак поступе у корист своје и наше штете? Већ овог петка добићемо прилично добар сигнал да се то неће догодити. Ако Томислав Николић уради оно што је најавио, и у прву инострану посету по свом избору за председника Србије оде на Исток, у Москву на Конгрес Јединствене Русије Владимира Путина.

Један коментар

  1. Стварно се десила Божја правда. Да су хтели да нацртају овакве изборне резултате, боље их не би нацртали.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *