Bogdan Miščević: Sabrat Edgara Alana Poa

Mali deo opusa Bogdana Miščevića, jednog od naših najboljih majstora fantastike, može se do 20. maja videti u Galeriji Kuće Đure Jakšića u Beogradu

 

Beogradska i srpska likovna scena od prošle jeseni kao u najboljim danima doživljava renesansu fantastične figuracije. Posle izložbe Milovana Vidaka, ovih dana se može videti retrospektiva crteža Leonida Šejke i slika Siniše Vukovića, a do kraja maja će biti priređene tematske izložbe Mira Glavurtića i Mihajla Đokovića Tikala. Možda je to samo labuđi pev naših najboljih umetnika, ali doskora slične izložbe nisu bile organizovane. Iznova se kristališe svest o srpskoj fantastici kao najvažnijem balkanskom doprinosu modernoj umetnosti, a obnovi slike doprinosi još jedan umetnik. Bogdan Miščević već više od dvadeset godina živi u Baltimoru, u SAD-u, kao jedan od naših najboljih majstora fantastike. Njegove slike posvećeno sakuplja nekoliko stranih kolekcionara, a mali deo njegovog opusa može se videti do 20. maja u Galeriji Kuće Đure Jakšića u Beogradu. Nacionalno opredeljen, svake dve-tri godine se vraća u Beograd da predstavi svoj rad.

TAMNO-SVETLI BAROKNI VILAJET

[restrictedarea]

Sa ovim slikarom rođena je još jedna forma fantastičnog, nov vid oneobičenja, začudnosti, maštanja, bestijarijum čudovišta i nagih tela, lepih žena, gnoma, sukubusa, velikih glava koje lebde na horizontu, oblaka privezanih za zemlju. Levitacija je par excellence izraz više duhovne moći, osobena pojava u ezoteriji, ali i u religiji, u likovnom smislu prisutna samo u fantastici. Prevučen je slikarev svet skramom, patinom, tugom ili rđom, da ne bi bleštao, jer Miščević prezire glamur i kič. Možda iz tragova po slici, materije koja slobodno luta i prska, drippinga kao izraza modernosti i apstraktnosti, vizuelna nit vodi iza ogledala, ka crnom  suncu pesnika, alhemičara i samoubica, koje opisuju Viktor Igo i nadrealisti. Ne dolaze li vizije, snovi, slutnje i proročanstva možda iz prostora iza ogledala, predmeta za koji ne znamo kako se ponaša i deluje kada mu okrenemo leđa? Slika je takođe vid ogledala, prozor otvoren ka svetlosti, gnezdo za oko i zato u centru Miščevićeve tame, sveopšteg bogomraka, toliko svetlosti i topline. Velike slike pozivaju da im se prepustimo, uosećavanje je možda najbitniji momenat u doživljavanju slike. Na tom planu Miščevićevi akrilici mnogo toga nude, slika je vertikala, duhovna osa, nit između prizemnog i nadzemnog, kičma iz koje kao rebra rastu drugi vidovi vizuelnog. Pablo Pikaso je rekao „Ja ne tražim, ja nalazim. Ja se ne razvijam, ja jesam“, a na ovim slikama jedan je svet našao svog demijurga. Slikar brine za svako stvorenje koje naslika, sa mnogo ljubavi i pažnje doziva bića u svoj tamno-svetli barokni vilajet.
Bogdan Miščević posvećenički, tačnije zaverenički, kao njegov sabrat i sugrađanin Edgar Alan Po slika, crta, piše prozu i poeziju. On kuje zaveru protiv banalne stvarnosti samim tim što stvara ekstatično, povišene temperature, kao u transu, proročki i vizionarski. Njegovo sveto buncanje, strast za stvaranjem, kao da nisu od ovog sveta, u njemu oduška nalaze šamani starih kultura i žreci drevnih religija. Neuporedivo se razlikuju od urbanih divljaka, tehnošamana, čiju je pojavu grof Nikolaj Berđajev predvideo pre skoro sto godina. U pitanju su najpre vrači, prvosveštenici i mudraci njegovog rodnog Balkana, Srbije, mitske zemlje velike dobrote i još većeg zla. Iz tame vekova, iz imaginarnog Balkana, dolaze Miščevićevi jecaji, molitve, kletve i zanosi. Sve je kod njega neobično i drugačije, počev od teško prevodivog imena koje označava spoj najlepšeg i najsvečanijeg, Boga i dana. Nesvakidašnje je da se posle sedam godina boravka u Parizu i druženja sa Ljubom Popovićem ovaj slikar ispočetka opredelio za naivnu umetnost koju je kasnije napustio. Bilo je i to osobeno slikarstvo, u ponečem blisko Maksu Valteru Svanbernu, koji se Andre Bretonu priključio kao poslednji veliki nadrealista, u pozno doba, kada pokret posle Drugog svetskog rata zamire. Za tog Šveđanina se govorilo da slika erotske ikone. Miščević je iz vanredne naive, koja kao stil obiluje iracionalnošću, mentalnim obratom, formirao svet likovno visoko izražene fantastične figuracije bliske stvaraocima dve najbolje evropske postnadrealne katedre – Mediale i Bečke škole fantastičnog realizma  (Wiener schule des Phantastischen Realismus). Možda mu je u tome pomogao Ljuba Popović čije nage, erotizovane ženske figure,  složene i bogate strukture, kao da otvaraju put ka slici. Eros i Tanatos su večne teme majstora fantastike koja likovno traje od praistorije do postistorije, od starih civilizacija do science-fiction utopija i distopija. U divljem carstvu vizuelnih bahanalija teško je pronaći sebe, isuviše je prethodnika i savremenika, ali je Miščevićevo delo uočeno, prepoznato i priznato najpre od američkih kolekcionara. Njegov likovni glas, prizivanje svetlosti, molitva nad slikom, događa se kao u stanju polusna, kada se ruše barijere između sna i jave, kada se budi nesaznatljivo. Nomen est omen i zato blaga, onostrana svetlost određuje njegove prizore, elegantne, polunage dame, slikane precizno i realistički, oko kojih orgija svet patuljaka, nakaza, homunkulusa, trolova, čudovišta i prosjaka. Preuzevši od medialne škole ideju jedinstva suprotnosti (coincidentia oppositorum), možda i kao dalji, američki sledbenik i naslednik poznatih crnogorsko-srpsko-francuskih slikara (Miodrag Dado Đurić, Ljuba Popović i Vladimir Veličković), Miščević ukršta anđeosku svetlost i tamni svet nestvarnih spodoba čiji se oblici i obrisi ne mogu sa sigurnošću odrediti. Leonid Šejka se na tragu pouka Leonarda da Vinčija bavio istraživanjima amorfnog u predmetnom i likovnom svetu. Miščević je amorfno uzdigao na viši nivo, naslikao je galeriju bestelesnih, pihtijastih, mekih likova, čija tela nalik siluetama ko zna kakva sila drži na okupu. Možda u trenutku neposredno pre nego što će se survati, samourušiti ili raspasti, držani poslednjom snagom gravitacije u procesima okamenjivanja i okoštavanja, njegovi ljudi o kojima nikada nećemo ništa pouzdano znati, razmeštaju se na slici u neočekivanim položajima, šire se po dnu mora ili lebde.

…I FENOMENI KARNEVALIZACIJE
U pozadini ove poetike u osnovi je nimalo avangardna zamisao uznošenja evropske slikarske tradicije, jer ne bi trebalo zaboraviti da su Miščevićeve teme, od Lede i labuda do gnostičkih, na drugačiji način interesovale renesansne umetnike od Hijeronimusa Boša do Leonarda.
Kada je o Miščeviću reč, može se razmišljati i o fenomenima venecijanske maske i karnevalizacije. Događaj se zbiva pod gotskim svodovima, istočnjačkim kubetima i vizantijskom crkvenom arhitekturom, jer je kako kaže Sveti Sava Srbija istok zapadu i zapad istoku. Sećajući se Vizantije pod čijim su uticajem vekovima bili Balkan i Južna Evropa, na ovim akrilicima predstavljene su i bifore sa crkava u srpsko-vizantijskom stilu, istočnopravoslavna i orijentalna ornamentika, jer kako kaže Bela Hamvaš, poslednji neotkriveni evropski genije: „Postoji samo jedno znanje: tradicija, jedan poredak: tradicija, samo jedan zakon: tradicija. Tradicija koja je jedna, za razliku od religija kojih je mnogo“.
U ozbiljnu umetnost epskih razmera, slikar-đavolak, šeret, klovn ili mudra dvorska luda, uvodi spasonosno zrnce humora, sve vrednuje sa cum grano salis, stavljajući sebe i svoju građevinu u pitanje. Svestan da je sve prolazno i lažno u taštini, on se šali na svoj račun, jer to mogu samo najozbiljniji, slikar sumnja i ismeva želeći da ukaže na slikarstvo i književnost kao veliku iluziju koju nose moćni metafizički vetrovi. Pre nego nas ukrca na balon zvani umetnost i pre nego što otplovimo njime, upozorava da je prvo zidao dvore i kule između neba i zemlje, a da posmatrač i čitalac žele da stanuju u njima. Bez cinizma, otrovne ironije i nadrealnog crnog humora, izaziva blag, možda setan osmeh. Na slici „Trka“ pojavljuje se gusenica, takmiči se „trčeći” ispod slikarevog potpisa i na tom akriliku saobraćajni znaci pretvoreni su u dečja lica. Umetnik upućuje na naivnost i nevinost kao veliku zaštitu od laži savremene civilizacije. Pojavljuju se u njegovom opusu i muzičke teme kao „Serenada u a-molu“, jer je muzika sudeći po anđelima muzičarima iz zapadne ikonografije Bogu najmilija umetnost, nema anđela slikara ili anđela književnika. Vedar i učtiv, bezazlen i svojom čistom dobrotom lišen zlobe i napadnosti, egomanijakalnosti i zavisti karakterističnih za mnoge umetnike, Miščević kao da dolazi iz nekog drugog, srećnijeg doba, mada nije nimalo naivan kada poseže u magično i koristi čudesna izražajna sredstva. Sliku katkad vrednuje kao objekt, nanosi na nju predmete, formira grublju površinu, u modernističkom smislu stvara delo između slike, kolaža i reljefa. Na snazi je i dalje stara modernistička formula – slika se ne slika nego pravi, umetnik nije zanatlija već projektant. Osim što aplicira, meša predmete i stilove, on ukršta i civilizacije, istražujući istoriju sinhrono i dijahrono. Egipatski prvosveštenici i vavilonski čovek-bik, bogovi i ljudi iz daleke prošlosti, postavljaju modernom čoveku ključna pitanja, a možda daju i odgovore, sfinga je i dalje bitna figura, kultura je arhiv.  Umetnost je za ovog stvaraoca vid transgresije, prestupa, mađijanja, putovanja, bajanja i viđenja drugih svetova. Njeno veličanstvo slika je hram u koji je uzidano mnogo toga. Prekinimo na ovom mestu tumačenje ovog opusa, kritičarsko sanjarenje i čitanje slika, svesni Bodlerove pouke „ko kroz šumu ide čovek kroz simbole“. Izađimo na proplanak jave, na čistinu, uputimo se u stvarnosti ka slikaru i njegovom delu, samo zato da bi mogli još dublje da sanjamo njegove snove.

[/restrictedarea]