Богдан Мишчевић: Сабрат Едгара Алана Поа

Сећајући се Византије под чијим су утицајем вековима били Балкан и Јужна Европа, на овим акрилицима представљене су и бифоре са цркава у српско -византијском стилу, источноправославна и оријентална орнаментика: радови Богдана Мишчевића

Мали део опуса Богдана Мишчевића, једног од наших најбољих мајстора фантастике, може се до 20. маја видети у Галерији Куће Ђуре Јакшића у Београду

 

Београдска и српска ликовна сцена од прошле јесени као у најбољим данима доживљава ренесансу фантастичне фигурације. После изложбе Милована Видака, ових дана се може видети ретроспектива цртежа Леонида Шејке и слика Синише Вуковића, а до краја маја ће бити приређене тематске изложбе Мира Главуртића и Михајла Ђоковића Тикала. Можда је то само лабуђи пев наших најбољих уметника, али доскора сличне изложбе нису биле организоване. Изнова се кристалише свест о српској фантастици као најважнијем балканском доприносу модерној уметности, а обнови слике доприноси још један уметник. Богдан Мишчевић већ више од двадесет година живи у Балтимору, у САД-у, као један од наших најбољих мајстора фантастике. Његове слике посвећено сакупља неколико страних колекционара, а мали део његовог опуса може се видети до 20. маја у Галерији Куће Ђуре Јакшића у Београду. Национално опредељен, сваке две-три године се враћа у Београд да представи свој рад.

ТАМНО-СВЕТЛИ БАРОКНИ ВИЛАЈЕТ

[restrictedarea]

Са овим сликаром рођена је још једна форма фантастичног, нов вид онеобичења, зачудности, маштања, бестијаријум чудовишта и нагих тела, лепих жена, гнома, сукубуса, великих глава које лебде на хоризонту, облака привезаних за земљу. Левитација је par excellence израз више духовне моћи, особена појава у езотерији, али и у религији, у ликовном смислу присутна само у фантастици. Превучен је сликарев свет скрамом, патином, тугом или рђом, да не би блештао, јер Мишчевић презире гламур и кич. Можда из трагова по слици, материје која слободно лута и прска, drippinga као израза модерности и апстрактности, визуелна нит води иза огледала, ка црном  сунцу песника, алхемичара и самоубица, које описују Виктор Иго и надреалисти. Не долазе ли визије, снови, слутње и пророчанства можда из простора иза огледала, предмета за који не знамо како се понаша и делује када му окренемо леђа? Слика је такође вид огледала, прозор отворен ка светлости, гнездо за око и зато у центру Мишчевићеве таме, свеопштег богомрака, толико светлости и топлине. Велике слике позивају да им се препустимо, уосећавање је можда најбитнији моменат у доживљавању слике. На том плану Мишчевићеви акрилици много тога нуде, слика је вертикала, духовна оса, нит између приземног и надземног, кичма из које као ребра расту други видови визуелног. Пабло Пикасо је рекао „Ја не тражим, ја налазим. Ја се не развијам, ја јесам“, а на овим сликама један је свет нашао свог демијурга. Сликар брине за свако створење које наслика, са много љубави и пажње дозива бића у свој тамно-светли барокни вилајет.
Богдан Мишчевић посвећенички, тачније заверенички, као његов сабрат и суграђанин Едгар Алан По слика, црта, пише прозу и поезију. Он кује заверу против баналне стварности самим тим што ствара екстатично, повишене температуре, као у трансу, пророчки и визионарски. Његово свето бунцање, страст за стварањем, као да нису од овог света, у њему одушка налазе шамани старих култура и жреци древних религија. Неупоредиво се разликују од урбаних дивљака, техношамана, чију је појаву гроф Николај Берђајев предвидео пре скоро сто година. У питању су најпре врачи, првосвештеници и мудраци његовог родног Балкана, Србије, митске земље велике доброте и још већег зла. Из таме векова, из имагинарног Балкана, долазе Мишчевићеви јецаји, молитве, клетве и заноси. Све је код њега необично и другачије, почев од тешко преводивог имена које означава спој најлепшег и најсвечанијег, Бога и дана. Несвакидашње је да се после седам година боравка у Паризу и дружења са Љубом Поповићем овај сликар испочетка определио за наивну уметност коју је касније напустио. Било је и то особено сликарство, у понечем блиско Максу Валтеру Сванберну, који се Андре Бретону прикључио као последњи велики надреалиста, у позно доба, када покрет после Другог светског рата замире. За тог Швеђанина се говорило да слика еротске иконе. Мишчевић је из ванредне наиве, која као стил обилује ирационалношћу, менталним обратом, формирао свет ликовно високо изражене фантастичне фигурације блиске ствараоцима две најбоље европске постнадреалне катедре – Медиале и Бечке школе фантастичног реализма  (Wiener schule des Phantastischen Realismus). Можда му је у томе помогао Љуба Поповић чије наге, еротизоване женске фигуре,  сложене и богате структуре, као да отварају пут ка слици. Ерос и Танатос су вечне теме мајстора фантастике која ликовно траје од праисторије до постисторије, од старих цивилизација до science-fiction утопија и дистопија. У дивљем царству визуелних баханалија тешко је пронаћи себе, исувише је претходника и савременика, али је Мишчевићево дело уочено, препознато и признато најпре од америчких колекционара. Његов ликовни глас, призивање светлости, молитва над сликом, догађа се као у стању полусна, када се руше баријере између сна и јаве, када се буди несазнатљиво. Nomen est omen и зато блага, онострана светлост одређује његове призоре, елегантне, полунаге даме, сликане прецизно и реалистички, око којих оргија свет патуљака, наказа, хомункулуса, тролова, чудовишта и просјака. Преузевши од медиалне школе идеју јединства супротности (coincidentia oppositorum), можда и као даљи, амерички следбеник и наследник познатих црногорско-српско-француских сликара (Миодраг Дадо Ђурић, Љуба Поповић и Владимир Величковић), Мишчевић укршта анђеоску светлост и тамни свет нестварних сподоба чији се облици и обриси не могу са сигурношћу одредити. Леонид Шејка се на трагу поука Леонарда да Винчија бавио истраживањима аморфног у предметном и ликовном свету. Мишчевић је аморфно уздигао на виши ниво, насликао је галерију бестелесних, пихтијастих, меких ликова, чија тела налик силуетама ко зна каква сила држи на окупу. Можда у тренутку непосредно пре него што ће се сурвати, самоурушити или распасти, држани последњом снагом гравитације у процесима окамењивања и окоштавања, његови људи о којима никада нећемо ништа поуздано знати, размештају се на слици у неочекиваним положајима, шире се по дну мора или лебде.

…И ФЕНОМЕНИ КАРНЕВАЛИЗАЦИЈЕ
У позадини ове поетике у основи је нимало авангардна замисао узношења европске сликарске традиције, јер не би требало заборавити да су Мишчевићеве теме, од Леде и лабуда до гностичких, на другачији начин интересовале ренесансне уметнике од Хијеронимуса Боша до Леонарда.
Када је о Мишчевићу реч, може се размишљати и о феноменима венецијанске маске и карневализације. Догађај се збива под готским сводовима, источњачким кубетима и византијском црквеном архитектуром, јер је како каже Свети Сава Србија исток западу и запад истоку. Сећајући се Византије под чијим су утицајем вековима били Балкан и Јужна Европа, на овим акрилицима представљене су и бифоре са цркава у српско-византијском стилу, источноправославна и оријентална орнаментика, јер како каже Бела Хамваш, последњи неоткривени европски геније: „Постоји само једно знање: традиција, један поредак: традиција, само један закон: традиција. Традиција која је једна, за разлику од религија којих је много“.
У озбиљну уметност епских размера, сликар-ђаволак, шерет, кловн или мудра дворска луда, уводи спасоносно зрнце хумора, све вреднује са cum grano salis, стављајући себе и своју грађевину у питање. Свестан да је све пролазно и лажно у таштини, он се шали на свој рачун, јер то могу само најозбиљнији, сликар сумња и исмева желећи да укаже на сликарство и књижевност као велику илузију коју носе моћни метафизички ветрови. Пре него нас укрца на балон звани уметност и пре него што отпловимо њиме, упозорава да је прво зидао дворе и куле између неба и земље, а да посматрач и читалац желе да станују у њима. Без цинизма, отровне ироније и надреалног црног хумора, изазива благ, можда сетан осмех. На слици „Трка“ појављује се гусеница, такмичи се „трчећи” испод сликаревог потписа и на том акрилику саобраћајни знаци претворени су у дечја лица. Уметник упућује на наивност и невиност као велику заштиту од лажи савремене цивилизације. Појављују се у његовом опусу и музичке теме као „Серенада у а-молу“, јер је музика судећи по анђелима музичарима из западне иконографије Богу најмилија уметност, нема анђела сликара или анђела књижевника. Ведар и учтив, безазлен и својом чистом добротом лишен злобе и нападности, егоманијакалности и зависти карактеристичних за многе уметнике, Мишчевић као да долази из неког другог, срећнијег доба, мада није нимало наиван када посеже у магично и користи чудесна изражајна средства. Слику каткад вреднује као објект, наноси на њу предмете, формира грубљу површину, у модернистичком смислу ствара дело између слике, колажа и рељефа. На снази је и даље стара модернистичка формула – слика се не слика него прави, уметник није занатлија већ пројектант. Осим што аплицира, меша предмете и стилове, он укршта и цивилизације, истражујући историју синхроно и дијахроно. Египатски првосвештеници и вавилонски човек-бик, богови и људи из далеке прошлости, постављају модерном човеку кључна питања, а можда дају и одговоре, сфинга је и даље битна фигура, култура је архив.  Уметност је за овог ствараоца вид трансгресије, преступа, мађијања, путовања, бајања и виђења других светова. Њено величанство слика је храм у који је узидано много тога. Прекинимо на овом месту тумачење овог опуса, критичарско сањарење и читање слика, свесни Бодлерове поуке „ко кроз шуму иде човек кроз симболе“. Изађимо на пропланак јаве, на чистину, упутимо се у стварности ка сликару и његовом делу, само зато да би могли још дубље да сањамо његове снове.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *