03. maj – Dobrovoljačka: I posle 20 godina bez epiloga

BEOGRAD – Pre tačno dve decenije, jedinice pod kontrolom ratnih vlasti u Sarajevu iz zasede su napale kolonu JNA koja se povlačila iz tog grada. U dvodnevnim napadima u Sarajevu, 2. i 3. maja, ubijeno je 42, ranjeno 73 i zarobljeno 215 vojnika, oficira i civila, a za slučaj Dobrovoljačka još niko nije odgovarao.

Tužilaštvo BiH u januaru je “obustavilo istragu” protiv 14 lica, među kojima su ratni član bivšeg predsedništva BiH Ejup Ganić i bivši komandant Armije BiH Jovan Divjak, jer je tužilac utvrdio da “u radnjama osumnjičenih lica nisu sadržana obeležja krivičnog dela”.

Odluka je izazvala je veliko nezadovoljstvo vlasti i javnosti RS, a Centar za javnu bezbednost Banjaluke predao je Tužilaštvu dopunu izveštaju o tim događajima, sa izjavama neposrednih učesnika, u nadi da će istraga biti obnovljena.

I sam sumnjičeni Divjak, povodom dvadesetogodišnjice napada, kaže da postoje podaci da je tu “nepotrebno izvršen zločin” i da su ubijani “nedužni pripadnici JNA.”

Divjak je po srpskoj poternici zbog Dobrovoljačke bio privođen pa pušten u Beču, kao i Ganić godinu dana ranije u Londonu – dok slučaj nije preuzela BiH.

Divjak je godinama posle Dobrovoljačke tvrdio da je lično “sprečio najgori masakr” u Dobrovoljačkoj, “vičući preko megafona i naređujući prekid vatre”.

 

Dogovor: Izetbegović – za konvoj JNA

 

Priča koja se završila masakrom, počela je dan ranije: 2. maja 1992. intenzivirani su napadi na JNA u Sarajevu, a JNA je na sarajevskom aerodromu zadržala delegaciju koju je predvodio Alija Izetbegović, ratni predsednik Predsedništva BiH – i sprovela je u kasarnu u Lukavici. Izetbegović se vraćao sa pregovora u Lisabonu, gde je prvo prihvatio mirovni plan portugalskog diplomate Žoze Kutiljera – o “konstitutivnim jedinicama” na “nacionalnim principima”, bez promene granica – a potom se predomislio.

Ejup Ganić je obavestio generala Unprofora Luisa Mekenzija da je “Izetbegović kidnapovan”. Kanadski general Mekenzi je istovremeno od svog oficira dobio informacije o napadima “teritorijalaca” na Dom JNA u Sarajevu, gde su poginula tri oficira, te da “najveći deo grada gori”.

Mekenzi sa predstavnikom Evropske zajednice Kolmom Dojlom odlazi u Lukavicu, gde zatiče Izetbegovića na telefonu s komandantom Druge armijske oblasti JNA Milutinom Kukanjcem. “General Kukanjac sada insistira da mu se dozvoli da izvuče svoje ljudstvo, njih 400, u zamenu za moje oslobađanje”, rekao je Izetbegović Mekenziju. General Unprofora je prvo odbijao, ali ga je Izetbegović uverio: “Generale Mekenzi, ne brinite. Ja ću preuzeti odgovornost za bezbednost JNA.”

Mekenzi u svojoj knjizi “Peacekeeper Road to Sarajevo” piše da su kao “garancija” u kasarni ostali Kolm Dojl i Izetbegovićev telohranitelj, a Mekenzi, Izetbegović i njegova ćerka Sabina su, uz pratnju obezbeđenja Unprofora i 20 praznih kamiona JNA, krenuli ka Komandi u centru Sarajeva, na Bistriku.

Planirano je da se u prazne kamione ukrcaju vojnici. Izetbegović i ćerka bili bi u koloni, u blindiranom vozilu, a zatim bi se izdvojili i krenuli ka Predsedništvu. Mekenzi bi sa kolonom JNA nastavio put Lukavice.
Mekenzi, Izetbegović i ćerka stigli su u Komandu oko 17.30 časova, prvi deo dogovora je ispoštovan, činilo se da je sve uredu. General Mekenzi tad je primio uznemirujući poziv iz štaba Unprofora: “Dogovor je propao, tvrdi (Ejup) Ganić”.

“Dođavola, o čemu pričate? Imam ovde bosanskog predsednika i njegovog komandanta Teritorijalne odbrane (koji je došao da bi bio pratnja Izetbegoviću do Predsedništva) i oni su garantovali bezbedan prolazak konvoju”, odgovorio je Mekenzi.

Otrčao je do Izetbegovića, upitavši ga kome da veruje – njemu ili Ganiću. “Nema problema, generale Mekenzi. Imate moju reč i reč našeg komandanta”, odgovorio je Izetbegović.

Mekenzi je naložio svom štabu da o polasku kolone obavesti Ganića.

Dva “ključna igrača”, Izetbegović i Kukanjac, smešteni su u isto vozilo.

Vojnici su ušli u kamione. Kolona je krenula dogovorenom rutom.

Mekenzi se seća da je usput, u okolnim ulicama i na prozorima zgrada, video spremne pripadnike TO.

“Naređenje svim jedinicama, naređenje svim jedinicama – konvoj ne smije proći? Pripremite Molotovljeve koktele?”, zabeleženo je “presretnuto” naređenje koje je teritorijalcima i ostalim naoružanim grupama stiglo preko radio veze.

 

Zaseda: kukanjac hteo da ubije Izetbegovića, pa sebe

 

Dok se kolona približavala reci, začuo je pucanj. Mekenzi je izašao iz svog vozila i otrčao u pravcu kolone.

Posle prvog hica, započela je i mitraljeska paljba.

U koloni je bio pukovnik JNA Slavoljub Belošević, koji priča da je kroz Dobrovoljačku mirno propušteno desetak vojnih vozila. Kad je ostatak kolone, sa oko 200 vojnika, stigao do mosta Drvenija, osuta je paljba iz pešadijskog oružja, sa Bistrika i iz pravca reke Miljacke.

Sa svih strana vojsku je okružilo više od 2.000 “zelenih beretki”, “teritorijalaca”, policajaca, naoružanih civila. Na vojsku je pucano i sa prozora obližnjih kuća, a zatim je kolona zasuta paljbom iz ručnih bacača, “zolja”, “osa”.

General Mekenzi je, sa još jednim oficirom, trčao ka mestu udaljenom pedesetak metara, na kojem se odigravala najžešća gužva: video je “teritorijalce” kako guraju puščane cevi kroz prozore civilnih automobila iz konvoja i pucaju u ljude koji su bili unutra.

“Videli smo krv koja lije sa vetrobrana tih automobila? Kad smo došli do grupe od dvadesetak pripadnika TO, shvatili smo da su automobilom preprečili put i presekli konvoj. Vojnici JNA su bespomoćno sedeli u stražnjim delovima kamiona, a pripadnici TO od njih su zahtevali da bace oružje i vojnu opremu. Jedan pripadnik TO, kojem su za zubima visile dve bombe, pretio je da će treću bombu baciti u kamion – ako vojnici ne požure s predajom oružja”.

Prema pukovniku Beloševiću, vojnicima je preko megafona naređeno da legnu na asfalt, sa rukama iznad glave, licem nadole. Oficire su šutirali čizmama i kundacima. “Naredili su mi da se skinem, sve osim donjeg veša. Video me jedan od njihovih komandanata, Zoran Čegar, koji je bio moj drug. Zamolio sam ga da pomogne ranjenom (pukovniku Ratku) Katalini. Dao nam je vozača, kojem je naredio da Katalinu odveze u bolnicu, a mene kući. Vozač nije poslušao. Završio sam na ispitivanjima”.

Kroz kolonu je “proletelo” vozilo vojne hitne pomoći. Mekenzi priča kako je vozač svirao i jurio malo po putu, malo po trotoaru, pokušavajući da nikoga ne zgazi. Suvozač je otežavao vožnju, stalno padajući na rame vozaču. “Kad su se približili, video sam da je pukovnik (suvozač) pogođen i da mu fali pola lica? Bio je mrtav, ili je umirao”, opisuje tu scenu Mekenzi.

Pukovnik Duško Kovačević bio je baš u tom sanitetskom vozilu. On i vozač jedini su preživeli napad. Oficir, suvozač iz Mekenzijeve priče, bio je pogođen u glavu. “Kad je pogođen, razneti komadi njegovog mozga prsnuli su me po licu”, opisao je taj trenutak pukovnik Kovačević.

Na Mekenzijev zahtev, Izetbegović je otvorio krov svog vozila i pojavio se pred “teritorijalcima”. Rekao im je da je sve dogovoreno sa UN, ubeđujući ih da prestanu pucnjavu rečima: “Dogovoreno je sa Unproforom, svijet je to!”

Kukanjac, koji je i u trenutku napada bio u vozilu sa Izetbegovićem, ispričao je kasnije da je, kad je uvideo da je izigran, “hteo odmah da ubije Izetbegovića, a zatim i sebe”.

Ugljenisana, deformisana tela ubijenih ostala su da leže u Dobrovoljačkoj. Mekenzi priča da je, tek kad je pucnjava konačno prestala, shvatio da je 200 vojnika nestalo, ali je pretpostavio da su prešli u rejon pod srpskom kontrolom, južno od mesta zasede. Kasnije je otkrio da su uhapšeni.

Kilometar dalje, Izetbegović i ćerka Sabina su, po dogovoru, prebačeni u drugo oklopno vozilo i pošli prema Predsedništvu.

Na prvom kontrolnom punktu “teritorijalaca”, Mekenzi je pitao šta se dogodilo, a jedan mu je odgovorio da je “primljeno naređenje od nekoga u Predsedništvu da napadnu konvoj”. “Nikad nismo utvrdili ko je to naredio, ali ja mislim da je potpredsednik Ganić dao ‘zeleno svetlo’ za napad”, kaže Mekenzi.

I danas je uveren da se masakr u Dobrovoljačkoj desio mimo volje Izetbegoviha.

Za Ganića kaže da mu “nikad nije verovao”. Ganić, koji je tokom dvodnevnog odsustva Izetbegovića obavljao dužnost predsednika Predsedništva i vrhovnog komandanta, ispričao je u jednom intervjuu da je do “incidenta” došlo pošto su u Dobrovoljačkoj bile “razne grupe kojima je bilo nemoguće komandovati”.

Posle pucnjave u Dobrovoljačkoj, većina preživelih vojnika je zarobljena i sprovedena u sportski dom “Partizan” u Mis Irbinoj ulici i u Centar službi bezbednosti, a potom u centralni i druge zatvore u Sarajevu.

Vojnici su tvrdili da su u “Partizanu” batinani – naređivali su im da potrbuške legnu na pod, a onda ih tukli gumenim palicama. Ranjenici su prebačeni u bolnicu “Koševo”.

Posle intervencije generala Mekenzija, 26 sati kasnije većina je oslobođena i prebačena u kasarnu u Lukavici.

Pukovnik Belošević nije bio te sreće. U zatvoru je ostao deset dana, dok nije razmenjen za četvoricu muslimanskih oficira. “Tukli su me i ucenjivali. Tražili su da se preko Televizije Sarajevo obratim građanima, da kažem da je JNA ‘srbočetnička vojska’ i da je osudim, pa će me odmah osloboditi. Držali su me stojeći 12 sati, celu noć, sa reflektorom uperenim u glavu, tri centimetra ispred očiju. Ako bih okrenuo glavu, s te su me strane udarali. Bezbroj puta sam pao u nesvest, a kad sam tražio pomoć, vadili su mi jezik iz usta, prinosili kamu i pretili da će ga odseći”, priča Belošević koji je od torture skoro oslepeo.

Vid mu je spasio vojni lekar i stari prijatelj Hajro Bešlić. Dok ga je lečio, s Beloševićem nije smeo da progovori ni reč.

 

Mekenzi: Najgori dan u mom životu

 

U krvavom sarajevskom vikendu, 2. i 3 maja 1992, ubijena su 42 vojnika i oficira, 73 ranjena, 215 zarobljeno.

Alija Izetbegović je u svojim memoarima 2. maj nazvao “danom kad smo konačno pobijedili strah od četnika”. “Nemamo više tog straha, ne bojimo ih se više, a desetine godina patili smo od tog kompleksa, koji je bio poguban? Drugi maj 1992. u Sarajevu (u Tuzli će to biti 15. maj 1992,) pokazuje da su neki psihološki okovi skinuti”.

U Tuzli su, u napadu na kolonu JNA “po uzoru” na Dobrovoljačku, ubijena 93 vojnika i oficira.
Francuski general Filip Morion svedočio je februara 2004. u Haškom tribunalu, na suđenju Slobodanu Miloševiću. Na pitanje da li se seća Dobrovoljačke, Morion je rekao: “Da. To je bio masakr”.

Upitan kako je počela srpska opsada Sarajeva, Morion je kazao: “To je bilo 2. maja 1992, pošto su komanda i regruti JNA okruženi u kasarni Maršal Tito, a JNA pokušavala da se ‘izvuče'”. Pod opsadom je, kako je rekao, prvo bila JNA, a “opsada Sarajeva je ustvari bila odgovor na to”.

Mesto zločina u Dobrovoljčkoj je, tri dana kasnije, posetio i Mark Gulding, podsekretar UN zadužen za sve mirovne operacije u svetu. Gulding je izjavio da je “na sopstveni zahtev obišao mesto naročito užasnog incidenta u nedelju, u kojem su vojnici JNA hladnokrvno ubijani”, nakon što su komandanti TO BiH prekršili obećanje dato predstavnicima Unprofora o bezbednom prolasku vojne kolone.

Guldingove izjave seća se i Mekenzi: “Nekoliko meseci kasnije, kad sam zauvek napustio Sarajevo, bio sam iznenađen kad sam otkrio kako je malo ođeka u svetskim medijima imala oštra Guldingova izjava. Nisam mogao da ne pomislim kako bi, da je JNA napravila takvu zasedu ‘teritorijalcima’, umesto obrnuto, to bilo na naslovnim stranama svih novina.”

Svoj dnevnik za 3. maj 1992. godine, general Mekenzi je započeo rečima: “Ovo je najgori dan u mom životu”.