03. мај – Добровољачка: И после 20 година без епилога

БЕОГРАД – Пре тачно две деценије, јединице под контролом ратних власти у Сарајеву из заседе су напале колону ЈНА која се повлачила из тог града. У дводневним нападима у Сарајеву, 2. и 3. маја, убијено је 42, рањено 73 и заробљено 215 војника, официра и цивила, а за случај Добровољачка још нико није одговарао.

Тужилаштво БиХ у јануару је “обуставило истрагу” против 14 лица, међу којима су ратни члан бившег председништва БиХ Ејуп Ганић и бивши командант Армије БиХ Јован Дивјак, јер је тужилац утврдио да “у радњама осумњичених лица нису садржана обележја кривичног дела”.

Одлука је изазвала је велико незадовољство власти и јавности РС, а Центар за јавну безбедност Бањалуке предао је Тужилаштву допуну извештају о тим догађајима, са изјавама непосредних учесника, у нади да ће истрага бити обновљена.

И сам сумњичени Дивјак, поводом двадесетогодишњице напада, каже да постоје подаци да је ту “непотребно извршен злочин” и да су убијани “недужни припадници ЈНА.”

Дивјак је по српској потерници због Добровољачке био привођен па пуштен у Бечу, као и Ганић годину дана раније у Лондону – док случај није преузела БиХ.

Дивјак је годинама после Добровољачке тврдио да је лично “спречио најгори масакр” у Добровољачкој, “вичући преко мегафона и наређујући прекид ватре”.

 

Договор: Изетбеговић – за конвој ЈНА

 

Прича која се завршила масакром, почела је дан раније: 2. маја 1992. интензивирани су напади на ЈНА у Сарајеву, а ЈНА је на сарајевском аеродрому задржала делегацију коју је предводио Алија Изетбеговић, ратни председник Председништва БиХ – и спровела је у касарну у Лукавици. Изетбеговић се враћао са преговора у Лисабону, где је прво прихватио мировни план португалског дипломате Жозе Кутиљера – о “конститутивним јединицама” на “националним принципима”, без промене граница – а потом се предомислио.

Ејуп Ганић је обавестио генерала Унпрофора Луиса Мекензија да је “Изетбеговић киднапован”. Канадски генерал Мекензи је истовремено од свог официра добио информације о нападима “територијалаца” на Дом ЈНА у Сарајеву, где су погинула три официра, те да “највећи део града гори”.

Мекензи са представником Европске заједнице Колмом Дојлом одлази у Лукавицу, где затиче Изетбеговића на телефону с командантом Друге армијске области ЈНА Милутином Кукањцем. “Генерал Кукањац сада инсистира да му се дозволи да извуче своје људство, њих 400, у замену за моје ослобађање”, рекао је Изетбеговић Мекензију. Генерал Унпрофора је прво одбијао, али га је Изетбеговић уверио: “Генерале Мекензи, не брините. Ја ћу преузети одговорност за безбедност ЈНА.”

Мекензи у својој књизи “Peacekeeper Road to Sarajevo” пише да су као “гаранција” у касарни остали Колм Дојл и Изетбеговићев телохранитељ, а Мекензи, Изетбеговић и његова ћерка Сабина су, уз пратњу обезбеђења Унпрофора и 20 празних камиона ЈНА, кренули ка Команди у центру Сарајева, на Бистрику.

Планирано је да се у празне камионе укрцају војници. Изетбеговић и ћерка били би у колони, у блиндираном возилу, а затим би се издвојили и кренули ка Председништву. Мекензи би са колоном ЈНА наставио пут Лукавице.
Мекензи, Изетбеговић и ћерка стигли су у Команду око 17.30 часова, први део договора је испоштован, чинило се да је све уреду. Генерал Мекензи тад је примио узнемирујући позив из штаба Унпрофора: “Договор је пропао, тврди (Ејуп) Ганић”.

“Дођавола, о чему причате? Имам овде босанског председника и његовог команданта Територијалне одбране (који је дошао да би био пратња Изетбеговићу до Председништва) и они су гарантовали безбедан пролазак конвоју”, одговорио је Мекензи.

Отрчао је до Изетбеговића, упитавши га коме да верује – њему или Ганићу. “Нема проблема, генерале Мекензи. Имате моју реч и реч нашег команданта”, одговорио је Изетбеговић.

Мекензи је наложио свом штабу да о поласку колоне обавести Ганића.

Два “кључна играча”, Изетбеговић и Кукањац, смештени су у исто возило.

Војници су ушли у камионе. Колона је кренула договореном рутом.

Мекензи се сећа да је успут, у околним улицама и на прозорима зграда, видео спремне припаднике ТО.

“Наређење свим јединицама, наређење свим јединицама – конвој не смије проћи? Припремите Молотовљеве коктеле?”, забележено је “пресретнуто” наређење које је територијалцима и осталим наоружаним групама стигло преко радио везе.

 

Заседа: кукањац хтео да убије Изетбеговића, па себе

 

Док се колона приближавала реци, зачуо је пуцањ. Мекензи је изашао из свог возила и отрчао у правцу колоне.

После првог хица, започела је и митраљеска паљба.

У колони је био пуковник ЈНА Славољуб Белошевић, који прича да је кроз Добровољачку мирно пропуштено десетак војних возила. Кад је остатак колоне, са око 200 војника, стигао до моста Дрвенија, осута је паљба из пешадијског оружја, са Бистрика и из правца реке Миљацке.

Са свих страна војску је окружило више од 2.000 “зелених беретки”, “територијалаца”, полицајаца, наоружаних цивила. На војску је пуцано и са прозора оближњих кућа, а затим је колона засута паљбом из ручних бацача, “зоља”, “оса”.

Генерал Мекензи је, са још једним официром, трчао ка месту удаљеном педесетак метара, на којем се одигравала најжешћа гужва: видео је “територијалце” како гурају пушчане цеви кроз прозоре цивилних аутомобила из конвоја и пуцају у људе који су били унутра.

“Видели смо крв која лије са ветробрана тих аутомобила? Кад смо дошли до групе од двадесетак припадника ТО, схватили смо да су аутомобилом препречили пут и пресекли конвој. Војници ЈНА су беспомоћно седели у стражњим деловима камиона, а припадници ТО од њих су захтевали да баце оружје и војну опрему. Један припадник ТО, којем су за зубима висиле две бомбе, претио је да ће трећу бомбу бацити у камион – ако војници не пожуре с предајом оружја”.

Према пуковнику Белошевићу, војницима је преко мегафона наређено да легну на асфалт, са рукама изнад главе, лицем надоле. Официре су шутирали чизмама и кундацима. “Наредили су ми да се скинем, све осим доњег веша. Видео ме један од њихових команданата, Зоран Чегар, који је био мој друг. Замолио сам га да помогне рањеном (пуковнику Ратку) Каталини. Дао нам је возача, којем је наредио да Каталину одвезе у болницу, а мене кући. Возач није послушао. Завршио сам на испитивањима”.

Кроз колону је “пролетело” возило војне хитне помоћи. Мекензи прича како је возач свирао и јурио мало по путу, мало по тротоару, покушавајући да никога не згази. Сувозач је отежавао вожњу, стално падајући на раме возачу. “Кад су се приближили, видео сам да је пуковник (сувозач) погођен и да му фали пола лица? Био је мртав, или је умирао”, описује ту сцену Мекензи.

Пуковник Душко Ковачевић био је баш у том санитетском возилу. Он и возач једини су преживели напад. Официр, сувозач из Мекензијеве приче, био је погођен у главу. “Кад је погођен, разнети комади његовог мозга прснули су ме по лицу”, описао је тај тренутак пуковник Ковачевић.

На Мекензијев захтев, Изетбеговић је отворио кров свог возила и појавио се пред “територијалцима”. Рекао им је да је све договорено са УН, убеђујући их да престану пуцњаву речима: “Договорено је са Унпрофором, свијет је то!”

Кукањац, који је и у тренутку напада био у возилу са Изетбеговићем, испричао је касније да је, кад је увидео да је изигран, “хтео одмах да убије Изетбеговића, а затим и себе”.

Угљенисана, деформисана тела убијених остала су да леже у Добровољачкој. Мекензи прича да је, тек кад је пуцњава коначно престала, схватио да је 200 војника нестало, али је претпоставио да су прешли у рејон под српском контролом, јужно од места заседе. Касније је открио да су ухапшени.

Километар даље, Изетбеговић и ћерка Сабина су, по договору, пребачени у друго оклопно возило и пошли према Председништву.

На првом контролном пункту “територијалаца”, Мекензи је питао шта се догодило, а један му је одговорио да је “примљено наређење од некога у Председништву да нападну конвој”. “Никад нисмо утврдили ко је то наредио, али ја мислим да је потпредседник Ганић дао ‘зелено светло’ за напад”, каже Мекензи.

И данас је уверен да се масакр у Добровољачкој десио мимо воље Изетбеговиха.

За Ганића каже да му “никад није веровао”. Ганић, који је током дводневног одсуства Изетбеговића обављао дужност председника Председништва и врховног команданта, испричао је у једном интервјуу да је до “инцидента” дошло пошто су у Добровољачкој биле “разне групе којима је било немогуће командовати”.

После пуцњаве у Добровољачкој, већина преживелих војника је заробљена и спроведена у спортски дом “Партизан” у Мис Ирбиној улици и у Центар служби безбедности, а потом у централни и друге затворе у Сарајеву.

Војници су тврдили да су у “Партизану” батинани – наређивали су им да потрбушке легну на под, а онда их тукли гуменим палицама. Рањеници су пребачени у болницу “Кошево”.

После интервенције генерала Мекензија, 26 сати касније већина је ослобођена и пребачена у касарну у Лукавици.

Пуковник Белошевић није био те среће. У затвору је остао десет дана, док није размењен за четворицу муслиманских официра. “Тукли су ме и уцењивали. Тражили су да се преко Телевизије Сарајево обратим грађанима, да кажем да је ЈНА ‘србочетничка војска’ и да је осудим, па ће ме одмах ослободити. Држали су ме стојећи 12 сати, целу ноћ, са рефлектором упереним у главу, три центиметра испред очију. Ако бих окренуо главу, с те су ме стране ударали. Безброј пута сам пао у несвест, а кад сам тражио помоћ, вадили су ми језик из уста, приносили каму и претили да ће га одсећи”, прича Белошевић који је од тортуре скоро ослепео.

Вид му је спасио војни лекар и стари пријатељ Хајро Бешлић. Док га је лечио, с Белошевићем није смео да проговори ни реч.

 

Мекензи: Најгори дан у мом животу

 

У крвавом сарајевском викенду, 2. и 3 маја 1992, убијена су 42 војника и официра, 73 рањена, 215 заробљено.

Алија Изетбеговић је у својим мемоарима 2. мај назвао “даном кад смо коначно побиједили страх од четника”. “Немамо више тог страха, не бојимо их се више, а десетине година патили смо од тог комплекса, који је био погубан? Други мај 1992. у Сарајеву (у Тузли ће то бити 15. мај 1992,) показује да су неки психолошки окови скинути”.

У Тузли су, у нападу на колону ЈНА “по узору” на Добровољачку, убијена 93 војника и официра.
Француски генерал Филип Морион сведочио је фебруара 2004. у Хашком трибуналу, на суђењу Слободану Милошевићу. На питање да ли се сећа Добровољачке, Морион је рекао: “Да. То је био масакр”.

Упитан како је почела српска опсада Сарајева, Морион је казао: “То је било 2. маја 1992, пошто су команда и регрути ЈНА окружени у касарни Маршал Тито, а ЈНА покушавала да се ‘извуче'”. Под опсадом је, како је рекао, прво била ЈНА, а “опсада Сарајева је уствари била одговор на то”.

Место злочина у Добровољчкој је, три дана касније, посетио и Марк Гулдинг, подсекретар УН задужен за све мировне операције у свету. Гулдинг је изјавио да је “на сопствени захтев обишао место нарочито ужасног инцидента у недељу, у којем су војници ЈНА хладнокрвно убијани”, након што су команданти ТО БиХ прекршили обећање дато представницима Унпрофора о безбедном проласку војне колоне.

Гулдингове изјаве сећа се и Мекензи: “Неколико месеци касније, кад сам заувек напустио Сарајево, био сам изненађен кад сам открио како је мало ођека у светским медијима имала оштра Гулдингова изјава. Нисам могао да не помислим како би, да је ЈНА направила такву заседу ‘територијалцима’, уместо обрнуто, то било на насловним странама свих новина.”

Свој дневник за 3. мај 1992. године, генерал Мекензи је започео речима: “Ово је најгори дан у мом животу”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *