Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Kakav je to politički govor u kome je moguće da je Tadić „lider novog kova“ a Jovanović „predstavnik one svetlije strane Srbije“
Dok je evro-političarima pripadanje režimu cilj, a EU samo sredstvo, kod sintetičara javnog mnjenja je obrnuto. Njima je pripadnost EU cilj, a režim sredstvo. Zato podržavaju sredstva.
DILEMA Marketinški izvođači radova shvatili su da bi pred glasače trebalo izaći sa lažnim dilemama, ne bi li onda logici pozitivnog mišljenja suprotstavili negacije. Tako vlast glasačima sipa u podsvest tezu da je alternativa besmislena jer je alternativa miru – rat, sigurnosti – strah, istini – laž, napretku – izolacija, bogatstvu – beda, budućnosti – prošlost… Svesno ili nesvesno, u tu kampanju uključeni su i tzv. nezavisni analitičari. Jedan od njih je nedavno u svom autorskom tekstu zaključio da „je naprosto sramota biti protiv EU“. [1] Tako smo dobili novu dilemu – EU ili sramota. Analitičari se sve manje bave ispitivanjima, tumačenjem i analizom javnog mnjenja. Oni utiču, kreiraju javno mnjenje, sintetišu ga. zato nema mnogo razloga da većinu njih i dalje zovemo analitičarima, kad im mnoog više pristaje da budu sintetičari.
Srpsko „nema problema“ evoluiralo je preko „nema dileme“ do „nema alternative“. Da nije ovako ozbiljnih spinova, kampanja bi još bila i zabavna jer izborni spotovi stranaka vlasti ne izgledaju čak ni kao propagandni materijal, već kao satirični skečevi u kojima se pojavljuje neko ko veoma liči na njih. Samo što tom nekom glas i gestikulacija nisu tako uverljivi.
Takvim dilemama veštački (sintetički) su stvorena i dva tabora. Iako većina ne odlazi na izborne konvencije – neke od njih deluju kao euforične komemoracije – mnogo smo postali navijači. Zato ćemo i glasati iz strasti, iz afekta. Ne za jedne, već protiv drugih. Zato se predsednik i oslanja na inat kao argument. Staćemo pred glasačku kutiju sa lažnim alibijem i nejasnim motivom – pazeći da nas ne uhvate na delu. Da nam ne bi jednog dana prebacivali kako smo glasali za ove ili one. Oprezni smo možda i zbog toga što je i naš glas bio među onim predoktobarskim koji se usput zagubiše u tranziciji, ne bi li potom, ohrabreni „istorijskim pomirenjem“, ponovo počeli da iznova niču. Samo smo ostali u dilemi da li je to bila posledica razvoja demokratije ili kombinacija.
I ovogodišnje kombinacije već se naslućuju iako su partneri naizgled posvađani, a poruke im i praznije od onih sa prethodnih izbornih plakata. Sa TV registrujemo glasove koji bi da registruju naš glas. U nekom trenutku se zapitam da li to gledam TV ili me odatle neko posmatra. Glasovi govore čudne stvari, pa se pitam da li to govori vlast ili govori opozicija. Posmatram režimske statiste koji bi da se što pre ratosiljaju režima, a predsednik bar jednog od dva predsednikovanja (stranačko ostaje na snazi). Poruka je – što smo grešili grešili smo, što je pokradeno pokradeno je, mi smo te faze prošli. Sada nam je mnogo jasno, a opozicija to tek treba da shvati. Zato glasajte da režim (p)ostane režim, kalif kalif, i da vam najzad pokažemo kako vlada Vlada.
Izgleda da se i ceo svet koncipira na premisama da „nema dileme“ – što je i omiljena uzrečica našeg dojučerašnjeg predsednika – da smo mi tu da prihvatamo, a ne da razmišljamo, da je život isuviše kratak za luksuz crnih misli. Optimizam nam se smeši sa reklamnih spotova, bilo da su u pitanju potrošna dobra ili potroš(e)ni političari. Dileme su se preobrazile u neminovnost, tuđa obećanja u naša očekivanja, slobodan um u koncept.
Tamo gde se alternativi zatvaraju vrata, indoktrinacija ulazi kroz prozor.
DOKTRINA Mislili smo da nikad više niko neće moći da nas indoktrinira. Međutim, zaboravljamo da smo zaboravan narod. Mi smo plemenit narod, velike duše, praštajući i lakoverni. Zato se i komunizam tako lako primio, zato imamo ostataka tih korena iz kojih danas niče novo jugoslovenstvo, nova internacionala, transnacionalnost. Zaista, kad pogledamo biografije najekstremnijih eurofiličara (govorim pre svega i naravno o starijoj i srednjoj generaciji), kad pogledamo kako se oni grupišu, videćemo obrazac prema kojem se oligarhijska doktrina lakše razume. S druge strane, postoje ljudi koji su evroskeptici (ili evrorealisti) u čijim se biografijama nigde ne može naći zaluđenost komunističkom internacionalom. Besmisleno je i što su isti – od vremena komunističkih tekovina do današnjih dana – proglašavani nacionalistima (htedoše reći šovinistima), retrogradnim snagama, onima koji nas vuku u prošlost, u nove ratove. Više, naravno, ima smisla služiti se sa modernim retro izrazima kao što su „evropske tekovine“ [2]. Pored kontinuiteta „tekovina“, postoji i kontinuitet „moralno političke podobnosti“ čije su određivanje u drugom obliku na sebe ponovo preuzeli komesari, i pojednine nevladine organizacije, najupadljivije one koje su finansirane za odbranu i zastupanje „tekovina“.
Danas je većina medija uključena u kreiranje brenda (doktrine) i „povoljnog društvenog ambijenta“ (tako indoktrinacija lepše zvuči). Licenca i brend – tapija i posed – su u rukama režima. Oni prodaju nešto što je pouzdano kao nemački automobil, tačno kao švajcarski sat, slatko kao belgijska čokolada, pitko kao francusko vino. Takvim se neprikosnovenim brendom kod potrošača bude pozitivne emocije, a ono što je „van konkurencije“ (opozicija) samo može da izazove neizvesnost, nesigurnost, kvarljivost…
Odnedavno potenciranje „realnosti“ nije ništa do lukavi spin kojim se želi izjednačiti realnost (prirodnost) i doktrina EU (i prirodne koalicije) jer tvorci te novootkrivene „realnosti“ dobro znaju da se doktrina po definiciji zasniva apstraktnim principima i udaljavanju od realnosti. Tako nam se odjednom otkriva realnost ne bi li nas i dalje držali u iluzijama. Ubeđuju nas u stvari očigledne („teško se živi“, „potrebna nam je istina“, „departizacija je neminovna“) i nesporne. Još ako i nasednemo na demagogiju, onda ćemo se lako složiti i biti uz one koji nam „otkrivaju realnost“. Ukoliko se ne složimo, posumnjamo ili se suprotstavimo, ništa zato – vremena više nisu „vunena“, današnjica je „sintetička“. Demokratija je na našem primeru postala najpravedniji sistem za manipulisanje, a sami izbori postali najpravedniji mehanizam za njihovu overu. Manje savršeni sistemi, poput raznih totalitarnih sistema, brutalno jednostavno vladaju bez potrebe za manipulacijama. Tamo je na delu jednodimenzionalna propaganda i indoktrinacija. Ovde se to radi toliko suptilno i sofistikovano da i sami manipulanti kod sebe ne prepoznaju uslovne reflekse.
Bezbroj je konkretnih primera, mnoge pamtim, mnogih bi trebalo da se podsetim, mnogo toga sam i propustio. Ipak, neke sam članke i pročitao, neke emisije pogledao. Profesor Žarko Trebješanin je pre jedne decenije dao izvanrednu definiciju manipulacije [3]. A pre par dana je za jedne dnevne novine kao psiholog dao svoju stručnu procenu kandidata za predsednika Srbije – nazvavši Borisa Tadića „liderom novog kova“ [4]. Sasvim je moguće da bi se profesor Trebješanin odrekao ovakve ocene, moguće je i da je splet okolnosti pod kojima je ovo izrečeno nije bio ozbiljan, ipak – desilo se. Javno mnjenje je primilo k znanju. Koliko nas će se nas posle ovoga zapitati – čekaj, ovaj čovek se po treći put kandiduje, ovaj čovek je mnogo puta slagao, nije li izneverio poverenje i pogazio obećanja. Ovom čoveku možda treba i pomoć, a ne da on nekome pomogne. Kako to on može biti „lider novog kova“?
Ili u kultnoj emisiji, gde se poslednjih nedelja nižu utisci o kampanjama, voditeljka sasvim ozbiljno postavlja šlagvort: „Hoćemo li glasati za budućnost ili za prošlost?“ U prošlonedeljnoj emisiji [5] gost koji je te večeri sebe nazvao „nezavisnim intelektualcem“ za Čedomira Jovanovića kaže da je „predstavnik one svetlije strane Srbije“. Počinjem i sam da se pitam da li zaista to postaje, sve mu se više javnih ličnosti priklanja a sve je manje karikatura na njegov račun. (Dok na tom polju Tadiću ne opada rejting). I druga gošća se priključuju Teofilu Pančiću u veličanju Jovanovića. Profesorka Turajlić objavljuje da joj je „LDP ipak najbliži“ a Jovanovića proglašava za „nešto novo“, i da „još nismo videli na vlasti gospodina Jovanovića“.
Ali, emisija ide dalje, ređaju se izjave i utisci, nema veze što smo očekivali da čujemo njihovo mišljenje o kampanji i možda neke nove informacije. Umesto toga dobijamo afirmacije. Izvršen je još jedan udar na javno mnjenje, možda je Jovanoviću rejting i skočio. Malo će ko da se odmah zapita – čekaj, kakva „svetlija strana Srbije“, kako to „još nismo videli na vlasti gospodina Jovanovića“? ‘Ajde, o Pančićevom laskanju neću raspravljati, ima pravo čovek da deli komplimente. Ali za drugo postoje nesporne činjenice – molim vas profesorka – gospodin Jovanović nije bio na vlasti?! (Obavljao je mnoge partijske i državne dužnosti, a kao šef poslaničke grupe učestvovao u radu parlamenta. Njegova stranka učestvuje u vlasti na lokalnom nivou. Bio je i potpredsednik vlade a ovo mu je druga kandidatura za predsednika države). Sve i da nije bio na vlasti, u politici nije od juče i iza sebe je ostavio neke tragove (da se previše ne bavim njegovim likom i delom, nazvaću ih kontroverznim – druženjima, finansijama, svedočenjima o njegovom vođenju stranke, stavovima o Kosovu, NATO, odnosom prema Republici Srpskoj koju proglašava „genocidnom tvorevinom“).
Treća gošća-učesnica Sonja Liht se manje bavila afirmacijama, a više diskvalifikacijama. Izjavom „Kampanja DSS je do te mere („van realnosti“, dobacuje Turajlićeva) kampanja jedne jedine misli – da nikako nećemo sa Evropom već sami sa sobom“. Liht odapinje novi-stari spin sa namerom da neka od strela pogodi svoju metu – neinformisane i podložne manipulaciji. Gospođa Liht možda ne zna za postojanje bogate arhive Vikiliksa, što joj se može veoma zameriti (ili to prenebegava, što bi bilo još gore). Zato na poziv voditeljke da komentariše „teze Koštunice da su se stranci umešali“ odgovara: „Bojim se da je ideja da su stranci odlučili ideja iz tog istog diskursa, i bojim se da je taj diskurs neverovatno sužen i neverovatno siromašan“. Posle toga javno mnjenje može pogrešno zaključiti da su Vikiliksove depeše samo „Koštuničine teze“ i da su „sužene“ koliko i Koštuničin „diskurs“.
Iako pozvani zbog „dilema“ i analiza, gosti gotovo redovno na kraju ipak pokažu manjak objektivnosti. Od njih očekujemo analizu (rastavljanje celine, pojednostavljivanje), a dobijamo sintezu (kombinovanje i spajanje ideja i delića, sastavljanje jednostavnog u složeno). Dobijamo zbunjujuće zaključke sa krajnjom porukom koja nije kritička, već afirmativna – glasajte za opravdano sredstvo koje vodi ka uzvišenom cilju – EU.
Tako izgleda jedno kreiranje javnog mnenja, stvaranje povoljnog društvenog ambijenta, indoktrinacija, demagogija, spinovanje… kako god to nazvali. Ubeđen sam da nijedna od izrečenih diskvalifikacija ili afirmacija nije ni plaćena ni zlonamerna. Reč je samo o nečem što se teško može prepoznati. O jednostavnom podlegnuću manipulaciji, kojoj su oni i žrtve i izvršioci.
I novinari, naravno, imaju pravo na stav, ali ako uređuju emisije, čitave programe ili novine tako da ignorišu intelektualce koji misle drugačije, nego što dogma zapoveda, ukoliko prećutkuju dešavanja koja im ne idu u prilog, ukoliko marginalizuju i druge javne ličnosti čiji su stavovi suprotni mejnstrimu, onda se tu već ne radi o iznošenju ličnog ili novinarskog stava, već o zaštiti dogme. Što je opasnost po demokratiju, priznajmo toliko ako se već zalažemo za nju.
DOGMA Dilema je šta je starije – doktrina ili dogma. Prvim se širi drugo, drugim se čuva prvo. Dogmom se iskorenjuju dileme. Dogmom se uspostavlja sistem koji nema mnogo veze sa demokratijom jer je ona nešto što sledbenici ne dovode u pitanje. Prema sledbenicima – dogma nema alternativu.
Dogma ima svoj rečnik i svoje simbole. U njima se milosrđe naziva kolateralom, politički pritisci su im konstruktivni a oni koji ih ispunjavaju kooperativni i politički korektni. Sledbenici se utrkuju ko će pre zauzeti simbole odakle će predstavljati dogmu. Tako će, čak i kada za to nemaju predispozicija, pojuriti da prvi za sebe prigrabe „istinu“, „preokret“, „realnost“, „bezalternativnost“, „departizaciju“, „decentralizaciju“… Mahaće zastavama, šepuriće se značkama. Setimo se samo sa kakvim su udvorištvom neki naši ministri na svojim reverima kačili talismane – značke sa zastavicama EU – prkoseći državnom i ličnom integritetu.
O dogmi i sledbenicima brinu izaslanici. Bilo da je u pitanju inkvizicija, komunisitčki komesari ili možda ovi novi. Komesari iz EU pomno prate našu efikasnost u sprovođenju zadataka, doslednost u ispunjavanju uslova. Zarad carstva Europskog, zarad inata, a ponajviše zarad svog opstanka, poslušnici čine sve ne bi li se privoleli. Prinose se žrtve privatizujući sve budzašto, budkako i budkome. Odriču se zemlje, građana, prihvataju decentralizacije, demilitarizacije, demitologizacije, denacifikacije i drugih deformacija. Ne primećuju da im se time podmeće i nova demonizacija. Sve ne bi li im sutra u toj zajednici pripalo mesto koje im je namenjeno.
U stvari je to manje zajednica, a više nešto kao simbioza. Simbioza u kojoj vlada red, gde su svi zadovoljni jer jedni bez drugih ne mogu. Postoje manje razvijene zemlje koje ne mogu bez onih bogatih. I postoje bogate zemlje koje to ne mogu da budu bez onih drugih. I niko nema dileme da li to tako i treba da bude. Nama, naravno, pripada mesto u prvoj klasi. Baš kao što smo u kapitalizmu odmah svi postali kapitalisti, tako ćemo i u EU odmah postati Evropljani. Oni nikad neće de jure propisati dva reda, dve klase, dve brzine, ili kako god nazvali odnose koji se temelje na pre svega ekonomskim razlikama. Ali će de facto vladati odnosi suprotni načelima jednakosti, za šta već imamo primera.
Za zasluge, za najbolje sledbenike se ustanovljavaju i različite nagrade. Tu je korist i za nominovane i za dogmu obostrana jer tako jedni druge afirmišu. Tako nagradu „najevropljanin“ dobija naš glumac za ulogu u filmu „Izbori 2008“, naročito za rolu „oni nisu ratni zločinci, oni su ratni heroji“[6] (zbog čega mu dodeljeno i mesto ministra policije), a nedavno je uručena i nagrada meni nejasnog naziva Sever-Jug (valjda je Istok-Zapad isuviše istorijski nekorektan). Tu nagradu je dobio naš, sada već bivši predsednik kao „priznanje za njegovo političko delovanje na pomirenju na Balkanu i integraciju njegove zemlje u proces evropske izgradnje“ iako izgleda da je najvažnije pomirenje koje je sklopio upravo sa onim prvim – najevropljaninom. Verujući da su mu i prošlost i budućnost obezbeđene, Tadić prilikom primanja nagrade poziva da (nam) mu se da nova šansa, rečima: „Srpski narod zaslužuje novu šansu za stabilnu i prosperitetnu budućnost“ [7].
Dok je izmanipulisanim sintetičarima javnog mnenja Evropa cilj, a režim sredstvo, političarima – poput pomenutih laureata iz prirodne koalicije – simbioze – je pripadnost režimu cilj a Evropa sredstvo. Dogma se u toj igri odlično snalazi, jer ona je sama sebi oduvek bila i cilj i sredstvo, i pitanje i odgovor, i uvod i zaključak.
Pa šta raditi? Rešenja se ne nude sama, ne pronalazite odgovor? Nemojte verovati ni ovom članku. Sumnjajte! Čitajte i dalje! Razmišljajte! Razgovarajte! I vodite računa za šta ćete i koga svojim glasom nagraditi.
________
Uputnice:
[1] http://www.politika.rs/pogledi/Vladimir-Vuletic/EU-i-njeni-neprijatelji.lt.html [2] http://www.b92.net/info/izbori2012/vesti.php?yyyy=2012&mm=04&dd=01&nav_id=596376 [3] „Manipulacija – socijalna veština upravljanja pojedincima ili grupama ljudi tako da oni, a da toga i ne moraju biti svesni, rade u korist manipulatora, verujući da rade za sebe i za sopstvene interese. Manipulacijom se služe političari, ideolozi, rukovodioci, stručnjaci za marketing i mnogi drugi kojima je cilj da na prikriven način oblikuju i kontrolišu ljudsko ponašanje i stavove“. [4]http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/213673/Moderan+lider+ili+%C5%A1umadijski+doma%C4%87in.html [5] http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=907&nav_id=598773 [6] http://www.youtube.com/watch?v=drxUYz2wrUc&NR=1 [7] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=03&dd=27&nav_category=1262&nav_id=594809Izvor: http://www.standard.rs
