САША СТАВРЕТОВИЋ: КАКО СМО САМИ ПОСТАЛИ ЖРТВЕ И ЏЕЛАТИ ЈЕДНЕ ВЕЛИКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ

Какав је то политички говор у коме је могуће да је Тадић „лидер новог кова“ а Јовановић „представник оне светлије стране Србије“

Док је евро-политичарима припадање режиму циљ, а ЕУ само средство, код синтетичара јавног мњења је обрнуто. Њима је припадност ЕУ циљ, а режим средство. Зато подржавају средства.

ДИЛЕМА Маркетиншки извођачи радова схватили су да би пред гласаче требало изаћи са лажним дилемама, не би ли онда логици позитивног мишљења супротставили негације. Тако власт гласачима сипа у подсвест тезу да је алтернатива бесмислена јер је алтернатива миру – рат, сигурности – страх, истини – лаж, напретку – изолација, богатству – беда, будућности – прошлост… Свесно или несвесно, у ту кампању укључени су и тзв. независни аналитичари. Један од њих је недавно у свом ауторском тексту закључио да „је напросто срамота бити против ЕУ“. [1] Тако смо добили нову дилему – ЕУ или срамота. Аналитичари се све мање баве испитивањима, тумачењем и анализом јавног мњења. Они утичу, креирају јавно мњење, синтетишу га. зато нема много разлога да већину њих и даље зовемо аналитичарима, кад им мноог више пристаје да буду синтетичари.

Српско „нема проблема“ еволуирало је преко „нема дилеме“ до „нема алтернативе“. Да није овако озбиљних спинова, кампања би још била и забавна јер изборни спотови странака власти не изгледају чак ни као пропагандни материјал, већ као сатирични скечеви у којима се појављује неко ко веома личи на њих. Само што том неком глас и гестикулација нису тако уверљиви.

Таквим дилемама вештачки (синтетички) су створена и два табора. Иако већина не одлази на изборне конвенције – неке од њих делују као еуфоричне комеморације – много смо постали навијачи. Зато ћемо и гласати из страсти, из афекта. Не за једне, већ против других. Зато се председник и ослања на инат као аргумент. Стаћемо пред гласачку кутију са лажним алибијем и нејасним мотивом – пазећи да нас не ухвате на делу. Да нам не би једног дана пребацивали како смо гласали за ове или оне. Опрезни смо можда и због тога што је и наш глас био међу оним предоктобарским који се успут загубише у транзицији, не би ли потом, охрабрени „историјским помирењем“, поново почели да изнова ничу. Само смо остали у дилеми да ли је то била последица развоја демократије или комбинација.

И овогодишње комбинације већ се наслућују иако су партнери наизглед посвађани, а поруке им и празније од оних са претходних изборних плаката. Са ТВ региструјемо гласове који би да региструју наш глас. У неком тренутку се запитам да ли то гледам ТВ или ме одатле неко посматра. Гласови говоре чудне ствари, па се питам да ли то говори власт или говори опозиција. Посматрам режимске статисте који би да се што пре ратосиљају режима, а председник бар једног од два председниковања (страначко остаје на снази). Порука је – што смо грешили грешили смо, што је покрадено покрадено је, ми смо те фазе прошли. Сада нам је много јасно, а опозиција то тек треба да схвати. Зато гласајте да режим (п)остане режим, калиф калиф, и да вам најзад покажемо како влада Влада.

Изгледа да се и цео свет конципира на премисама да „нема дилеме“ – што је и омиљена узречица нашег дојучерашњег председника – да смо ми ту да прихватамо, а не да размишљамо, да је живот исувише кратак за луксуз црних мисли. Оптимизам нам се смеши са рекламних спотова, било да су у питању потрошна добра или потрош(е)ни политичари. Дилеме су се преобразиле у неминовност, туђа обећања у наша очекивања, слободан ум у концепт.

Тамо где се алтернативи затварају врата, индоктринација улази кроз прозор.

ДОКТРИНА Мислили смо да никад више нико неће моћи да нас индоктринира. Међутим, заборављамо да смо забораван народ. Ми смо племенит народ, велике душе, праштајући и лаковерни. Зато се и комунизам тако лако примио, зато имамо остатака тих корена из којих данас ниче ново југословенство, нова интернационала, транснационалност. Заиста, кад погледамо биографије најекстремнијих еурофиличара (говорим пре свега и наравно о старијој и средњој генерацији), кад погледамо како се они групишу, видећемо образац према којем се олигархијска доктрина лакше разуме. С друге стране, постоје људи који су евроскептици (или еврореалисти) у чијим се биографијама нигде не може наћи залуђеност комунистичком интернационалом. Бесмислено је и што су исти – од времена комунистичких тековина до данашњих дана – проглашавани националистима (хтедоше рећи шовинистима), ретроградним снагама, онима који нас вуку у прошлост, у нове ратове. Више, наравно, има смисла служити се са модерним ретро изразима као што су „европске тековине“ [2]. Поред континуитета „тековина“, постоји и континуитет „морално политичке подобности“ чије су одређивање у другом облику на себе поново преузели комесари, и поједнине невладине организације, најупадљивије оне које су финансиране за одбрану и заступање „тековина“.

Данас је већина медија укључена у креирање бренда (доктрине) и „повољног друштвеног амбијента“ (тако индоктринација лепше звучи). Лиценца и бренд – тапија и посед – су у рукама режима. Они продају нешто што је поуздано као немачки аутомобил, тачно као швајцарски сат, слатко као белгијска чоколада, питко као француско вино. Таквим се неприкосновеним брендом код потрошача буде позитивне емоције, а оно што је „ван конкуренције“ (опозиција) само може да изазове неизвесност, несигурност, кварљивост…

Однедавно потенцирање „реалности“ није ништа до лукави спин којим се жели изједначити реалност (природност) и доктрина ЕУ (и природне коалиције) јер творци те новооткривене „реалности“ добро знају да се доктрина по дефиницији заснива апстрактним принципима и удаљавању од реалности. Тако нам се одједном открива реалност не би ли нас и даље држали у илузијама. Убеђују нас у ствари очигледне („тешко се живи“, „потребна нам је истина“, „департизација је неминовна“) и неспорне. Још ако и наседнемо на демагогију, онда ћемо се лако сложити и бити уз оне који нам „откривају реалност“. Уколико се не сложимо, посумњамо или се супротставимо, ништа зато – времена више нису „вунена“, данашњица је „синтетичка“. Демократија је на нашем примеру постала најправеднији систем за манипулисање, а сами избори постали најправеднији механизам за њихову оверу. Мање савршени системи, попут разних тоталитарних система, брутално једноставно владају без потребе за манипулацијама. Тамо је на делу једнодимензионална пропаганда и индоктринација. Овде се то ради толико суптилно и софистиковано да и сами манипуланти код себе не препознају условне рефлексе.

Безброј је конкретних примера, многе памтим, многих би требало да се подсетим, много тога сам и пропустио. Ипак, неке сам чланке и прочитао, неке емисије погледао. Професор Жарко Требјешанин је пре једне деценије дао изванредну дефиницију манипулације [3]. А пре пар дана је за једне дневне новине као психолог дао своју стручну процену кандидата за председника Србије – назвавши Бориса Тадића „лидером новог кова“ [4]. Сасвим је могуће да би се професор Требјешанин одрекао овакве оцене, могуће је и да је сплет околности под којима је ово изречено није био озбиљан, ипак – десило се. Јавно мњење је примило к знању. Колико нас ће се нас после овога запитати – чекај, овај човек се по трећи пут кандидује, овај човек је много пута слагао, није ли изневерио поверење и погазио обећања. Овом човеку можда треба и помоћ, а не да он некоме помогне. Како то он може бити „лидер новог кова“?

Или у култној емисији, где се последњих недеља нижу утисци о кампањама, водитељка сасвим озбиљно поставља шлагворт: „Хоћемо ли гласати за будућност или за прошлост?“ У прошлонедељној емисији [5] гост који је те вечери себе назвао „независним интелектуалцем“ за Чедомира Јовановића каже да је „представник оне светлије стране Србије“. Почињем и сам да се питам да ли заиста то постаје, све му се више јавних личности приклања а све је мање карикатура на његов рачун. (Док на том пољу Тадићу не опада рејтинг). И друга гошћа се прикључују Теофилу Панчићу у величању Јовановића. Професорка Турајлић објављује да јој је „ЛДП ипак најближи“ а Јовановића проглашава за „нешто ново“, и да „још нисмо видели на власти господина Јовановића“.

Али, емисија иде даље, ређају се изјаве и утисци, нема везе што смо очекивали да чујемо њихово мишљење о кампањи и можда неке нове информације. Уместо тога добијамо афирмације. Извршен је још један удар на јавно мњење, можда је Јовановићу рејтинг и скочио. Мало ће ко да се одмах запита – чекај, каква „светлија страна Србије“, како то „још нисмо видели на власти господина Јовановића“? ‘Ајде, о Панчићевом ласкању нећу расправљати, има право човек да дели комплименте. Али за друго постоје неспорне чињенице – молим вас професорка – господин Јовановић није био на власти?! (Обављао је многе партијске и државне дужности, а као шеф посланичке групе учествовао у раду парламента. Његова странка учествује у власти на локалном нивоу. Био је и потпредседник владе а ово му је друга кандидатура за председника државе). Све и да није био на власти, у политици није од јуче и иза себе је оставио неке трагове (да се превише не бавим његовим ликом и делом, назваћу их контроверзним – дружењима, финансијама, сведочењима о његовом вођењу странке, ставовима о Косову, НАТО, односом према Републици Српској коју проглашава „геноцидном творевином“).

Трећа гошћа-учесница Соња Лихт се мање бавила афирмацијама, а више дисквалификацијама. Изјавом „Кампања ДСС је до те мере („ван реалности“, добацује Турајлићева) кампања једне једине мисли – да никако нећемо са Европом већ сами са собом“. Лихт одапиње нови-стари спин са намером да нека од стрела погоди своју мету – неинформисане и подложне манипулацији. Госпођа Лихт можда не зна за постојање богате архиве Викиликса, што јој се може веома замерити (или то пренебегава, што би било још горе). Зато на позив водитељке да коментарише „тезе Коштунице да су се странци умешали“ одговара: „Бојим се да је идеја да су странци одлучили идеја из тог истог дискурса, и бојим се да је тај дискурс невероватно сужен и невероватно сиромашан“. После тога јавно мњење може погрешно закључити да су Викиликсове депеше само „Коштуничине тезе“ и да су „сужене“ колико и Коштуничин „дискурс“.

Иако позвани због „дилема“ и анализа, гости готово редовно на крају ипак покажу мањак објективности. Од њих очекујемо анализу (растављање целине, поједностављивање), а добијамо синтезу (комбиновање и спајање идеја и делића, састављање једноставног у сложено). Добијамо збуњујуће закључке са крајњом поруком која није критичка, већ афирмативна – гласајте за оправдано средство које води ка узвишеном циљу – ЕУ.

Тако изгледа једно креирање јавног мнења, стварање повољног друштвеног амбијента, индоктринација, демагогија, спиновање… како год то назвали. Убеђен сам да ниједна од изречених дисквалификација или афирмација није ни плаћена ни злонамерна. Реч је само о нечем што се тешко може препознати. О једноставном подлегнућу манипулацији, којој су они и жртве и извршиоци.

И новинари, наравно, имају право на став, али ако уређују емисије, читаве програме или новине тако да игноришу интелектуалце који мисле другачије, него што догма заповеда, уколико прећуткују дешавања која им не иду у прилог, уколико маргинализују и друге јавне личности чији су ставови супротни мејнстриму, онда се ту већ не ради о изношењу личног или новинарског става, већ о заштити догме. Што је опасност по демократију, признајмо толико ако се већ залажемо за њу.

ДОГМА Дилема је шта је старије – доктрина или догма. Првим се шири друго, другим се чува прво. Догмом се искорењују дилеме. Догмом се успоставља систем који нема много везе са демократијом јер је она нешто што следбеници не доводе у питање. Према следбеницима – догма нема алтернативу.

Догма има свој речник и своје симболе. У њима се милосрђе назива колатералом, политички притисци су им конструктивни а они који их испуњавају кооперативни и политички коректни. Следбеници се утркују ко ће пре заузети симболе одакле ће представљати догму. Тако ће, чак и када за то немају предиспозиција, појурити да први за себе приграбе „истину“, „преокрет“, „реалност“, „безалтернативност“, „департизацију“, „децентрализацију“… Махаће заставама, шепуриће се значкама. Сетимо се само са каквим су удвориштвом неки наши министри на својим реверима качили талисмане – значке са заставицама ЕУ – пркосећи државном и личном интегритету.

О догми и следбеницима брину изасланици. Било да је у питању инквизиција, комуниситчки комесари или можда ови нови. Комесари из ЕУ помно прате нашу ефикасност у спровођењу задатака, доследност у испуњавању услова. Зарад царства Еуропског, зарад ината, а понајвише зарад свог опстанка, послушници чине све не би ли се приволели. Приносе се жртве приватизујући све будзашто, будкако и будкоме. Одричу се земље, грађана, прихватају децентрализације, демилитаризације, демитологизације, денацификације и других деформација. Не примећују да им се тиме подмеће и нова демонизација. Све не би ли им сутра у тој заједници припало место које им је намењено.

У ствари је то мање заједница, а више нешто као симбиоза. Симбиоза у којој влада ред, где су сви задовољни јер једни без других не могу. Постоје мање развијене земље које не могу без оних богатих. И постоје богате земље које то не могу да буду без оних других. И нико нема дилеме да ли то тако и треба да буде. Нама, наравно, припада место у првој класи. Баш као што смо у капитализму одмах сви постали капиталисти, тако ћемо и у ЕУ одмах постати Европљани. Они никад неће де јуре прописати два реда, две класе, две брзине, или како год назвали односе који се темеље на пре свега економским разликама. Али ће де фацто владати односи супротни начелима једнакости, за шта већ имамо примера.

За заслуге, за најбоље следбенике се установљавају и различите награде. Ту је корист и за номиноване и за догму обострана јер тако једни друге афирмишу. Тако награду „најевропљанин“ добија наш глумац за улогу у филму „Избори 2008“, нарочито за ролу „они нису ратни злочинци, они су ратни хероји“[6] (због чега му додељено и место министра полиције), а недавно је уручена и награда мени нејасног назива Север-Југ (ваљда је Исток-Запад исувише историјски некоректан). Ту награду је добио наш, сада већ бивши председник као „признање за његово политичко деловање на помирењу на Балкану и интеграцију његове земље у процес европске изградње“ иако изгледа да је најважније помирење које је склопио управо са оним првим – најевропљанином. Верујући да су му и прошлост и будућност обезбеђене, Тадић приликом примања награде позива да (нам) му се да нова шанса, речима: „Српски народ заслужује нову шансу за стабилну и просперитетну будућност“ [7].

Док је изманипулисаним синтетичарима јавног мнења Европа циљ, а режим средство, политичарима – попут поменутих лауреата из природне коалиције – симбиозе – је припадност режиму циљ а Европа средство. Догма се у тој игри одлично сналази, јер она је сама себи одувек била и циљ и средство, и питање и одговор, и увод и закључак.

Па шта радити? Решења се не нуде сама, не проналазите одговор? Немојте веровати ни овом чланку. Сумњајте! Читајте и даље! Размишљајте! Разговарајте! И водите рачуна за шта ћете и кога својим гласом наградити.

________

Uputnice:

[1] http://www.politika.rs/pogledi/Vladimir-Vuletic/EU-i-njeni-neprijatelji.lt.html

[2] http://www.b92.net/info/izbori2012/vesti.php?yyyy=2012&mm=04&dd=01&nav_id=596376

[3] „Манипулација – социјална вештина управљања појединцима или групама људи тако да они, а да тога и не морају бити свесни, раде у корист манипулатора, верујући да раде за себе и за сопствене интересе. Манипулацијом се служе политичари, идеолози, руководиоци, стручњаци за маркетинг и многи други којима је циљ да на прикривен начин обликују и контролишу људско понашање и ставове“.

[4]http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/213673/Moderan+lider+ili+%C5%A1umadijski+doma%C4%87in.html

[5] http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=907&nav_id=598773

[6] http://www.youtube.com/watch?v=drxUYz2wrUc&NR=1

[7] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=03&dd=27&nav_category=1262&nav_id=594809

Извор: http://www.standard.rs

 

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *