Rajko Petrov Nogo: Poverenik kosovske misli

Piše Aleksandar Dunđerin

Nova Nogova knjiga istovremeno se može čitati i kao roman u kojem je data bogata, raskošna freska jedne epohe, i u kojem su glavni junaci velikani srpske i južnoslovenske književnosti (kojima se, nenametljivo i skromno, pridružuje i sam autor), ali i kao pesnička, poetska istorija literature čija je postojbina usmeno nasleđe, neugasli izvor Njegoš kao „tragičan junak kosovske misli“, a referentne tačke pisci kao „poverenici kosovske misli“

 

„Nogo nije jedan od onih pesnika koji veruje da u početku, kao i na kraju, beše samo vlastita reč. Upravo kroz dijalog s drugim vremenima i uvidima on izlazi iz uskih modernih okvira buntovništva, angažovanja ili cinične rezignacije u prostore jezika kao drevne ‘postojbine i utočišta lepote i smisla’, u kojima mrtvi razgovaraju sa živima i živi s novorođenima“.
Ove reči – koje je Svetozar Koljević ispisao u eseju „Od buntovništva do molitve“, posvećenom pesništvu Rajka Petrova Noga (a publikovanom u knjizi „Rajko Petrov Nogo, pesnik“, Kraljevo 2004) – ne ilustruju samo jednu od ključnih odlika Nogovog stvaralaštva, već su, bezmalo, aksiom kojeg bi trebalo da se pridržava svaki umetnik ukoliko ima ambiciju da mu književni rad pretraje sadašnjost i (bližu) budućnost; da bude od koristi i na zadovoljstvo ne samo njegovim savremenicima, koji ga poznaju, nego i budućim generacijama, koje će ga jedino kroz njegov rad upoznati. Iako je još od ranih pesama i „Zimomore“ (1967) Rajko Petrov Nogo očigledno imao svest da „vlastita reč“ poseduje snagu trajne i upečatljive poruke samo ako je zaodenuta govorom (književnih) predaka – njegova ideja, moglo bi se reći životno i umetničko geslo, da individualni talenat ima opravdanje postojanja samo ako se dobrim delom poništi u tradiciji iz koje je ponikao, dobila je svu punoću smisla i razumljivu poentu, čini se, tek objavljivanjem knjige „Zapiši i napiši“. Kapitalnog dela koje predstavlja mnogo više od dopunjenog i proširenog izdanja Nogove prethodne knjige („Zapiši to, Rajko“, 2011). Jer „(ne)sigurna sećanja“ (kako ih krsti autor) na pisce sa kojima se tokom života susretao, a koja se kolebaju između romaneskne fiktivne proze i dokumentarne memoarističke faktografije, dobijaju snagu uverljivosti upravo zato što su im pridodata „pouzdana čitanja“ njihovih dela – književno-kritički i esejistički tekstovi, obogaćeni nenametljivim istorijskim i teorijskim zapažanjima i nadahnuti moćnom umetničkom vizijom; „pesme su tu da se u čitanju odmoriš na proplanku“, zabeležiće Nogo, ali, zapravo, svi ti stihovi, kojima se završava svaki odeljak o nekom piscu, predstavlja ujedno i zaključak autora, neophodnu nijansu njegovog promišljanja o stvaraocima, bez koje se ono u potpunosti ne može dokučiti.
Rezultat ovako, i u tematskom, i u žanrovskom, i u kompozicionom pogledu šarolike i razgranate knjige, ostvarenja izuzetno komplikovane strukture, nije, kako se kakvom brzopletom u zaključivanju čitaocu može pričiniti, „mehanička razglasnost“, već nesvakidašnja višeglasnost. Upravo ona obezbeđuje strpljivijem čitaocu da u „Zapiši i napiši“ uživa u romanu – u kojem je data bogata, raskošna freska jedne epohe (druge polovine dvadesetog veka), i u kojem su glavni junaci velikani srpske i južnoslovenske književnosti (kojima se, nenametljivo i skromno, pridružuje i sam autor) – ali istovremeno mu daje mogućnost i da prati jednu pesničku, poetsku istoriju literature čija je postojbina usmeno nasleđe, neugasli izvor Njegoš kao „tragičan junak kosovske misli“, a referentne tačke pisci kao „poverenici kosovske misli“. „Kosovske misli“ kao „središnjeg toposa naše ukupne istorije i kulture“.

[restrictedarea]

I
KOSOVSKI ZAVET
A možda je i jedan od najznačajnijih „poverenika kosovske misli“ u prošlom stoleću bio Ivo Andrić. Zato i „Višegradskom stazom“, „ubogom, uskom“, sa koje, možda, Ivo Andrić, „mučenik“, i nije trebalo da silazi, stazom koja vodi do Vuka i Njegoša, započinje knjiga Rajka Petrova Noga.
„Negdje je rečeno da bismo sve knjige najdubljeg srpskog samosaznanja mogli da čitamo kao nastavak Gorskog vijenca. A mogli bismo dodati i da je sve prije Vijenca – epska i lirska usmena klasika, monaška i klasicistička književnost, između ostalog – pripremalo stožernu Njegoševu knjigu. Andrićeva djela zaista su knjige najdubljeg srpskog samosaznanja i zato ih tako često čitamo gdje god nam se otvore“, ustvrdiće Nogo u poglavlju posvećenom našem nobelovcu, dodajući da Andrićevi romani i priče „imaju takvo prosvjetljenje da pomalo liče na konačno zaveštanje jedne bogate baštine. Njegoševe i Vukove. Njegoševske i Vukovske“.
No, odgovor na pitanje o kakvom je zaveštanju reč, Nogo je morao da pronađe isključivo u Andrićevom delu. Jer, šta je 1970. godine, tada još mladom piscu Nogu mogao da ispriča „onaj čija je lozinka da je u ćutanju sigurnost“? O „zavereničkoj tajni mladobosanskoj“, a to je dvadesetpetgodišnjeg sektretara Udruženja književnika BiH interesovalo, „stranac u sopstvenom životu“ ponajmanje je želeo da govori. Ostalo je samo (ne)sigurno sećanje na Andrića kako u Miskinoj ulici te 1970. godine „briše naočare, snebiva se, i zbunjeno se smeška, sve kao da nam je na smetnji, a zapravo skriva svoju nelagodu što je tu izložen kao kakav muzejski eksponat i što će, to bar zna, slušati iskreno ili lažno udvorištvo“. No, iz tog (ne)sigurnog sećanja o Andrićevom ćutanju proisteklo je Nogovo pouzdano čitanje Andrićevog književnog opusa („Između Istoka i Zapada: Andrićeve tačke srpskosti“), iz koje tvorac knjige „Zapiši i napiši“ nimalo slučajno izdvaja upravo Bogdana Zimonjića, glavnog junaka nedovršenog romana „Omerpaša Latas“. Jer i Zimonjić pred Latasom, baš kao i Andrić pre više od četiri decenije pred desetak pisaca u Sarajevu, „nema potrebe da se iskazuje“. „On je poput stanac-kamena koji je u zemlji, i iz te zemlje taman dovoljno vidljiv, bez potrebe za gestom i riječju. On je, u stvari, pritajena snaga samoga naroda, koji se u vjekovnoj patnji naučio da čeka i koji sada kroz Zimonjića pritiska Latasa ‘celom težinom svoga nasmejanog ćutanja’“. „Zimonjićevo držanje je jedna čitava umjetnost osmatranja – on na tim osmatračnicama kao na ‘strašnom mjestu’ čvrsto ukopan stoji, ali se ničim ne odaje“.
To ćutanje, Andrićevo i Zimonjićevo, povezuje, između ostalog, Nogovo sećanje i Nogovo čitanje u skladnu višeglasnost. I druga poglavlja o drugim piscima, u kojima „pouzdana čitanja“ podupiru „(ne)sigurna sećanja“, sadrže niz detalja, zajedničkih imenitelja naizgled potpuno žanrovski i stilski odvojenih celina. Nećemo ih ovom prilikom nabrajati, neka se i drugi čitaoci pomuče da ih uoče i zabeleže; uostalom, ko se odluči da čita „Zapiši i napiši“, tome i prija da odgoneta jezičke, stilske i kompozicione zagonetke kojima su ispunjena i sva ranija dela Rajka Petrova Noga.
No, Bogdan Zimonjić je Nogu važan i zbog toga što se u susretu ovoga junaka i Omerpaše Latasa sukobljavaju dva načela: želja da se postane sve ono što se može postati i biti (Latas) i želja da se bude i ostane ono što jeste (Zimonjić). Nogo se odlučio da sledi Zimonjićev princip, da bude ono što zaista jeste, srpski književnik koji baštini najvažnije tokove srpske tradicije. A ona se bez Andrića, kao nastavljača i svojevrsnog tumača Vukove i Njegoševe zaostavštine, teško može zamisliti.
Otuda se i Nogo u knjizi „Zapiši i napiši“ pojavljuje tek kao „diskretni medijum preko koga se priča objavljuje i to tako kao da se sama od sebe priča“; otuda su ključne reči ove knjige „pažnja“, „izbor“, „smisao za karakterističnu pojedinost“; otuda i u novom Nogovom delu minucioznost prelazi u monumentalnost, a što je priča lokalnija biva univerzalnija.
Ako je možda i najznačajniji, Ivo Andrić svakako nije usamljeni poverenik „kosovske misli“. Naprotiv. Knjiga „Zapiši i napiši“ ubedljivo svedoči da su gotovo svi autori magistralnog toka srpske literature, od srednjeg veka naovamo, takvi poverenici. Među njima po mnogo čemu je specifičan i slučaj Vaska Pope.
„Stara znamenja, manastiri i svetitelji, likovi i predanja, slovensko paganstvo i pravoslavno, svetosavsko hrišćanstvo … naši mitovi i istorija, u zlatnoj kopči Vaskove poezije bljesnuli su novim sjajem kao rijetka, ako ne i jedina uporišta u ona pedesetogodišnja vunena vremena skraćenog pamćenja i svakojakih nula i ništarija. Da bi posrnula Serbija ipak ostala Uspravna Zemlja.“
No, poglavlja posvećena Vasku Popi („Od bisera grana“ i „Vaskova zlatna kopča“), između redova, sadrže još jednu važnu istinu – privrženost kosovskom zavetu ne stiče se rođenjem i (srpskim) poreklom, već isključivo opredeljenjem. Ona bi se, osim na Vaska Popu, jednako mogla odnositi i na Iva Andrića. Ali i na „čistije“ Srbe, poput Desanke Maksimović, Novice Petkovića, Brane Crnčevića, Stevana Raičkovića… Svi oni, i drugi ovom prilikom ne pomenuti književnici, ostavili su trajni pečat kosovskog zaveta u svom stvaralaštvu.
Ostavio je taj žig i toliko iščitavani, a nedočitani Miloš Crnjanski. Ako u vezi sa pitanjem odanosti kosovskom zavetu Crnjanski ne bude zaostajao za Andrićem, velika će zasluga biti pripisana i Rajku Petrovu Nogu. Pesnik koji je – kako su mnogi tumači Nogove poezije, a posebno Jovan Delić („Dva zapisa o poeziji Rajka Petrova Noga“, 2004), odavno uočili – aktivirao toliko različitih mitova (starogrčke, biblijske, nacionalne), imajući prema njima i afirmativan i parodijski odnos, naprosto mora da, i bez pomoći Novice Petkovića, oseća i voli Crnjanskog, da ga razume čak i kada se pesnik poigrava sa Vidovdanom, čak i kada je toliko komotan da se podsmehne Milanu Rakiću. Istina, tu Nogo ne može da ne prekori (što u ovoj knjizi veoma retko čini) pesnika kome se sasvim iskreno i bez imalo sujete divi. „Skupe su Rakićeve suze da bi se lako mogle ironisati. Šta bi dao Miloš Crnjanski, i svako od nas, da mu se, kao Rakiću, ovako štogod u životu dogodilo.“
Ali, koju stranicu dalje, vrhunac istorijske ironije Crnjanskog vaskrsava u obećanost Carstva Nebeskog, i Nogo, kao retko koji tumač dela Miloša Crnjanskog, uverljivo svedoči da je čitavo stvaralaštvo ovog umetnika nadahnuto isključivo pravoslavljem, kao tačkom oslonca u kojem je smisleni život jedino moguć.
„Opšte je mesto da iz naše narodne književnosti izvire srpske kultura i naši najbolji pesnici. Tu liniju vrhuni Njegoš, a klasično je, najzad, smiruje, harmonizuje, jezički i stilski kanonizuje Andrić. I čini nam se da sa Andrićevim zaveštanjem istorijski najznačajnije matice srpske kulture Crnjanski nema ništa. Kao da je na suprotnom polu. Velik, usamljen, samorodan. Da li je baš tako“, pita se Nogo, i odmah uverava čitaoce da je pitanje bilo retorsko.
„Ako se dublje pogledaju koordinate u kojima se realizuju Seobe, zar svi ti naši Isakoviči nisu so Kosovskog zaveta, tragični junaci kosovske misli … Po Seobama i Drugoj knjizi Seoba, negde diskretno, a češće direktno, zrakasto su rasejana ejkanja i guslarska lelekanja nakon bitki, zazivanja Kosova i Lazara, u plemenu i puku koji je sa sobom nosio mošti svojih svetaca – da nikad ne zaborave ko su i čiji su … Ne nastavljala li upravo tu dramu, koja je počela na Kosovu, svojim Seobama i Crnjanski, naš novi Čarnojević“.
„O Mikelanđelu je reč“ i „Saglasja Miloša Crnjanskog“, razdvojena antologijskom pesmom „Nadiremo skitski“, možda su i ključno poglavlje knjige „Zapiši i napiši“, jer nas između ostalog podsećaju i na reči iz „Komentara Itake“ („Princip nas je tako povezao bolje nego što smo bili povezani, dotle, crkvom, tradicijom, krvlju“) koje „dolaze iz samog centra Kosovskog zaveta. O tiranoubistvu je reč“.
Ali i o još nečemu.
„Nije se Miloš Crnjanski otklanjao, on je našu epsku povesnicu napamet znao. A i s Bogom je, više nego što se pisalo, bio u saglasju“, zaključiće Nogo odeljak o Crnjanskom. Taj zaključak mogao bi se odnositi i na ostale poverenike „kosovske misli“ u knjizi „Zapiši i napiši“.
Ipak, podsećanje na Crnjanskog značajno je i stoga što predstavlja ujedno i opomenu kako je srpska književnost izgubila ratnike intelektualce koji bi bili u stanju da „nadiru mitski“, da „pregrizu grkljan dosadnoj epohi“, da u „vrijeme utisnu stope, pucajući pravo u srce Evrope“.

II
SRPSKI ZAVET
A jedan od retkih savremenih pisaca koji još uvek veruje da je zadatak srpskog književnika da nadire srpski jeste upravo Rajko Petrov Nogo. „Zapiši i napiši“ u velikoj meri je knjiga koja nas – oslikavajući razdoblje druge polovine prošlog veka, odnosno ključne kulturno-političke događaje u Bosni i Hercegovini iz doba SFRJ – najpre upoznaje sa uzrocima rasrbljivanja srpske književnosti i jezika, sa izvorištima današnjeg srbijanstva i oživljavanja demona jugoslovenstva u našoj kulturi, a potom i uverava da još uvek postoje oni koji će se za međe srpske literature (pošto trenutno ne mogu i za granice srpskih zemalja) boriti do kraja, ako je potrebno i „mučki, hajdučki“.
Jer, podseća nas Nogo u poglavljima „Ne pripadam vam“ i „Dva naša zavjerenika“, da iako musliman, Meša Selimović nije mogao da učestvuje u projektu ustoličavanja bosanske književnosti, niti je kao glavni urednik sarajevske „Svjetlosti“ mogao mirne savesti da posmatra kako se u okviru edicije „Kulturno nasljeđe“ objavljuje hrestomatija „Stari bosanski tekstovi“. Zašto?
„Svako iole upućen u materiju lako je mogao videti o kakvom je falsifikatu reč i šta se posvajanjem i krivotvorenjem sprema. U zapisima sa stećaka sklonjen je najpre krst – i kad je na početku, i kad je u sredini, i na kraju … U tom krivotvoračkom zanosu topografija je oslepljena, istorija i geografija pobrkane. Za Miroslavljevo jevanđelje kaže se da je najstariji pisani bosanski spomenik … Tako je posvajanjem srpske pravoslavne baštine počelo sve agresivnije samopredstavljanje muslimana. Naprasno su dobri Bošnjani postali jedini starinci i autohtonci, a sve pravoslavno, pa i katoličko, došlo je, kažu, na imperijalnom talasu.“
Ako je ovo krivokletstvo prozreo i Meša Selimović, i stoga počeo svoje delo da izuzima iz tog konteksta, šta bi drugo trebalo da uradi srpski pesnik – koji jasno uočava da se u Sarajevu, u to vreme „drugom po broju Srba gradu u onoj velikoj Jugoslaviji“, „ćirilica mogla videti samo na ponekim čituljama“, kojeg čaršija (u vreme kada se „u džamijama, bogme, klanjalo“, kada je „o katoličkim ponoćkama puna bila katedrala“) posmatra kao da je počinio neki zločin, i to samo zato što je sa Radovanom Karadžićem Glavnom ulicom proneo badnjak – nego da, nadahnut senima Gavrila Principa, još jednom „pregrize grkljan dosadnoj epohi“ i pusti tu „napudranu gospu“ da „graciozno lipti“.
Isto onako graciozno, kao Miroslav Krleža kad, po „nesigurnom sećanju“ Nogovom na susret u Zagrebu, govori „kao kakva jezička neman, kao jezički buldožer, i što god dohvati, preore, i s naličja okrene“, osporavajući tako, između ostalog, i postojanje jugoslovenske, pa čak i hrvatske književnosti:
„Mene su odredili da izmišljam kulturu i književnost narodu koji tu kulturu nema. Ja sam jedan običan falsifikator. Mene treba dati uhapsiti…“
Ako Selimović prepoznaje u „bosanskoj književnosti“ falsifikat, a Krleža čak i priznaje da je falsifikator, što bi se onda Rajko Petrov Nogo ustručavao da u razgovoru sa Emirom Kusturicom („Neproverena glasina“) opiše istorijski i geografski krug srpske književnosti, smeštajući u nju dela pisaca iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine, uključujući čak i ostvarenja „slovenskih muslimana“. On to može mirne duše da učini, svestan da je istina na njegovoj strani.
„Dok nismo poludeli, a poludeli smo, znalo se: Kao što je Borisav Stanković naš jug, Kočić Krajina, Šantić i Dučić Hercegovina, Andrić Višegrad i Drina, svi naši veliki prečani Vojvodina, a Njegoš nebo i luča nad svima, a opet svi zajedno pupčanom istorijskom vrpcom za centralnu srpsku zemlju vezani, tako su se i naši, slovenski muslimani, magnetizmom srpskog jezika i književnosti privučeni, u tom jeziku realizovali, utiskujući u srpsku književnost raspoznatljivu šaru, svoj senzibilitet.“
Dokle god savremeni srpski pisac, a pogotovo srpski proučavalac književnosti, ne prepozna u ovim rečima srpski zavet i dokle god ga, pre nego što uopšte počne da stvara i promišlja književnu umetnost, ne položi, dotle će naša savremena literatura biti usamljeni u svetu primer literature koja ne opšti sa nacionalnom kulturom i njenom opštom podlogom, niti sa čitaocima koji su na tlu te kulture i tradicije ponikli.
Rajko Petrov Nogo je taj srpski zavet dobro razumeo, odavno ga je dao, i, između ostalog, i stoga stekao epitet dostojnog naslednika književnih velikana koji defiluju kroz njegovu knjigu.

III
LJUDSKI ZAVET
Međutim, upravo nas primer Rajka Petrova Noga upozorava da veličina jednog književnika nije saobrazna samo snazi njegovog individualnog talenta, uobličenog razumevanjem i prihvatanjem nacionalne kulture i tradicije – u našem slučaju pravoslavlja svetosavske orijentacije čiji je oslonac kosovski zavet – nego i etičkim načelima po kojima stvaralac deluje, u literaturi i u životu. Gotovo svaka stranica knjige „Zapiši i napiši“ prožeta je izrazima nesebične ljubavi prema čoveku, prema bližnjem, čak i ukoliko je u pitanju suparnik, neistomišljenik, neprijatelj. Nogo jeste, kažu, i prgav i ratoboran i beskompromisan, sve te osobine pripisaće mu i čitalac koji ga ne poznaje, ali isto tako će i svaki dobronamernik uočiti i kako iz reči u knjizi „Zapiši i napiši“ zrači ljudskost potpuno saglasna pravoslavnom shvatanju ljubavi, dobrote i praštanja.
Sasvim je otuda prirodno što je upravo Desanku Maksimović (poglavlje „Ona je znala ko je“) – Desanku koja je vapila za praštanjem, koja je „slavila Božje delo na hiljade načina, posrtala i ponekad gubila veru, sumnjala, bivala bogumilski zdvojna, ali samo da bi još dublje, duševnije zaradila ljubav Tvorca“, koja se sa svojim narodom vozila trećem klasom i kojoj su svi u toj klasi bili bližnji, i svi jednaki „kao na dan Strašnoga suda“ – Nogo, siroče bez igde ikoga, proglasio za svoju majku, i posvetio jednu od svojih prvih pesama („Rajkovanje“ 1966).
A takav Nogo, emotivan i ranjiv, posvetiće možda i najlepše poglavlje knjige („Pustićemo ti malo krvi, sokole moj“) Maku Dizdaru. Dizdaru koji je radio na projektu „bosanske književnosti“, sa kojim se Nogo sukobio i vodio svoju prvu i poslednju polemiku u životu. Jer godinu dana posle te književne bitke Rajkov „polemičar je, u težak i sparan dan, dobio infarkt i umro“, a na Noga „se sručila omraza čaršije“. „Jedan se osmelio da javno kaže kako sam ga ja ubio… Nikada više nisam polemisao. Šta se sve i od koga na ovu glavu do danas nije sručilo, nikome odgovarao nisam.“
Osim Dizdaru.
„Evo, danas, kažem i ja da su ‘Zapis o lovu’, ‘Ljeljeni’, ‘Sunce’, ‘Zapis na dvije vode’, ‘Sunčani Hristos’, ‘Kosara’, ‘Gorčin’, ‘Razmirje’ lepe pesme, ma u čijoj antologiji stajale … Sve će proći, podele i omraze, zaboraviće se dani kada na zemlji jedan drugome nismo davali spavati, a ostaće poezija – ako je bude imao ko čitati.“
Tako može da o svojem nekadašnjem suparniku govori samo pesnik koji je za svoju drugu, književnu majku izabrao Desanku Maksimović. I da na ovaj način zamoli za oproštaj, iako ne postoji nijedan dokaz da je Dizdara ubila njegova prejaka reč.
Možda i zato, svestan koliko reč može da bude teška, Nogo sećanje na polemiku Danila Kiša (poglavlje „Bajron u Sintri“) svodi na njegov odnos prema Miodragu Bulatoviću (za koga je Kiš verovao da iz senke upravlja ovom aferom) i na taj način, implicitno, traži oproštaj i za Kišove neodmerene reči, usmerene često da bi uništile protivnika, ređe da bi sagradile nov sistem vrednosti.
„Upitan na književnoj večeri u Ljubljani šta ima u vezi sa Bulatovićem da kaže, Kiš je odmereno i otmeno rekao da je Bulatović pisac jedne odlične knjige, a da on, Kiš, veoma dobro zna kako je teško odličnu knjigu napisati… Dobro, nije pisac jedne, već najmanje tri dobre knjige, ali je i jedna, u jeku nerashlađene polemike, častan podatak o Kišovom sistemu vrednosti.“
„Iz patnje, sa energijom žrtve, pisane su Kišove knjige“, zaključiće Nogo. A čitalac, ako je pre toga i zamerao mnogo toga, s pravom, Danilu Kišu, makar će mu mnogo toga takođe i oprostiti.
Ubedljivo najpotresnije, i čini se stilski najzaokruženije i najuspešnije Nogovo sećanje jeste ono na Miodraga Bulatovića (poglavlje „Domovino ti si kao zdravlje“), kojim će se i završiti osvrt na poslednju do sada napisanu knjigu Rajka Petrova Noga, uz svest o ogrešenje o mnoge junake koji ovom prilikom nisu apostrofirani, a to zasigurno zaslužuju. Ni u jednom, naime, segmentu knjige „Zapiši i napiši“, kao u pomenutom odeljku, Nogo ne naglašava spoznaju kako ljudskom krvlju, ne samo metaforički, može (i mora) da bude „osenjen“ i piščev život i njegova literatura.
„A bilo je to jedno ucveljeno siroče kome je tetak iz Odese – Rus, Ukrajinac, šta li – ubio oca, tu pred njim; dok je sin oca držao za ruku … Pričao je da su onda oca, u krvi, na kućni hrastovi astal poturili, da je hrastovina očevu krv duboko upila, a da je on svoje prve tekstove na tome stolu napisao, svaki čas pogledajući u krvave mrlje koje se ničim nisu mogle izvući, ni obrisati. Pisao je osenjen tom krvlju očevom… O najvećoj traumi svoga detinjstva, svoga života, jedva da je u jednom poznom intervjuu koju reč prozborio, ali svojom rukom, izgleda, ništa nije mogao zapisati. Pričao je kako se sprema da o tome piše, ali to mu se otimalo. Pa ipak, sve drugo što je pisao, kao da je odnekud iz tog tamnog izvora pulsiralo.“
Nogo, nam je, dakle, otkrio odakle dolaze Bulatovićevi đavoli, ali i nagovestio gde mogu da odvedu njihovog tvorca, nekada najprevođenijeg i najtiražnijeg srpskog pisca.
„Bulatović je danas gurnut u budžak. O njegovim knjigama ne brinu se ni zadužbina, ni društvo za obožavanje, ni izdavačke kuće, ni žene, ni ljubavnice. Niko. Sam u životu, sam i u smrti. Bulatovićevu prekretničku ulogu u srpskoj prozi već pripisuju drugima, onima koji su došli posle njega, i to, da stvar bude sasvim cinična, njegovim učenicima i šegrtima…“
Da li je moguće da slična sudbina zadesi i Rajka Petrova Noga?
Oni čija je odanost prema kosovskom i srpskom zavetu jednako postojana kao i ona Rajka Petrova Noga; oni koji su u delatnosti Noga prepoznali smisao u spremnosti čoveka da po svaku cenu ostane veran idealima slobode, čestitosti, plemenitosti i ljubavi; oni koji su, poučeni upravo i primerom ovog pesnika, sigurni da su, bilo vreme manje ili više nesrećno, neproračunatost i nepotkupljivost osobine bez kojih nema ni velike literature, ni velikih književnika – trebalo bi da osete odgovornost, a time i obavezu da iščitaju stvaralaštvo Rajka Petrova Noga sa barem približnom posvećenošću sa kojom je on prečitavao dela književnika o kojima je pisao u knjizi „Zapiši i napiši“. Bar toliko duguju i njemu, i njegovim književnim precima, sa kojima već i danas može da se upoređuje. Jer i Nogova su dela, a pogotovo ovo poslednje, zaveštanje jedne bogate baštine. Njegoševe i Vukove. Andrićeve i Crnjanskove.

Za Vaskrs, 15. aprila 2012. godine

_____________

Glavni junaci knjige „Zapiši i napiši“ su Ivo Andrić, Meša Selimović, Hamza Humo, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović, Mak Dizdar, Duško Trifunović, Miroslav Krleža, Husein Tahmiščić, Branko Ćopić, Skender Kulenović, Oskar Davičo, Nikola Koljević, Novica Petković, Ćamil Sijarić, Dušan Radović, Vasko Popa, Miodrag Bulatović, Borislav Pekić, Danilo Kiš, Slobodan Selenić, Radovan Karadžić, Brana Crnčević, Momo Kapor, Emir Kusturica i Stevan Raičković

[/restrictedarea]