Рајко Петров Ного: Повереник косовске мисли

Пише Александар Дунђерин

Нова Ногова књига истовремено се може читати и као роман у којем је дата богата, раскошна фреска једне епохе, и у којем су главни јунаци великани српске и јужнословенске књижевности (којима се, ненаметљиво и скромно, придружује и сам аутор), али и као песничка, поетска историја литературе чија је постојбина усмено наслеђе, неугасли извор Његош као „трагичан јунак косовске мисли“, а референтне тачке писци као „повереници косовске мисли“

 

„Ного није један од оних песника који верује да у почетку, као и на крају, беше само властита реч. Управо кроз дијалог с другим временима и увидима он излази из уских модерних оквира бунтовништва, ангажовања или циничне резигнације у просторе језика као древне ‘постојбине и уточишта лепоте и смисла’, у којима мртви разговарају са живима и живи с новорођенима“.
Ове речи – које је Светозар Кољевић исписао у есеју „Од бунтовништва до молитве“, посвећеном песништву Рајка Петрова Нога (а публикованом у књизи „Рајко Петров Ного, песник“, Краљево 2004) – не илуструју само једну од кључних одлика Ноговог стваралаштва, већ су, безмало, аксиом којег би требало да се придржава сваки уметник уколико има амбицију да му књижевни рад претраје садашњост и (ближу) будућност; да буде од користи и на задовољство не само његовим савременицима, који га познају, него и будућим генерацијама, које ће га једино кроз његов рад упознати. Иако је још од раних песама и „Зимоморе“ (1967) Рајко Петров Ного очигледно имао свест да „властита реч“ поседује снагу трајне и упечатљиве поруке само ако је заоденута говором (књижевних) предака – његова идеја, могло би се рећи животно и уметничко гесло, да индивидуални таленат има оправдање постојања само ако се добрим делом поништи у традицији из које је поникао, добила је сву пуноћу смисла и разумљиву поенту, чини се, тек објављивањем књиге „Запиши и напиши“. Капиталног дела које представља много више од допуњеног и проширеног издања Ногове претходне књиге („Запиши то, Рајко“, 2011). Јер „(не)сигурна сећања“ (како их крсти аутор) на писце са којима се током живота сусретао, а која се колебају између романескне фиктивне прозе и документарне мемоаристичке фактографије, добијају снагу уверљивости управо зато што су им придодата „поуздана читања“ њихових дела – књижевно-критички и есејистички текстови, обогаћени ненаметљивим историјским и теоријским запажањима и надахнути моћном уметничком визијом; „песме су ту да се у читању одмориш на пропланку“, забележиће Ного, али, заправо, сви ти стихови, којима се завршава сваки одељак о неком писцу, представља уједно и закључак аутора, неопходну нијансу његовог промишљања о ствараоцима, без које се оно у потпуности не може докучити.
Резултат овако, и у тематском, и у жанровском, и у композиционом погледу шаролике и разгранате књиге, остварења изузетно компликоване структуре, није, како се каквом брзоплетом у закључивању читаоцу може причинити, „механичка разгласност“, већ несвакидашња вишегласност. Управо она обезбеђује стрпљивијем читаоцу да у „Запиши и напиши“ ужива у роману – у којем је дата богата, раскошна фреска једне епохе (друге половине двадесетог века), и у којем су главни јунаци великани српске и јужнословенске књижевности (којима се, ненаметљиво и скромно, придружује и сам аутор) – али истовремено му даје могућност и да прати једну песничку, поетску историју литературе чија је постојбина усмено наслеђе, неугасли извор Његош као „трагичан јунак косовске мисли“, а референтне тачке писци као „повереници косовске мисли“. „Косовске мисли“ као „средишњег топоса наше укупне историје и културе“.

[restrictedarea]

I
КОСОВСКИ ЗАВЕТ
А можда је и један од најзначајнијих „повереника косовске мисли“ у прошлом столећу био Иво Андрић. Зато и „Вишеградском стазом“, „убогом, уском“, са које, можда, Иво Андрић, „мученик“, и није требало да силази, стазом која води до Вука и Његоша, започиње књига Рајка Петрова Нога.
„Негдје је речено да бисмо све књиге најдубљег српског самосазнања могли да читамо као наставак Горског вијенца. А могли бисмо додати и да је све прије Вијенца – епска и лирска усмена класика, монашка и класицистичка књижевност, између осталог – припремало стожерну Његошеву књигу. Андрићева дјела заиста су књиге најдубљег српског самосазнања и зато их тако често читамо гдје год нам се отворе“, устврдиће Ного у поглављу посвећеном нашем нобеловцу, додајући да Андрићеви романи и приче „имају такво просвјетљење да помало личе на коначно завештање једне богате баштине. Његошеве и Вукове. Његошевске и Вуковске“.
Но, одговор на питање о каквом је завештању реч, Ного је морао да пронађе искључиво у Андрићевом делу. Јер, шта је 1970. године, тада још младом писцу Ногу могао да исприча „онај чија је лозинка да је у ћутању сигурност“? О „завереничкој тајни младобосанској“, а то је двадесетпетгодишњег сектретара Удружења књижевника БиХ интересовало, „странац у сопственом животу“ понајмање је желео да говори. Остало је само (не)сигурно сећање на Андрића како у Мискиној улици те 1970. године „брише наочаре, снебива се, и збуњено се смешка, све као да нам је на сметњи, а заправо скрива своју нелагоду што је ту изложен као какав музејски експонат и што ће, то бар зна, слушати искрено или лажно удвориштво“. Но, из тог (не)сигурног сећања о Андрићевом ћутању проистекло је Ногово поуздано читање Андрићевог књижевног опуса („Између Истока и Запада: Андрићеве тачке српскости“), из које творац књиге „Запиши и напиши“ нимало случајно издваја управо Богдана Зимоњића, главног јунака недовршеног романа „Омерпаша Латас“. Јер и Зимоњић пред Латасом, баш као и Андрић пре више од четири деценије пред десетак писаца у Сарајеву, „нема потребе да се исказује“. „Он је попут станац-камена који је у земљи, и из те земље таман довољно видљив, без потребе за гестом и ријечју. Он је, у ствари, притајена снага самога народа, који се у вјековној патњи научио да чека и који сада кроз Зимоњића притиска Латаса ‘целом тежином свога насмејаног ћутања’“. „Зимоњићево држање је једна читава умјетност осматрања – он на тим осматрачницама као на ‘страшном мјесту’ чврсто укопан стоји, али се ничим не одаје“.
То ћутање, Андрићево и Зимоњићево, повезује, између осталог, Ногово сећање и Ногово читање у складну вишегласност. И друга поглавља о другим писцима, у којима „поуздана читања“ подупиру „(не)сигурна сећања“, садрже низ детаља, заједничких именитеља наизглед потпуно жанровски и стилски одвојених целина. Нећемо их овом приликом набрајати, нека се и други читаоци помуче да их уоче и забележе; уосталом, ко се одлучи да чита „Запиши и напиши“, томе и прија да одгонета језичке, стилске и композиционе загонетке којима су испуњена и сва ранија дела Рајка Петрова Нога.
Но, Богдан Зимоњић је Ногу важан и због тога што се у сусрету овога јунака и Омерпаше Латаса сукобљавају два начела: жеља да се постане све оно што се може постати и бити (Латас) и жеља да се буде и остане оно што јесте (Зимоњић). Ного се одлучио да следи Зимоњићев принцип, да буде оно што заиста јесте, српски књижевник који баштини најважније токове српске традиције. А она се без Андрића, као настављача и својеврсног тумача Вукове и Његошеве заоставштине, тешко може замислити.
Отуда се и Ного у књизи „Запиши и напиши“ појављује тек као „дискретни медијум преко кога се прича објављује и то тако као да се сама од себе прича“; отуда су кључне речи ове књиге „пажња“, „избор“, „смисао за карактеристичну појединост“; отуда и у новом Ноговом делу минуциозност прелази у монументалност, а што је прича локалнија бива универзалнија.
Ако је можда и најзначајнији, Иво Андрић свакако није усамљени повереник „косовске мисли“. Напротив. Књига „Запиши и напиши“ убедљиво сведочи да су готово сви аутори магистралног тока српске литературе, од средњег века наовамо, такви повереници. Међу њима по много чему је специфичан и случај Васка Попе.
„Стара знамења, манастири и светитељи, ликови и предања, словенско паганство и православно, светосавско хришћанство … наши митови и историја, у златној копчи Васкове поезије бљеснули су новим сјајем као ријетка, ако не и једина упоришта у она педесетогодишња вунена времена скраћеног памћења и свакојаких нула и ништарија. Да би посрнула Сербија ипак остала Усправна Земља.“
Но, поглавља посвећена Васку Попи („Од бисера грана“ и „Васкова златна копча“), између редова, садрже још једну важну истину – приврженост косовском завету не стиче се рођењем и (српским) пореклом, већ искључиво опредељењем. Она би се, осим на Васка Попу, једнако могла односити и на Ива Андрића. Али и на „чистије“ Србе, попут Десанке Максимовић, Новице Петковића, Бране Црнчевића, Стевана Раичковића… Сви они, и други овом приликом не поменути књижевници, оставили су трајни печат косовског завета у свом стваралаштву.
Оставио је тај жиг и толико ишчитавани, а недочитани Милош Црњански. Ако у вези са питањем оданости косовском завету Црњански не буде заостајао за Андрићем, велика ће заслуга бити приписана и Рајку Петрову Ногу. Песник који је – како су многи тумачи Ногове поезије, а посебно Јован Делић („Два записа о поезији Рајка Петрова Нога“, 2004), одавно уочили – активирао толико различитих митова (старогрчке, библијске, националне), имајући према њима и афирмативан и пародијски однос, напросто мора да, и без помоћи Новице Петковића, осећа и воли Црњанског, да га разуме чак и када се песник поиграва са Видовданом, чак и када је толико комотан да се подсмехне Милану Ракићу. Истина, ту Ного не може да не прекори (што у овој књизи веома ретко чини) песника коме се сасвим искрено и без имало сујете диви. „Скупе су Ракићеве сузе да би се лако могле иронисати. Шта би дао Милош Црњански, и свако од нас, да му се, као Ракићу, овако штогод у животу догодило.“
Али, коју страницу даље, врхунац историјске ироније Црњанског васкрсава у обећаност Царства Небеског, и Ного, као ретко који тумач дела Милоша Црњанског, уверљиво сведочи да је читаво стваралаштво овог уметника надахнуто искључиво православљем, као тачком ослонца у којем је смислени живот једино могућ.
„Опште је место да из наше народне књижевности извире српске култура и наши најбољи песници. Ту линију врхуни Његош, а класично је, најзад, смирује, хармонизује, језички и стилски канонизује Андрић. И чини нам се да са Андрићевим завештањем историјски најзначајније матице српске културе Црњански нема ништа. Као да је на супротном полу. Велик, усамљен, самородан. Да ли је баш тако“, пита се Ного, и одмах уверава читаоце да је питање било реторско.
„Ако се дубље погледају координате у којима се реализују Сеобе, зар сви ти наши Исаковичи нису со Косовског завета, трагични јунаци косовске мисли … По Сеобама и Другој књизи Сеоба, негде дискретно, а чешће директно, зракасто су расејана ејкања и гусларска лелекања након битки, зазивања Косова и Лазара, у племену и пуку који је са собом носио мошти својих светаца – да никад не забораве ко су и чији су … Не настављала ли управо ту драму, која је почела на Косову, својим Сеобама и Црњански, наш нови Чарнојевић“.
„О Микеланђелу је реч“ и „Сагласја Милоша Црњанског“, раздвојена антологијском песмом „Надиремо скитски“, можда су и кључно поглавље књиге „Запиши и напиши“, јер нас између осталог подсећају и на речи из „Коментара Итаке“ („Принцип нас је тако повезао боље него што смо били повезани, дотле, црквом, традицијом, крвљу“) које „долазе из самог центра Косовског завета. О тираноубиству је реч“.
Али и о још нечему.
„Није се Милош Црњански отклањао, он је нашу епску повесницу напамет знао. А и с Богом је, више него што се писало, био у сагласју“, закључиће Ного одељак о Црњанском. Тај закључак могао би се односити и на остале поверенике „косовске мисли“ у књизи „Запиши и напиши“.
Ипак, подсећање на Црњанског значајно је и стога што представља уједно и опомену како је српска књижевност изгубила ратнике интелектуалце који би били у стању да „надиру митски“, да „прегризу гркљан досадној епохи“, да у „вријеме утисну стопе, пуцајући право у срце Европе“.

II
СРПСКИ ЗАВЕТ
А један од ретких савремених писаца који још увек верује да је задатак српског књижевника да надире српски јесте управо Рајко Петров Ного. „Запиши и напиши“ у великој мери је књига која нас – осликавајући раздобље друге половине прошлог века, односно кључне културно-политичке догађаје у Босни и Херцеговини из доба СФРЈ – најпре упознаје са узроцима расрбљивања српске књижевности и језика, са извориштима данашњег србијанства и оживљавања демона југословенства у нашој култури, а потом и уверава да још увек постоје они који ће се за међе српске литературе (пошто тренутно не могу и за границе српских земаља) борити до краја, ако је потребно и „мучки, хајдучки“.
Јер, подсећа нас Ного у поглављима „Не припадам вам“ и „Два наша завјереника“, да иако муслиман, Меша Селимовић није могао да учествује у пројекту устоличавања босанске књижевности, нити је као главни уредник сарајевске „Свјетлости“ могао мирне савести да посматра како се у оквиру едиције „Културно насљеђе“ објављује хрестоматија „Стари босански текстови“. Зашто?
„Свако иоле упућен у материју лако је могао видети о каквом је фалсификату реч и шта се посвајањем и кривотворењем спрема. У записима са стећака склоњен је најпре крст – и кад је на почетку, и кад је у средини, и на крају … У том кривотворачком заносу топографија је ослепљена, историја и географија побркане. За Мирослављево јеванђеље каже се да је најстарији писани босански споменик … Тако је посвајањем српске православне баштине почело све агресивније самопредстављање муслимана. Напрасно су добри Бошњани постали једини старинци и аутохтонци, а све православно, па и католичко, дошло је, кажу, на империјалном таласу.“
Ако је ово кривоклетство прозрео и Меша Селимовић, и стога почео своје дело да изузима из тог контекста, шта би друго требало да уради српски песник – који јасно уочава да се у Сарајеву, у то време „другом по броју Срба граду у оној великој Југославији“, „ћирилица могла видети само на понеким читуљама“, којег чаршија (у време када се „у џамијама, богме, клањало“, када је „о католичким поноћкама пуна била катедрала“) посматра као да је починио неки злочин, и то само зато што је са Радованом Караџићем Главном улицом пронео бадњак – него да, надахнут сенима Гаврила Принципа, још једном „прегризе гркљан досадној епохи“ и пусти ту „напудрану госпу“ да „грациозно липти“.
Исто онако грациозно, као Мирослав Крлежа кад, по „несигурном сећању“ Ноговом на сусрет у Загребу, говори „као каква језичка неман, као језички булдожер, и што год дохвати, преоре, и с наличја окрене“, оспоравајући тако, између осталог, и постојање југословенске, па чак и хрватске књижевности:
„Мене су одредили да измишљам културу и књижевност народу који ту културу нема. Ја сам један обичан фалсификатор. Мене треба дати ухапсити…“
Ако Селимовић препознаје у „босанској књижевности“ фалсификат, а Крлежа чак и признаје да је фалсификатор, што би се онда Рајко Петров Ного устручавао да у разговору са Емиром Кустурицом („Непроверена гласина“) опише историјски и географски круг српске књижевности, смештајући у њу дела писаца из Црне Горе и Босне и Херцеговине, укључујући чак и остварења „словенских муслимана“. Он то може мирне душе да учини, свестан да је истина на његовој страни.
„Док нисмо полудели, а полудели смо, знало се: Као што је Борисав Станковић наш југ, Кочић Крајина, Шантић и Дучић Херцеговина, Андрић Вишеград и Дрина, сви наши велики пречани Војводина, а Његош небо и луча над свима, а опет сви заједно пупчаном историјском врпцом за централну српску земљу везани, тако су се и наши, словенски муслимани, магнетизмом српског језика и књижевности привучени, у том језику реализовали, утискујући у српску књижевност распознатљиву шару, свој сензибилитет.“
Докле год савремени српски писац, а поготово српски проучавалац књижевности, не препозна у овим речима српски завет и докле год га, пре него што уопште почне да ствара и промишља књижевну уметност, не положи, дотле ће наша савремена литература бити усамљени у свету пример литературе која не општи са националном културом и њеном општом подлогом, нити са читаоцима који су на тлу те културе и традиције поникли.
Рајко Петров Ного је тај српски завет добро разумео, одавно га је дао, и, између осталог, и стога стекао епитет достојног наследника књижевних великана који дефилују кроз његову књигу.

III
ЉУДСКИ ЗАВЕТ
Међутим, управо нас пример Рајка Петрова Нога упозорава да величина једног књижевника није саобразна само снази његовог индивидуалног талента, уобличеног разумевањем и прихватањем националне културе и традиције – у нашем случају православља светосавске оријентације чији је ослонац косовски завет – него и етичким начелима по којима стваралац делује, у литератури и у животу. Готово свака страница књиге „Запиши и напиши“ прожета је изразима несебичне љубави према човеку, према ближњем, чак и уколико је у питању супарник, неистомишљеник, непријатељ. Ного јесте, кажу, и пргав и ратоборан и бескомпромисан, све те особине приписаће му и читалац који га не познаје, али исто тако ће и сваки добронамерник уочити и како из речи у књизи „Запиши и напиши“ зрачи људскост потпуно сагласна православном схватању љубави, доброте и праштања.
Сасвим је отуда природно што је управо Десанку Максимовић (поглавље „Она је знала ко је“) – Десанку која је вапила за праштањем, која је „славила Божје дело на хиљаде начина, посртала и понекад губила веру, сумњала, бивала богумилски здвојна, али само да би још дубље, душевније зарадила љубав Творца“, која се са својим народом возила трећем класом и којој су сви у тој класи били ближњи, и сви једнаки „као на дан Страшнога суда“ – Ного, сироче без игде икога, прогласио за своју мајку, и посветио једну од својих првих песама („Рајковање“ 1966).
А такав Ного, емотиван и рањив, посветиће можда и најлепше поглавље књиге („Пустићемо ти мало крви, соколе мој“) Маку Диздару. Диздару који је радио на пројекту „босанске књижевности“, са којим се Ного сукобио и водио своју прву и последњу полемику у животу. Јер годину дана после те књижевне битке Рајков „полемичар је, у тежак и спаран дан, добио инфаркт и умро“, а на Нога „се сручила омраза чаршије“. „Један се осмелио да јавно каже како сам га ја убио… Никада више нисам полемисао. Шта се све и од кога на ову главу до данас није сручило, никоме одговарао нисам.“
Осим Диздару.
„Ево, данас, кажем и ја да су ‘Запис о лову’, ‘Љељени’, ‘Сунце’, ‘Запис на двије воде’, ‘Сунчани Христос’, ‘Косара’, ‘Горчин’, ‘Размирје’ лепе песме, ма у чијој антологији стајале … Све ће проћи, поделе и омразе, заборавиће се дани када на земљи један другоме нисмо давали спавати, а остаће поезија – ако је буде имао ко читати.“
Тако може да о својем некадашњем супарнику говори само песник који је за своју другу, књижевну мајку изабрао Десанку Максимовић. И да на овај начин замоли за опроштај, иако не постоји ниједан доказ да је Диздара убила његова прејака реч.
Можда и зато, свестан колико реч може да буде тешка, Ного сећање на полемику Данила Киша (поглавље „Бајрон у Синтри“) своди на његов однос према Миодрагу Булатовићу (за кога је Киш веровао да из сенке управља овом афером) и на тај начин, имплицитно, тражи опроштај и за Кишове неодмерене речи, усмерене често да би уништиле противника, ређе да би саградиле нов систем вредности.
„Упитан на књижевној вечери у Љубљани шта има у вези са Булатовићем да каже, Киш је одмерено и отмено рекао да је Булатовић писац једне одличне књиге, а да он, Киш, веома добро зна како је тешко одличну књигу написати… Добро, није писац једне, већ најмање три добре књиге, али је и једна, у јеку нерасхлађене полемике, частан податак о Кишовом систему вредности.“
„Из патње, са енергијом жртве, писане су Кишове књиге“, закључиће Ного. А читалац, ако је пре тога и замерао много тога, с правом, Данилу Кишу, макар ће му много тога такође и опростити.
Убедљиво најпотресније, и чини се стилски најзаокруженије и најуспешније Ногово сећање јесте оно на Миодрага Булатовића (поглавље „Домовино ти си као здравље“), којим ће се и завршити осврт на последњу до сада написану књигу Рајка Петрова Нога, уз свест о огрешење о многе јунаке који овом приликом нису апострофирани, а то засигурно заслужују. Ни у једном, наиме, сегменту књиге „Запиши и напиши“, као у поменутом одељку, Ного не наглашава спознају како људском крвљу, не само метафорички, може (и мора) да буде „осењен“ и пишчев живот и његова литература.
„А било је то једно уцвељено сироче коме је тетак из Одесе – Рус, Украјинац, шта ли – убио оца, ту пред њим; док је син оца држао за руку … Причао је да су онда оца, у крви, на кућни храстови астал потурили, да је храстовина очеву крв дубоко упила, а да је он своје прве текстове на томе столу написао, сваки час погледајући у крваве мрље које се ничим нису могле извући, ни обрисати. Писао је осењен том крвљу очевом… О највећој трауми свога детињства, свога живота, једва да је у једном позном интервјуу коју реч прозборио, али својом руком, изгледа, ништа није могао записати. Причао је како се спрема да о томе пише, али то му се отимало. Па ипак, све друго што је писао, као да је однекуд из тог тамног извора пулсирало.“
Ного, нам је, дакле, открио одакле долазе Булатовићеви ђаволи, али и наговестио где могу да одведу њиховог творца, некада најпревођенијег и најтиражнијег српског писца.
„Булатовић је данас гурнут у буџак. О његовим књигама не брину се ни задужбина, ни друштво за обожавање, ни издавачке куће, ни жене, ни љубавнице. Нико. Сам у животу, сам и у смрти. Булатовићеву прекретничку улогу у српској прози већ приписују другима, онима који су дошли после њега, и то, да ствар буде сасвим цинична, његовим ученицима и шегртима…“
Да ли је могуће да слична судбина задеси и Рајка Петрова Нога?
Они чија је оданост према косовском и српском завету једнако постојана као и она Рајка Петрова Нога; они који су у делатности Нога препознали смисао у спремности човека да по сваку цену остане веран идеалима слободе, честитости, племенитости и љубави; они који су, поучени управо и примером овог песника, сигурни да су, било време мање или више несрећно, непрорачунатост и непоткупљивост особине без којих нема ни велике литературе, ни великих књижевника – требало би да осете одговорност, а тиме и обавезу да ишчитају стваралаштво Рајка Петрова Нога са барем приближном посвећеношћу са којом је он пречитавао дела књижевника о којима је писао у књизи „Запиши и напиши“. Бар толико дугују и њему, и његовим књижевним прецима, са којима већ и данас може да се упоређује. Јер и Ногова су дела, а поготово ово последње, завештање једне богате баштине. Његошеве и Вукове. Андрићеве и Црњанскове.

За Васкрс, 15. априла 2012. године

_____________

Главни јунаци књиге „Запиши и напиши“ су Иво Андрић, Меша Селимовић, Хамза Хумо, Милош Црњански, Десанка Максимовић, Мак Диздар, Душко Трифуновић, Мирослав Крлежа, Хусеин Тахмишчић, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Оскар Давичо, Никола Кољевић, Новица Петковић, Ћамил Сијарић, Душан Радовић, Васко Попа, Миодраг Булатовић, Борислав Пекић, Данило Киш, Слободан Селенић, Радован Караџић, Брана Црнчевић, Момо Капор, Емир Кустурица и Стеван Раичковић

[/restrictedarea]