More Janko, ne ori „RTS“

Piše Miodrag Zarković

Zbog odluke „Javnog servisa“ da finansira ovu seriju, iza koje stoje LDP-ovi jurišnici Janko Baljak i Lena Bogdanović, neko bi stvarno morao da odgovara

Preko potrebni i odavno priželjkivani odredi za borbu protiv teške korupcije, koje će neka nova vlast valjda uspostaviti, trebalo bi da sadašnje (a tada, nadajmo se, već bivše) rukovodstvo „Javnog servisa“ podvrgnu testu inteligencije. Nekom krajnjem jednostavnom testu, prilagođenom osnovnoj školi. Ono, sabiranje i oduzimanje dvocifrenih brojeva, pogađanje padeža, slaganje trouglova i kvadrata: ništa preterano zahtevno. I ko god položi test, morao bi smesta da bude osumnjičen za korupciju.
Jer, ono što „RTS“ nudi svojim gledaocima u kulturno-zabavnom programu, ne može da bude objašnjeno nekim trećim uzrokom. Pripadnici komandnog lanca „Javnog servisa“ su ili maloumni, intelektualno i emotivno nezreli ljudi, pa bi ih što pre valjalo uputiti u kakvu zdravstvenu ustanovu namenjenu najtežim slučajevima; ili su secikese i mutivode bez premca, toliko drske da svoje marifetluke – finansirane obaveznom pretplatom – izvode bez imalo prikrivanja, odnosno čak sa nekim sladostrasnim ruganjem sopstvenom gledalištu.
Učine li vam se ovakve tvrdnje previše isključivim, žrtvujte se i pogledajte neku od epizoda serije „Plavi voz“, pa ćete shvatiti da takav „poduhvat“ zaista može da bude objašnjen samo umnom zaostalošću ili korupcijom. Reč je o verovatno najgorem i najbesmislenijem štivu u vaskolikoj istoriji dramskog izraza. O kvazikomediji koja nema ni pola šarma Dragana Šutanovca, ni frtalj duhovitosti Dragoljuba Mićunovića, ni trunku živahnosti čika Mirka Cvetkovića. Ko god je pogledao makar jednu scenu ovog TV otpada, neminovno se osećao tupavije nego do tada.
U poređenju sa ovom budalaštinom, „rijaliti“ splačine deluju kao naučno-obrazovni program. Svaka reklama za deterdžent ima razrađenije likove nego „Plavi voz“. Svaki stih Jelene Karleuše je čista poetika romantizma prema dijalozima u „Plavom vozu“. Svako i jedno obećanje Božidara Đelića je uverljivije nego radnja „Plavog voza“, smeštena u maj 1980. godine i višednevnu žalost proglašenu zbog Brozove smrti, tačnije oko grupe tadašnjih srednjoškolaca.
Po maštovitosti negde na pola puta između govora Jelene Trivan i Severininih proslavljenih pustolovina po tuđim jahtama i tužim muževima, serija „Plavi voz“ je istinska sramota za sredinu unesrećenu njenim nastankom. Matematički, to bi moglo ovako da se izrazi: videli smo koliko je Boris Tadić zapeo da svetski značajnog srpskog pisca Ivu Andrića pokloni okolnim, neprijateljskim državama i njihovom kulturnom nasleđu; budniji deo stručne javnosti se s punim pravom bio oštro pobunio protiv takvih Tadićevih ispada; ali ako bi Tadić, dok im daruje Andrića, uspeo da im uvali i „Plavi voz“ – da ovu seriju za vjeki vjekov više niko ne pominje kao srpsku, već kao hrvatsku ili bosansku – to bi, verujte, istog časa preraslo u sporazum koji bi srpskom kulturnom prostoru verovatno doneo više koristi nego štete.
E sad, to što je „Plavi voz“ takav kakav je, više je nego razumljivo i očekivano. Scenarista i režiser ove serije je Janko Baljak, čovek od koga je vredniji, produktivniji i nadasve kreativniji čak i neznani junak koji smišlja nove nazive za stranku Mlađana Dinkića. Baljak je, ako i dalje ne možete da se setite, profesionalni reditelj poznat po tome što u stvari uopšte nije poznat, ali se ipak svako malo pojavljuje u TV emisijama iz kojih soli pamet građanstvu. Lako se prepoznaje po večito iskolačenim očima i grimasama brižno usklađenim sa procesom formiranja misli. I, normalno, nakloljen je LDP-ovskoj klici koja je zasela na kičmu srpskoj kulturi. Ukratko, kada bi „druga Srbija“ bila crtani film, Janko Baljak bi bio „teletabis“. Plus je producent serije, a i jedna od glavnih glumica Lena Bogdanović, LDP-ova Anđelina Džoli: sve nedostatke u talentu nadoknadila je nedostacima u karakteru, poreklom i politički korektnim poznanstvima. Pored takvih autora „Plavi voz“ nije ni mogao da ispadne ič bolji.
Ali, odluka „RTS“-a da novčano stane iza ovog projekta – prikazivanog pretprošle godine u bioskopima u obliku celovečernjeg filma, a ovog proleća prispelog na male ekrane u udarnom terminu nedeljom uveče – otvara ozbiljne dileme. „Plavi voz“, naime, nije pitanje ukusa, nego pameti i pristojnosti: samo ako vam drastično fali jedno od ta dva, možete da finansirate ovakvu bruku. Zato bi budući, sanjani obračun sa korupcijom, morao da zađe među Aleksandra Tijanića i njegove sradnike, tj. među svakoga ko je novac sakupljen pretplatom usmerio ka Janku Baljku i Leni Bogdanović. Pa da se utvrdi da li je reč o najglupljoj produkcionoj proceni svih vremena ili najdrskijem lopovluku našeg vremena.