Mito presudilo graditelju Mosta na Adi

Piše Svetlana Vasović-Mekina

Ivan Zidar, direktor SCT-a iz Ljubljane, osuđen je na 17 meseci zatvora i 11 hiljada evra globe. Zanimljivo je da su beogradski mediji prećutali ovu spektakularnu vest, iako su se prethodnih meseci marljivo bavili svim, pa i najsitnijim detaljima vezanim za most preko Ade

 

Okružni sud u Ljubljani je zbog korupcije (davanja mita prilikom sklapanja poslova, kako stoji u presudi) u petak, 30. marta 2012. godine, osudio na godinu dana i pet meseci zatvora Ivana Zidara, direktora (sad već propalog) SCT-a, firme koja je gradila Most na Adi, a 2011. godine bila izabrana i za gradnju pristupnih saobraćajnica, zajedno sa „Primorjem“ iz Ajdovščine. Unosan posao je na kraju propao jer su propala oba preduzeća, pošto su oba direktora (Zidar i Dušan Černigoj, „Primorje“) u Sloveniji od februara 2008. godine bila pod istragom u najvećoj domaćoj korupcionaškoj aferi.
Na istu kaznu zatvora (17 meseci) i globu od 11 hiljada evra, uz plaćanje sudskih troškova (svako od osuđenih po 500 evra), osuđen je i Černigoj, direktor „Primorja“.
Zanimljivo je da su beogradski mediji prećutali ovu spektakularnu vest, iako su se prethodnih meseci marljivo bavili svim, pa i najsitnijim detaljima vezanim za most preko Ade. Samo su „Novosti“, „preskočivši“ da pomenu SCT (valjda da se to ne bi povezalo sa Mostom na Adi), šturo prenele da je osuđeni Zidar „gradio podzemne bunkere Sadamu Huseinu“, ali su „zaboravile“ da pomenu da je u mnogo bližoj istoriji taj isti Zidar gradio, na primer, i most gradonačelniku Draganu Đilasu u Beogradu, što je, ujedno, Zidarov poslednji građevinski podvig.
Presudom, kojom je posle svega 525 dana suđenja u Ljubljani osuđen Zidar (74), okončan je prvi slovenački veliki „tajkunski proces“. Uz Zidara i Černigoja je zbog davanja (i primanja) mita prilikom ugovaranja posla na gradnji tornja za vazdušnu kontrolu aerodroma „Brnik“ kod Ljubljane – osuđeno još šest optuženih. Najviše kazne su dobile kolovođe: Zidar i Černigoj. Zidaru je u izgledu da starost provede iza rešetaka, jer ga čeka još sedam drugih suđenja na osnovu odvojenih optužnica, koje ga takođe terete za različite delikte, a pre svega korupciju.

[restrictedarea]

GDE NESTADE NOVAC?
Trebalo bi podsetiti da je Černigoj poslednji ugovor u Beogradu sa predstavnicima „Direkcije za građevinska zemljišta i izgradnju Beograda“ potpisao 15. novembra 2010. godine. Istog dana je i Zidar u prestonici Srbije potpisao svoj, tada već drugi ugovor za SCT (takođe za izgradnju nekoliko kilometara petlji i saobraćajnica koje bi povezale Most na Adi sa kopnom). Obojica su već posle mesec dana (17. decembra 2010) sela na optuženičku klupu suda u Ljubljani, pod teretom teških optužbi za korupciju.
Ostalo je nerazjašnjeno na osnovu kojih referenci su baš ta dva slovenačka preduzeća u razmaku od svega dve godine pobedila ostalu belosvetsku (i srpsku) konkurenciju „na međunarodnom konkursu“, koji su u dva navrata, a radi gradnje infrastrukture mosta kod Ade, raspisale beogradske vlasti. Ono što je izvesno, jeste da su slovenački SCT i „Primorje“, koji kod kuće nisu dobili šansu da grade nešto slično, u Beogradu stekli priliku da odlično zarade, pa još na plećima srpskih poreskih obveznika. Nedoumice o izboru SCT-a kao jednog od dva glavna graditelja mosta u Beogradu, podstiče činjenica da je ionako skup most tokom trogodišnje gradnje poskupeo čak za tri puta, pa je na kraju, umesto 118 miliona evra, koštao bar 480 miliona dolara (360 miliona evra), kako na sajtu navodi „Diskaveri“ povodom reportaže koju je novinar te kuće snimao u Beogradu, na gradilištu kod Ade Ciganlije.
S obzirom na to da su beogradski zvaničnici domaćinski prigrlili ekipu „Diskaverija“ i snimanje iskoristili da dokažu nevernim Tomama kako se kod Ade sprovodi važan plan koji nadilazi granice Srbije, ne bi trebalo sumnjati da su novinaru, pored tehničkih podataka o mostu, predočene i konkretne cifre o njegovoj ceni. Da bi posvedočile da se radi o megalomanskom poduhvatu, dostojnom „Diskaverijeve“ rubrike „Bild it biger“.
Ali to nameće pitanje: Gde odoše toliki novci? Ako su bili potpisani aneksi – zašto? I da li je moguće da je Đilasova ekipa pribegla lukavstvu kako bi zamazala oči plebsu, pa je prvo naručila most, a tek dve godine kasnije i saobraćajnice koje su most – „prizemljile“?
Đilasovi saradnici su netom posle Nove godine, na tvrdnje kritičara da most uistinu košta oko 400 miliona evra, potvrdili cenu od 160 miliona evra. Potom je gradonačelnik Đilas tu cifru korigovao, snizivši je na 140 miliona evra i tako je „približio“ svoti ugovorenoj 2008. godine. Nije hajao što ga je po slovenačkim medijima demantovao glavni projektant mosta, koji je i za „Pečat“ potvrdio da je konačna cena premašila 450 miliona evra.

HALO BING, KAKO BRAT?
Ko su „biznismeni“ kojima beogradska vlast pod vođstvom gradonačelnika Đilasa omogućava najunosnije poslove u Beogradu, i po kakvoj ceni? Ono što je sigurno, jeste da su naručioci u Beogradu morali znati da su prvi ljudi SCT-a i „Primorja“ (Zidar i Černigoj) posle filmskog hapšenja u policijskoj akciji „Čista lopata“, februara 2008. godine – glavni osumnjičeni, a potom i optuženi u jednoj od najvećih „tajkunskih afera“ na ovim prostorima, koja je pretočena u proces decenije. Nema sumnje da su beogradske vlasti morale biti upoznate sa „referencama“ i načinom Zidarovog poslovanja već uoči potpisivanja prvog ugovora (za gradnju ćuprije kod Ade) u Starom dvoru 9. aprila 2008. godine, a naročito uoči potpisivanja drugog ugovora (novembra 2010), jer je sud u Minhenu mesec dana ranije (oktobra 2010) osudio Ivana Zidara na godinu dana zatvora zbog tri kažnjive radnje podmićivanja „privrednih subjekata“. Zidar je platio globu od milion evra, odložio izdržavanje uslovne zatvorske kazne i – doputovao u Beograd.
Godinu dana kasnije, u Beogradu je okončan most, a Zidar u Ljubljani stoički saslušao presudu. Prvo što je izjavio, jeste da sebe ne može da zamisli kao zatvorenika. Bez stida je primetio da „ne razume ni zašto mu je suđeno“, čime je demonstrirao ogrezlost u način poslovanja „ti meni – ja tebi“, posebno jer je podugačku optužnicu i svedočenja svedoka Tužilaštva morao da sluša više od godinu dana, tokom brojnih ročišta koja su se nizala iz sedmice u sedmicu.
Tako je okončano prvo suđenje „crvenom tajkunu“, „građevinskom baronu“, „Brozovim potrčku“, što su neki od naziva kojima Zidara krste domaći mediji. Isprva je bio osumnjičen („samo“) za pranje novca, a potom je na Zidarovom slučaju, kao i ostalih glavnih osumnjičenih, godinama radila posebna grupa tužilaca za progon organizovanog kriminala. Ostale optužnice ga takođe terete ne samo za „davanje darova“, što je eufemizam za mito, nego i „prelivanje“ novca između SCT-a i osam fiktivnih preduzeća koja su primala novac za „savetodavne usluge“ koje nikada nisu obavljene. Poslovi su navodno vršeni preko klagenfurtske „Hipo Alpe-Adria banke“, koja je dovedena u vezu sa brojnim korupcionaškim aferama po državama na Balkanu; ta banka je bila predmet istrage i u slučaju bivšeg hrvatskog premijera Iva Sanadera.
Suđenje okončano u Ljubljani 30. marta, bilo je ujedno prvo veće suđenje u Sloveniji u vezi sa pitanjem raščišćavanja privrednog kriminala. Klupko Zidarovih sumnjivih poslova počelo je da se odmotava februara 2008. godine, posle dramatičnog hapšenja u prisustvu sedme sile. Tada sedamdesetogodišnji Zidar, čuven po svojoj aroganciji i reputaciji miljenika svih režima, zahvaljujući umeću da se „darovima“ dodvori svakoj vlasti, strpan je u maricu i sproveden na saslušanje. Iste noći je priveden i Černigoj. Pravosuđe je obelodanilo da je hapšenje rezultat policijske akcije „Čista lopata“ koja je istraživala prljave poslove vodećih ljudi u građevini. „Čista lopata“ je dovela do skandaloznih otkrića o isprepletanosti imperije „građevinskih barona“ (Zidar, Černigoj…) sa političarima na vlasti (nekima su ispod cene renovirali vile koristeći materijal sa drugih gradilišta, drugima gradili bazene, trećima podizali kuće…) Istraga je osvetlila kako je to izgledalo u praksi: Zidar bi, zahvaljujući jakim političkim vezama i lobiranju, osigurao SCT-u posao težak nekoliko desetina miliona evra bilo u Sloveniji, bilo van nje (2009. godine je, na primer, tadašnji premijer Borut Pahor poklonio Moameru el Gadafiju skupocenog konja lipicanera uz relikviju – štap kojim se služio Josip Broz Tito, i potom za SCT ugovorio posao težak četvrt miliona evra u Libiji). SCT bi po potpisivanju ugovora realizaciju gradnje prepustio „Primorju“ ili velenjskom „Vegradu“ (takođe propao, direktorka Hilda Tovšak osuđena u istom procesu na 14-mesečni zatvor i globu od 10 hiljada evra). Oni bi ubrali manji deo „kolača“, a onda za „siću“ angažovali lokalne podizvođače, da zasuku rukave i stvarno odrade naručeni posao. Svi su bili siti i namireni, jedino se cena projekta pela u nebo.
Iako je istraga uveliko raskrinkala koruptivno Zidarovo poslovanje, on je oba puta u Beograd, na svečano potpisivanje novih ugovora, otputovao kao da odlazi u banju, posle burne medijske hajke kod kuće. I dok se u Sloveniji izdašno pisalo o posrnuću nedodirljivog magnata, a njegov kriminalni dosije postajao sve deblji, Zidar je bukvalno sa optuženičke klupe neometano grabio put Beograda kako bi potpisao ugovor koji je njegove ime, uz ime njegovog preduzeća (SCT), trajno uzidao u Most na Adi. Zidarova reputacija biznismena kome je srednje ime „mito“, teško da ikoga može da ubedi da je samo u Beogradu poslovao – pošteno.

_______________

„Crveni baron“ beogradskog mosta

Zidar je na čelu SCT-a bio preko tri decenije, uvek uz skute uticajnih političara.
Saradnici ga opisuju kao despota koji ni od čega ne preza. Kada je poželeo nov, skup auto, dobio ga je „iz cuga“, iako računovodstvo SCT-a nije znalo kako da radnicima isplati plate. Munjevit uspon na direktorsko mesto vodećeg građevinca u državi omogućila mu je siva eminencija slovenačkih komunista Ivan Maček Matija, koga smatraju odgovornim za likvidacije političkih neistomišljenika posle 1944. godine.

_______________

Sve će to narod pozlatiti

U konzorcijumu „Sava most“, kojem je poverena gradnja Mosta na Adi po ceni od 118 miliona evra, bili su austrijski „Por tehnobau“, nemački „DSD Brukenbau“ i slovenački SCT. S obzirom na poduži istorijat SCT-ovih nekvalitetnih gradnji bezmalo svih javnih narudžbina u domovini (pedijatrijska, urološka, onkološka bolnica u Ljubljani… trojanski tuneli… obilaznica oko Ljubljane…), posle čega se naručilac (slovenačka država) sa Zidarom redovno natezala ko će izvršiti, a ko platiti popravku, nameće se pitanje: Posle propasti SCT-a, ukoliko se i u Beogradu iskaže da je SCT svoj deo posla obavio loše – ko će to platiti?

_______________

Senzacionalno skupa „ikona“

Američka televizija „Diskaveri“, koja je u posebnoj emisiji predstavila Most na Adi kao novo neimarsko čudo, nehotice je razotkrila i drugu, prikrivenu stranu izgradnje – činjenicu da most preko Ade za aktuelnu beogradsku vlast ima zadatak popravljanja „imidža“ Srbije u svetu (ma šta to značilo), što je ujedno razlog zašto je most neracionalno skup. Dakle, glavni razlog za gradnju ovakvog mosta nije bilo rasterećenje nesnosnih beogradskih saobraćajnih gužvi, kako kod kuće tvrde njegovi naručioci, već onakvi, kakvim ih je video reporter „Diskaverija“: „Zemlja Srbija se nalazi na važnoj prekretnici. Posle 20 godina ratova i izolacije, nekadašnja ‘ljubimica Evrope’ je sad u poziciji da postane prihvatljiva za ulazak u EU. Ali dva velika problema prete da unište snove ove novonastale države na Balkanu – raspadajuća infrastruktura i nacionalni imidž, koji je još uvek loš zbog Balkanskih ratova. Glavni grad Beograd nada se da će rešiti oba problema ambicioznim infrastrukturnim projektom teškim 480 miliona dolara. Njegova suština je: jedan od najveličanstvenijih novih mostova na svetu“.
Srbija je izgradnjom tog mosta, kako tvrdi „Diskaveri“, namerila da dobije „spektakularnu nacionalnu ikonu“. A uz to bi da „demonstrira svoju spremnost da postane aktivni igrač u Evropskoj zajednici“, stoji u zaključku reportera „Diskaverija“. Upravo ta opaska, uz poređenje cena izgradnje drugih mostova, pokazuje gde je glavni problem mosta preko Ade – problem je što je most zamišljen kao skupoceni politički simbol jedne vlasti i kao njena „ikona“, a ne kao pragmatično i ekonomsko isplativo sredstvo za rešavanje nagomilanih prometnih tegoba u zemlji sa velikim ekonomskim problemima.
Uzmimo za primer Sloveniju, koja je u poslednjih 20 godina obnovila mrežu puteva i izgradila „krst“ autoputeva od severa prema jugu i od zapada ka istoku države. U projekat je pretežnim (čitaj: najvećim) delom bio angažovan SCT, koji u ekonomski bolje stojećoj Sloveniji nikada nije dobio priliku da gradi tako skupocene „ikone“, poput one kod Ade u mnogo siromašnijoj Srbiji. Zašto?
Odgovor pruža slovenačka državna kompanija za autoputeve (DARS). U okviru nacionalnog programa izgradnje autoputeva, DARS je „predao svrsi“ 1.138 raznih objekata dužih od pet metara, od toga 215 mostova. Svi oni su pretežno „armirano-betonski“, dužine od 20 do 140 metara. DARS objašnjava da je Slovenija naručila zaista skroman broj kraćih mostova sa čeličnom konstrukcijom ili kablovima „jer se iskazalo da su nekonkurentni, kako zbog visoke cene čelika, tako i zbog niske cene izgradnje običnih, betonskih mostova“. Prosečna cena betonskog mosta iznosila je u Sloveniji oko 1000 evra na kvadratni metar. To je prosečna cena i u Evropi.
Životni vek mostova ocenjen je na oko 100 godina (DARS), a u analizi DARS nalazimo i razlog zašto većina mostova u svetu nije „kablovska“ (poput beogradskog). Razlog je previsoka cena, što dokazuje i studija koju je grupa inženjera predstavila 2011. godine na godišnjoj konferenciji Transportne asocijacije Kanade. Tipičan „betonski“ most košta od 900 do 1.500 evra po kvadratnom metru, dok je cena „kablovskog“ oko 5.280 evra po kvadratnom metru, dakle tri do pet puta viša. Razlika opada sa dužinom mosta, pa može da padne na oko 3.020 do 3.586 evra po kvadratnom metru mosta. Kablovski most je, svejedno, čak i u „najjeftinijoj“ varijanti bar duplo skuplji od najjeftinijeg betonskog mosta.
Grandioznost gradnje mosta preko Ade izmamila je aplauz i domaćih i svetskih medija, ali je za to plaćen veliki ceh zbog neracionalne potrošnje ogromne količine novca u jednoj veoma siromašnoj zemlji. I sve to zaduživanjem pomoću stranih kredita, koje će još dugo otplaćivati sledeće generacije poreskih obveznika u „nanovo nastaloj zemlji“ Srbiji, kako je to svetskoj publici slikovito objasnio „Diskaveri“.
Rečeno jednostavnije – sadašnju vlast nije zanimalo kako da u zemlji sa veoma ograničenim resursima za najmanje novca izgradi novi most i druge preko potrebne puteve. Umesto da bude ekonomična i skromna, vlast je sebi u Beogradu, u maniru egipatskih faraona, postavila „harfu“ od mosta, čija je svrha popravljanje imidža Srbije. I sve to nauštrb zakinutih građana koje vlastodršci putem podređenih medija kljukaju pogledom na krasnu novu „ikonu“, kako ne bi videli rupe na putevima i gužve na pretrpanim magistralnim pravcima. A rupe su mogle biti zakrpljene, i još poneka obala mostom spojena, samo da je vlast novac trošila racionalnije i na manje senzacionalan način.

[/restrictedarea] hairy women bыstrый zaйm bez procentovonlaйn zaйm čestnoe slovozaйm ot častnыh lic