Мито пресудило градитељу Моста на Ади

Пише Светлана Васовић-Мекина

Иван Зидар, директор СЦТ-а из Љубљане, осуђен је на 17 месеци затвора и 11 хиљада евра глобе. Занимљиво је да су београдски медији прећутали ову спектакуларну вест, иако су се претходних месеци марљиво бавили свим, па и најситнијим детаљима везаним за мост преко Аде

 

Окружни суд у Љубљани је због корупције (давања мита приликом склапања послова, како стоји у пресуди) у петак, 30. марта 2012. године, осудио на годину дана и пет месеци затвора Ивана Зидара, директора (сад већ пропалог) СЦТ-а, фирме која је градила Мост на Ади, а 2011. године била изабрана и за градњу приступних саобраћајница, заједно са „Приморјем“ из Ајдовшчине. Уносан посао је на крају пропао јер су пропала оба предузећа, пошто су оба директора (Зидар и Душан Чернигој, „Приморје“) у Словенији од фебруара 2008. године била под истрагом у највећој домаћој корупционашкој афери.
На исту казну затвора (17 месеци) и глобу од 11 хиљада евра, уз плаћање судских трошкова (свако од осуђених по 500 евра), осуђен је и Чернигој, директор „Приморја“.
Занимљиво је да су београдски медији прећутали ову спектакуларну вест, иако су се претходних месеци марљиво бавили свим, па и најситнијим детаљима везаним за мост преко Аде. Само су „Новости“, „прескочивши“ да помену СЦТ (ваљда да се то не би повезало са Мостом на Ади), штуро пренеле да је осуђени Зидар „градио подземне бункере Садаму Хусеину“, али су „заборавиле“ да помену да је у много ближој историји тај исти Зидар градио, на пример, и мост градоначелнику Драгану Ђиласу у Београду, што је, уједно, Зидаров последњи грађевински подвиг.
Пресудом, којом је после свега 525 дана суђења у Љубљани осуђен Зидар (74), окончан је први словеначки велики „тајкунски процес“. Уз Зидара и Чернигоја је због давања (и примања) мита приликом уговарања посла на градњи торња за ваздушну контролу аеродрома „Брник“ код Љубљане – осуђено још шест оптужених. Највише казне су добиле коловође: Зидар и Чернигој. Зидару је у изгледу да старост проведе иза решетака, јер га чека још седам других суђења на основу одвојених оптужница, које га такође терете за различите деликте, а пре свега корупцију.

[restrictedarea]

ГДЕ НЕСТАДЕ НОВАЦ?
Требало би подсетити да је Чернигој последњи уговор у Београду са представницима „Дирекције за грађевинска земљишта и изградњу Београда“ потписао 15. новембра 2010. године. Истог дана је и Зидар у престоници Србије потписао свој, тада већ други уговор за СЦТ (такође за изградњу неколико километара петљи и саобраћајница које би повезале Мост на Ади са копном). Обојица су већ после месец дана (17. децембра 2010) села на оптуженичку клупу суда у Љубљани, под теретом тешких оптужби за корупцију.
Остало је неразјашњено на основу којих референци су баш та два словеначка предузећа у размаку од свега две године победила осталу белосветску (и српску) конкуренцију „на међународном конкурсу“, који су у два наврата, а ради градње инфраструктуре моста код Аде, расписале београдске власти. Оно што је извесно, јесте да су словеначки СЦТ и „Приморје“, који код куће нису добили шансу да граде нешто слично, у Београду стекли прилику да одлично зараде, па још на плећима српских пореских обвезника. Недоумице о избору СЦТ-а као једног од два главна градитеља моста у Београду, подстиче чињеница да је ионако скуп мост током трогодишње градње поскупео чак за три пута, па је на крају, уместо 118 милиона евра, коштао бар 480 милиона долара (360 милиона евра), како на сајту наводи „Дискавери“ поводом репортаже коју је новинар те куће снимао у Београду, на градилишту код Аде Циганлије.
С обзиром на то да су београдски званичници домаћински пригрлили екипу „Дискаверија“ и снимање искористили да докажу неверним Томама како се код Аде спроводи важан план који надилази границе Србије, не би требало сумњати да су новинару, поред техничких података о мосту, предочене и конкретне цифре о његовој цени. Да би посведочиле да се ради о мегаломанском подухвату, достојном „Дискаверијеве“ рубрике „Билд ит бигер“.
Али то намеће питање: Где одоше толики новци? Ако су били потписани анекси – зашто? И да ли је могуће да је Ђиласова екипа прибегла лукавству како би замазала очи плебсу, па је прво наручила мост, а тек две године касније и саобраћајнице које су мост – „приземљиле“?
Ђиласови сарадници су нетом после Нове године, на тврдње критичара да мост уистину кошта око 400 милиона евра, потврдили цену од 160 милиона евра. Потом је градоначелник Ђилас ту цифру кориговао, снизивши је на 140 милиона евра и тако је „приближио“ своти уговореној 2008. године. Није хајао што га је по словеначким медијима демантовао главни пројектант моста, који је и за „Печат“ потврдио да је коначна цена премашила 450 милиона евра.

ХАЛО БИНГ, КАКО БРАТ?
Ко су „бизнисмени“ којима београдска власт под вођством градоначелника Ђиласа омогућава најуносније послове у Београду, и по каквој цени? Оно што је сигурно, јесте да су наручиоци у Београду морали знати да су први људи СЦТ-а и „Приморја“ (Зидар и Чернигој) после филмског хапшења у полицијској акцији „Чиста лопата“, фебруара 2008. године – главни осумњичени, а потом и оптужени у једној од највећих „тајкунских афера“ на овим просторима, која је преточена у процес деценије. Нема сумње да су београдске власти морале бити упознате са „референцама“ и начином Зидаровог пословања већ уочи потписивања првог уговора (за градњу ћуприје код Аде) у Старом двору 9. априла 2008. године, а нарочито уочи потписивања другог уговора (новембра 2010), јер је суд у Минхену месец дана раније (октобра 2010) осудио Ивана Зидара на годину дана затвора због три кажњиве радње подмићивања „привредних субјеката“. Зидар је платио глобу од милион евра, одложио издржавање условне затворске казне и – допутовао у Београд.
Годину дана касније, у Београду је окончан мост, а Зидар у Љубљани стоички саслушао пресуду. Прво што је изјавио, јесте да себе не може да замисли као затвореника. Без стида је приметио да „не разуме ни зашто му је суђено“, чиме је демонстрирао огрезлост у начин пословања „ти мени – ја теби“, посебно јер је подугачку оптужницу и сведочења сведока Тужилаштва морао да слуша више од годину дана, током бројних рочишта која су се низала из седмице у седмицу.
Тако је окончано прво суђење „црвеном тајкуну“, „грађевинском барону“, „Брозовим потрчку“, што су неки од назива којима Зидара крсте домаћи медији. Испрва је био осумњичен („само“) за прање новца, а потом је на Зидаровом случају, као и осталих главних осумњичених, годинама радила посебна група тужилаца за прогон организованог криминала. Остале оптужнице га такође терете не само за „давање дарова“, што је еуфемизам за мито, него и „преливање“ новца између СЦТ-а и осам фиктивних предузећа која су примала новац за „саветодавне услуге“ које никада нису обављене. Послови су наводно вршени преко клагенфуртске „Хипо Алпе-Адриа банке“, која је доведена у везу са бројним корупционашким аферама по државама на Балкану; та банка је била предмет истраге и у случају бившег хрватског премијера Ива Санадера.
Суђење окончано у Љубљани 30. марта, било је уједно прво веће суђење у Словенији у вези са питањем рашчишћавања привредног криминала. Клупко Зидарових сумњивих послова почело је да се одмотава фебруара 2008. године, после драматичног хапшења у присуству седме силе. Тада седамдесетогодишњи Зидар, чувен по својој ароганцији и репутацији миљеника свих режима, захваљујући умећу да се „даровима“ додвори свакој власти, стрпан је у марицу и спроведен на саслушање. Исте ноћи је приведен и Чернигој. Правосуђе је обелоданило да је хапшење резултат полицијске акције „Чиста лопата“ која је истраживала прљаве послове водећих људи у грађевини. „Чиста лопата“ је довела до скандалозних открића о испреплетаности империје „грађевинских барона“ (Зидар, Чернигој…) са политичарима на власти (некима су испод цене реновирали виле користећи материјал са других градилишта, другима градили базене, трећима подизали куће…) Истрага је осветлила како је то изгледало у пракси: Зидар би, захваљујући јаким политичким везама и лобирању, осигурао СЦТ-у посао тежак неколико десетина милиона евра било у Словенији, било ван ње (2009. године је, на пример, тадашњи премијер Борут Пахор поклонио Моамеру ел Гадафију скупоценог коња липицанера уз реликвију – штап којим се служио Јосип Броз Тито, и потом за СЦТ уговорио посао тежак четврт милиона евра у Либији). СЦТ би по потписивању уговора реализацију градње препустио „Приморју“ или велењском „Веграду“ (такође пропао, директорка Хилда Товшак осуђена у истом процесу на 14-месечни затвор и глобу од 10 хиљада евра). Они би убрали мањи део „колача“, а онда за „сићу“ ангажовали локалне подизвођаче, да засуку рукаве и стварно одраде наручени посао. Сви су били сити и намирени, једино се цена пројекта пела у небо.
Иако је истрага увелико раскринкала коруптивно Зидарово пословање, он је оба пута у Београд, на свечано потписивање нових уговора, отпутовао као да одлази у бању, после бурне медијске хајке код куће. И док се у Словенији издашно писало о посрнућу недодирљивог магната, а његов криминални досије постајао све дебљи, Зидар је буквално са оптуженичке клупе неометано грабио пут Београда како би потписао уговор који је његове име, уз име његовог предузећа (СЦТ), трајно узидао у Мост на Ади. Зидарова репутација бизнисмена коме је средње име „мито“, тешко да икога може да убеди да је само у Београду пословао – поштено.

_______________

„Црвени барон“ београдског моста

Зидар је на челу СЦТ-а био преко три деценије, увек уз скуте утицајних политичара.
Сарадници га описују као деспота који ни од чега не преза. Када је пожелео нов, скуп ауто, добио га је „из цуга“, иако рачуноводство СЦТ-а није знало како да радницима исплати плате. Муњевит успон на директорско место водећег грађевинца у држави омогућила му је сива еминенција словеначких комуниста Иван Мачек Матија, кога сматрају одговорним за ликвидације политичких неистомишљеника после 1944. године.

_______________

Све ће то народ позлатити

У конзорцијуму „Сава мост“, којем је поверена градња Моста на Ади по цени од 118 милиона евра, били су аустријски „Пор технобау“, немачки „ДСД Брукенбау“ и словеначки СЦТ. С обзиром на подужи историјат СЦТ-ових неквалитетних градњи безмало свих јавних наруџбина у домовини (педијатријска, уролошка, онколошка болница у Љубљани… тројански тунели… обилазница око Љубљане…), после чега се наручилац (словеначка држава) са Зидаром редовно натезала ко ће извршити, а ко платити поправку, намеће се питање: После пропасти СЦТ-а, уколико се и у Београду искаже да је СЦТ свој део посла обавио лоше – ко ће то платити?

_______________

Сензационално скупа „икона“

Америчка телевизија „Дискавери“, која је у посебној емисији представила Мост на Ади као ново неимарско чудо, нехотице је разоткрила и другу, прикривену страну изградње – чињеницу да мост преко Аде за актуелну београдску власт има задатак поправљања „имиџа“ Србије у свету (ма шта то значило), што је уједно разлог зашто је мост нерационално скуп. Дакле, главни разлог за градњу оваквог моста није било растерећење несносних београдских саобраћајних гужви, како код куће тврде његови наручиоци, већ онакви, каквим их је видео репортер „Дискаверија“: „Земља Србија се налази на важној прекретници. После 20 година ратова и изолације, некадашња ‘љубимица Европе’ је сад у позицији да постане прихватљива за улазак у ЕУ. Али два велика проблема прете да униште снове ове новонастале државе на Балкану – распадајућа инфраструктура и национални имиџ, који је још увек лош због Балканских ратова. Главни град Београд нада се да ће решити оба проблема амбициозним инфраструктурним пројектом тешким 480 милиона долара. Његова суштина је: један од највеличанственијих нових мостова на свету“.
Србија је изградњом тог моста, како тврди „Дискавери“, намерила да добије „спектакуларну националну икону“. А уз то би да „демонстрира своју спремност да постане активни играч у Европској заједници“, стоји у закључку репортера „Дискаверија“. Управо та опаска, уз поређење цена изградње других мостова, показује где је главни проблем моста преко Аде – проблем је што је мост замишљен као скупоцени политички симбол једне власти и као њена „икона“, а не као прагматично и економско исплативо средство за решавање нагомиланих прометних тегоба у земљи са великим економским проблемима.
Узмимо за пример Словенију, која је у последњих 20 година обновила мрежу путева и изградила „крст“ аутопутева од севера према југу и од запада ка истоку државе. У пројекат је претежним (читај: највећим) делом био ангажован СЦТ, који у економски боље стојећој Словенији никада није добио прилику да гради тако скупоцене „иконе“, попут оне код Аде у много сиромашнијој Србији. Зашто?
Одговор пружа словеначка државна компанија за аутопутеве (ДАРС). У оквиру националног програма изградње аутопутева, ДАРС је „предао сврси“ 1.138 разних објеката дужих од пет метара, од тога 215 мостова. Сви они су претежно „армирано-бетонски“, дужине од 20 до 140 метара. ДАРС објашњава да је Словенија наручила заиста скроман број краћих мостова са челичном конструкцијом или кабловима „јер се исказало да су неконкурентни, како због високе цене челика, тако и због ниске цене изградње обичних, бетонских мостова“. Просечна цена бетонског моста износила је у Словенији око 1000 евра на квадратни метар. То је просечна цена и у Европи.
Животни век мостова оцењен је на око 100 година (ДАРС), а у анализи ДАРС налазимо и разлог зашто већина мостова у свету није „кабловска“ (попут београдског). Разлог је превисока цена, што доказује и студија коју је група инжењера представила 2011. године на годишњој конференцији Транспортне асоцијације Канаде. Типичан „бетонски“ мост кошта од 900 до 1.500 евра по квадратном метру, док је цена „кабловског“ око 5.280 евра по квадратном метру, дакле три до пет пута виша. Разлика опада са дужином моста, па може да падне на око 3.020 до 3.586 евра по квадратном метру моста. Кабловски мост је, свеједно, чак и у „најјефтинијој“ варијанти бар дупло скупљи од најјефтинијег бетонског моста.
Грандиозност градње моста преко Аде измамила је аплауз и домаћих и светских медија, али је за то плаћен велики цех због нерационалне потрошње огромне количине новца у једној веома сиромашној земљи. И све то задуживањем помоћу страних кредита, које ће још дуго отплаћивати следеће генерације пореских обвезника у „наново насталој земљи“ Србији, како је то светској публици сликовито објаснио „Дискавери“.
Речено једноставније – садашњу власт није занимало како да у земљи са веома ограниченим ресурсима за најмање новца изгради нови мост и друге преко потребне путеве. Уместо да буде економична и скромна, власт је себи у Београду, у маниру египатских фараона, поставила „харфу“ од моста, чија је сврха поправљање имиџа Србије. И све то науштрб закинутих грађана које властодршци путем подређених медија кљукају погледом на красну нову „икону“, како не би видели рупе на путевима и гужве на претрпаним магистралним правцима. А рупе су могле бити закрпљене, и још понека обала мостом спојена, само да је власт новац трошила рационалније и на мање сензационалан начин.

[/restrictedarea] hairy women быстрый займ без процентовонлайн займ честное словозайм от частных лиц

8 коментара

  1. Требало би они који се у то разумеју да виде имали сатанизма у градњи моста преко Саве. Ајд што су награбили и курта и последње гованце него дали нам симболика штети као роду Србском. И у подгорици је слична скаламерија инсталирана а ово што су спрцали толике паре у накараду која од никуда води у нигде. Господо позабавите се мало а и ви новинари проџарајте мало. Дали треба да се обелодани оставинска расправа оног покојног у алеји великана који је на мајке ми нисам козна колко апио. Треба ангажовати Билија да све те лажне “великане” ископа. Доста бре више.

  2. PITAJTE POLITICKU GARNITURU LOPOVSKU na vlasti…%%%%%%%%%%%%%%%%.

  3. da li je neko proveravao ‘akustiku’ ove “harfe” ????

  4. Prethodni Kradonacelnik Beograda je nakon naprasne smrti porodici ostavio ustedjevinu od 23 miliona evra. Posteno.

    Kradja para je jos i najmanji problem. Ono u sta nas gura ova mala grupa homoseksualaca na vlasti je neko vrlo slikovito objasnio:

    http://www.youtube.com/watch?v=zeECS6vOqgg

  5. Od razlike u ceni kostanja takovog mosta, i provizija koje su placene, raznim, organizatorima takovog neimarskog poduhvata, moglo bi se sagraditi, kompleks garsonjera, tipa Zabela, i svakako dodeliti ih na koristenje u maksimalnom roku, “politicarima” i njihovim saradnicima, koji nas usrecuju vec 2 godina.

    Placanje usluga smestaja, hrane, lecenja i obezbedjenja, placalo bi se tako sto bi korisnici, trebali dnevno da rade po 10 sati.

    Zelim im srecan rad i ugodan boravak.

  6. Dobro jutro!!! I sta dalje BG-djani? Glasate opet..I onda STA ‘OCETE? kusaj…jbli vas platani.Drugi nemaju za ‘leba.Pa odcepite se..Prestanite sa mucenjem srpskog naroda!!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *