Milo Lompar vs Peščanik: Pod senkom tuđinske vlasti

Odgovor Mila Lompara „Peščaniku“ povodom kritičkih zapažanja, osporavanja i primedbi izrečenih o gledištima koja on zastupa u svojoj najnovijoj knjizi „Duh samoporicanja“

 

Knjiga Duh samoporicanja Mila Lompara pojavila se pre nekoliko meseci i izazvala je veliko interesovanje naše javnosti. Ona je doživela niz afirmativnih i kritičkih odziva. Za novo izdanje knjige, koje bi trebalo da se pojavi za desetak dana, Lompar je napisao veoma opširan tekst pod naslovom „U senci tuđinske vlasti“. U njemu odgovara na niz primedbi koje su mu upućene. On svoje kritičare naziva zbirnim imenom Peščanik, jer u njima vidi zastupnike onoga što naziva ideologijom sekularnog sveštenstva. Pečat je u prilici da iz ovog obimnog teksta priredi i ekskluzivno objavi delove koji su posvećeni nenasilnosti, regionalnosti i integralnosti srpskog stanovišta.

O SRPSKOM STANOVIŠTU
Osnovni cilj svih Peščanikovih nastojanja, kao izvor i utoka svakog intelektualnog i moralnog opovrgavanja, kako moje knjige, tako i moje ličnosti, kao samo ishodište namera sekularnog sveštenstva, jeste osporavanje i same zamisli po kojoj bi u srpskoj javnoj svesti trebalo da postoji i srpsko stanovište. Neophodno je – sa stanovišta Peščanika – delegitimisati samu mogućnost da srpsko stanovište postane jezgro srpske kulturne politike. Opšta Peščanikova strategija temelji se na kriminalizaciji srpskog stanovišta kao takvog. Ovde ćemo izdvojiti dva od pet načina kriminalizacije koji počivaju na izričitim krivotvorenjima mojih iskaza o srpskom stanovištu.

[restrictedarea]

Nenasilnost srpskog stanovišta
Da bi moglo biti ostvareno Peščanikovo upisivanje nasilnosti u srpsko stanovište sistematski je prećutkivana jedna odrednica koja u mojoj knjizi čini neodvojivi deo srpskog stanovišta. Ona je proistekla iz reči Miloša Crnjanskog da bi trebalo obrazovati politiku koja ne bi bila nimalo nametljiva i nasilna, ali čisto srpska, pa bi bila posvećena – izričit je Crnjanski – „ne Srbijancima, nego Srbima“. Sve je to detaljno opisano u mojoj knjizi: nenasilnost i integralnost su konstituenti mog shvatanja srpskog stanovišta. Otud su neistinita sva Peščanikova pominjanja ratova i teritorija, sva pominjanja „obnove snage za neki novi  rat“ kao sadržaja mog shvatanja srpskog stanovišta.
Ona su neistinita i s obzirom na moj predlog da bi u ime srpskog stanovišta od okupaciono-kolonijalnih vlasti uvek trebalo izmoliti neko posebno pravo. Neopterećen osnovnim istorijskim znanjima, Peščanik u tom predlogu vidi samoporicanje. Jer, on ne zna da su svaka molba ili zahtev – izneseni u duhu srpskog stanovišta – podnošeni sa jasnom svešću o potčinjenosti i srpskim interesima koje bi trebalo očuvati uprkos potčinjenosti.
Tako je Isaija Đaković odbio da prihvati privilegiju kojom je car Leopold I obuhvatio pravoslavne u Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini i Dalmaciji. Jer, habzburški car u njoj nije pomenuo mnoge hiljade porodica srpskog naroda, koji se preselio i nastanio po Ugarskoj, Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu, Baranji i drugim oblastima. Uz pomoć i po savetu grofa Đorđa Brankovića, Isaija Đaković je – kako piše Rajko Veselinović u Istoriji srpskog naroda – „podneo caru predstavku na latinskom kojom ga je molio da prizna versku autonomiju i druga prava i povlastice podjednako i starosedeocima i tek doseljenom pravoslavnom stanovništvu u pomenutim zemljama i oblastima koje namerno nisu bile unete u pripremljeni tekst privilegije“. Tako je Isaija Đaković – računajući sa habzburškom potrebom za srpskim vojnicima – molio u korist srpskog stanovišta.
U tome je uspeo, budući da je habzburški car „21. avgusta 1690. godine preko Austrijske dvorske kancelarije izdao prvu privilegiju. Ona predstavlja osnovni spis državnopravne prirode kojim se uređuje položaj srpskog naroda pod vlašću austrijskog cara i ugarskog kralja Leopolda I. Njome je srpski narod priznat kao posebna politička, odnosno autonomna celina, čime je postignuto jedinstvo celokupnog srpskog naroda u pomenutim zemljama (natio rasciana, communitas rasciana, corpus nationis)“. Nastojanja Isaije Đakovića bila su, dakle, zasnovana na ideji o srpskom stanovištu. Ona su bila suprotna od naloga koje ispostavlja duh samoporicanja. Jer, samoporicanje počinje u momentu kada se odustane od srpskog stanovišta, ali se zadrže sva prava u vezi sa srpskom nacionalnom i kulturnom egzistencijom.
Kako reč „nenasilno“ izvorno pripada mom shvatanju srpskog stanovišta, onda Peščanikovo sistematsko izbegavanje da pomene nenasilnost srpskog stanovišta nastaje usled namere koju Peščanik projektuje u moju knjigu. Saznanje o direktnom krivotvorenju još uvek ne objašnjava zašto je Peščaniku tako potrebno poistovećivanje svakog srpskog stanovišta sa nasiljem. Tu valja razlikovati taktički od strategijskog razloga Peščanikovog ponašanja.
Ovo poistovećivanje svakako je – na taktičkom nivou – pogodno da bi mi se mogla pripisati optužba kako savetujem da bi trebalo „stati na srpsko stanovište i povesti kulturni rat“. Ova tvrdnja svu svoju uverljivost crpi iz brisanja konkretnih sadržaja moje knjige: ostavljeni bez mnoštva dokaza iz kojih proističu, mnogi moji iskazi u Peščanikovom tekstu bivaju svedeni na tvrdnje, premda su činjenično zasnovani.
To ponekad možemo raspoznati i iz Peščanikovog teksta: kada citira kako smatram da je neophodna promena kulturne paradigme, jer je neophodno napuštanje predodređujućeg „poverenja u silu“ u korist „poverenja u kulturu“ koje valja postaviti u središte srpskog stanovišta. Ovo shvatanje je u dubokoj protivrečnosti sa Peščanikovim optužbama da je moje shvatanje srpskog stanovišta – ratno. Jer, kako čovek koji kaže da bi poverenje u kulturu trebalo da smeni poverenje u silu, da bi takva promena trebalo da utre put postepenoj promeni mentaliteta, navika i okolnosti, može biti neko ko oblikuje ratno stanovište? Kakav je to rat koji se priprema otklanjanjem poverenja u silu?
Ako – kao što je u mojoj knjizi učinjeno – univerzalne (i zapadne) vrednosti postavimo kao ono što omogućuje srpsku kulturu, onda to znači da bi posebni momenti srpske kulture trebalo da budu ostvareni u skladu sa univerzalnim momentima koji srpsku kulturu čine mogućom. Moguće je, naravno, i drukčije stanovište. Moguće je, recimo, ustvrditi kako nema nikakvih posebnih momenata koji bi obavezivali srpsku kulturnu politiku. Otud nikakvi posebni srpski motivi i interesi ne bi trebalo da budu prisutni u njenom osmišljavanju. Jer, srpska kultura se raspoznaje u horizontu univerzalnih pretpostavki. To bi bilo radikalno univerzalističko stanovište.
Ali – i to je presudno – to nije stanovište Peščanika. Ono je samo prizvano u Peščanikov tekst da bi sakrilo istinsko stanovište na kojem se nalazi Peščanik: to je kvaziuniverzalističko stanovište. Jer, Peščanik – kao što je u mojoj knjizi i opisano – postavlja u srpsku kulturu jedno izrazito partikularističko stanovište koje svoju „univerzalnost“ simulira činjenicom da ne baštini srpske motive i interese. Otud bi trebalo – sa stanovišta Peščanika – iz srpske kulturne politike ukloniti srpske motive i interese, ali ne zbog univerzalnih motiva i interesa, nego zbog motiva i interesa na kojima počiva titoističko jugoslovenstvo. Koji su to motivi i interesi? Otkriva ih Peščanikova optužba kako predlažem da bi trebalo „stati na srpsko stanovište i povesti kulturni rat“ protiv susednih naroda i kultura.
Kada Književni leksikon Milivoja Solara – koji je objavila Matica hrvatska u 2007. godini – briše srpsko ime iz odrednice o Hasanaginici, što je čin i naučno i moralno neopravdan, onda to za Peščanik nije nikakav znak da je kulturni rat u toku, da je on otpočeo davno pre svakog mog oglašavanja, da su njegovi inicijatori s one strane srpske kulture. Kada se, pak, u mojoj knjizi ovakav Solarov postupak procenjuje kao nova stanica na utrvenoj stazi hrvatske kulturne politike, kao pojačano nastojanje u odnosu na razdoblje u kojem se stajalo na stanovištu da je Hasanaginica „srpskohrvatska balada“, kada promenu koja se odigrala ocenjujem kao naučno neutemeljenu, kada na taj način vraćam srpsko ime uz Hasanaginicu, ne uklanjajući pri tom ni hrvatsko, ni bošnjačko ime, onda su ovaj potpuni minimalizam i iznuđeni i reaktivni potez dovoljni da bi Peščanik u njima video moj poziv da se povede kulturni rat. Kako odgovor na naučne neistine – koje su vođene interesima hrvatske kulturne politike – može biti poistovećen sa otpočinjanjem kulturnog rata, kada je taj odgovor samo reakcija na nešto što je pre njega otpočelo?
Zašto Peščanik – ako je istinski odan univerzalnim naučnim i moralnim kriterijumima – ne imenuje odakle dolazi uklanjanje srpskog imena kada je reč o Hasanaginici? Kada se uklanja srpsko ime – to za Peščanik nije nikakav znak da je poveden kulturni rat. Ali, kada se vraća srpsko ime, a ne uklanja hrvatsko – to je za Peščanik znak da sam poveo kulturni rat. Nema univerzalnog stanovišta sa kojeg je moguć ovakav način ocenjivanja stvari.
Otud je univerzalno stanovište samo izgovor za Peščanikovo ideološko stanovište u kojem je obezbeđeno prvenstvo hrvatske kulturne politike. Ono je obavezujuće za naizgled tolerantno Peščanikovo tvrđenje da nema ničeg strašnog „u tome što se na jednu istu kulturu poziva više političkih zajednica“. Jer, zašto ovom tolerantnom mišlju Peščanik – makar deklarativno – ne obaveže Maticu hrvatsku i Milivoja Solara? Zato što Peščaniku ne pada na pamet da kritički osvetli hrvatski partikularizam. Zašto Peščanik ne učini tako nešto, premda bi to bilo prirodno i sa stanovišta književnoistorijskih činjenica i sa istinski univerzalnog stanovišta? Zato što je to njegov partikularizam.
Šta nam – na strategijskom nivou – svi ovi postupci kazuju o Peščanikovom neprestanom poistovećivanju nasilja sa svakim srpskim stanovištem? Zašto je takvo poistovećivanje neophodno za Peščanik? Kada bismo uvažili – kao što piše u mojoj knjizi – da je nenasilnost sadržaj srpskog stanovišta, onda sva Peščanikova pripisivanja nasilja mom poimanju srpskog stanovišta, kao poimanju koje ima svoju tradiciju, ne bi bila moguća. Tada bi postalo očito da tamo gde pominjem srpska nacionalna prava – od kulturnih do političkih – Peščanik nastoji da njihovu univerzalnost potisne i prekrije na taj način što mom shvatanju srpskog stanovišta pripisuje nasilne zahteve za teritorijama. Kada bismo to osvetlili, kada bi to postala vidljiva i delotvorna komponenta javne svesti, Peščanik bi – da bi očuvao privid univerzalnosti koji mu je neophodan – morao posegnuti za drukčijim formama prikrivanja.
Zašto je za Peščanik presudno da prikrije kako moje shvatanje srpskog stanovišta počiva na izričitom pominjanju nenasilnosti? Da bi svako srpsko stanovište mogao proglasiti za nasilno. To je Peščanikov cilj. Zašto je on takav? Da bi unapred – pre bilo kakvog istraživanja i osvedočenja, pre konkretnih analiza – bilo opravdano svako moguće nasilje prema srpskim nacionalnim pravima, čak i kada ta prava pripadaju univerzalnom horizontu: od kulturnih do političkih. Otud bi trebalo – sa stanovišta Peščanika – svako srpsko stanovište nerastavljivo spojiti sa nasiljem, da bi svako nasilje protiv srpskog naroda – od prisvajanja njegove kulturne tradicije do nezakonitog bombardovanja Srbije – bilo opravdano.

Regionalnost srpskog stanovišta
Kao drugi momenat Peščanikove kriminalizacije srpskog stanovišta pojavljuje se poistovećivanje mog shvatanja srpskog stanovišta sa odbijanjem svake regionalne saradnje. Sugestija koju stvara Peščanik – kada pominje moj doprinos „tradiciji srpske mržnje prema susedima“ – oblikovana je u skladu sa formulom: biti na srpskom stanovištvu znači biti ne-regionalan. Ova optužujuća sugestija nošena je posebnim emotivnim i interesnim plamenom, budući da regionalna saradnja ima status tabua u ideološkom svetu Peščanika. Tako nastaje misao da – tokom devedesetih – „političke platforme koje su počivale na antinacionalističkim i projugoslovenskim načelima nisu u tom razdoblju imale nikakve šanse, što je trend koji se nastavio i posle 2000. godine“. Od odlučujuće je važnosti da uočimo Peščanikovo poistovećivanje antinacionalističkih i projugoslovenskih političkih orijentacija. Za Peščanik je, dakle, nemoguća demokratska i antinacionalistička politička orijentacija koja ne bi bila projugoslovenska.
Otud „jugosfera“ ima svojstva tabua u ideološkom svetu Peščanika. Kada brani predsednika Srbije od mojih kritika, nastalih povodom toga što je on neprimereno i neuljudno nazvao nasilnicima i siledžijama intelektualce koji se protive aktuelnim regionalnim integracijama, što je čin nesumnjivo demokratski manjkav jer gotovo da priziva delikt mišljenja, Peščanik pravi paralelu sa zakonskom zabranom – u Nemačkoj –stavova koji negiraju holokaust. Nije najvažnije što se neadekvatno dovode u istu ravan kritika regionalnih integracija i poricanje holokausta. Najvažnije je, pak, što izjednačavanjem nesamerivih stvari Peščanik nehotično otkriva da „jugosfera“ ima značenje tabua: osporavati „jugosferu“ znači ugrožavati tabu.
U skladu sa takvim uverenjem, koje prethodi svakom razložnom procenjivanju konkretnih prilika i odnosa, moje shvatanje srpskog stanovišta biva – kod predsednika Srbije – podvedeno pod nasilništvo i huliganizam, dok kod Peščanika pripada „tradiciji srpske mržnje prema susedima“. Ono, međutim, otkriva da u nastojanjima Peščanika i predsednika Srbije nema ni trunke slobodne svesti koja vodi razložnom oblikovanju susedskih odnosa između država, nego je reč o povratku titoističkom jugoslovenstvu u kojem je zapečaćena hrvatska dominacija.
Od značaja je da uočimo kako Peščanik u više navrata brani predsednika Srbije od mojih kritika. U tom se opažanju ne bi trebalo zaustavljati na individualnoj izjavi lojalnosti – koja ima svoju cenu, očituje svoj ukus, premda bi valjalo da ima i svoju odgovornost – zato što je presudno konceptualno podupiranje aktuelne vlasti. Zadovoljan sam što je posvedočeno da sam protiv vlasti koju oličava predsednik Srbije: kao što je posvedočeno da je Peščanik za tu vlast.
Jer, takvo stanje fakata – kako bi kazao Krleža – pokazuje da je, bez obzira na sve nesporazume između njih, koji mogu varirati do statusa porodičnih sličnosti, vlast predsednika Srbije konceptualno – Peščanikova vlast: možda ne najbliža srcu, ali dovoljno i nepovratno bliska. Tako je Peščanik nenamerno potvrdio jednu sugestiju iz moje knjige: predsednik Srbije sprovodi u našoj javnoj svesti – kako kad, koliko može, ali istrajno – ideologiju sekularnog sveštenstva. Otud je dugi period njegove vlasti moguće razumeti kao period kristalizacije „jugosfere“, kao tabua koji praktično vodi pounutrašnjivanju hrvatskog stanovišta u našoj javnoj svesti.
I na sam nagoveštaj da bi mogao biti promenjen odnos prema dubrovačkom nasleđu u srpskoj sredini, na pojavu knjige Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske u ediciji „Deset vekova srpske književnosti“, koju objavljuje Matica srpska, knjige u kojoj priređivač u predgovoru nigde ni jezik, ni književnost ne naziva srpskim, kao ni hrvatskim, što se može smatrati najneutralnijim mogućim odnosom prema književnoj prošlosti, došlo je do saopštenja hrvatskog Ministarstva kulture i Društva hrvatskih književnika. Ovaj vapaj za Centralnim komitetom, ovo prizivanje arbitra, kao refleks titoističkog vremena u kojem se ovakve stvari nisu događale, pošto bi ih Centralni komitet onemogućio, dobili su i svoje obrazloženje – 5. maja 2011. godine – u hrvatskom Vijencu.
Tu se utvrđuje kako je „danas… opasnije no ikada prije dopustiti inauguriranje Marina Držića i svih ostalih hrvatskih pisaca u srpski književni kanon, jer to sada prestaje biti interno pitanje kulturne politike u Hrvatskoj ili pitanje odnosa dviju nacionalnih književnosti. To postaje završni proces dviju kanonizacija u dvije države“. Na delu je, dakle, nova svest o situaciji. Ona nam otkriva kako ne mogu biti istovetni oblici ponašanja u Jugoslaviji i u Srbiji, premda je jednako osnovano posmatrati stvari sa srpskog stanovišta.
Ovu razliku u okolnostima bi trebalo – sa stanovišta hrvatske kulturne politike – na neki način neutralisati, da bi se onemogućila ili obezvredila promena srpskog ponašanja. Taj način predstavlja regionalna saradnja – sa sakrosanktnim pojmom „jugosfere“ – koju bi trebalo utemeljiti na načelima titoističkog jugoslovenstva. Zašto? Zato što ni u Memorandumu SANU iz 1986. godine „nije bilo moguće… eksplicitno posvojenje starije hrvatske književnosti od strane srpskih književnih historičara“. To je najbolji pokazatelj kako taj dokument nije imao ni radikalan, ni razorni karakter koji mu se pripisuje, pošto je on računao sa tim da se živi u Jugoslaviji.
Šta je – po hrvatskom Vijencu – onemogućavalo prepoznavanje srpske tradicije u dubrovačkom nasleđu? Naučna i mentalna blokada je nastala „zbog Ustava iz 1974. godine koji je djelomično uključio zahtjeve Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika iz 1967. godine, među čijim je potpisnicima bio i Miroslav Krleža. To nije nevažno spomenuti, jer je Krleža jedan od arbitara u stvaranju hrvatskog književnog kanona posle 1948. godine“. Ovo je napisao hrvatski Vijenac u maju 2011.  godine.
Tu su izričito potvrđeni moji iskazi o sadejstvu maksimalističkih i minimalističkih učesnika u unošenju hrvatskog književnog jezika u Ustav Hrvatske iz 1974. godine, kao i moji iskazi o Miroslavu Krleži kao ideološkom i kulturnom arbitru titoističke Jugoslavije. To je tradicija koju produžava Peščanik. Da nije tako, on bi upozorio hrvatski Vijenac kako – kada je reč o dubrovačkoj književnosti – nema ničeg strašnog u tome što više političkih zajednica pretenduje na dubrovačko nasleđe. To se, naravno, nije dogodilo, jer je regionalna saradnja – i „jugosfera“ – postavljena kao tabu.
Nedavno smo – u televizijskoj emisiji „Nivo 23“, 13. februara 2012. godine – odslušali dirljivu priču glavnog ravnatelja Leksikografskog zavoda „Miroslav Krleža“ kako mu je predsednik Srbije pripovedao o nekima od svojih predaka koji su se davno nastanili na Hvaru. To je izgledalo kao više ili manje ukusna ljubaznost, ili razmetljivost govornika. Ispod površne razbrbljanosti čoveku je ostavljeno da nasluti mehanizam obrazovanja odluka koje nastaju u našoj sredini: prisnost sa predsednikom Srbije – koja se javno oglašava – kao da otvara sva vrata.
O pravcu u kojem vode te odluke saznali smo iz ravnateljeve žalbe na okolnosti u kojima Krleža nije dovoljno poštovan u Hrvatskoj: u meri da je knjiga njegovih Marginalija, koje na svetlost dana izlaze iz piščevog arhiva, morala biti objavljena u Beogradu. Do toga je došlo – kako kaže ravnatelj u Danasu od 3-4. marta 2012. godine  – kada su „gospoda iz Službenog glasnika, direktor Slobodan Gavrilović i urednici Gojko Tešić i Milojko Knežević, pokazala zanimanje i upućenost, jednostavno rečeno naručili su tu knjigu“. Ako Službeni glasnik kao srpski državni izdavač, koji finansiraju poreski obveznici, naručuje Krležine Marginalije, onda je to naknadna potvrda moje teze o pravcu koji je zauzela srpska kulturna politika.  Jer, ovo saznanje dolazi posle objavljivanja moje knjige.
Zanimljivo je da se u Zagrebu „očito ne drži da bi novi Krležini tekstovi imali što kazati, inače bi preuzeli već gotovo izdanje“. Ne samo da hrvatski izdavači – ni državni – nisu želeli da objave Krležine Marginalije, nego nisu želeli ni da preuzmu gotovo izdanje koje je urađeno o trošku srpskih poreskih obveznika. Kakav interes ima Srbija da reafirmiše Krležin položaj u Hrvatskoj? To može biti jasno samo onima koji slede obnovu titoističkog jugoslovenstva u Srbiji.
Dok kritičko izdanje celokupnih dela Miloša Crnjanskog predstavlja privatni poduhvat njegove Zadužbine, koji se odvija tako što ona učestvuje – ravnopravno sa svim drugim izdavačima – na opštim konkursima, njenim pravljenjem zajedničkih poduhvata, uz pomoć jedne ili druge adrese, po prilici, bez ikakvog traga po kojem bi gospoda iz Službenog glasnika mogla doći na pomisao da naruče neku od neurađenih knjiga kritičkog izdanja, u kojoj bi se pojavile i nikad objavljene verzije iz piščevog arhiva, dotle srpski poreski obveznici finansiraju objavljivanje Krležinih Marginalija usled toga što – po rečima glavnog ravnatelja – nema nikakvog interesovanja za taj poduhvat u Hrvatskoj. Zar to ne pokazuje na koji se način odvija pounutrašnjivanje hrvatskog stanovišta u srpskoj javnoj svesti? O ozračju koje predsednikovi preci, otišli na Hvar, bacaju na naš život, ostaje da svedoči – kako je opisana u mojoj knjizi – njegova neugasla želja za svetionikom.
Da su Peščanikova nastojanja drukčija od tabuiziranja „jugosfere“, onda ne bi mogao biti problematičan stav iz moje knjige, po kojem „svi mogući oblici odnosa – regionalni odnosi, ’jugosfera’, odnosi sa Zapadom, odnosi sa Rusijom – moraju postojati i unutar srpskog stanovišta. Jer, oni su potrebni i realni odnosi života“. On, naime, zorno pokazuje koliko je neistinita predstava koju Peščanik stvara o mom shvatanju srpskog stanovišta. Ako je neistinita, ona nije nemotivisana: šta istinski smeta Peščaniku u mom shvatanju srpskog stanovišta?
Ono što je odgovorno u odnosu na elementarnu egzistencijalnu samosvest, jer podrazumeva racionalno procenjivanje prilika i okolnosti, od mikrostrukture do makrostrukture: „na jedan način se ti odnosi obrazuju – makar i u mikrostrukturi – ako se u tom svetskoistorijskom procesu učestvuje sa kulturno utemeljenom svešću o srpskom stanovištu, a na drugi način ako te svesti nema“. Ovaj stav smeta Peščanikovom nastojanju da tabuizira pojam „jugosfere“ i da preko nasilno održavanog tabua – kao u doba srpskih „liberalnih“ komunista i titoističkog jugoslovenstva – obezbedi hrvatsku dominaciju u srpskoj javnoj svesti. Otud neprestano kriminalizovanje srpskog stanovišta.
Ukupna Peščanikova argumentacija počiva na međuzavisnosti optužbe i nastojanja. Tu strategiju mimikrije uzorno otkriva svaki njegov nasrtaj na srpsko stanovište. Optužbom da je svako srpsko stanovište nasilno, Peščanik sebi pripisuje ne-nasilnost, da bi tim postupkom opravdao svoja mnogobrojna posezanja za nasiljem u nasrtaju na srpsko stanovište. Isto tako: optužbom da je srpsko stanovište ne-regionalno, Peščanik stvara mogućnost da tabuizira „jugosferu“ kao bezuslovni oblik regionalnosti, da bi tako obezbedio hrvatsku dominaciju u svakoj postjugoslovenskoj konstelaciji.

[/restrictedarea]